Žan-Žak Ruso (1712 – 1778)
Shvatanje prirodnog stanja i nejednakosti među ljudima Žan-Žak Ruso podrobno izlaže u svom delu “O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima” (Discours sur l’origine et les fondements de l’inégalité parmi les hommes) iz 1754. godine. Ovo delo s jedne strane predstavlja Rusoov odgovor na društvenu nejednakost koja je nužno nastajala kao plod socijalizovanja, razvoja razuma i obrazovanja čoveka, a s druge strane predstavlja revolt jednog otuđenog filozofa koji žali za prirodnim stanjem, koje za razliku od Hobsa (koji prirodno stanje smatra ratom svih protiv sviju i u kom vlada načelo homo homini lupus est) smatrao “…najzgodnijim za mir i najpodobnijim za čovečanstvo”. Problem dihotomije priroda/društvo zauzima posebno mesto u Rusoovom učenju, i on ga rešava pripisujući prvoj kategoriji ulogu tvorca iskonske ljudske vrednosti oličenoj u prirodnom čoveku, dok drugu kritikuje kao regresivnu i destruktivnu po ljudski rod.
Prirodno stanje
“O, čoveče, slušaj me, ma gde si i ma šta mislio. Evo tvoje povesti, kako sam je pročitao, ako se ne varam, ali ne iz knjiga tvojih bližnjih, koje znaju samo za laž, već iz prirode koja govori samo istinu. Sve što od nje potiče, istinito je, a ako bude čega lažnog, pripiši ga meni, koji sam to nehotice učinio. Govoriću o drevnom dobu. Kako si se otada izmenio! Opisaću, takoreći, život tvoje vrste na osnovu osobina koje si stekao, a koje su tvoje navike i vaspitanje uspele da izopače, ali ne i da zbrišu. Potraži doba u kom bi želeo da je sad tvoja vrsta! Nezadovoljan sadašnjim stanjem iz razloga koji tvojim nesrećnim sledbenicima nagoveštavaju jos veća nezadovoljstva, možda bi hteo da se vratiš! Takva bi težnja služila na čast tvojim precima, savremenici bi je osudili, a strah bi obuzeo one koji bi po nesreći morali da žive s tobom.” – Ž. Ž. Ruso
Dakle, u rečima Žan-Žaka Rusoa dominira jak kult prirode i prirodnog čoveka, pod kojim on podrazumeva “divljaka” koji ne ume da govori, koji nema krov nad glavom, koji ne teži drugim ljudima, koji nije opterećen time da bude najjači, najpametniji, najbogatiji, već mu je glavni ideal i zvezda vodilja život, kao takav, odnosno, prosto preživljavanje, ali što je bitno, u slobodarskim uslovima. Drugim rečima, Ruso prirodno stanje opisuje kao stanje predistorije, apsolutne jednakosti i apsolutne slobode, gde su ljudi lišeni bilo kakvih sukoba, kritikujući ujedno Hobsa koji smatra da su ljudi u prirodnom stanju uvek u stanju rata, i da neprestano strepe za sopstveni život. Glavni uzrok za izlazak iz čistog prirodnog stanja u kome su ljudi živeli slobodno, Ruso vidi u napredovanju ljudskog razuma i socijalizovanju čoveka, i postavlja otvoreno pitanje: da li prividni civilizacijski napredak znači i dobit za ljudsku vrstu, ili je naprotiv, taj civilizacijsko-tehnološki društveni progres u stvari regres, sa stanovišta “čiste” ljudske jedinke? Svakako da je Ruso smatrao da je društvo osakatilo čoveka i nanelo mu neizlečivu “moralnu ranu”, a da bi to i potkrepio, on pokušava da definiše prirodnog čoveka u pravom smislu te reči, dakle ne nekakvog društvenog produkta koji je oblikovan socijalnim faktorima, već radikalno prirodnog izopštenika od bilo kakvih društvenih uticaja. Naime, Ruso posmatra čoveka aristotelovski, kao zoon politikona, kao društvenu životinju, ali kao da naglašava tu životinjsku stranu čoveka, pa kaže: “Svaka životinja nešto misli, pošto raspolaže čulima, i te svoje misli i povezuje do izvesne mere, a čovek se od nje razlikuje samo po stepenu u kome to čini”, dok na drugom mestu kaže da je “…čovek koji razmišlja iskvarena životinja”. Ruso ovakvim stavom, praktično, ne razlikuje formalno čoveka i životinju, već samo sadržinski, i umanjuje značaj i moć intelekta i znanja, koje su veličali raniji prosvetitelji, davajući im gotovo beskonačne mogućnosti. Ono što je krasilo prirodnog čoveka, i time ga razlikovalo od životinje, bila je njegova sposobnost da predviđa, kao i da se usavršava. Kako su mu najveće neprijatelje predstavljali divlje zveri i prirodne nepogode, on počinje da stvara prva oružja i oruđa, počinje da se bavi zemljoradnjom i da projektuje svoje postupke, pa time počinje čovekov nepovratni proces ovladavanja prirodom, koji Ruso smatra potpuno nepotrebnim i destruktivnim po čoveka, jer smatra da čoveku nije potrebno nista više nego što je prirodni čovek imao. Širenjem ljudske vrste i češćim dodirom među ljudima, čovek je osetio potrebu sa sporazumevanjem, i počeo je da artikuliše glasove, koji su vremenom, uz “dogovor” na nivou vrste, prerasli u govor. Govorom je kasnije uspevao da materijalizuje apstraktne misli, koje se nisu ticale onoga što je neposredno video, već onoga o čemu je mislio. Kako je Šeldon Volin objasnio: “U prirodnom stanju čovek je živeo u miru sa sobom, jer se život svodio na osnovnu potrebu preživljavanja. Civilizovan čovek, naprotiv, beskrajno je iskomplikovao život. Kao stvorenje koga je duštvo učinilo racionalnim, i obdarilo imaginacijom, on ove tekovine koristi da upropasti svoje stanje. Uklet je sposobnosću da zamišlja nove potrebe.” Napredovanjem čoveka na individualnom razumskom planu, paradoksalno, ljudska vrsta je nazadovala, odaljavajući se od prirodnog stanja, pa Ruso kaže da je “prvi čovek koji je sebi načinio odelo i kuću time dao sebi gotovo nepotrebne stvari”. Dakle, Ruso nije bio preterani optimista u pogledu mogućnosti i korisnosti čovekovog intelekta, ali je zato pripisao čoveku jednu prirodnu vrlinu, koja je usađena u čovekovoj prirodi, nevezano za njegovu društvenu pripadnost. To je milosrđe, antipod razumu, osobina koja ima za cilj da bude kočnica čovekovoj racionalnoj i egoističnoj strani, koju su u prvi plan isticali liberali. Međutim, čini se da je Ruso ispoljio preterani pesimizam prema savremenom čoveku, kada je govorio o tome da se milosrđe ne javlja na individualnom planu savremenog čoveka koji je egoističan, već samo kada preti opasnost po celo društvo. Takođe, diskutabilna je i Rusoova tvrdnja da u prirodnom stanju “svaki čovek ostaje slobodan i zakon jačeg nema vrednost”, kao i da u prirodnom stanju vlada apsolutna jednakost i nepostojanje sukoba interesa, imajući u vidu da se i među zivotinjama neplanski rađa prirodna hijerarhija na čijem je čelu najjača i najsposobnija životinja. Malo je verovatno da je Rusoov prirodni čovek u tolikoj meri bio milosrdan prema drugim ljudima, jer Ruso zanemaruje da su se ljudi u prirodnom stanju mogli ubijati, ne zbog egoizma, nedostatka milosrđa, nejednakosti ili iz koristi, već iz osećaja straha od nepoznatog. Mada, činjenica je da Ruso ima pravo kad kaže da je glavni izvor sukoba interesa i nejednakosti među ljudima nastao kada je čovek ogradio parče zemlje, nazvavši ga svojim, kao i da je nejednakost drastično manja u prirodnom stanju nego u društvu.
Poreklo nejednakosti
“Prvi koji je ogradio zemljište i rekao: ‘Ovo je moje!’, naišavši na prostodušne ljude koji su mu poverovali, u stvari je osnivač obrazovanog društva. Koliko li bi sprečio zločina, ubistava i ratova, od kolike li bi bede i strahote poštedeo ljudski rod onaj koji bi počupao koplje i zatrpao jarak, dovikujuči bližnjima: ‘Ne verujte varalici!’ Propašćete ako smetnete s uma da plodovi pripadaju svakom i da zemlja nije ničija.” – Ž. Ž. Ruso
Dakle, glavni izvor sukoba i nejednakosti među ljudima je, po mišljenju Rusoa, svojina, čovekov autonomni prostor koji je u njemu probudio ono racionalno i egoistično, kategorija koja je jednog čoveka učinila dominantnim nad drugim. U početku se svojina ticala porodice, kao primarne društvene zajednice, međutim, zbog obilatosti resursa, a retke naseljenosti, nije dolazilo do sukoba. Život na istom staništu i u okviru mikrodruštva – porodice, stvorio je bračnu i očinsku ljubav. U okviru porodice su prvi put počeli da se kristališu odnosi između nadređenog oca, koji je obezbeđivao egzistenciju, i podređenog deteta. Kako je vreme prolazilo, a ljudi se sve više i više naseljavali, više porodica se grupisalo u veće zajednice, i pripadnici zajednica sa istim obeležjima su počeli da se definišu jedni s drugima. Ljudi su sve više počeli da budu međuzavisni, i sve više im je bilo bitno šta drugi članovi društva misle o njima, pa je to, pa mišljenju Rusoa, “bio prvi korak prema nejednakosti”. Onaj ko je bio cenjen u javnosti, imao je svoju vrednost. Onaj ko je bio najjači, najveštiji, najlepši, najrečitiji, je najviše i cenjen. “Iz ovog isticanja nikle su, s jedne strane, sujeta i prezir, a s druge strane, stid i zavist, dok je vrenje, nastalo od ovakvog kvasca, proizvelo jedinjena opasna po sreću i nevinost.” Iz tog odnosa među ljudima je postepeno počeo da se formira odnos poštovanja, koji je jako bitan, jer je prećutno uveo u zajednicu kodekse moralnog ponašanja koje se ticalo poštovanja uspešnih, a svako nepoštovanje pomenutih je za sobom nosilo i neku vrstu društvene osude, svojevrsne sankcije koja je u čoveku izazivala poniženje. Upravo u tim odnosima poniženih i uvređenih, s jedne strane, i uspešnih i nadmenih s druge, Ruso vidi osnovu za krvave sukobe. Takodje, upravo u ovoj tački dolazi do glavnog razlaza imeđu Rusoovog i Hobsovog poimanja prirodnog stanja, jer Ruso smatra da je ovakvo stanje rata izvedeno i da je već daleko od prirodnog stanja, dok je Hobsu to stanje početna tačka teorije, pa Ruso kaže da “…pojedinci nisu mogli da uvide koliko su oni (ljudi u stanju rata – prim. aut.) daleko od prirodnog stanja, pa su požurili da zaključe kako je čovek po prirodi svirep i kako je potrebna policija da ga kroti… za jedan dan bitke počinjeno je više zločina i više strahota, nego vekovima za vreme prirodnog stanja”. Takvo stanje anarhičnosti, opšteg haosa, u kome je svako svakome bio vuk, moralo je biti na neki način uređeno, i tu dolazimo do nastajanja zakona, odnosno, upravne vlasti, druge ključne kategorije u odaljavanju od prirodnog stanja i slobode, kojeg Ruso navodi kao konačnog utemeljivača nejednakosti. Ljudi su se našli tada pred velikim paradoksom: “Svi pohrliše u susret svojim okovima, misleći da će im oni obezbediti slobodu.” Bilo je potrebno da ljudi žrtvuju jedan deo svoje slobode koju bi preneli na suverena zarad svoje sigurnosti, pa su se obavezali na poštovanje svih pravila koja bi zakonodavac doneo,a s druge strane, pored toga sto bi suveren trebao da štiti živote svojih građana, bilo je neophodno da se ograniči u mogućnosti da ih tlači. Tako je nastao ugovorni odnos između suverena, s jedne strane, i naroda s druge, svojevrsni društveni ugovor, odnosno država. Tu dolazimo do jednog od ključnih problema o kojima priča Ruso, o problemu suverena, odnosno, kome poveriti vlast, jer, kome god da se poveri vlast, taj će biti u nadređenom položaju u odnosu na onog kojim vlada, a time će se otvoriti mogućnost da se nejednakost utemelji na nivou društva, jer bi bogatiji postali još bogatiji, jači još jači, a siromašniji sve siromašniji. Tu Ruso nepobitno biva preteča kasnijih socijalista i teorije klasnih sukoba, i nesumnjivo da su veliki deo njegovog učenja preuzeli teoretičari egalitarnog socijalizma. Ovakvim klasnim jazom su ideali slobode i jednakosti iz prirodnog stanja srušeni, a forme vlasti koja se formira društvenim ugovorom su, po mišljenju Rusoa, samo veće ili manje zlo. Najveće zlo je vlada jednog čoveka, kraljevina, jer “nejednakost koja se ispoljava između vođa i naroda, osetiće se ubrzo i među pojedincima i dobiće razne oblike”. Ovakvo viđenje kraljevine je Ruso verovatno izneo kao direktan napad na tadašnjeg kralja Luja XV i socijalnu nejednakost u tadašnjoj Francuskoj, praktično pozivajući narod na revoluciju, a to se može primetiti u nešto skrivenijoj formi i u rečenici na početku “Porekla nejednakosti”, u kojoj poziva na vraćanje u prirodno stanje: “Nezadovoljan sadašnjim stanjem iz razloga koji tvojim nesrećnim sledbenicima nagoveštavaju još veća nezadovoljstva, možda bi hteo da se vratiš! Takva bi težnja služila na čast tvojim precima, savremenici bi je osudili.” Druga opcija vladavine je vlada nekoliko njih, plemstva, a treća, ujedno i vlada koja je najbliža prirodnom stanju, samim tim i najkorisnija za ljude, je narodna vlada. Prve dve čine podanici, a treću građani. Na kraju dela “O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima” Ruso završava rečima: “Protivno je zakonu prirode, pa ma kako on bio shvaćen, da budala vodi pametna čoveka, da dete naređuje starcu i da se šaka ljudi guši u izobilju, dok izgladnelo mnoštvo nema ono što mu je najpotrebnije”. Ruso nekoliko godina posle “Porekla nejednakosti”, 1762. godine, izdaje “Društveni ugovor” u kome razvija svoje učenje o nejednakosti i oblicima vladavine (samo delimično ga revidira), kao i “Emil” u kome objašnjava na koji način je moguće zaštititi prirodnog čoveka od “lažne civilizacije”, ali se tim delima ovde nećemo baviti.
Rusoov reakcionizam i razočaranost civilizacijom, i pored idealističkog i utopističkog prizvuka koje njegovo učenje sadrži, ne ostavlja ravnodušnim ni najtvrdokornijeg realistu. Njegova ingenioznost, poetičnost i diogenski duh, s jedne strane, bude u tadašnjem, a ništa manje i sadašnjem čoveku, osećaj pogrešnosti i otuđenosti, društvene iskvarenosti i duboke krize morala, a s druge strane, budi u ljudima revolucionarni naboj i beskompromisnu želju za promenom. U svoju filozofiju, Ruso je ugradio sebe, jer je on sebe nazivao “Čovekom Prirode”. Ruso ostaje jedan od najgenijalnijih i najuticajnijih pisaca koji su ikad stvarali.
Literatura
- Žan-Žak Ruso, O poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima, Filip Višnjić, Beograd, 2003.
- K.N. Deržavin, Ruso i Rusoizam, Beograd, 1946.
- Šeldon S. Volin, Politika i vizija, Filip Višnjić – Službeni glasnik, Beograd, 2007.
- Thomas Hobbes, Levijatan, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2004.
hvala!