Nezadrživa migracija ka Beogradu
Bojim se da će se ta migracija ka Beogradu i Novom sadu i dalje nastaviti te da država, ma ko bio na vlasti, neće biti u stanju to da spreči. Unutrašnjost će se neminovno prazniti, što će dodatno povećati razlike u razvijenosti između delova zemlje. U zemlji staraca nije moguće očekivati neki realan razvoj, a pogotovo ne u njenim opustelim i zamrlim delovima. To će se odraziti i na poljoprivrednu proizvodnju jer neće imati ko da obrađuje zemlju u poljoprivrednim područjima. Nije reč samo o jugu Srbije jer i Banat je sablasno pust, ima četiri grada na toliku površinu, od kojih samo Pančevo i Zrenjanin imaju i dalje pozitivni prirodni priraštaj zbog doseljavanja, dok varošice gube stanovništvo a sela izumiru. Ulazak u EU bi teoretski otvorio neke mogućnosti za te ljude, ali takođe oni bi spas mogli potražiti i van ove zemlje, poput Poljaka recimo ili Rumuna. Za kojih dvadesetak godina bićemo svedoci totalnog urušavanja čitavih oblasti države upravo zbog nedostatka ljudi. U takvim uslovima sasvim je bespredmetno živeti u Lebanu ili Kuršumliji, odnosno Majdanpeku, Negotinu, Brusu, Trgovištu, Surdulici, Beloj Palanci itd.
Decentralizacija - pod hitno!
Ša da se uradi da bi se sprečio dalji odliv stanovništva iz unutrašnjosti u Beograd i Vojvodinu, odnosno da bi se poboljšao životni standard građana najsiromašnijih delova zemlje? Potrebno je:
1. Sprovesti decentralizaciju (fiskalnu pre svih drugih, a onda dalje, sve do svih mogućih ingerencija opština koje nisu u sukobu sa republičkim, čije se ingerencije smanjuju) i regionalizaciju Srbije (hitno), i istog momenta doneti plan i strategiju o ravnomernom regionalnom razvoju koji stupa na snagu najkasnije mesec dana donošenja akta o decentralizaciji i regionalizaciji zemlje. Time bi se odmah izašlo u susret nerazvijenim opštinama i regijama, i radilo na njihovom oporavku.
2. Da bi se sve to sprovelo, neophodno je da građani žele da im bude bolje, i, još važnije - da saznaju da im boljitak donosi upravo ovakav plan. Nažalost to trenutno nije slučaj, i još mnogo bi trebalo raditi, na medijskom planu, kako bi se građani osvestili po tom pitanju. Ogroman napor potrebno je da učine stranke koje se deklarišu kao demokratske (građanska LDP već jeste krenula u tom pravcu, dok recimo DSS uopšte ne smatram demokratskom), pošto su medijski aktivne, kao i mediji, pre svega državni javni servis i mediji koji su dobili nacionalnu frekvenciju. Medijska podrška ideji je ono bez čega nikako ova stvar ne bi mogla da dođe na dnevni red Skupštine.
Treći broj časopisa Zapad
Treći broj časopisa za građansku politiku i kulturu - Zapad, mart 2008.
[ download: 1,7 mb ]
Diskriminacija nije perut
(Komentar na tekstove Slobodana Antonića, "Srbija u PK utopiji" i "Pretnje pravnim terorom", Politika, 25. i 28. 10. 2007)
Ne bih da ulazim u debatu koja se trenutno vodi izmedju Slobodana Antonića i Bojana Djurića, tim pre što za to ne ispunjavam ni najelementerniji uslov – nisam čitao LDP-ov predlog zakona o diskriminaciji. Neću se petljati u pravo. Mene ovde interesuju metafore.
Po Antoniću, “bolest” diskriminacije, u Srbiji svakako postoji – prema starima, trudnicama, Romima, ali ova se bolest ne sme lečiti previše ljutim lekovima kakav je, navodno, LDP-ov predlog zakona. “Ako imate perut”, veli Antonić, “posle takvog leka bićete oslobođeni peruti. Ali, bićete oslobođeni i kose.” Jednačina je, dakle, jasna. Ljut lek je prema peruti ono što je zakon prema diskriminaciji. A niko nije toliko lud da žrtvuje kosu samo zato da bi se ratosiljao peruti.
Da se pogledamo u ogledalo
Intervju za treći broj časopisa Zapad: dr Mihailo Antović, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu.
Zapad: Koliko i u kom smislu je nezavisnost Kosova bitna za Srbiju?
Mihailo Antović: Ako na trenutak zaboravimo istorijske argumente (inače jake na obe strane), možemo izdvojiti makar četiri nivoa na kojima je to pitanje relevantno za našu trenutnu situaciju: egzistencijalni, emotivni, politički, moralni.