“Kada imaš neki problem koji ne želiš da rešiš – formiraj komisiju”, svojevremeno je vickasto “savetovao” Vinston Čerčil. U verziji srbijanskih konzervativaca, okupljenih u i oko SANU, SPC i NSFM, ova dosetka bi mogla da glasi: kada želiš da efikasno zloupotrebiš neprosvećenost i površnost narodnih masa – raspiši referendum!
Bacimo li makar letimičan pogled na imena koja su se obrela među potpisnicima peticije za referendum o ulasku u NATO, lako ćemo primetiti da tu obitava priličan broj zaslužnih za svojevremeno “događanje naroda”. Verujem da se sećate famoznog memoranduma SANU koji je elegantno utabao staze Miloševićevim krvavim “godinama raspleta”. Isti ti “očevi i oci” nacije kasnije su se naprasno odrekli svog tadašnjeg – u međuvremenu upokojenog – pulena. I ne osporavam ja njima to što su ga se odrekli. Štaviše, to je na neki način i pohvalno. Sem toga, svako može da pogreši: ljudi smo, nije čudno ako se s vremena na vreme nehotice nađemo u kakvoj zabludi.
Ovde je, međutim, problem u samom motivu Slobinih tadašnjih mentora da ga danas kolektivno pljuju. Jer ne zameraju oni njemu što je uopšte ulazio u sulude ratove sa izraženim velikosrpskim aspiracijama, već što je iste od reda (iz)gubio. A da je kojim slučajem izašao kao pobednik? Ej, ha, pa ista ta intelektualna “elita” bi mu podigla spomenik od suvog zlata na sred Knez Mihajlove. Ili možda čak na Trgu Bana Jelačića, budući da bi Zagreb onda bio srpski grad.
Hajde da se manemo neslanih šala. Ovo nije prvi put da je NATO, bilo direktno ili posredno, predmet nekog referenduma. I pre otprilike desetak i kusur godina, pominjani Milošević je raspisao referendum o (ne)prihvatanju stranog mešanja po pitanju Kosova. Jasno je da Milošević nije to učinio kao kakav vajni demokrata kojem je volja sopstvenog naroda svetinja. Naprotiv, on je tada organizovao referendum jer je odlično znao da će glasači samo potvrditi njegov uveliko poznat stav da se “Srbija saginjati neće”.
Rezultat tog plebiscita znamo jako dobro, a posledice istog smo zapamtili još bolje. Ako me pamćenje ne vara, izašlo je tada oko 70% registrovanih birača, dok se među njima protiv stranog mešanja (čitaj: u korist NATO intervencije) izjasnilo “impresivnih” 97 procenata (ili tako nekako). Nikada neću zaboraviti umobolne scene iz RTS-ovog Drugog dnevnika: u nekom selu, mislim da je bilo kod Valjeva, masa pripitih čiča sa šajkačama, zabrađenih seljanki i “tetki sa ladnim trajnama” razvezla kolce sve u šesnaj’st, proslavljajući referendumsko “istorijsko Ne!”. Odlično pamtim i svoju reakciju na taj prilog TV Bastilje: “Jebem ti glupavi narod! Treba, bre, NATO sve da nas satre do poslednjeg” – urlao sam kao blesav pred prisutnim svedocima. Bajdvej, kani li me revnosni tužilac Radovanović retroaktivno optužiti za veleizdaju glede ovog “priznanja”, moraću da ga razočaram: behu to samo bezazleni “polemički tonovi”.
Samo za društvo iz ćoška: ne može nam NATO ništa, jači smo od sudbine!
Što se pak aktuelnog poziva na referendum oko potencijalnog pristupanja najmoćnijem vojnom savezu tiče, njegova prateća argumentacija je manje-više odranije poznata: još su sveže emocije povodom bombardovanja; tražiće nam da priznamo Kosovo; i među članicama EU postoji par njih koje nisu u NATO; and last but not least: “naljutićemo” braću Ruse! Meni su ipak daleko zanimljiviji stvarni – i po pravilu skriveni – motivi. Ako pogledamo kakvi likovi dominiraju među pripadnicima “anti-NATO bloka”, lako ćemo zaključiti da osnov za njihovo batrganje leži u opravdanom strahu da bi u jednom modernom i civilizovanom društvu oni – imajući u vidu vrednosti koje promovišu – izgubili sav značaj koji danas imaju. A članstvom u NATO, kao i u Uniji, jedno društvo upravo iskazuje tendenciju da postane moderno i civilizovano. Ovde vredi parafrazirati onu simpatičnu lalinsku doskočicu: ne laju oni NATO-a radi, nego sebe radi.
Nije na odmet istaći i da se među istaknutim protivnicima modernizacije Srbije, gde je članstvo u Severnoatlantskom paktu samo jedna od tema, mahom nalaze pojedinci kojima se u sklopu redovnih “intelektualnih aktivnosti” znalo, između ostalog, naći veličanje ratnih zločinaca, relativizacija, a ponegde i potpuno negiranje genocida u Srebrenici (kao i drugih zločina koje su počinili njihovi mezimci), pri čemu su neretko otvoreno istupali sa profašističko-neonacističkih polazišta.
Rekao bih, uprkos svemu, da su u jednom ovi satrapi makar delimično u pravu: ovde definitivno postoji više od jedne Srbije. Nisu, doduše, u pitanju samo dve, kako su oni inače skloni da tvrde. Ima zapravo više komada različitih Srbija. U vezi sa tim dođoh na pomalo utopističku ideju: da se fino mi iz one Srbije – koji god joj redni broj bio dodeljen – kojoj je prekipelo od njihovog dušebrižničkog populizma, kao ozbiljno ugrožena manjina okupimo i raspišemo referendum o otcepljenju od njih, te da se konačno, oslobođeni njihovih opstrukcija i klečki, uputimo među normalan svet. A oni neka onda slobodno nastave da neometano “tihuju” sve dok se, zajedno sa njihovim dabićima, mladićima i legijama, ne udave u sopstvenoj kaljuzi i govnima.
