Primetio sam da je deo javnosti burno reagovao na vest da ćelija požarevačkog zatvora u kojoj će Milorad Ulemek Legija oduživati svoj dug državi više liči na sobu u hotelu sa 5 zvezdica nego na robijaški ćumez.
Nije mi jasno što se ti ljudi bune. Pa zar nije gospodin Legija zaslužio da mu se srbijanska vlast adekvatno oduži za njegove neupitne zasluge? Da dotični Ulemek i njegov rahmetli ortak Duća zvani Šiptar nisu pre sedam i kusur godina zajedno sa svojom bezbednjačko-zemunskom bratijom uspešno obavili zadatak dodeljen im od strane još uvek (zvanično) NN nalogodav(a)ca i finansijera, ko zna da li bi iko iz današnje vlastele dogurao tako daleko.
Evo, sami razmislite: kad bi Boris Tadić postao to što je postao da je tog famoznog 12. marta snajperisti Zvezdanu u odsudnom trenutku slučajno zadrhtala ruka?
Kad bi infantilni Jeremić mogao ovako mahnito da brani Kosovo po kojekakvim kubama i ostalim džibutijima?
Kad bi Slobinom malom od palube Ivici pripala čast da trenira strogoću i održava red & poredak?
Kad bi stanovita Nata Mesarović i Snežana nevina-bez-zaštite Malović dobile zavodljivu pravosudnu igračku u ruke da je povazdan češljaju, šminkaju i oblače je u fensi krpice?
Kad bi se burlesknom Homen Slobodanu ukazala prilika da nas uveseljava svojim nepresušnim erotsko-nekrofilnim fantazijama?
Čovek i državnik kojeg Srbija nije (bila) vredna: Zoran Đinđić, patriota u pravom smislu reči!
Kad bi širokogrudi Nebojša Bradić dospeo u poziciju da šakom i kapom deli naše novce salonskim fašistima Antoniću & Vukadinoviću za njihov živopisni NSFM, a sve pod firmom „pomoći kulturnim projektima“? Pod istom tom kulturoljubivom devizom i u okviru istog projekta, Bradić je udelio državnu pomoć i lokalnoj radio stanici „Bubamara“ iz Svrljiga blizu Niša, koja mlati lovu tako što neumorno ispunjava želje, čestitke i pozdrave vaskolikog posela: srećan polazak u prvi razred malom Milojici žele otac Životije, majka Živadinka, brat Radojica, deda Stanojlo, baba Leposava, stric Krstivoje, strina Radunka, ujak Žitomir, ujna Milunka, šurnjaja Gospođinka, jetrve Milojka & Stanojka i ostala mlogobrojna rodbina pesmom Vere Matović – „Sutra, sine, polaziš u školu“.
Ima tih pacijenata još, ali cenim da sam ih već dovoljno pobrojao.
Jedino nisam siguran kad su u pitanju G17 Tomica und Mlađa. Imam utisak da bi ta dvojica preživeli na površini i bez Ulemekove logistike. Žilava je to sorta, posebno na ovom podneblju. Niču i kad ih ne seješ.
