Postoje dve dobro poznate populističke metode od kojih se jedna odnosi na sadržaj, a druga na formu. Informacija (ili sadržaj) je već najavljena kroz program partije, da bi se zatim svakodnevno implementirala u slučajni dnevnopolitički kontekst. Forma informacije je način na koji ona stiže u javni prostor, tj. kako se predaje potencijalnim glasačima. Na srpskoj političkoj sceni zastupljene su obe varijante populizma i važe za sve partije, sa tom razlikom što su kod nekih stalna praksa, dok se drugi trikovima populizma služe tek uoči izbora. Druga i važnija razlika je ta što jedni primenjuju demagogiju prevashodno sadržajnog karaktera, dok drugi to čine u formi koja se najčešće ogleda u ponašanju partijskog zastupnika u javnosti.
Srpska radikalna stranka i takozvani Narodnjački blok nalaze se u prvom šeširu, budući da njihov program već jeste manifest populističke demagogije. Pa ipak, to ne znači da se predstavnici ovih neće služiti usputnim mogućnostima. Primitivno držanje i izricanje laži na teatralan način nameću se ovima uglavnom kao usputni elementi populistički već definisanog diskursa. Iako se strategija SRS-a i tzv. Narodnjaka iscrpljuje u populizmu, daleko smo od toga da domen političkog ili stranačkog populizma zaokružimo opisom delovanja tih stranaka: njene nove mogućnosti otkriva nam celokupna aktuelna politička elita. Populizam isto tako možemo potražiti i u jednom kultnom događaju koji se bez dodatnih ispitivanja smatra prekretnicom na putu stvaranja moderne Srbije – 5. oktobar.
Zoran Đinđić nije krio da bi sarađivao sa ideološki neprihvatljivim snagama ako bi to bio jedini put da se Srbija oslobodi većeg zla. Tako 1999. godine kaže: “Monarhija i republika su mi svejedno, komunisti i antikomunisti su mi svejedno, levi i desni su mi svejedno. Za mene važi samo dnevna politika, jer mi se u Srbiji iz dana u dan borimo za preživljavanje. Tu bilo kakva ideološka pitanja jednostavno nisu naročito zanimljiva.” (Süddeutsche Zeitung, Magazin No. 34, 27. 8. 1999.). Verovatno je bio u pravu, jer jedini put kojim se Milošević mogao oboriti, u takvoj političkoj sredini kakva je Srbija bila, bio je preko narodnog udruživanja, te su se na trgovima u Nišu, Beogradu i drugim gradovima Srbije, na protestima “demokratske opozicije” mogli videti i umereni monarhisti, i četnici, i komunisti (jer Miloševićev režim je bio komunistički, ili tačnije rečeno titoistički, jedino u pogledu totalitarnosti), a ne samo intelektualci okupljeni oko nekih manjih stvarno-demokratskih ili građanskih partija. Nije tu moglo biti nikakvog slaganja sem u jednom zajedničkom cilju.
Pitanje je u kojoj meri je to ponašanje Đinđića bilo populističko, reći će neko, ako se sve završilo smenom Miloševića, baš kako je i trebalo. Istina, ako bismo zamislili situaciju da Zoran izlazi pred masu ljudi i obećava evroatlantske integracije uglavnom slabije obrazovanoj publici, a ova na to odgovara iskrenim odobravanjem – dlanom o dlan -, mogli bismo da kažemo kako je realizacija izbegla populistički karakter. Ipak, sam Đinđić, nešto više od godinu dana pre tzv. petooktobarske revolucije, govoreći na neki način i o građanskom potencijalu Srbije, priznaje da “bez prave nacionalne svijesti i pravog odnosa prema tradiciji”, koalicija okupljena oko Demokratske stranke ne može “pridobiti većinu” (Süddeutsche Zeitung, Magazin No. 34, 27. 8. 1999.). To znači da je Demokratska opozicija Srbije delovala u društvu koje je bilo bar onoliko politički nesvesno, ako ne i gore, koliko i ono koje je Miloševića dovelo na čelo države.
U Nišu, gradu koji je možda i najviše izgubio vladavinom Miloševića, koji je imao u jednom trenutku veći broj nezaposlenih nego zaposlenih stanovnika, lider demokratske opozicije, Zoran Živković, nije uspeo da okupi građane sve dok im nije obećao da ako budu slomili vladavinu Miloševića, mogu slobodno da bace sve račune i zaborave dugovanja za potrošenu struju. I tu dolazimo do populističkog manevra kao možda jedinog mogućeg sredstva u borbi za vlast u društvu bez političke svesti i pojedinačne odgovornosti.
Populizam je, dakle, bio ozbiljno zastupljen tokom političke propagande Demokratske opozicije Srbije, ali se on oslanjao na neke nove ciljeve i zadatke, te bi se možda mogao nazvati socijal-populizmom, za razliku od onog koji smo videli kod Miloševića i koji bi se zvao nacionalnim ili nacional-šovinističkim. No, Đinđić je imao na umu da uradi nešto što bi moglo da oporavi društvo: instalirati demokratske institucije koje će se boriti protiv populizma i drugih oblika manipulacije. Problem je što demokratija sve vreme živi na krilima određene vrste populizma, odnosno što je ovaj bezbedno prati kroz politiku kompromisa sa starim vrednostima. Otud i njegove česte najave velikih rezova koji su bolni, ali koje društvo u tranziciji mora da prođe, što pre – to bolje: “To znači ako imaš neki problem odmah mu priđi, nemoj da čekaš da on dođe do tebe. Nemoj da čekaš da ga rešavaš pod pritiskom.” (Zoran Đinđić, Šabac 2002) Pritisak je ovde bio artikulisan kao potreba građana za boljim životom, i to već 6. oktobra. Sa druge strane, a kako je već rečeno, građani koji su zaslužni za smenu režima nisu na isti način videli budućnost Srbije. Neki su bili zadovoljni time što su se rešili lopova, drugi su bili smireni jer više neće biti ratova, treći jer misle da nije dovoljno ispoštovana ideja “svekolikog srpstva”, četvrti iz razloga što režim nije zadovoljio potrebe Srpske pravoslavne Crkve, itd. Lustracija tu ne bi pomogla, jer nisu vođe i partije više predstavljale problem, već ostaci zločinačkih projekata koji su čitavih deset godina preko kontrolisanih medija zagađivali srpsku javnost. Problem je ono što su antidemokratske institucije propagirale svih tih godina kako bi se održale na vlasti, odnosno to što je njihov populizam u dobroj meri za duži period definisao ili bolje reći – deformisao političku i kulturnu scenu Srbije.
Nakon petooktobarskih promena bilo je još jedino potrebno zaboraviti populističku retoriku i okrenuti se formiranju demokratskih institucija. Važan problem bilo je pitanje metode: može li se to učiniti a da se iznova ne zagazi u populizam?
Govoreći danas o istoj stvari, sa takvim reformama se nije niti pokušalo. Čak bi se moglo kazati da živimo u nekoj vrsti “permanentnog predizbornog stanja” (dr Danica Popović, Dnevnik, 27.09.2004.). Kao kuga demokratije i politika laži, populizam se nikada ne zadovoljava samo striktno-političkom retorikom, već postaje aktivan jezik koji pokriva sve društvene sfere u njihovoj političkoj konotaciji. A te nove forme su neophodne jer se mitovi na koje se poziva vremenom istroše. Međutim, postoje i pojmovi kao što su “domaći izdajnik”, “strani plaćenik” ili “državni neprijatelj”, dakle pojmovi opterećeni ksenofobijom, pojmovi koji su aktivni kao recidivi retorike režima protiv kojeg se borila i aktuelna, takozvana demokratska vlast. To su pojmovi koji se ne mogu istrošiti, a njihova ideološka ili kvaziideološka platforma se savremenim političkim rečnikom naziva “narodnjaštvo”.
Velimir Ilić koji šutira i psuje novinare, ili na neki drugi način izražava svoj prostakluk, zadovoljava sve uslove da bude vrhunski ili ekstremni primer populističkog ponašanja, iako sam ne razume da to njegovo ponašanje može biti stavljeno u taj kontekst. Prema rečima francuskog politikologa Iva Menija (Yves Meny), demokratiju preti da zameni “ideologija mase, apsolutna i totalna”, koja je primetna kod ovog načina ponašanja, kao efikasne metode za pridobijanje glasača. Ono što je specifično za srpsko društvo nalazi se tek u drugom delu Menijeve poruke (“… apsolutna i totalna”), a to je činjenica da svaka glupost, pa bila ona i nenamerna, može biti konotirana na taj način. Tako više neće važiti uobičajeno mišljenje da se tu (u populizmu) radi o “sistemu negativnog marketinga, isticanju manjkavosti tuđeg proizvoda, a ne kvaliteta sopstvenog” (Milutin Mitrović, Ekonomist, broj 235, 22. novembar 2004), već pre svega o popunjavanju distance koju građani osećaju prema eliti. Čudno je možda to što se ovaj zaokret događa i doslovno: sada nije stvar u tome da se dokazuje sopstvena prednost, već se do političkih poena stiže isticanjem svega onog što bi trebalo da se shvati kao slabost. Na taj način bi i trebalo razumeti Koštuničinu ljubav prema gučanskoj trubi, Tadićevo šajkašenje i Veljino “kraduckanje”.
Tekst je objavljen u drugom broju Zapada
