Pri analizi pozadine vandalskog napada na novinara i kolumnistu „Vremena“ Teofila Pančića treba se osvrnuti na izvesne specifičnosti koje ovaj slučaj čine nešto drugačijim u odnosu na većinu dosadašnjih ataka čije su žrtve bili novinari.
Koliko je meni poznato – ispravite me ako grešim – ovo je prvi fizički (svakako ne i prvi verbalni ili medijski) napad na Teofila Pančića otkako se bavi novinarskom profesijom. U vezi sa ovom činjenicom je paradoksalno to da je Pančić doživeo da bude napadnut u doba režima kojem on nije (otvoreni) protivnik, dok mu se za vakta Miloševića, kojem je bio žestok kritičar i oponent, takvo što nikad nije dogodilo, utoliko pre što je tada bio javno i maltene institucionalno žigosan kao „strani plaćenik/domaći izdajnik“.
Teofil Pančić i dalje bez ikakve sumnje spada u onaj pozitivn(ij)i deo ovog društva koji uopšteno zovemo „građansko-(pro)evropska Srbija“. No međutim, Pančić u ovom trenutku ipak pripada umerenijoj struji unutar pomenute grupacije. Zbog čega ovo ističem. Zato što, za razliku od, recimo, Pere Lukovića, Pančić ne smatra da „aktuelna vlast nije ništa bolja od one iz devedesetih“. Pančić u prilog takvom stavu navodi određene argumente koji bi se mogli sažeti kroz tri osnovne teze, od kojih ću svaku ponaosob prokomentarisati iz svog ugla.
Pod brojem jedan, Pančić ističe kako se Srbija danas ne nalazi u ratu. U doslovnom tumačenju ovo jeste tačno zapažanje, ali ako se malo dublje zagledamo u suštinu pojava i procesa čiji smo svakodnevno svedoci, teško se možemo oteti utisku koliko današnja Srbija neodoljivo (počinje da) liči na samu sebe neposredno pred izbijanje rat(ov)a.
Pod dva, Srbija, po Teofilovom ispravnom zapažanju, već deset godina nije izopštena iz civilizacije i punopravni je član Ujedinjenih nacija i mnogih drugih međunarodnih institucija. I ovo je tačno, međutim, (zvanična) Srbija u svojoj šizofrenoj opsednutosti (metafizičkim) Kosovom, ali i nekim drugim nepreležanim dečjim boleštinama, sve više samu sebe izoluje od normalnog sveta tako da nam ionako nikakve sankcije od spolja nisu ni potrebne da bismo dotakli samo ekonomsko i civilizacijsko dno.
Nakon verbalnog (u)sledi(o) fizički linč: Teofil Pančić, najnovija žrtva društva ogrezlog u fašizam
I pod tri, pripadnici sadašnjeg režima su bar u svom javnom istupanju daleko pristojniji pošto se, za razliku od onih u doba Milioševića (premda su i sada na vlasti mnogi iz tog perioda), ipak lepše izražavaju, a što se ogleda, pored ostalog, i u činjenici da u svom diskursu ne koriste umobolne epitete tipa „plaćenici, izdajnici i drugi neprijatelji Srbije i srpstva“ niti išta tome slično. Načelno se slažem i sa ovom Pančićevom konstatacijom, a opet ne mogu da ne budem pomalo ciničan i retorički (se) zapitam što bi se uopšte Tadić i njegovi dvorjani kompromitovali titulišući nas navedenim atributima kada imaju svoje verne medijske i „analitičarske“ sluge da takve bljuvotine neometano i nekažnjeno laju umesto njih.
Navedenih par „sitnica“ glede trenutne srbijanske vlasti oko kojih se ne slažem sa Teofilom Pančićem nipošto ne mogu biti razlog da o ovom maestralnom kolumnisti pomislim bilo šta negativno, a kamoli da ga svrstam u ideološko-političke protivnike (što, nažalost, ne mogu da tvrdim za neke druge novinare „Vremena“). Niti bi mi ikada palo na pamet da je Teofilov donekle mekši stav prema Tadiću i njegovoj oligarhiji posledica njegovog eventualnog odavanja „pošasti“ oportunizma, zamora materijala ili ma čega iz te kategorije potencijalnih motiva za „zastranjivanje“. Jednostavno, Teofil Pančić nije – niti pak na bilo koji način pretenduje da to bude – ekspert za geostrateška pitanja, policijske ili bezbednosne analize, raskrinkavanje veza politike, podzemlja i obaveštajnih struktura i slično. Pančićeva specijalnost je, u skladu sa naslovom njegove kolumne („Nuspojave“) oduvek bilo i ostalo davanje dijagnoze ovdašnjeg stanja svesti apropo porekla raznih negativnih društvenih fenomena, pretežno iz kulturološko-sociopatskog ugla posmatranja.
Opaskom o Teofilovoj po mom ličnom utisku nedovoljno oštroj kritičnosti prema režimu Borisa Tadića želeo sam zapravo da napravim uvod u osnovanu pretpostavku da iza napada na Pančića – koliko god ja privatno ovu vlast smatrao (pro)fašističkom, a ovo jeste bio fašistički čin – ne stoji niko od državnih funkcionera. Što u isto vreme nikako ne znači da predstavnici vlasti i njenih institucija ne snose značajan deo odgovornosti za taj zlikovački akt. Naprotiv. Upravo su ovakvi fašistički ispadi direktna posledica dugogodišnjeg nereagovanja ili nedovoljnog reagovanja državnih organa na iste, i to ponajviše baš u slučajevima gde su stradali novinari.
Takođe, bez obzira što organizatori i nalogodavci ovog puta najverovatnije ne potiču iz redova zvanične vlasti, skoro je pa izvesno da poseduju snažno uporište među pojedinim strukturama te iste vladajuće klike. Tu prevashodno mislim na jake partijsko-političke veze koje će zacelo potegnuti u cilju ometanja istrage, kako kroz njeno navođenje na pogrešnu stranu, tako i kroz kasniji pritisak na pravosuđe bude li eventualno došlo do hapšenja i njemu sledstvenog procesuiranja počinilaca.
Ne verujem ni da se potencijalni kreatori napada na Teofila kriju među licima iz sveta domaće tajkunerije i organizovanog kriminala. Pančić se, za razliku od, recimo, Brankice Stanković, ne bavi istraživačkim novinarstvom, a sem toga gotovo nikada, ili u najmanju ruku veoma retko pominje pripadnike tog društvenog sloja – barem ne direktno i po imenu i prezimenu. Takvi likovi prosto nisu predmet njegovog profesionalnog interesovanja, te stoga nema logike da bi iko od njih imao naročit interes da se sa njim razračunava, a pogotovo ne na ovakav način.
Do sada smo, dakle, ustanovili ko po svoj prilici ne stoji iza napada. Sada preostaje da vidimo ko bi mogao imati najjače motive za ovo zlodelo. Pa svakako neko ko dolazi iz redova onih koji su oduvek bili glavna meta Teofilove kritike, a to su, jednom, odnosno trima rečima – pripadnici srpske desnice. Nisam jedan od onih „gadljivih“ koji ne žele da čitaju fašističke izbljuvke po medijima i internet portalima pravdajući se „nemanjem živaca i stomaka za to“. Baš zato što iz dana u dan u meni sve snažnije sazreva uverenje da se domaći nacifašisti polagano pripremaju za srbočetničku verziju „kristalne noći“, vrlo pažljivo pratim šta pišu i govore njihovi idejni voždovi iz takozvanih „intelektualno-analitičarskih“ krugova, sakriveni iza tobožnje „finoće i pristojnosti“ svog autorskog stila. I tako sam čitajući uratke dotičnih fašista u rukavicama, uz mnoge druge zanimljivosti primetio da je upravo Teofil Pančić u njihovim medijima jedan od petoro najsatanizovanijih predstavnika njima neprijateljske i, kako je oni sami nazivaju – „Druge Srbije“. Ostalo četvoro su: Biljana Srbljanović, Petar Luković, Ljubomir Živkov i Svetlana Lukić.
Kada uzmemo sve ovde navedene činjenice u obzir, zaključak se nameće sam po sebi: naručioce bi bilo najlogičnije tražiti među srpskim desničarskim grupacijama, a to su one samozvane „patriote“ kojima je omiljeni hobi da prebrojavaju krvna zrnca i raskrinkavaju navodne „neprijatelje Srbije i srpstva“. Ujedno je indikativna i vremenska blizina datuma Presude MSP sa datumom napada na Pančića – svega 2 dana razlike, pa je sasvim razumljivo da su poslednjih dana domaći fašistoidni elementi malo više nervozni i razdražljiviji nego inače.
Ukoliko policija uistinu želi da pronađe aktere napada na Pančića – a ne želim da budem unapred zlurad tvrdeći kako „od toga nema ništa“ – onda bi istragu morala da usmeri prvenstveno u tom pravcu, to jest prema pomenutim nacional-profašističkim krugovima. Jer upravo je odgovor na pitanje ko je imao najjači motiv da počini određeno (ne)delo glavna polazna tačka svake policijske istrage.
Ujedno imam osećaj i da će se naći pojedini koji će – da li iz naivnosti ili usled nekog drugog motiva – ustvrditi kako akt napada na Teofila Pančića nema nikakvu (političku) pozadinu, te da su ta dvojica huligana to uradili iz čiste obesti, možda čak i nemajući pojma ko je čovek kog su pretukli. Hm, da ga nisu možda napali jer im se ne dopada njegova frizura ili stil oblačenja? Strogo teoretski, ni to nije sasvim nemoguće – ima debila i od te sorte u ovoj zemlji. Ali Teofil svoju prepoznatljivu frizuru, a i garderobu, nosi takoreći odvajkada i čisto sumnjam da je ona kao takva nekom od tih kretenčića tek sada, nakon svih ovih godina, iznenadno zasmetala.
Nema sumnje, biće tu još svega i svačega. Boris i Ivica su, očekivano, „najoštrije osudili“, direktor policije Veljović, opet očekivano, saopštio da „je otkrivanje počinitelja prioritet“ i sve tako u njihovom već mali milion puta viđenom maniru. Reakcije političkih moćnika u ovakvim prilikama odavno je postalo prilično lako predvideti i one više nikoga ne čude. Čini mi se, ipak, da je (ne)reagovanje putnika u autobusu u kojem se incident odigrao najporaznije u celoj priči. Možda čak poraznije i od samog divljačkog čina.
Zanimljiv tekst za analizu. Sa zaključkom se apsolutno slažem, i to je bila moja prva reakcija. Prva, zato što me napad ne iznenađuje (meni su pretile Nišlije, huligani, polusvet od navijača Radničkog), posebno napad koji se zbio pred gomilom ljudi, jer se ozbiljnije stvari ne rade u takvim okolnostima. Zato sam pri onom (možda naivnom) stavu da je ovo posledica sasvim očekivanog jačanja nacionalizma i nacionalističke histerije po okončanju procesa MSP-a (delić odgovornosti pripada otud i Zapadu koji je valjanom presudom mogao da ostane čist, srpski nacionalisti i nacifašisti mirni, a Kosovo da i dalje bude nezavisno od Srbije, i svi zadovoljni).
Što se tiče Teofilovog stava prema sadašnjoj vlasti i razlikovanju u odnosu na oštriju ekipu “Druge Srbije” (mada ja mislim da je “drugosrbijanstvo” Teofila upitno), slažem se da razlika postoji i ja sam u tom slučaju daleko više na strani dotičnog. Prisustvovao sam tribini 2006. godine u našem Nišu, na kojoj su govorili BKV, Teofil Pančić i Pera Luković. Bilo je za mene to prvi slučaj da uopšte čujem za Peru, dok su mi ono dvoje bili već duže vreme poznati i dragi kritičari. Pera je zadnji govorio, i sećam se da sam ga upamtio po tome što mu je svaka druga reč bila psovka. Nisam kapirao taj stav, ali videh da se mladoj publici dopalo. Teofil je, za razliku od Perinih psovki, izlagao i kritikovao kao intelektualac, argumentovano, bez jedne prostačke reči. U tom se razlikuju oštriji predstavnici Druge Srbije od Teofila: ovaj potonji traži logiku u događajima, ono “šta bi trebalo da jest”, uz opis onoga šta je slučaj. I sve to na daleko duhovitiji, i intelektualniji način.
Pravi intelektualac kome uspeva da uvek situaciju posmatra iz neutralne pozicije.
Slažem se za zaključkom, obzirom da sam putnik na istoj autobuskoj liniji sastavio sam i obaveštenje za saputnike.
Dobra ti je ova: “Iz svog autobusa ste izbacili miroljubivog čoveka koji nosi knjigu, a kao saputnike izabrali ljude sa kapuljačama koji nose šipke.” Preslikani srpski prosek.