S. V., diplomirani inženjer tehnologije, nakon studija u Beogradu vratio se u rodni Zrenjanin. Uporno ali bezuspešno je tražio posao u struci. Naposletku, kako bi izbegao rad u kiosku s roštiljem i platu od 100 evra mesečno, došao je u prestonicu. Danas u Beogradu ima platu od 600 evra i otplaćuje stambeni kredit. Kaže, neće se vraćati kući. Sudbinu ovog Zrenjaninca dele mladi ljudi širom Srbije.
Procene kažu da preko 60 odsto njih razmišlja da trbuhom za kruhom dođe u Beograd ili, ako su u pitanju Vojvođani, u Novi Sad. Situacija je ista u Kragujevcu, Užicu, Kraljevu, Kosjeriću… gradovima nekada punim mogućnosti.
Dejan Radovanović (31), ekonomista, jedan je od retkih iz generacije koji se posle fakulteta skrasio u rodnom gradu.
- Većina je ostala u Beogradu i lako našla posao u bankama, osiguravajućim i brokerskim kućama. Malo ko od “povratnika” je našao posao u struci – objašnjava Radovanović. Prema podacima Sindikata Zlatiborskog okruga, samo neznatan procenat studenata koji u Beogradu i drugim gradovima završe fakultete vraća se u Užice.
Situacija je još dramatičnija u Leskovcu, gde prema procenama nevladine organizacije “Resurs centar”, oko 80 odsto mladih razmišlja o odlasku iz ovog industrijski ruiniranog grada. Istraživanja pokazuju da se tek svaki deseti svršeni student vraća iz Beograda, kako mladi Leskovčani kažu – “u beznađe i očaj”.
- Ni na kraj pameti mi nije da se vratim u Leskovac iako tamo nedostaju profesori engleskog jezika. I ovde ima posla, posebno u privatnim školama i firmama, a sad mi je i društvo u Beogradu – objašnjava Valerija Ivković, koju od diplome profesora engleskog jezika deli još jedan ispit.
Slična je situacija i u nekada po platama visoko rangiranom Kosjeriću. Prema poslednjem popisu, ta opština je imala 14.000 stanovnika. Šest godina kasnije taj broj je, nezvanično, manji za deset odsto. Do sada su odlazili uglavnom mladi, pre svih visokoobrazovani kadrovi, koji su lako nalazili posao u prestonici, a poslednjih godina, odlaze čitave porodice.
Sredovečni ljudi, tranzicioni gubitnici, pridružuju se deci na studijama u Beogradu, kad im već plaćaju stan. Kažu da posao nije teško naći.
Slično je i u Jagodini. Prema proceni Nacionalne službe za zapošljavanje, ne vrati se više od 50 odsto svršenih studenata.
Ekonomske posledice migracije stanovništva u velike centre, a naročito u Beograd, nenadoknadive su. Prema rečima Edvarda Jakopina, direktora Republičkog zavoda za razvoj, više od polovine stanovništva Beograda (53,4 odsto) čine “doseljenici”.
Leskovac bez budućnosti
Polovina od oko 1.500 ovogodišnjih leskovačkih maturanata planira da upiše fakultete u Nišu, Beogradu ili Novom Sadu. Kada diplomiraju, ako je suditi po iskustvima prethodnih generacija, samo pet odsto njih vratiće se u Leskovac. Tako znanje, mladost i i pamet ostaju u velikim gradovima.
Mnogi leskovački maturanti navode da ne planiraju da se posle studija vrate u „prljavi Leskovac“ jer u njemu nema posla, a nema ni mesta za noćne izlaske. Niko od budućih akademaca ne misli da bi svojim povratkom mogao da utiče da se u gradu nešto pozitivno promeni.
- Studiraću ekonomiju, odnosno bankarstvo u Beogradu, i tamo ću se zaposliti u nekoj dobroj banci. To je dobro plaćen i siguran posao, a odavde želim da pobegnem što pre – veli Milena Mitrović iz Ekonomske škole.
Milenino mišljenje deli većina maturanata odeljenja IV/5 u leskovačkoj Ekonomskoj školi, a ni gimnazijalci iz odeljenja IV/1 ne žele da životnu sudbinu vežu za rodni grad.
- Od detinjstva želim da studiram filmsku režiju i pravim dobre filmove – kaže gimnazijalac Vlastimir Stojanović.
Njegova drugarica Marija Mitić planira da završi žurnalistiku i ostane da živi u Beogradu, dok će Jelena Stamenković i Milica Mitić okušati sreću na Pravnom fakultetu u Beogradu ili Nišu. Aleksandar Anđelković i Saša Stojanović žele da budu profesori fizičkog vaspitanja i svoje životne planove ne vezuju za Leskovac.
Da su svetlosti velegrada jače od želje za povratak u rodni grad, govori i podatak da se posle završenih studija, iz Beograda u Leskovac iz generacije 2001. vratilo samo pet bivših gimnazijalaca.
- U Leskovac su se vratili samo oni koji imaju probleme sa ispitima. Većina nas je diplomirala u roku i svi radimo. Ja od prošle jeseni radim u jednoj privatnoj firmi za platu od 500 evra. Iako ponekad radim i po 16 sati, veoma sam zadovoljna – kaže Jadranka Vasiljević, profesorka nemačkog jezika.
Njena koleginica Valerija Ivanković ima još dva ispita do diplome profesora engleskog jezika.
- Želela sam da studiram u Beogradu kako bih otišla iz Leskovca. Ne brinem za posao. Problem je samo stan, ali to će rešiti moji roditelji jer planiraju da mi kupe garsonjeru u Beogradu – veli Valerija.
Da njihove ćerke ne bi imale smeštajne probleme na studijama u Beogradu, mnogi roditelji podižu skupe kredite i kupuju jeftinije stanove. Neke preduzimljivije studentkinje iz Leskovca taj problem rešavaju udajom.
- Ako momak ima stan, kriterijumi o njegovom izgledu i pameti se snižavaju. Problem, međutim, predstavljaju Beograđani. Pročitali su nas, pa niko od njih ne želi s nama ozbiljniju vezu – priča Milena S.
Izvod iz “Cela Srbija se seli u Beograd” (Blic, 15.7.2007) i “Malo ko se vrati iz Beograda” (Blic, 28.4.2007)
