Jebemti sunce žarko, kakvo je vreme došlo da čovek ne može više pošteno da uživa ni u vrhunskom fudbalu a da mu iskompleksirane trtomudonje zvane „sportski komentatori RTS-a“ ne zagorčaju užitak. ’Ajd što prave lapsuse – desi se, jebiga, ko radi taj greši. ’Ajd i što se pale k’o hepo kockice dok prenose utakmice Srbije. Al’ kad uzmu da pokušavaju biti „duhoviti“, pa još na terenu tzv. „političkog (h)umora“, e onda nek’ ide sve u… hmm: vražjeg vraga!
Šta se, dakle, događa kad Tijanićevi puleni iz sportske redakcije ugledaju na tribinama jedno „nama poznato i ne baš omiljeno lice“, kako je izvesni na „javnom servisu“ uhlebljeni komentator opisao jednog svetski poznatog (bivšeg) državnika koji mu je toliko mrzak da mu ni ime ne želi da pomene? Događa se to da dotični (bivši) državnik postaje tek najobičniji „sedokosi gospodin pored Mika Džegera“. A inače, to „nama poznato i ne baš omiljeno lice“, usnimljeno na tribinama u društvu frontmena „Rolling stones-a“, je glavom i bradom, a bez saksofona – bivši predsednik SAD Bil Klinton.
Dobro, komentator svakako ima pravo da mu kao pojedincu određena osoba bude nesimpatična, mrska, odbojna, etc… Čak i da to javno saopšti tokom prenosa. Jeste da nije baš profesionalno, ali mogu da istolerišem sve dok to govori isključivo u svoje lično ime. Komentator međutim ne kaže „meni ne baš omiljeno lice“ nego „nama ne baš omiljeno lice“.
Pa čekaj bre, mamlaze jedan, ko si ti da određuješ ko će meni da bude omiljen ili neomiljen?! Ili ja možda nisam dobro shvatio? Jer šta, na primer, ako je komentator upotrebivši prvo lice množine umesto jednine možda mislio na kompletnu sportsku redakciju RTS-a čiji je i sam sastavni deo (ne znam samo da li je među rečene klintonomrsce uračunao i generalnog mu dišu Tijanića)? Okej, ako je vaistinu izrekao samo stav sebe i svojih kolega, onda se duboko ispričavam zbog nesporazuma. Samo, jebiga, neki podmukao instinkt mi govori da je ipak mislio na sve nas – državljane Republike Srbije, ako ne i na sve Srbe po nacionalnosti, gde god ovi bili trenutno stacionirani širom kugle zemaljske.
However, od nagađanja oko toga na šta je dotični komentator ovde mislio ili nije mislio, mnogo je zanimljiviji jedan drugi fenomen koji izvire iz ovakvog stava spram ex-predsednika najmoćnije zemlje na svetu. Reč je o nacionalnom kompleksu – u ovom slučaju srpskom, mada su mu skloni i brojni drugi istorijsko-politički nedorasli narodi – nastalom usled osećaja nemoći da jačem od sebe jebeš milosnu majčicu (a tako bi silno voleo). Pa pošto već ne možeš da mu jebeš milosnu majčicu, ’ajde bar za utehu da ga, onako iz sve snage mrziš. Pošto je, kao što znamo, malima i iskompleksiranima uvek i za sve kriv neko drugi. K’o što veli ona „narodna“: rđavom qrcu i dlaka smeta!
Šta sam ono beše skrivio tim bloody Serbima pa me toliko mrze: Klićina dilema kad Monike nema
U čemu je zapravo problem sa Klintonom? Ah, pa naravno – i ja pitam gluposti, božemeoprosti – kako sam mogao smetnuti s uma: to je onaj „zlikovac“ što nas je bombardovao i oteo nam „srpski Jerusalim“ radi čega su mu „šiptarski teroristi“ u znak zahvalnosti podigli spomenik u sred Prištine, inače glavnog grada „svete srpske (a tuđe) zemlje“. Ipak, nismo ni mi baš tolika zlopamtila. Eto, ono sa Monikom smo mu oprostili – po pitanju švaleracije mi Srbi smo vazda bili tolerantni – ali što se svega ostalog tiče, e tu nema trte-mrte, burazeru! Ima da te mrzimo dogod smo živi: i ti i mi.
Sad ja imam nekoliko kontra-pitanja: da li je možda dotični Klinton kriv što je ogromna većina građana Srbije s kraja 80-ih i s početka 90-ih maltene plebiscitarno dovela na vlast nacional-socijalistu Slobodana Miloševića? (btw, Klinton tada još nije ni bio predsednik); da li je Klinton kriv što je taj Milošević sa svojim saradnicima vršio oružanu osvajačku agresiju na tuđe teritorije tokom koje su počinjeni najmonstruozniji zločini od Drugog svetskog rata do danas?; da li je Klinton kriv što su gorepomenuti Milošević i drugi ovdašnji naci-fašisti tretirali tada još uvek sopstvene sugrađane – kosmetske Albance – kao nižu rasu i građane ne drugog, nego n-tog reda? Da li je, konačno, Klinton kriv što je i godinama posle skidanja tog istog Miloševića sa vlasti – i njegove međuvremene smrti, dapače – ova zemlja još uvek raj za svakojake fašističke bitange?
Normalno da je kriv. Zar smo već zaboravili da je i Milošević u stvari bio „američki čovek“ – sve je to on radio „po nalogu iz Vašingtona“. Važno je, ponavljam, da su krivi drugi a da smo mi, kao i uvek, „čisti pred bogom“, kako i priliči jednom „nebeskom narodu“. I zato ćemo i dalje mrzeti i ovog Klintona, ali i sve ostale klintone kojima ionako ne možemo ništa osim da ih mrzimo. A dok nam se ponovo ne „posreći“ da zaratimo i iživljavamo se nad onima nad kojima možemo – Muslimanima, Hrvatima, Albancima i nad kim god još zatreba – vežbaćemo kod kuće: muževi nad ženama, očevi nad decom, novokomponovani bizMismeni nad svojim radnicima, a voljena „demokratska i proevropska“ vlast – nad svima nama. Jer mržnja je samo 10% uspeha, sve ostalo je rad.
Tekst je prenet sa e-novina.
