Aleksandar Kekenj (Niš): Čekanje ne dolazi u obzir
Dve su stvari važne u Tadićevom govoru 30. maja 2009. na sednici glavnog odbora DS-a. Jedna je da se prvi put pominje godina u kojoj bi trebalo da bude završen proces regionalizacije. Druga je to što se poziva na dva modela koja poznaje Evropa, odnosno statističku i administrativnu regionalizaciju (koju iz populističkih razloga naziva ekonomskom).
Pošto se pominju dva datuma i dva modela regionalizacije, čini se očiglednim da se 2013. razume kao godina kada će se završiti proces formiranja institucija u okviru statističke regionalizacije, a 2020. kao godina kada će Srbija konačno moći i stvarno da se nazove državom regiona.
Nameće se pitanje zašto je neophodno sprovesti prvo statističku, pa tek potom administrativnu regionalizaciju, kao i da li je zaista potrebno čitavih jedanaest godina za realizaciju projekta administrativne regionalizacije.
Statistička regionalizacija u stvari ne podrazumeva nikakve regione u pravom smislu reči, već obeležavanje opština i gradova koji ulaze u okvire nadležnosti regionalnih agencija koje će koordinirati sa Beogradom i pristupnim fondovima EU. Nad regionalnim agencijama kompletan nadzor i kontrolu imaju Vlada Srbije i njene institucije, tako da tu ne samo da nema regionalizacije, nego nema ni autonomije nad sredstvima koja budu bila odobrena iz EU fondova za regionalne projekte. Dok region nije administrativni, dok nema sopstveni račun i sopstvenu upravu, on je samo geografska oblast pod upravom centralistički orijentisane države. Takvom “regionalizacijom” nijedan građanin centralne Srbije ne bi trebalo da bude zadovoljan.
Građani Srbije drugog reda, oni koji žive južno od Save i Dunava, neće čekati jedanaest godina na regionalizaciju i pravo na dostojanstvo i ravnopravne uslove. Ne samo da je pitanje hoće li – s obzirom na demografska kretanja poslednjih godina – tada biti ikoga da pokreće bilo šta, nego se i danas mnogi pitaju ima li smisla životariti u “ostatku” Srbije koji je toliko puta gori za život od prestonice koju država favorizuje. Građane na tom potezu zadržava jedino nemaština, odnosno nemogućnost da se dokopaju srpskog brenda – Beograda, jer niko ne želi sebe da gleda van mesta gde su plate veće po nekoliko puta, i gde se odvija celokupan kulturni, umetnički, sportski, obrazovni i politički život Srbije.
Dušan Mitić (Leskovac): Polugrađani do 2013. a građani do 2020.
Negde 2000. godine, posle petooktobarskih promena u Srbiji, pođe zeka šumicom u šetnju. Pogleda lepo, plavo, slobodno nebo kad vidi gavrana kako leti unatraške. Sav začuđen, upita gavrana:
- Je li gavro, što letiš unatraške? – a gavran mu odgovori:
- Promene zeko, promene.
- A-ha – pomisli zeka – pa onda ću i ja hodati unatraške. – I krenu zeka da hoda unatraške kad u jednom trenutku udari u drvo. Sav snužden i ugruvan, upita gavrana:
- Je li, gavro, a kako to ti možeš da letiš unatraške a ja kad sam probao da hodam unatraške udarih u drvo?
- E, zeko – odgovori mu gavran – promene su samo kod nas gore, kod vas dole nisu.
Devet godina posle te famozne dvehiljadite, dočekali smo da nam predsednik države saopšti kako ćemo građani postati u periodu od narednih deset godina. Preciznije, polugrađani do 2013. a građani do 2020. Jer, zaboga, ne mogu stanovnici UžaS-a preko noći postati građani. Sve to mora postepeno, polako. Taman dok se razvojni zaostatak između pojedinih krajeva u državi ne poveća na 100:1. Tad će proporcija biti apsolutno odgovarajuća.
Saša Vasiljević (Kragujevac): Ne pristajemo na podanički odnos
Nadam se samo da sve ovo neće biti samo šminka, način da se privuku ljudi, koji su počeli polako da odustaju i od demokratske i od svih drugih opcija, a da se u suštini iza svega krije nešto bezveze i smešno, slično ovom što Dinkić sada predlaže. Nadam se, dakle, da je statistička regionalizacija samo mala promena na putu do skorašnje promene Ustava, koji će i nama iz centralne Srbije omogućiti ista prava kao Beograđanima i Vojvođanima. Ni na šta manje ne smemo pristati inače bi pristajali na diskriminaciju i podanički odnos.
