Kao stanovnik hard-core provincijskog mesta, mogu da primetim da su ovde na bunt i revolt najmanje spremni oni najugnjeteniji. Ne zato što su im senzori za bol, glad, muku, nepravdu i jad otupeli, ne ni zato što ne znaju za bolja vremena i uslove, već zato što je najlakše zastrašiti i manipulisati onima koji su u jako lošoj poziciji – finansijski lošoj pre svega, a to implicira mnogo toga. Postoji ovde jedan podanički rezon a koji mi je teško da shvatim: imam decu, što će reći – ćutim i trpim pa neka je loše, ipak imam decu, mogu i ovo malo jada da izgubim. A ne shvataju da baš zbog te dece treba da se bore za bolje. Mentalitet, mentolitet… Primer su radnici nekad najvećeg drvnog kombinata u bivšoj SFRJ, ljudi koji su u gotovo najgoroj situaciji u ovom gradu, a najmanje se bore za svoja prava.
Po toj logici funkcioniše i masa koja živi u Srbiji – što joj je gore, manje je spremna na bunt, onaj smisleni, združeni. Najlakše je pljunuti na sebe i trpeti ili popustiti, doći kao golja u Beograd sebet ostvarivanja provincijskijskog sna. A da ne objašnjavam koliko je lakše medijski manipulisati sirotinjom, kroz priče o srbovanju, Srbiji, jedinstvu, otimanju srca i ostalim glupostima. Takav narod je u korenu poprskan sredstvom protiv bunta, ostaje sluga nezadovoljni, ali besan na sve te silne strane faktore i domaće izdajnike. Razmisli kako reaguju Beograđani kad im se učini neka nepravda, šta god da je u pitanju – aktivni su i bore se, a daleko manja muka ih pritiska nego kukavca koji radi za 100 evra mesečno, a ima i onih koji rade a ne primaju plate po godinu dana i više, kao moji sugrađani iz pomenute firme.
Kad razmislim malo bolje, do masovnog krša i loma neće ni doći, provincija je toliko uništena i nesvesna razloga svoje propasti, da joj nema pomoći.
Filip Arsić, urednik Differentia Foruma