Islamska zajednica u Srbiji – to sam ja. Ko u mene dirne – dirnuo je u sve muslimane diljem zemlje Srbije. My name is Zukorlić – Muamer Zukorlić – i fali mi jedno 100 (slovima: sto) miliona eura da povratim duševni mir koji mi je neki dan nenasilno oduzet. Zbog osnovane sumnje da je od moje duše neovlašćeno otuđio njeno spokojstvo, u dušino ime zahtevam od nadležnih državnih organa da preduzmu sve zakonom propisane mere protiv dnevnog lista „Blic“. Kao dokaz prilažem satiričnu karikaturu – fotomontažu, osvanuvšu na stranici zvanoj „Humor“ u vlasništvu pomenutog štampanog medija.
* * *
Naše „reformisano“ pravosuđe više je nego revnosno kada god za račun neke moćne bitange treba oglobiti neposlušnog poslenika „sedme sile“ štono se o bitangi drznuo prozboriti koju. Tako je onomad Stojanu Markoviću, uredniku „Čačanskih novina“, naložilo da čuvenom šumadinskom kabadahihiji Ilić mr Velimiru ima da iskešira okruglo 180 ’iljada dinara jerbo mu je jednim novinskim tekstom satiričnog karaktera „povredio čast i ugled“ (koju crnu čast i koji još crnji ugled?!?), doklen je novinara nedeljnika „Vreme“ Miloša Vasića blagoizvolelo oglobiti cifrom od „tričavih“ 350 hiljadarki pošto je objavio sadržinu transkripta prisluškivanih telefonskih razgovora između Dejana Milenkovića Bagzija i njegove tadašnje advokatice Biljane Kajganić, a povodom čega se sirotica našla jako „uvregjenom & povregjenom“. Šta mari što su transkripti potpuno autentični, pa samim tim nema ni govora o kleveti, kad je mafijašku advokaticu zabolelo u predelu duše. Jebiga, Vasiću, toliko si dugo u svom poslu a još nisi naučio da bagru ništa ne zaboli više nego istina koju o njoj objaviš!
Valjda ohrabren ovako vajnim „profesionalizmom“ srbijanskih izaslanika boginje Justicije, i onaj s početka pomenuti muftija Muamer rešio da presavije tabak. Samo muftija nije naivan. Neće se on poput svojih kolega – tužitelja zadovoljiti sa par stotina hiljada bednih dinarčića. Čovek ’oće evre i to ni manje ni više nego sto miliona, bato moj! I nije da nije u pravu. Jer kad se ogrešiš o jednog Velju ili tamo neku kajganićku, ti si se ogrešio o jednu konkretnu osobu te prema tome odštetu imaš da platiš samo toj osobi. E, al’ kad udariš na jednog verskog zvaničnika, računaj da si automatski udario i na sve ostale vernike čije religijske interese ovaj zastupa u svom srezu. Logično je prema tome da i odštetni zahtev mora biti srazmeran veličini prouzrokovane (nematerijalne) štete. Jes’ vala, al’ na kukovdan!
Skuplji i od Kristijana Ronalda: Muamer Zukorlić, uvređeni muftija
U državi gde su zakoni – zakoni, a institucije – institucije, likovima poput dotičnog muftije i ostalih gorepomenutih ne bi ni padalo na pamet da se zamlaćuju besmislenim tužakanjem ljudi čiji se očito neoprostiv greh sastoji u tome što, jebiga, rade svoj posao. A posao novinara i jeste da na ovaj ili onaj način (objektivno) kritikuje javne ličnosti u koje spada i nabusiti gos’n Zukorlić. Kad je o satiričnoj formi kritike reč, tu se granica dozvoljenog pomera još dalje. Zapravo, satira i ne sme da bude ograničena bilo kakvim zabranama jer u tom slučaju gubi svoj osnovni smisao i plemenitu svrhu.
Muamer Zukorlić nije ni glup ni neuk da ovoga ne bi bio svestan. Naprotiv, prilično je obrazovan i elokventan čovek, u šta sam se uverio u više navrata prateći njegove javne nastupe. Intelekt, međutim, nije dokaz, a još manje garancija kvaliteta nečijeg karaktera (jer da jeste, jedan ovejani fašista kakav je Vojislav Šešelj bio bi po svoj prilici u samom vrhu rang-liste ljudske dobrote i plemenitosti). Pored toga što je obrazovan i elokventan, Zukorlić je takođe verski poglavar ovdašnje islamske zajednice, ali i vrlo namazan političar, kao što su to uostalom i ini ovdašnji verski poglavari svih (iole viđenijih) konfesija.
No, još je nešto upečatljivo zajedničko Zukorliću i ostalim pomenutim mu kolegama u službama raznoraznih božanstava: svi su do jednog – nacionalisti, pa tako i kontroverzni muftija. Upravo u tom grmu leži zec, to jest razlog što Zukorlić sopstvenu uvređenost spornom fotomontažom nastoji da kroz svojevrsni proces „duhovne kolektivizacije“ projektuje na sve verujuće muslimane u Srbiji ili makar na one iz Sandžaka, gde su, po logici stvari, Zukorlićevi uticaj i ugled najizraženiji. Tako konačno stižemo do te simbolične tačke preseka u kojoj se odvija metamorfoza Zukorlića-kao-sveštenog-lica u Zukorlića-kao-političara.
Muftija, dakle, ima za cilj da što veći broj (srbijanskih) muslimana, uglavnom bošnjačke nacionalnosti, počne da misli njegovom umesto sopstvenom glavom, pretvarajući se u amorfnu masu koju će on u svakom trenutku moći da kontroliše tako što će je po potrebi oblikovati u skladu sa vlastitim političkim i ličnim interesima. U tom smislu Muamer Zukorlić nije ništa drugačiji od svojih pravoslavnih pandana kakvi su na primer Amfilohije, Irinej (i jedan i drugi), Kačavenda, Filaret i slični „ugledni“ pripadnici zločinačkog udruženja zvanog SPC. Verujem da nema potrebe objašnjavati koliko ovakav vid manipulacije masama može biti opasan, pogotovo u ovim smutnim vremenima koja iz dana u dan sve više liče na ona od pre dvadeset godina.
Kako ne bi došlo do (ne)namernog izvrtanja suštine dovde napisanog, biću još precizniji. Muamer Zukorlić kroz klasičnu zamenu teza od komarca pravi magarca tako što jednu (po)šal(ic)u na njegov račun tumači kao „uvredu kompletne islamske zajednice u Srbiji“. Najobičniju karikaturu – jednu od bezbroj koje svakodnevno viđamo po raznim medijima – Zukorlić bukvalno tretira kao „oružje“ kojim srpski medij tobože napada jednog muslimana, i to uglednog, a preko njega i sve ostale koji sa njim dele istu religiju.
Kad si čvrsto rešen da nečemu iskriviš smisao, tu jednostavno pomoći nema. Ali razumem ja muftiju – čovek prosto ima politički interes da stvar prikaže u takvom svetlu. Meni nisu jasni oni koji nasedaju na njegove lukave igrarije. Takvi su u najmanju ruku površni, a u gorem slučaju i priglupi. Jer ako jednom čoveku – ma ko i ma šta taj bio – daješ za pravo da ti oduzima individualnost i svodi te na nivo proste i bezvredne jedinke u mnoštvu drugih isto tako prostih i bezvrednih jedinki, onda – izvini, moliću lepo – nisi ni zaslužio bolji tretman.
Ko ovo što pišem razume kao drveno advokatisanje u korist „Blica“, taj je skroz naskroz promašio poentu. Ni u ludilu ne bih branio javno glasilo koje je, poput ogromne većine medija u ovoj lakrdiji od države, ništa drugo do još jedno moćno sredstvo za oblikovanje javnog mnenja po meri finansijsko-političke oligarhije. Sa druge strane, ma koliko da su mi mediji te vrste odbojni, ništa mi manje nisu odbojni ni sujetni dramoseri koje misle da su uhvatili boga/alaha za onu stvar te da im se kao takvima svi imamo klanjati do zemljice crne. Hoćeš da budeš javna ličnost, hoćeš da se grabiš za moć u društvu – okej, tvoja volja. Ali onda, brajko moj, budi spreman i da se tu i tamo nađeš predmetom zajebancije onih čija je (društveno korisna) uloga da se sa takvima poput tebe sprdaju (kad već nemaju kakvo delotvornije sredstvo u rukama).
Photomontage by Instruktor (www.e-novine.com)
Prema tome, jedina stvar koju ovde branim jeste – pravo na slobodu govora i javne reči, u šta spada i karikatura/fotomontaža kao jedan od oblika satiričnog izražavanja. Pritom mi je sasvim svejedno da li je na njoj ismejan političar, estradna zvezda ili verski zvaničnik, pa bio taj muftija, papa, patrijarh ili šta god, a može biti i sam prorok Muhamed, Isus Hrist, Buda i koješta tome slično.
A eto, mogao je muftija još i da ispadne prava lafčina, samo da je umeo da odreaguje šmekerski. Mogao je da se našali na sopstveni račun i da tu nesrećnu fotomontažu prokomentariše u stilu „bog te, nisam imao pojma da mi mantija ovako dobro stoji“. Siguran sam da bi pobrao simpatije svih nas koji ga sada, umesto toga, opravdano kritikujemo. Posebno ukoliko je, kako muftija tvrdi, fotomontaža uistinu urađena iz zle namere, jer bi tada eventualni zlonamernik takvom (neočekivanom) reakcijom muftije bio ponižen i poražen na najefektniji način i time ispao (još veća) budala.
Muftija je, međutim, propustio priliku da se prikaže u drugačijem i pozitivnijem svetlu i na taj način posluži za primer svim ostalim javnim delatnicima koji dolaze pod udar medijsko-satiričarske kritike. Tužba je na stolu i sad ostaje da se vidi šta će reći famozno srbijansko pravosuđe. Bude li ostalo dosledno svojoj uobičajenoj praksi kakvu je primenjivalo u pominjanim slučajevima političara i ostalih nedodirljivih likova protiv novinara, nema dileme da je „Blic“ najeb’o. Ako pak napravi (pozitivan) presedan i presudi u korist slobode štampe, muftija će imati potpuno opravdan razlog da se oseća diskriminisanim pred licem pravde u odnosu na prethodivše mu tužibabe. Šta god da srbijansko pravosuđe odluči – o pravdu će se svakako ogrešiti. Što mu, ruku na srce, neće biti ni prvi ni poslednji put.
Nego, pomislite samo šta bi bilo da scenaristi „South Parka“ kojim slučajem dođu da žive i rade u Srbiji. Jeste da bi imali inspiracije kol’ko ti duša ište, ali šta im to vredi kad bi jadnici pored ovakvih mušterija bankrotirali dok trepneš.
Pa ipak, najmučnije od svega mi je to što će od cele ujdurme po svemu sudeći najviše „profitirati“ srpski nacionalisti, a naročito islamofobi u njihovim naci-fašističkim redovima. Već ih zamišljam kako zadovoljno trljaju ruke.
Pazi sad druskane, udario si na nekoga ko nije Srbin-pitanje je dana kada ce te proglasiti fasistom, nacionalistom, seseljem u fraku i povampirenjem miloseviceve politike.
A uz to jos i spominjes glavom i bradom Alaha&Muhameda…na tvom mestu ja bih presao na drugu stranu ulice ako bih u svojoj blizini primetio nekog crnomanjastog bradonju
Kako god okrenes – lose mu se pise…
Sto propuste ovi s brkovima (zbog neobjektivnosti) – docekace oni sa bradama (zbog subjektivnosti}…
Jadan covek…