U analitičkom pristupu partijskim programskim opredeljenjima polazi se od osnovne teze da je za izgradnju demokratskog društva potrebno ne samo ustoličenje i oživotvorenje države prava, pogotovo nakon višedecenijskog autoritatrnog i simulacionog demokratskog društvenog ustrojstva kakvo se gradilo na srpskom podneblju, već da je nužno da se društvenost bazira i na državi prava. Za ovakve potrebe, i u ovoj prilici, ne navodimo zahteve koje pruža demokratska tradicija, već smatramo da je dovoljno podsetiti na intencije razvijenih evropskih zemalja koje se kroz objedinjavanje u EU usaglašavaju oko zajedničkih opštih i posebnih vrednosti, a sve s namerom da stvore celovitiji i sveobuhvatniji društveni sistem dostojan života čoveka i društvenih grupa umreženih načinom delovanja i u zadovoljavanju potreba. Za primer takve upućenosti apostrofiramo minimum osnovnih dokumenata: Evropska povelja o lokalnoj samoupravi (Strazburg, 1985), Evropska povelja o regionalnoj autonomiji (Strazburg, 1997), Pariska povelja za novu Evropu (Pariz, 1990), Okvirna konvencija Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina (Strazburg, 1995) i Preporuke iz Lunda o delotvornom učešću nacionalnih manjina u javnom životu (Lund, 1999). Prateći ciljeve i neposredne zadatke iz navedenih, ali i drugih oficijelnih akata koje bi trebalo svaka država da implementira kroz pravno-zakonsku regulativu kako bi participirala u takvom projektu, sledi zaključak da ni u Srbiji ne bi trebalo da bude mesta predmodernom shvatanju državnog suvereniteta, samodovoljnosti ili, ponajviše, nacionalnom konceptu države kao matrice delovanja.
Shodno naznačenim napomenama, a preneseno na našu partijsko političku scenu, evidentno je da već na osnovu opšteg pogleda iz naziva partija slede ubeđenja da nema takvog usmerenja koje uliva optimizam, budući da se većina partija u svom nazivu direktno vezuje za Srbiju, u želji da biračima jasno kažu da je osnova njihovog delovanja interes Srbije kao samostalne države, ali i srpskog naroda kao dominantnog naciona. Zbog toga i ne iznenađuje što se politički život izražava kroz rudimentalne principe 18. i 19. veka, pošto skoro dve decenije dominantan pečat političkoj stvarnosti daju prvenstveno Socijalistička partija Srbije i Srpska radikalna stranka, a u poslednjim godinama Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija. Ako se ima u vidu i broj i naziv stranaka sa prefiksom srpski, koje su ranije delovale na političkoj sceni Srbije – i čiji su se članovi i simpatizeri po gubljenju njihovih političkih pozicija (npr. Srpski pokret obnove, Pokret snaga Srbije, Demokratska zajednica Srbije, kao i sada nešto modifikovana Stranka srpskog jedinstva kroz partiju Jedinstvena Srbija, koju predvodi Dragan Marković Palma) opredeljivali za jednu od ovovremeno aktuelnih partija sa istim programskim zadatkom, onda je sigurno da se politička svest građana Srbije i dalje kreira tako da se sopstvena politička i idejna opredeljenja baziraju na autoritarno-unitarnom i centralističkom društvenom modelu. Svakako da u igri dobijanja uloge na političkoj pozornici Srbije imaju udela i druge partije, za koje se smatra da pripadaju partijama građanske orijentacije (Demokratska stranka i G17 plus, a nešto ranije Liberalna partija i Demokratska alternativa), što se najbolje može videti u načinu na koji je donet Ustav Republike Srbije, ili što i dalje nije zaokružen Ustavni sud (više od godinu dana), kao i to da Srbija još uvek nema Zakon protiv diskriminacije, Zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina, dorađen Zakon o finansiranju političkih stranaka i izmenjen Zakon o lokalnim izborima, kao i zakone o lokalnoj samoupravi (redefinišući pristup prema pravu na svoju imovinu i veće izvorne ingerencije), predsedniku države, teritorijalnoj organizaciji Srbije, glavnom gradu (koji i sada funkcioniše kao region), Narodnoj skupštini, odbrani, vojsci, spoljnim poslovima i bezbednosti. Dakle, živimo u vremenu u kojem je tzv. legalizam izvršne vlasti pod patronatom predsednika Vlade, sa nadležnostima glavnog kreatora politike na ustavno-pravnoj zasnovanosti Srbije, koji se može podvesti pod Hobsov ili prvobitni novovekovni pristup uređenju pravne države (ali ne i kao države prava), tim pre što je ne izvlači iz teorije o njenoj neograničenosti. Jer, Srbija nije izmenila ancien regime, pošto i dalje funkcioniše na tragu neusmeravanja prema novoj konceptualnosti, odnosno ne uviđajući da je već kao takva deo istorije – sa autoritarnim i oligarhijskim oblikom vladanja nad građanima kao podanicima.
Programski stavovi parlamentarnih političkih partija o regionalizmu, Regionalizam: novi društveni okvir
