Posledjih dana se u javnosti, kako američkoj tako i svetskoj, vodi žestoka debata povodom Obamine odluke da podrži gradnju džamije u blizini mesta na kojem su nekada obitavale kule “Bliznakinje”. Obamin gest izazvao je više nego burne reakcije među Amerikancima, te je u mnogim tamošnjim “patriotski svesnim” krugovima dočekan na nož. Ogroman deo građana SAD smatra da gradnja jednog islamskog verskog objekta baš-na-tom-mestu predstavlja šamar u lice pre svega žrtava Jedanaestog Septembra, a potom i celokupnog američkog naroda.
Gde je to Obama pogrešio? Ako mene pitate, nigde. Ustav SAD je jasan i sudeći po njegovim odredbama, izgradnja džamije nije ni najmanje sporna. Barak Obama je predsednik Sjedinjenih država i kao takvom dužnost mu je, između ostalog, da štiti isti taj ustav (Tadiću Borise, besprizorni imaoče dve ustavom zemlje čiji si predsednik suprotstavljene funkcije, gledaj i uči!). A pitanje da li je podizanje džamije u neposrednoj blizini porušenih “Bliznakinja” sa moralnog ili ljudskog aspekta prihvatljivo ili nije, svakako jeste na mestu, ali njega ne treba postavljati Obami nego zna se kome.
Predsednik SAD: Barak Obama
Postoji, međutim, i druga strana Obaminog poteza koja je suštinski daleko značajnija od puke zaštite ustavnih načela, odnosno u njima sadržanih “vrednosti američke demokratije”. Prvi čovek Bele kuće zapravo je poslao poruku svim pripadnicima muslimanske veroispovesti – ne samo u Americi nego i širom sveta – da Amerika pravi jasnu razliku između islama kao religije ravnopravne sa svima ostalima i islamističkog terorizma kao ozbiljne pretnje po globalnu bezbednost. Drugim rečima, Amerika ne vodi rat protiv muslimana kao takvih, već isključivo protiv ekstremista koji ugrožavaju mir i stabilnost svakog civilizovanog društva.
Većina neamerikanaca će uglavnom ovaj postupak tumačiti shodno sopstvenom, već ranije formiranom i često subjektivnom utisku o Obami (premda je svaki utisak inherentno subjektivan, sic!). Tako će oni kojima je predsednik SAD već po difoltu omiljen lik jedva dočekati da još jednom nahvale Obamu kao “pravog borca za slobodu i demokratiju”. Oni, pak, drugi, koji Baraka (kao i Ameriku u celini) ne mirišu baš preterano, zaključiće rezignirano kako je to još jedno tipično američko bacanje prašine u oči iliti taktičko-kalkulantski potez kojim Amerika sebi pokušava da stvori povoljniju poziciju za nastavak rata u Avganistanu. Pojedini, svakako, neće propustiti priliku da istaknu kako je “Obama ionako musliman”, iako ta tvrdnja nema blage veze sa istinom, još manje sa zdravim razumom.
Bez obzira na bilo čiji privatni afinitet ili animozitet prema Obami, njegovom gestu jedno se nikako ne može osporiti: državnička mudrost. Američki predsednik je ovim zapravo u praksi pokazao kako izgleda razlika između državnika i demagoga, između odgovornog političara i jeftinog politikanta (ward heeler-a). U tom smislu Obamin potez mogao bi poslužiti kao sjajnja lekcija iz državništva svakom političaru na ovim prostorima. Mogao bi, ali neće. Naši ward heeleri ostaće večiti ponavljači i tu nema spasa. Ne zato što su glupi, pa samim tim i nesposobni da nešto nauče, već što nemaju motiva da se menjaju. A nemaju motiva iz prostog razloga što su im i birači – poput njih samih – nepopravljivi ponavljači.
Odlican tekst, zaista odlican. Slazem se u potpunosti.