Kosovo se 9. juna 1999. de facto, a 17. februara 2008. de jure otcepilo od Srbije. Srbija se 22. jula 2010. i de facto i de jure otcepila od Kosova. Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova nije protivna ni međunarodnom pravu, ni Rezoluciji 1244.
Međunarodni sud pravde je svoje rekao i taman sam se naivno ponadao da će to doneti definitivnu i, ujedno, ključnu promenu kursa srbijanske državne politike i diplomatije, ama džabe. Tadićevi golubovi pismonoše, kodnog naziva „specijalni izaslanici predsednika republike“, biće razaslani all over the Earth kako bi celom svetu još jednom preneli nepromenjeno srceparajuće geslo zvaničnog Beograda koje veli da „je Kosovo Srbija!“.
A eto, Kosovo nije Srbija, ima tome čitavih jedanaest i kusur godina. Državni budžet Republike Srbije ionako je oduvek bio preopterećen neracionalnom strukturom javnih rashoda, a za svih tih 11 suludih godina iz njega je uz svu muku i nevolju ispumpavan ogroman novac za finansiranje kojekakvih „paralelnih institucija“, vaspostavljenih u sred susedne države. Pa ako već srbijanski zvaničnici ne žele da priznaju pregršt drugih objektivnih razloga da se manu ćorava posla oko „borbe za Kosovo“, bar bi ovaj ekonomski momenat mogli uzeti u obzir. Jok, bre, ne mari to za zdravu logiku ni dva posto, baš k’o što ne mari ni za Presudu (iliti „savetodavno mišljenje“ MSP)!
Pošto je u toj istoj Presudi (to jest mišljenju, ako vam je tako draže da joj tepate) MSP odgovorio – daleko eksplicitnije no što je iko očekivao! – na pitanje koje mu je bilo postavljeno od strane zvaničnog Beograda, reklo bi se da proglašenje kosovske nezavisnosti, čak ni strogo formalno-pravno posmatrano, nije sporno. Osim pomenutog pravnog, cela stvar se može – i, štaviše, potrebno ju je – sagledati iz još dva aspekta: pragmatičnog i – hmm, u pomanjkanju neke lepše reči moraću da upotrebim meni mrzak epitet – moralnog. Ali koji god polazni princip da primenimo, trezvena analiza će posvedočiti u prilog tezi da je nezavisnost Kosova ne samo pobeda pravde, već i da je od praktične koristi upravo za Srbiju. Možda čak i veće nego za samo Kosovo. Pod uslovom, normalno, da se najzad počne delati u smeru totalno suprotnom od dosadašnjeg.
Da ovakva diplomatsko-politička promena ne bi bila dočekana na nož najšire javnosti najbolje pokazuje više nego ravodušna reakcija građana apropo Presude MSP – gde propali moleban predstavlja najbolju moguću paradigmu crkveno-državnog „samoubistva iz zasede“. Zar je uopšte potreban bolji dokaz od ovog da su čak i oni prostiji slojevi stanovništva shvatili da je Kosovo i pre ovog 22. jula nepovratno izgubljeno vavjeki vjekov. Čak su se i poslovično mazohistični Srbi, naprosto, umorili od bajki i to je napokon postalo evidentno.
Bolje da su duvali u vuvuzele: molebanska bratija na okupu
Pre nego pređem na cost-benefit analizu kosovskog pitanja, želim da razjasnim izvesne zablude, nastale usled permanetnog i višedecenijskog trovanja domaćeg javnog mnenja selektivnim informisanjem od strane čvrsto kontrolisanih državnih i paradržavnih masmedija. Onaj ko je o situaciji na Kosovu u vreme dok je ono još bilo sastavni deo Srbije sticao saznanja isključivo putem srbijanske štampe i televizije, taj svakako mora živeti u uverenju kako su „zli Albanci“ uz podršku zapadnih moćnika godinama terorisali „sirote i nedužne Srbe“, sve dok nisu izdejstvovali otcepljenje Kosova koje je, je li (gde si sada, Antoniću Slobo?!), samo jedna karika u lancu strategije stvaranja tzv. „Velike Albanije“.
U ovoj „teoriji zavere“ jedino je tačno to da kosovski Albanci ne bi ni u snu mogli da se izbore za nezavisnost da nisu bili dovoljno mudri da najpre shvate značaj Vašingtona u svetskoj politici, a potom i da to prosvetljujuće saznanje operacionalizuju u glavno oruđe (oružje) za realizaciju svog nauma. U tom smislu sigurno je da ogromne zasluge za formiranje i obuku OVK pripadaju Sjedinjenim državama, što nadalje implicira da je Amerika nesumnjivo pronašla zajednički interes sa kosovskim Albancima kada je u pitanju nezavisnost bivše srbijanske pokrajine, ali to opet ne podržava tezu srpske desnice o tobožnjoj nameri Zapada da „uništi Srbiju i srpski narod“. Da li je neko tokom protekla dva desetleća možda branio Srbiji da vodi racionalnu spoljnu politiku čiji bi strateški cilj bio upravo definisanje SAD kao ključnog saveznika i partnera? Naravno da nije. Sami smo pali – sami smo se ubili.
Međutim, čak i da je Srbija vodila proamerički orijentisanu politiku, težnja kosovskih Albanaca za secesijom ne bi bila ništa manje legitimna. Iz prostog razloga što Albanci sa Kosova jesu bili žrtve svakovrsne diskriminacije i, da budemo do kraja pošteni, ta diskriminacija datira još iz doba bivše (velike) Jugoslavije, a ne tek od dolaska Miloševića na vlast u Srbiji. Albanska manjina je, usled nekih urođenih stereotipa o tom narodu, otkako ja znam za sebe doživljavana, a neretko i u praksi tretirana od ostalih – dakle, ne samo od Srba – maltene kao „niža rasa“ ili, u najmanju ruku – kao građani drugog reda. Sa Miloševićem je ta diskriminacija samo eskalirala do granica nepodnošljivosti i bukvalno prerasla u klasičnu represiju nad celom jednom etničkom zajednicom. OVK je bila isključivo posledica, a nikako povod za zločinačku politiku države Srbije nad (kosovskim) Albancima.
O tome na koje su se načine pojedini „povlašćeni“ pripadnici MUP-a Srbije na Kosovu (mahom načelnici i jedan deo inspektora) iživljavali, prvenstveno kroz svojevrsni reket nad imućnijim Albancima – i to mnogo pre nego je ideja o formiranju OVK nastala, a kamoli da je dotična oružana sila formirana – postoje svedoci među pripadnicima tadašnjeg MUP-a, ali i RDB-a. Takođe, bio sam u prilici da razgovaram sa nekolicinom pripadnika Vojske Srbije koji su pre i tokom NATO intervencije bili angažovani na Kosovu (jedan je čak bio pripadnik VSB) i svi do jednog su potvrdili da je naredba o etničkom čišćenju Albanaca stigla direktno iz vrha države svega nekoliko dana pre početka bombardovanja. Razlika je samo u tome što se među njima neki stide svog učešća u toj gnusoti, dok se drugi, nažalost, ponose i pritom tvrde da je trebalo „još više da ih pobijemo“.
Večito pitanje, međutim, glasi: da li bi kosovski Albanci težili odvajanju od Srbije (ili u ono doba Jugoslavije) čak i da nad njima nije bilo nikakve represije? Moguće, ali ni tu nema ničeg a priori lošeg. Jer, ukoliko se na određenoj teritoriji unutar neke države pojavi jasno iskristalisana volja apsolutne većine stanovnika te teritorije za osamostaljenjem u vidu državnosti – bez obzira da li je osnovni motiv ekonomske ili etničke prirode – onda nema potrebe, a pogotovo nema svrhe, silom sputavati takvu tendenciju. I, što se mene lično tiče, to se podjednako odnosi i na potencijalna odvajanja, primera radi, Katalonije od Španije, kao i Irske i(li) Škotske od Velike Britanije. Ili, da ne idem baš tako daleko, recimo, Istre od Hrvatske ili Vojvodine/Sandžaka od Srbije. Što opet ne znači da će pomenute matične države po ovim pitanjima, kada i ako dospeju na dnevni red, zauzeti tako liberalan stav poput ovog mog.
Tako govori mudar diplomata: Skender Hiseni, ministar spoljnih poslova u Vladi Kosova
To bi uglavnom bilo to što se tiče tzv. „moralnog aspekta“ problema. ’Ajmo sad na onaj lepši – pragmatični deo. Bez uvijanja govoreći, Kosovo je takoreći uvek bilo najzaostalije područje ne samo Srbije, već i SFRJ. U ekonomskom, a naročito u kulturnom pogledu. Silni novci su uludo bacani za „razvoj“ tog područja, a rezultati – sve gori i gori. Utoliko mi je nelogičnije zašto je Srbija večito insistirala na Kosovu kao „svom srcu“ kada je, realno, Vojvodina bila (nažalost, ne i ostala) njen najrazvijeniji i najcivilizovaniji deo. Kosovo me je faktički stalno podsećalo na maligni tumor koji bi što pre valjalo odstraniti iz organizma, dok ne pređe u fazu metastaze. Sada, kada se konačno izborilo za (zasluženu) samostalnost, najiskrenije bih voleo da uz svesrdnu pomoć svojih zapadnih saveznika na čelu sa SAD postane jedna moderna i solidno razvijena evropska država. To isto, naravno, želim i Srbiji.
U svetlu takvog poimanja stvari, ostaje mi da zaključim da je ovom presudom MSP u suštini Srbiji učinio uslugu koju (zvanična) Srbija, već je sada jasno, totalno pogrešno tumači kao „šamar“. Zapravo je nakon donošenja odluke MSP-a najsmislenija reakcija stigla od šefa kosovske diplomatije Skendera Hisenija, koji je izjavio: „Moja poruka za vladu u Beogradu glasi: Dođite i razgovarajte s nama, hajde da radimo kao susedne države, u korist mira na Balkanu i naša dva naroda”.
Prema tome, Tadiću, Jeremiću, šta više čekate?! Ako već nemate ni toliko elementarne časti da nakon sve ove bruke podnesete ostavke, onda – nalevo krug i napred marš na pregovore!
Ali ne o statusu.
Iako se u mnogočemu slažem sa gore napisanim, moram da skrenem pažnju na neke stvari:
a) priča da “diskriminacija Albanaca datira još iz doba bivše (velike) Jugoslavije, a ne tek od dolaska Miloševića na vlast u Srbiji” najobičnija je laž i prašina koja se baca u oči ne bi li se našli “još dublji i utemeljeniji” razlozi za albansku secesiju. Albanska autonomija je jačana, a ne slabljena, u vreme titove juge.
b)marinkoviću, pišeš da “ukoliko se na određenoj teritoriji unutar neke države pojavi jasno iskristalisana volja apsolutne većine stanovnika te teritorije za osamostaljenjem u vidu državnosti – bez obzira da li je osnovni motiv ekonomske ili etničke prirode – onda nema potrebe, a pogotovo nema svrhe, silom sputavati takvu tendenciju…(primera radi, Katalonije od Španije, kao i Irske i(li) Škotske od Velike Britanije. Ili, da ne idem baš tako daleko, recimo, Istre od Hrvatske ili Vojvodine/Sandžaka od Srbije)- da li to važi i za otcepljenje RS od BiH ili pak za otcepljenje severnih opština od Kosovske države? Tom logikom sleduje da su i Srbi u Hrvatskoj trebali dobiti nezavisnost, zar ne?
c)Huseini poaziva: “Dođite i razgovarajte s nama, hajde da radimo kao susedne države, u korist mira na Balkanu i naša dva naroda”. Da nije malo zamenio teze? Trebalo je prvo za ovih jedanaest godina da dokaže koliko mu je stalo do dobrih odnosa tako, da ne dozvoli da Srbi danas na kosovu trpe onako kako su Albanci u vreme miloševića ili crnci u vreme aparthajda.
Ali kao i svi ostali “liberalni građani”, i ti si izgleda konsistentan u svojoj nekonsistentnosti…
Samo sam čekao pitanje u vezi sa ovim pod “b” (otcepljenje RS od BiH)
E, sve bi to bilo tako kako kažeš samo da je ta ista RS nastala kao i ove ostale pomenute oblasti/teritorije (Istra, Katalonija, Vojvodina, Škotska…). Ali da je nastala na takav način, prvo se ne bi uopšte mogla zvati tako kako se zove (Republika Srpska). Ako već pričamo o BiH apropo ove teme, onda bi Hercegovina mogla biti adekvatan primer, a nikako RS koja je nacistička tvorevina nastala na oružanoj agresiji, genocidu i etničkom čišćenju (to sam već mali milion puta objašnjavao).
Što se pak severnog dela Kosova tiče, to već spada u princip koji sam naveo u tekstu (Katalonija, Istra, Sanžak itd.), ali isključivo pod uslovom da to eventualno otcepljenje ne bude posledica spoljne ratne agresije nad državom Kosovo. Dakle, ako većinsko stanovništvo Severnog Kosova uspe da obezbedi moćne saveznike koji bi podržali tu separatističku misiju, okej, neka probaju, nije zabranjeno. S tim da lično, ukoliko bi uopšte došlo do toga, nikada ne bih navijao da se taj od Kosova otcepljeni deo pripoji Srbiji. Iz čisto pragmatičnih razloga.
Da, ostao sam dužan odgovora na opaske “a” i “c”. Što se tiče pod “a”, nisam ni rekao da je u vreme SFRJ vršena državna diskriminacija/represija nad (kosovsim) Albancima, nego da su Albanci kao narod doživljavani, a ponegde i tretirani kao “niža rasa” ili građani drugog reda, ali ne od strane zvanične države SFRJ, već od strane običnog stanovništva drugih nacionalnih pripadnosti (najviše od Srba, ali ne samo i isključivo od njih). Ima i tu uloge medija (ondašnjih), ali to je prilično duga priča. Državna (institucionalna) diskriminacija i represija su, pak, uspostavljene tek kada je Sloba zajahao. Zato je i došlo do one “nepodnošljive eskalacije” koju sam pomenuo u članku.
Odgovor na pod “c”: Hiseni je šef diplomatije i ja sam pohvalio ovu konkretnu izjavu kao primer kako pravi diplomata treba da nastupa. Ovo što mu ti stavljaš u zamerku uopšte i ne spada u njegov resor.
hajde da svoju repliku počnem od
b)iako se ne slažem tvojom jednosmerno osuđujućom teorijom o nastanku Srpske (ali o tome je bespredmetno diskutovati, pošto bismo se samo vrteli u krug), radije bih skrenuo pažnju na činjenicu da izgleda nemaš pojma kako su “nastale” određene pokrajine, ili je to za tebe pak toliko istorijski daleko da postaje irelevantno. Severna Irska koju pominješ nastala je baš kao i Srpska, s tom razlikom da protestanti nisu 100% uspeli u svojoj nameri pa zato imaju katolički problem. Isto važi i za mnoge druge pokrajine, ali ako se to desilo pre više od 20 godina onda je ok? Ako je za tebe RS “nacistička tvorevina nastala na oružanoj agresiji, genocidu i etničkom čišćenju”, šta bi rekao na nastanak/konsolidaciju Belorusije, Ukrajine, Češke, Turske, Grčke, Severnog Kipra (za koji je, by the way, gensek UN Kofi Anan lično u svom famoznom planu iz 2003/2004 predložio “legalizaciju”), pa recimo i Francuske sa Alzacijom i Lorenom itd itd itd…e sad, sve je pitanje doslednosti – ako pomenutom logikom osporavaš RS, onda bi isto tako trebalo da osporavaš i pola drugih postojećih/potencialnih država/regiona/pokrajina u svetu. Ako misliš da je istorijska distanca ta koja legitimizuje određeni način nastanka, onda će RS za 50-100 godina po tvojim aršinima biti legitimna koliko i Irska/Škotska. E sad, interpretacija je a tvojoj strani(pošto je ovo tvoj blog), ali stičem utisak da na stvari gledaš sinhrono i jednoznačno.
što se tiče a) ubuduće budi jasniji u argumentaciji, pošto si napisao: “Međutim, čak i da je Srbija vodila proamerički orijentisanu politiku, težnja kosovskih Albanaca za secesijom ne bi bila ništa manje legitimna. Iz prostog razloga što Albanci sa Kosova jesu bili žrtve svakovrsne diskriminacije i, da budemo do kraja pošteni, ta diskriminacija datira još iz doba bivše (velike) Jugoslavije, a ne tek od dolaska Miloševića na vlast u Srbiji”
a propo c) izgleda da ti bez problema skačeš sa moralne na pravnu argumentaciju u zavisnosti od potrebe. Moja zamerka se odnosi se na to koliko je podlo kada neko ko sedi u vladi tvorevine u kojoj se deset godina vrši aparthajd nad Srbima izjavi “dođite da se dogovorimo da i Srbima bude bolje” (sada, kada je posao odrađen, i Srba na Kosovu gotovo više nema). To ti je isto kao kada bi ministar poljoprivrede nacističke nemačke govorio sve najlepše o jevrejima. Da skratim: moj point je da su kosovski Albanci svojim ponašanjem od 99-te do danas izgubili sav moralni kredibilitet. Da su stvarno bili samo demokrate i željni slobode, ponašali bi se kako se je Mandela ponašao posle sloma aparthajda. Ovako su samo zamenili ulogu dželata i žrtve, tako da aktuelna albanska vlast nije ništa bolja od Miloševićeve. I zato je smešno kada neko iz te vlasti da onakvu izjavu…