Božidar Novaković, bivši koordinator Otpora za jugoistočnu Srbiju.
Na molbu moje prijateljice reših da upregnem ono malo sive moždane mase koja mi je preostala nakon godina i decenija političkog angažovanja – čitaj “don kihotizma”, i spoznaje da čak i to u Srbiji nije baš tako kao što izgleda (ovde su se vetrenjače dale u poteru za Don Kihotom, a ne obrnuto?!), a Sančo Pansa je ministar bez portfelja… Logično? Apsurdno? Ukratko – Srbija!
Dakle, pisac ovih refleksija prošlosti bejaše regionalni koordinator (akcenat na regionalni) nečega što je bilo dobro zamišljeno, dobro sprovedeno i dobro ostvarilo samo prvi cilj od desetak zacrtanih, a onda nestalo potpuno neslavno, ne okončavši svoju misiju. Anticipirajući neslavni svršetak i kvarljivost ljudi kao jeftine robe, na vreme istupih, rekoh i dušu spasih.
Taj neostvareni reformski cilj – regionalizacija – je jedan od razloga mog povlačenja iz političkog i građanskog aktivizma pre skoro osam godina.
A šta je bila primarna ideja o regionalizaciji pokreta čiji sam aktivni učesnik bio?
Primarna ideja je bila da regioni nisu prevashodno pitanja administrativne podele teritorije, već da imaju pre svega funkcionalno-razvojni karakter. U Evropi i svetu su se pokazali kao izuzetno pogodni za podsticanje privrednog razvoja, za razvojne projekte i najvaznije – privlačenje kapitala. Regionalizacija je paradigma demokratski uređenih država. A pošto u Srbiji, nažalost, još nije dovoljno “učvršćen” demokratski parlamentarizam, a i nemamo svest da ovo pitanje traži dugotrajno delanje i izuzetno strpljenje – daleko je sunce regionalizacije!
Povrh svega i naša bliska prošlost prepuna etnocentrizma, šovinizma, podela, ratova, krvi, stvara u neobaveštenoj i neprosvećenoj većini populacije predstavu da je regionalizacija predvorje separatizma, secesije…
Koristeći protivtezu, a sve zarad lične promocije i populizma, pojedini kvazi-reformisti (koji su takođe pripadali istom onom pokretu čiji sam i ja deo bio), urlajući sa bine na predizbornim skupovima, pozivaju na to da: “Niške pare ostanu Nišu…”, gradeći karijeru politikanta na mržnji prema Beogradu i čineći isto ono što je i dovelo do sveukupne naše tragedije. Isfrustrirani etnocentrici, lokal patriote, ne baš vredni daljeg pomena…
A kao što neko reče , regionalizacija mora da ima simetričnu formu i asimetričnu suštinu, da bi svaka regija mogla da iskaže svoje specifičnosti. Da zbog naših sujeta, lažnih ambicija, malodušnosti i opšte hipokrizije ne bi došlo do toga da regionalizacija postane regionalna centralizacija, unutar svake regije neophodna je dalja decentralizacija do nivoa opštine. A lokalnim inicijativama i samoupravi treba omogućiti punu slobodu.
Elastičniji, liberalniji odnos lokalnih vlasti prema međunarodnoj saradnji u vidu bratimljenja i prekogranične saradnje, građenjem partnerskih odnosa sa drugima, mnoga životna pitanja građana bila bi efikasnije rešena. Moje lično mišljenje je da bi takav vid saradnje bio odlična revitalizacija poremećenih odnosa sa susednim zemljama (nakon ratova, progona i sveopšteg posrnuća). Ta fluidnost među regijama, a na mikro-planu među ljudima, doprinela bi, posebno kod mlađih generacija, “razbijanju” predrasuda i stereotipa, pa i menjanju stavova prema drugim nacijama i etničkim grupama. Iz toga sledi da je regionalizacija osnov nove demokratske manjinske politike koja bi donela efikasan metod za upravljanje sukobima interesa i etničkim sukobima, propagirajući Srbiju kao modernu državu, na principu građanstva i državljanstva, a ne na etničkom pricipu; propagirajući poštovanje ljudskih i manjinskih prava, poštovanje posebnosti svakog etničkog identiteta ali i posebnog blaga zvanog – multietničnost.
Eto, pomenusmo malopre i taj fenomen – decentralizaciju. To je stvarnost koju mi u zemlji Srbiji ne želimo da vidimo… Zašto? Zato što se onda piramida vlasti iz hijerarhijskog položaja – odozgo na dole – preobraća u horizontalni položaj partnerskih odnosa svakog od nivoa vlasti. Uslov za to je precizno definisanje nadležnosti svih nivoa lokalne vlasti i države. Tu je odgovor na gore postavljeno pitanje – zašto? Zato što bi u tom menjanju i preraspodeli i definisanju “moći” mnogi stranački i državni “jastrebovi” ostali bez krila i kandži, jer im sadašnje stanje omogućava da “dolete” u audi-u ili BMW-u iz centrala (trošeći državno gorivo), podele “packe” neposlušnom “lokalu”, periferiji, provinciji… i vrate se u svoje fotelje i foteljice stečene na poštenim izborima?! A gde nam je kriterijum profesionalizma, kvaliteta, sposobonosti…? Osnovni demokratski princip, načelo savremene Evrope pri utvrđivanju nadležnosti jeste načelo supsidijarnosti. Tim načelom se primat u konstituisanju nadležnosti i poslova daje lokalnoj vlasti koja je bliža građanima, a samim tim i osetljivija na potrebe i razvojne mogućnosti društva. Ako lokalne vlasti ne mogu da realizuju deo svojih poslova, mogu te poslove da prenesu na više nivoe vlasti. Taj princip afirmiše učešće građana kao temelj lokalne vlasti, jača demokratske i razvojne potencijale iste i afirmiše partnerske odnose između svih nivoa vlasti (kao preduslov demokratizacije društva). Odnosi “odozdo na gore”, kao direktna suprotnost hijerarhijskim, subordinirajućim odnosima – osnov su organizacije savremenih evropskih država i EU, i njime se oslobađaju i koriste važni razvojni potencijali koje naša zemlja ne sme da koči, jer već ionako previše kasnimo (što zbog svojih gluposti, što zbog prilične neuviđajnosti Evrope prema našim specifičnostima).
Decentralizacija je velika šansa za jačanje demokratije, jačanje učešća građana u odlučivanju, za modernizaciju države, pružanje kvalitetnijih i bržih usluga građanima, i najbitnije, ona ima važnu razvojnu i privrednu dimenziju: ona je osnov za tržišno-decentralizovan a samim tim i najefikasniji, najpravedniji model preraspodele dobara stvorenih u jednoj zemlji. Puno posla, prljave ruke – ali obraz čist. Požuri polako!
Tekst će izaći u petom broju časopisa Zapad
