Dogodi se povremeno da inače dobronamerni i plemeniti ljudi spletom suludih okolnosti – katkad i usled čiste brzopletosti – i pored nesumljivo časnih inicijalnih namera, skrenu na krivu stazu. Najčešće je to posledica nedovoljnog poznavanja same srži, bilo ideja za koje se bore ili pak pojava protiv kojih se bore. Uostalom, kad ste praktično bez prestanka izloženi pravoj kanonadi često uzajamno kontradiktornih informacija i poluinformacija, mogućnost da tu i tamo malko „zastranite“ i nije tako neobična.
Retko koji će normalan čovek – u stvari neće nijedan – izabrati da sledi fašizam ili ma koju srodnu mu ideologiju. Svako će normalan, prema tome, već u samom startu biti antifašista. Međutim, za razliku od fašista koji dejstvuju kao unisona zajednica – jer imaju svoju jasnu zločinačku ideju u koju čvrsto veruju i stoje iza nje, među antifašistima postoje brojne međusobne razlike budući da je antifašistički front u ideološkom smislu daleko širi od suparničkog – fašističkog. Primera radi, u antifašiste se ubrajaju i komunisti, i socijalisti, i socijal-demokrati, ali takođe i pristalice građansko-liberalne opcije koja se, za razliku od prethodno pobrojanih, zalaže za kapitalizam kao osnovu ekonomskog uređenja. Praktično, sve ove bazično antifašističke ideologije se danas automatski svrstavaju u političku levicu u najširem smislu tog pojma, iz čega proizlazi da termin „levica“ zapravo simbolizuje celokupno područje na kojem deluju sve izvorno antifašističke struje.
Nešto što takođe može biti ometajući faktor u stvaranju sinergije među baštinicima antifašizma sa ciljem efikasnog suprotstavljanja suparničkom taboru jeste činjenica da u redovima antifašista postoji značajan broj onih koji zapravo i ne znaju pravu definiciju fašizma – ili bar nisu sigurni po pitanju iste – pošto ga mešaju sa nacizmom. Ni tu nema ničeg neobičnog s obzirom da su fašizam i nacizam supstancijalno komplementarne ideologije tako da jedino putem interakcije mogu dospeti u situaciju da realizuju svoje mračne programske ciljeve.
Fašizam (lat. fascis = svežanj pruća) – inače utemeljen u Italiji za vreme vladavine Benita Musolinija – zagovara ideju da se svaki pojedinac ima kompletno podrediti državi, bespogovorno izvršavajući sve što ona od njega zahteva dogod se ne uspostavi apsolutno „jedinstvo države i naroda“ (zvuči poznato, jel?). Ukratko, fašizam u svojoj biti teži poništavanju individualnosti svake društvene jedinke unutar zajednice kojoj ova pripada.
Nacizam (skraćeno od nacional-socijalizam) izvorno je bio zvanična državna ideologija Hitlerove Nemačke. Zasniva se na ultrarasističkoj teoriji o „čistoti jedne (u ovom slučaju konkretno germanske) rase“ koja se kao takva stavlja u superiornu poziciju naspram drugih, iz nacističke vizure tzv. „nižih“, od kojih su neke toliko „niže“ da ih doslovno treba uništiti (Jevreji i Romi), dok ostale mogu (po)služiti isključivo kao potčinjene u funkciji one „više“. Rasizam je, dakle, u svom najekstremnijem obliku utkan u samu srž nacističke ideologije, skupa sa tzv. „teorijom krvi i tla“ („Blut und boden“). Primećujete li da je sličnost sa Miloševićevom hegemonističkom politikom koja je dovela do velikosrpske agresije devedesetih i više nego indikativna?
Već je iz navedenih definicija fašizma i nacizma jasno da se ove dve ideologije neminovno prožimaju jer drugačije i ne bi mogle uspostaviti sopstvenu dominaciju u jednom društvu. Upravo je to ključni razlog u jednom od prethodnih pasusa pomenutog mešanja dvaju povezanih pojmova od strane pojedinih deklarisanih antifašista, s tim da ne mora uvek biti u pitanju puki laicizam – često se u cilju jednostavnijeg izražavanja upotrebljava samo termin „fašizam“ kao zajednički imenitelj za oba (plus rasizam kao nacizmu inherentan). U principu bi najpravilnije bilo reći naci-fašizam – tu zasigurno neće doći do lingvističke greške.
Nacionalizam se definicijski ne poistovećuje automatski sa nacizmom/fašizmom, ali nacionalizam u sebi sadrži nezaustavljivu tendenciju da preraste u naci-fašizam čim jednom postane podrža(va)n od većine – bilo apsolutne ili relativne (u potonjem slučaju se to ogleda u ravnodušnosti neutralnih pojedinaca na prisustvo nacifašizma) – unutar jedne društvene zajednice. Logično je prema tome da će se svaki deklarisani antifašista bezrezervno suprotstavljati nacionalizmu.
Upravo na tom mestu se javlja ključna začkoljica usled koje najčešće dolazi do nesporazuma među antifašistima. Kako je, naime, već objašnjeno u prethodnom odeljku – nacionalizam će mutirati u klasičan naci-fašizam tek kada postane većinski, što praktično znači da nacionalizam koji se ispoljava kod pripadnika manjinskih etničkih zajednica u jednoj državi najverovatnije neće kao svoju posledicu imati naci-fašizam u toj državi. Iz tog razloga su pojedini antifašisti skloni da tolerišu i(li) relativizuju nacionalizam onda kada se on javlja kod pripadnika nacionalnih manjina, pa tako reaguju isključivo kada je ovaj ispoljen od strane većinskog etniciteta. Na prvi pogled to deluje kao razumno razmišljanje kada se ima u vidu iznad rečeno, međutim, latentna opasnost je skrivena u činjenici da se tolerisanjem nacionalizma manjinama pruža alibi nacionalizmu većine.
Primarni motiv da se posvetim ovoj problematici jeste nedavna afera u vezi sa fotomontažom u „Blicu“ čija je „žrtva“ bio poglavar jedne od dveju Islamskih zajednica u Srbiji, muftija Muamer Zukorlić. O tome sam inače već pisao, ali u drugom kontekstu. Ovog puta pažnju su mi zapravo privukle reakcije jednog dela srbijanske publike koja se deklariše kao građansko-antifašistička na stav Teofila Pančića povodom Zukorlićeve reakcije na fotomontažu. Ukratko ću podsetiti da je Pančić oštro kritikovao Zukorlićevu najavu tužbe protiv „Blica“ za uvredu i uz zahtevanje vrtoglavo visoke odštete. Pančićeva kritika nije bila usmerena na ličnost Muamera Zukorlića već na konkretan postupak muftije koji je u suprotnosti sa načelima slobode štampe, a posebno satiričnog izražavanja. Uprkos tome, u jednom delu antifašističke javnosti Srbije Pančićevo istupanje shvaćeno je kao antibošnjačko, što je obrazloženo primedbom da je „Pančić u ovoj prilici branio slobodu štampe ne sagledavši objektivnu sliku srbijanskog društva u kome su Bošnjaci (kao i druge manjine) realno diskriminisani“. Usledile su različite osude na račun Pančića, bez da je iko pokušao da ga prethodno makar priupita da detaljnije pojasni svoj stav, a vezano uz primedbu o položaju manjina u Srbiji.
Ukratko rečeno, neko ko punih dvadeset godina krajnje dosledno istupa, takoreći urla protiv svake diskriminacije i nepravde koju ova država čini prema manjinama svih vrsta – a podsetiću da je to sa jednakom (ako ne i većom) žestinom radio i u onim najopasnijim vremenima kad je i glava lako mogla da odleti sa ramena – pritom gotovo hirurški precizno dijagnostifikujući različite sociopatske fenomene ovdašnjeg društvenog života, odjednom postaje u najmanju ruku „sumnjivi element“ među „svojima“. I onda kao rezultat imamo to da zakleti borci protiv nacionalizma i svih mu srodnih „izama“ brane jednog nacionalistu – Zukorlića, dok osvedočenog antifašistu Pančića napadaju. To naravno rade bez ikakve zle namere. Upravo suprotno, njihov je poriv sasvim plemenit – žele da zaštite jednu manjinsku zajednicu koja se opravdano oseća ugroženom u Srbiji. Sporno je samo to što je njihov revolt usmeren na pogrešnu adresu: umesto da osude državne institucije, što bi bilo apsolutno razumljivo, oni osipaju paljbu na Pančića čija je jedina „krivica“ u tome što je bio, kao i svaki put, principijelan. Ali i za to postoji prilično logično objašnjenje. Ko još, naime, izuzev najupornijih optimista, očekuje od ovdašnjih državnih institucija nekakvu pravednost ili bar profesionalizam u radu. Pa, gotovo niko ko je iole realan. U ovom bolesnom sistemu-koji-to-nije ispravni i dobronamerni ljudi zaštitu od nepravde u stvari očekuju upravo od ljudi poput Pančića, iako ovi nemaju nikakve ingerencije, a ponajmanje stvarnu moć da im tu zaštitu pruže. A to opet nije ništa drugo do najlogičnija moguća posledica dvadesetogodišnjeg hroničnog nedostatka bilo kakve normalnosti u društvu.
No, ostavimo (za) sada Pančića i Zukorlića po strani – svakog, razumljivo, u sopstvenu kulturno-vrednosnu ravan. Trenutak je da se konačno definiše sintagma iz naslova.
Dijalektički fašizam označava sindrom pojedinačno neprimetnih ideološko-psihičkih promena u stanju svesti izvorno antifašistički nastrojene individue koje se kontinuirano odvijaju u dužem vremenskom periodu kao posledica uticaja različitih socijalnih i političkih faktora svojstvenih za sve ili bar značajnu većinu društvenih procesa unutar date zajednice, uz realnu mogućnost da u perspektivi dovedu do toga da njihov nosilac nesvesno formira stavove ili ideje koje zapravo idu na ruku vlastitom antipodu, to jest – naci-fašizmu i ostalim njemu pretpostavljenim ideologijama.
Ovako kompleksna definicija lako može da zbuni čitaoca, pa bi je valjalo bliže pojasniti. Dijalektički fašizam, za razliku od klasičnog, ne podrazumeva nikakvu ideologiju nego označava fenomen nesvesnog i nehotičnog pomaganja fašističkoj ideji da ojača usled odbijanja (ili prosto nedostatka intelektualnih kapaciteta) deklarisanih antifašista da logički promišljaju o izvesnim osetljivim pojavama u društvu. To nadalje implicira da određena osoba može biti fašista ili antifašista, ali ne može biti „dijalektički fašista“ već isključivo žrtva dijalektičkog fašizma. U suštini, dijalektički fašizam slobodno bi se mogao (na)zvati i dijalektički antifašizam, budući da upravo ta u njemu/njima sadržana dijalektičnost dovodi do toga da se oba pojma jedan drugom postepeno približavaju sve dok ne dospeju u istu ideološko-mentalnu ravan. Taj proces odvija se latentno i usled toga ga je jako teško identifikovati, što možda pruža i najracionalnije objašnjenje kako jedno društvo od naizgled normalnog, uslovno rečeno „preko noći“ postaje fašističko.
Emanacija dijalektičkog fašizma: novi-stari vožd
U praktične primere na bazi kojih se može prepoznati pojačan uticaj dijalektičkog fašizma na kolektivnu (pod)svest jedne socio-političke zajednice, sem već pomenutog slučaja „Pančić vs Zukorlić“, između ostalog spadaju i nedavni izlivi antisemitizma (i o tome sam pisao) povodom već čuvenog incidenta između izraelskih komandosa i kontroverznih humanitaraca sa turskog broda, dok je najsvežiji primer vezan za genocid u Srebrenici, a reč je konkretno o iracionalnim nastojanjima da se inače opravdana ogorčenost zbog odgovornosti holandskog bataljona u okviru mirovnih snaga UN iz 1995. za genocid svojevrsnim metafizičkim linkom poveže sa fudbalerima (današnje) reprezentacije Holandije, koji naravno ne mogu imati ikakve logične veze sa tim.
Povrh ovoga, kontradiktorne pojave tipa da, na primer, pacifisti – doduše, češće implicitno nego otvoreno – pozivaju na oružje, ili kada pobornici građanskog društva dospeju u grotesknu situaciju da se faktički svrstavaju na stranu kakvog nacionaliste su samo deo šireg dijapazona simptoma koji upućuju na zaključak da se dijalektički fašizam ozbiljno učvršćuje u jednom društvu.
Sve bi, naravno, bilo daleko lepše i jednostavnije kada bi u realnom životu postojala jasno definisana granica između Dobra i Zla, kao što je to slučaj u dečjim bajkama. Možda ova opaska na najbolji način ilustruje paradoksalnu spoznaju da što je čovek odrasliji i zreliji – to mu je sve teže da se snađe u zamršenim okolnostima koje mu nameće svakodnevni život, uprkos činjenici da sa godinama stiče sve više znanja i iskustva.
Bez obzira da li je termin „dijalektički fašizam“ najadekvatnija odrednica za fenomen koji ovde nastojim da približim čitaocima ili pak možda zvuči pregrubo, nesporno je da je on sve prisutniji u ovoj zemlji. Njegovom širenju naročito pogoduju tzv. „sudbinske prekretnice“ kakve nam domaći politički mešetari svako malo serviraju kroz svoju demagoško-populističku retoriku, najavljujući naciji kojekakve „odsudne bitke“ koje joj navodno predstoje. I koje – kako je srbijanski firer iz devedesetih, sa trenutnim prebivalištem ispod jedne stare lipe, svojevremeno „proročki“ primetio – „(za sada) nisu oružane, mada ni takve nisu isključene“.
