Količina svakovrsnih štetnih materija koje na dnevnoj (a katkad i na satnoj!) bazi zagađuju javni prostor je tolika da ni pored najbolje volje ne možeš stići da ih sve prokomentarišeš, kad već nemaš mogućnost da ih sprečiš. Sve i da si hobotnica sa svim onim silnim pipcima, a ne tek „sirak tužni“ sa dve ruke, nešto će ti svakako promaći. Ipak, temu kakva je najnoviji Zakon o elektronskim komunikacijama, jedan ovejani „agent CIA, Vatikana, Mosada i ostalih vaskolikih ’masonerija’“, poput mene, nipošto ne bi smeo da propusti.
Pošto su gospoda Saša Janković i Rodoljub Šabić kao za to nadležni, pritom i kvalifikovani pravnici, već ocenili da je pomenuti zakon neustavan i svoju tvrdnju više puta temeljno obrazložili, nema potrebe da ja kao nepravnik ulazim u taj deo problematike. Na kraju krajeva, to što je dotični zakon neustavan nije ništa novo, još manje čudno. Ovde ionako važi nepisano pravilo koje glasi: Ustav slobodno možeš kršiti dokle god mu ne dirneš u Preambulu!
Mene mnogo više zanima nešto drugo: šta će ovaj zakon, tačnije – njegovi (bezbednosno) sporni članovi, značiti za naše svakodnevne živote. Glavna začkoljica sadržana je u odredbi po kojoj će BIA i Uprava kriminalističke policije(UPK) ubuduće moći da bez sudskog naloga nadziru s kim, kada i koliko dugo komuniciramo, ali ne i da nam prisluškuju (telefonske) razgovore ili nadgledaju sadržinu privatnih prepiski.
Kad je konkretno o prisluškivanju reč, ono se prema važećim zakonskim aktima i dalje ne sme vršiti bez odobrenja nadležnog suda. U stvarnosti se, međutim, po već godinama ustaljenoj praksi događa to da sud unapred potpisuje veći broj od službi bezbednosti dostavljenih mu blanko naloga kako se ne bi gubilo vreme na „bespotrebnu“ birokratsku gnjavažu prilikom pojedinačnih slučajeva. Ovo je inače logična posledica ustaljene metodologije centralizovanog delegiranja vršilaca funkcija u državnim institucijama, a po „komandnoj liniji“ čvrsto uspostavljenih i inter(es)no povezanih partijsko-klanovskih struktura. Uglavnom, tako koncipiran model saradnje BIA i pravosudnih organa omogućuje tajnoj policiji da neometano i maltene bez ograničenja prisluškuje koga god i kad god smatra da treba, a da pri tome ceo potupak pravno/zakonski bude potpuno čist. S ovim u vezi mogao bi onaj čuveni „prvi član“ Marfijevog zakona koji poručuje da „ako postoji ikakva verovatnoća da nešto krene naopako, svakako će i krenuti“, za domaću upotrebu biti preformulisan u (nepisano) pravilo da će svaki zakon koji se iole može zloupotrebiti, definitivno biti zloupotrebljen.
Ali, hajde da poslušamo nedavnu preporuku brižnog nam predsednika i čisto teroretski probamo da, bar nakratko, ne budemo „maliciozni i cinični“. Pretpostavimo da BIA i UPK nemaju nikakvih nečasnih namera u vezi sa zakonom o kojem govorimo. Pretpostavimo i da su službe u međuvremenu kompletno kadrovski očišćene od kriminalizovanih pojedinaca. Čak i kada bismo bili toliko naivni da u tu bajku poverujemo, činjenica je da nekom ko je u svoje vreme zauzimao visoku funkciju u (tajnoj) policiji nije neophodno da i danas poseduje službenu legitimaciju kako bi mogao da zloupotrebi od ranije stečene veze i škakljive informacije, te zahvaljući tome i dalje iz senke (neovlašćeno) vrši uticaj na ključne poluge države i društva. Takvom „nestašku“ dovoljno je da bude na slobodi, premda ni iz zatvora nije neizvodljivo rovariti. Evo, pomenuću samo tri opšte poznata imena čija je uloga u atentatu na Zorana Đinđića sumnjivija nego faul na samoj ivici šesnaesterca: Milorad Bracanović, bivši oficir za bezbednost JSO, kasnije i zamenik načelnika DB i praktično desna ruka Milorada Ulemeka Legije; Aco Tomić, bivši načelnik Vojne službe bezbednosti i Koštuničin kadar; i Rade Bulatović, bivši načelnik DB, takođe Koštuničin kadar. O izuzetno bliskim vezama pomeute trojice sa JSO i „Zemuncima“ se zna toliko toga da uopšte nema potrebe da na ovom mestu zalazim u sitne detalje. I sva trojica su – podsećam još jednom – slobodni kao ptice.
A šta ćemo tek sa neslavnom tradicijom – uspostavljenom još u Miloševićevo doba – da se za „državne neprijatelje“ automatski proglašavaju svi koji su ideološko-politički neistomišljenici režima i potom, kao takvi, besomučno uhode i progone. Sećate li se da su najistaknutiji „subverzivni elementi“ među službeno obrađivanim „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“ bivali klasifikovani u ingeniozne kategorije kakve su „ekstremizam“ i „međunarodni terorizam“? Ima onih „drvenih advokata“ koji se kao iznenađeno pitaju zbog čega bi pošten čovek uopšte trebalo da zazire od ovog zakona. Valjda hoće da kažu da je ova današnja Služba nekim čudom naprasno izlečena od starih bolesti?
Čak i kad nimalo ne bismo sumnjali u čast i poštenje (i profesionalizam, hm?!) aktuelnih rukovodstava službi, valjda je iz pređašnjih primera jasno da nam ni ta „dobra volja“ ne može garantovati spokojstvo apropo mogućih, i štaviše izvesnih negativnih posledica ovako skrojenog Zakona o elektronskim komunikacijama. Ali ima još „argumenata“ koje iznose, što donosici, što budući korisnici ovog kontroverznog pravnog akta. Neke od njih – makar one najupečatljivije – vredelo bi razmotriti.
Tako sam na primer imao priliku da u jednoj emisiji na tzv. „javnom servisu“ čujem podatak da i u Velikoj Britaniji zakon omogućuje bezbednosnim službama uvid u komunikacije građana na identičan način kao što predviđa ovaj naš novodoneti. Mrzelo me je da kopam po zakonodavstvu Ujedinjenog Kraljevstva da bih proverio da li uistinu tako piše. Poverovaću na reč policijskom zvaničniku koji nam je saopštio tu informaciju. Neka bude čak i da je ceo sporni član (128) doslovce prepisan iz britanskog zakonodavstva. Postaviću samo par, verujem logičnih, pitanja: koliko dugo postoji nešto što se uopšteno zove „demokratskom tradicijom“ u V. Britaniji, a koliko u Srbiji (ako se uopšte može i govoriti o srbijanskoj „demokratskoj tradiciji“)?; koliko je političkih atentata (kao i pokušaja atentata) – uključujući, naravno, ubistvo premijera kao primer par ekselans – u kojima tajna policija ima dokazano umešane prste izvršeno tokom poslednjih 20 godina u Britaniji, a koliko u Srbiji? Drastične razlike između Britanije i Srbije glede stepena i efikasnosti uspostavljene civilne kontrole službi bezbednosti ovom prilikom neću čak ni uzeti u obzir.
Nemojmo takođe, dok nabrajamo zvanična opravdanja za Zakon, propustiti da pomenemo „rat protiv mafije“, i to u čitavom regionu – kojeg je nedavno predsednik „liderski“ objavio. Papagajski ponavljane floskule o „borbi protiv organizovanog kriminala“ (i korupcije, dakako) predstavljaju nezaobilazan alibi „homen(olog)izovane“ (copyright: Marko Matić) vlastele u svakom državnom poslu, pa tako i ovde. Zloglasna braća Šarić – plus „konglomerat“ od još nekoliko „povezanih lica“ – postali su univerzalni adut za svaki idiotski potez koji ova vlast povlači u poslednje vreme. Reklo bi se da su Tadić & co. najzad uspeli pronaći smisao sopstvenog besmisla (još samo čekam kada će Šarići biti osumnjičeni i za pojavu ozonskih rupa u atmosferi).
Kad nema Draže, dobar je i Šarić: Homen est omen
Naravno da je organizovani kriminal itekako prisutan u Srbiji i da bi borba protiv njega morala da bude jedan od prioriteta vlasti. Samo što se rat sa tako moćnim i podmuklim protivnikom – ukoliko ipak nije reč o savezniku(?!) – ne vodi senzacionalističkim plasiranjem agresivno providnih „otkrovenja“ preko disciplinovanih državotvornih medija. Takav metod služi da se neprosvećene mase podanika – a takvih je nesrećnika, nažalost, poprilično – ubede kako njihova voljena vlast obavlja sizifovski zajeban i sudbinski ozbiljan posao za njihovo dobro. Policijski profesionalci, međutim, odlično znaju da se protiv tako krupne pošasti kao što je mafija (ili terorizam, jer i on se pominje) bitka bije na sasvim drugačiji način – tiho i diskretno, pri čemu povremeno puštanje pažljivo selektovanih, a ponekad i namerno netačnih ali uverljivo prikazanih informacija u medije ima za cilj isključivo da se zavara neprijatelj, a ne da se od naivne javnosti jeftino kupe poverenje i slava.
Ma koliko da je organizovani kriminal gadno zlo (a jeste!), ipak je – zdravorazumski gledano – sa stanovišta lične bezbednosti običnih građana onaj tzv. „klasični“ (da ne kažem dripački), znatno opasniji. Razulareni nasilnici sve su agresivniji i sve ih je više iz godine u godinu. E, tu bi se već moglo ozbiljno razmišljati o značajnom proširenju policijskih ovlašćenja. Prvi bih, i to bezrezervno – ne ulazim ovde u pitanje (ne)ustavnosti takve ideje – podržao predlog zakona koji bi policiji i BIA dozvoljavao da bez prethodnog odobrenja suda mogu u svako doba preduzimati mere prisluškivanja – i nadzora nad sadržinom drugih vidova elektronske komunikacije – svih lica koja su ikada registrovana kao učinioci krivičnih dela iz domena krvnih, seksualnih i imovinskih delikata, ali jedino i isključivo tih i takvih lica. Od toga bi – delimično i u pogledu preventive – po svoj prilici bilo koristi i na polju suzbijanja onog krupnijeg, pa i tog famoznog organizovanog kriminala, s obzirom da su u mafijaškoj hijerahiji upravo „sitniji“ krimosi – jer takvi su obično spremni na sve zarad dokazivanja šefovima! – po pravilu zaduženi za one najprljavije poslove: likvidacije suparnika, iznude i slično. Neophodan uslov da bi ovakav mehanizam za razbijanje kriminala profunkcionisao je postojanje iskrene i nepokolebljive namere i volje nadležnih da se zlo jednom zasvagda uništi, a to u stvari i jeste ona „karika koja nedostaje“, i zato ćemo još dugo, umesto realnih i konkretnih rezultata, slušati dnevnopolitička naklapanja o tobožnjoj „čvrstoj rešenosti“ državnih organa da sa kriminalom izađu na kraj.
Da su ova država i društvo iole pristojno uređeni u ostalim svojim segmentima, pretpostavljam da bismo čak i ovako nakaradan zakon, odnosno njegove sporne odredbe, mogli lakše da progutamo. Mada se, sa druge strane, u jednoj pristojnoj i uređenoj državi zakon koji sadrži takve odredbe verovatno ne bi ni mogao naći na dnevnom redu. Osim ako zakonodavac kojim slučajem nema za cilj da službinim tragačima olakša lociranje i hapšenje najtraženije haške pobegulje? Tad bi mu se eventualno i moglo progledati kroz prste (ne, bre, pobegulji nego zakonodavcu, normalno!).
Pametnije je, ipak, da se, bar za sada, manemo nagađanja. Od nagađanja, jel tako, nema selameta. Bezbednosne službe u principu, i sa i bez novog Zakona o elektronskim komunikacijama, mogu da nam nesmetano narušavaju privatnost, kao što su to uostalom i dosad činile. Prosečnom homosrbiensu se po pravilu na svaki pomen tajnih policija, prisluškivanja i špijunaže ušne dlačice refleksno obru u stanju spontane erekcije. Prosečan homosrbiens bi zapravo bio jako deprimiran ukoliko bi saznao da Služba ne gaji nikakvo interesovanje za njega, premda to svakako neće javno priznati. Zato, Danice, za svaki slučaj – pojačaj radio do daske!
Ispisah ovolike redove, a ne izjasnih se o svom privatnom odnosu spram Zakona, pa bi bio red da se i u tom smislu subjektivno odredim. O samom sebi posedujem pouzdana saznanja da nisam ni kriminalac ni terorista. Protivnik režima jesam – i to žestok – ali to ionako ne pokušavam da sakrijem. Pomisao da bi me domaće službe mogle proceniti bezbednosno zanimljivim licem ni najmanje me ne tangira. Još bi od tog „stavljanja mene pod mere“ moglo biti kakve koristi. Đavo će ga znati, ali zamislite da se operativcu eventualno zaduženom za moj slučaj dopadne ovo što pišem, te da se čovek fino „prešaltuje“ na našu stranu. „Pa ako me se sete na Dan bezbednosti – sete se, ako me se ne sete – nikom ništa. Najveće zadovoljstvo biće mi misao da sam jednog zabludelog pandura izveo na pravi put“.
Ono, kad malo bolje pogledaš, svi smo mi na neki volšeban način „radnici“ Službe. Samo što – pssst! – ima onih koji još uvek toga nisu svesni.
