Fascinantno je koliko nekontrolisane strasti može da izazove jedna bombastična i vešto plasirana vest. Kada je objavljeno da su izraelski komandosi napali „humanitarni konvoj“ koji je prevozio pomoć za Palestince u pojasu Gaze i tom prilikom ubili između 10 i 20 članova posade, svetska javnost bila je istovremeno šokirana i zgrožena. Naravno, takva reakcija je potpuno prirodna i očekivana imajući u vidu način na koji je informacija prezentovana. I lično sam u tom momentu bio šokiran. Naoružani specijalci ničim izazvani upadaju na brod i vrše masakr nad miroljubivim i nedužnim humanitarcima, tako bi se otprilike mogla u najkraćem sažeti pomenuta vest.
Već narednog dana pojavile su se nove informacije koje bitno menjaju prvobitno stvorenu sliku o incidentu. Ispostaviće se da tzv. „humanitarci“ nisu baš tako fini i miroljubivi kako se u prvi mah činilo – i kako bi inače pravim humanitarcima trebalo da dolikuje – te da je itekako sa njihove strane bilo žestokih provokacija usmerenih ka izraelskim odbrambenim snagama (IDF). Tada je, međutim, bilo odveć kasno da se štetne posledice one prve uznemirujuće vesti makar ublaže ako već ne mogu biti u potpunosti sanirane. Povučen je opasan okidač koji je oslobodio strahovitu količinu očito već poduže vreme pritajenog antisemitizma i judeofobije širom planete. Kao da je univerzalno osećanje mržnje i netrpeljivosti prema Jevrejima samo čekalo zgodnu priliku i prvi malo veći povod da eksplodira i pokaže se u svom najogoljenijem obliku.
A kako je tako nešto uopšte moguće u civilzovanom svetu? Vrlo jednostavno, kao uostalom i uvek u situacijama te vrste: putem efekta generalizacije. Pretpostavimo čisto hipotetički da su izraelski vojnici zaista bez opravdanog razloga primenili prekomernu ili neprimerenu silu nad posadom turskog broda „Mavi Marmara“. Takav postupak svakako bi bio za osudu. Ali za osudu koga? Da li čitavog jevrejskog naroda ili isključivo onih pojedinaca koji su za konkretan postupak profesionalno odgovorni? Pitanje je, što se mene tiče, apsolutno retoričko. Široke narodne mase po celom svetu, pokazalo se, ne misle baš da je retoričko. Njima je najlakše bilo okriviti kompletan jevrejski narod, pa čak i one Jevreje koji i sami osuđuju reakciju izraelskih komandosa ili čak kompletnu zvaničnu politiku sopstvene države u vezi sa palestinskim pitanjem.
Među onima koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u promociji ovog najnovijeg talasa antisemitske propagande ipak postoje određene (bitne) razlike. Uprošćeno posmatrajući, jednu grupu čine manipulatori i huškači sa konkretnim ciljevima i interesima, a drugu naivne i povodljive, ali u osnovi nezlonamerne medijske „žrtve“ onih iz prve grupe. Ovi prvi su antisemitski nastrojeni po defaultu, dok su se drugi „samo“ upecali na udicu koju su im prvi bacili. Ta nezlonamernost (ili nedovoljna svesnost) može se ovima iz pomenute „druge grupe“ uzeti donekle kao olakšavajuća okolnost za nepromišljeno srljanje u antisemitski diskurs, ali neće umanjiti krajnji negativni efekat indukovane histerije.
Prateći brojne komentare naišao sam i na jako zabrinjavajuće poruke pojedinih huškača u stilu: „dragi muslimani(!), vidite li šta nam rade(!!), krajnje je vreme da se osvestimo i ujedinimo(!!!)“, kao i mnoge druge u rečenom maniru. Bilo je i još agresivnijih, ali su ovakve preovladavale među onima koji se otvoreno deklarišu kao propalestinski orijentisani. Čitajući takve stavove, zapitao sam se da li njihovi autori prema Palestincima iz Gaze iskazuju onu normalnu, ljudsku solidarnost, izazvanu empatijom prema nesreći nedužnih ljudi, ili je ta solidarnost vezana isključivo za pripadnost istoj religiji. Jer, zbog čega bi neko ko iskreno saoseća sa patnjom drugog (ili drugih) uopšte trebalo da naglašava bilo sopstvenu, bilo veroispovest (sa)patnika? Ispada po tome da dotični komentatori ne bi osećali nikakvo sažaljenje prema pripadnicima drugih konfesija koje je snašla jednako velika nevolja kao što je nevolja Palestinaca u ovoj situaciji.
Nakon što se ovakvim komentarima teren dobro pripremi, slede „agrumenti“ koji imaju za cilj da kroz hrpu kvazi-istorijskih i sličnih primera pokažu i dokažu da su Jevreji u stvari jedan „zao i pokvaren narod“. Profesionalni raspirivači antisemitskih strasti ne ustručavaju se čak ni da tvrde kako „Jevreji danas vrše ’holokaust’ nad Palestincima kao što su ga nemački nacisti vršili nad njima u Drugom svetskom ratu“. Štaviše, nude i „logično“ objašnjenje: Jevreji, naime, zloupotrebaljavaju činjenicu da su bili žrtve nacističkog genocida, koristeći to kao večito opravdanje za zločine koje oni danas čine nad Palestincima. Mora se priznati – vrlo lukavo osmišljena propaganda na koju su se na žalost mnogi olako i brzo navukli.
Na ovo su usledile „spontane“ reakcije onih povodljivijih iliti lako zapaljivih medijskih konzumenata. Mnogi su krenuli da se prisećaju nekog događaja iz ličnog života u kojem su eventualno imali kakvo loše iskustvo sa osobom koja je slučajno baš jevrejske nacionalnosti, što je poslužilo da se potkrepi centralna teza o „zločestim Jevrejima“. To što su u životu imali i drugih loših iskustava sa raznim osobama koje – vidi čuda! – nisu jevrejske nacionalnosti nije u ovom slučaju od osobitog značaja. Poenta je sa što više primera potvrditi da su Jevreji loš narod, a ne da u svakom narodu postoje i dobri i loši pojedinci i da to nema nikakve veze sa čovekovim etničkim poreklom. Pritom niko od tih ogorčenih i za Palestince zabrinutih „dušebrižnika“ nije našao za shodno da na primer pohvali mlade Jevreje koje izralske vlasti hapse zbog odbijanja ovih da služe vojsku jer se protive okupaciji Gaze („Shministim“).
I sve ovo zapravo i ne bi bilo toliko neobično niti alarmantno da je antisemitsko ludilo zahvatilo samo nacionaliste i verske fanatike, pošto od njih, na kraju krajeva, tako nešto i jeste za očekivati. Mamac su, međutim, ovog puta zagrizli i mnogi koji se deklarišu kao zakleti antifašisti, liberali, socijaldemokrate itd. - jednom rečju: levičari. Uglavnom sam na njih mislio kada sam pominjao naivne i povodljive koji su se nepromišljeno upecali na prljavu propagandu verziranih sejača mržnje. Presudan faktor usled kog je došlo do skretanja pojedinih levičara udesno jeste nizak stepen tolerancije na namerno učestalo emitovane vizuelne ekspresije (video-snimci, fotografije) u kojima se pojavljuju prizori žalosno siromašnih i obespravljenih Palestinaca, pogotovo dece. Emocije su proradile snažnije nego obično i lavina prezira prema celom jednom narodu – Jevrejima – za tili čas je pokrenuta (setite se samo Miloševićeve vrlo uspešne ratne RTS propagande). Neki su išli čak dotle da su počeli maltene da opravdavaju Hitlera što je Jevreje progonio i ubijao. Vrhunac ludila ipak predstavlja ingeniozna teorija po kojoj su „Jevreji mentalno poremećena nacija jer se razmnožavaju incestom(!)“. Što je mnogo – mnogo je.
Naviknut na činjenicu da su ljudi često isključivi i skloni da vide i čuju samo ono što im odgovara, svestan sam da će me pojedini propalestinski čitaoci ovog teksta proglasiti cionistom ili, još gore – „mrziteljem Palestinaca“. Iz tog razloga želim da takvima pojasnim svoj stav do kraja.
Nemam nikakav problem sa tim da različiti ljudi imaju različite poglede na jednu istu stvar. Naprotiv, smatram to sasvim normalnim i štaviše poželjnim, ali samo dotle dok se polemika vodi racionalno i sa argumentima u vidu činjenica, a nikako generalizovanjem ili banalizovanjem određenih pojava i proizvoljnih zaključaka. Svako u skladu sa onom narodnom da je „mišljenje kao dupe“ ima legitimno pravo da zauzme lični stav o bilo kom, pa tako i o izraelsko-palestinskom problemu u pogledu politike Netanjahua i izraelskog režima, odnosno političkih predstavnika Palestinaca na drugoj strani. Ali niko nema pravo da poistovećuje kompletan jedan narod sa vlašću njegove zemlje, koliko god da se protivi postupcima te vlasti.
Nemam takođe ništa protiv da Palestinci u nekoj doglednoj budućnosti (ponovo) dobiju svoju državu za koju se bore. Ali isključivo na način koji ne bi podrazumevao ukidanje Izraela kao države i(li) neko novo masovno stradanje Jevreja, budući da se među promoterima novog-starog antisemitizma i takvi predlozi mogu čuti. Potrebno je, dakle, pronaći mudro i kompromisno rešenje, što i jeste suština političko-diplomatske veštine. Zato je najvažnije iskreno i nedvosmisleno podržati pregovore koji se već uveliko vode između legitimnih političkih predstavnika Izraela i Palestine. Bolje je, ako treba, i sto godina pregovarati nego samo jedan dan ratovati!
Zagriženi zastupnici propalestinske opcije, međutim, zanemaruju bliskoistočnu realnost koja je naprosto takva da bi bilo kakvi ishitreni zahvati u vidu prekrajanja granica i stvaranja novih država u ovom trenutku predstavljali nemerljiv političko-bezbednosni rizik. Očigledno kod njih postoji snažna potreba da se bezuslovno i po svaku cenu svrstaju na stranu jednih protiv drugih, bez ikakve želje da racionalno sagledaju objektivne okolnosti koje su daleko zamršenije. Niko od tih samozvanih „boraca za pravdu“ i ne pomišlja da se bahće proučavanjem vrlo preciznih i profesionalnih geopolitičkih analiza kakve na primer objavljuje „Stratfor“ jer to isuviše komplikuje njihov jednostavan pogled na svet u kojem su svi Palestinci – uključujući i terorističku organizaciju „Hamas“ – sirote i bezazlene žrtve, dok su Jevreji, naravno, svi do jednog cionisti i(li) fašisti koji Palestince nemilosrdno ubijaju i uništavaju na sve načine.
Tobože istorijskom argumentacijom tipa šta je čije bilo nekad i ko je na koju teritoriju kada došao, a koja retroaktivno može da seže i do robovlasničkog doba u zavisnosti od toka i žestine polemike, tek je iluzorno zanositi se. Ako bi tim modelom trebalo da se rukovodimo, onda verovatno nijedna savremena država ne bi bila pošteđena revizije sopstvenih granica, a neke bi bogme ostale i bez kompletne teritorije. Zato se i izraelsko-palestinsko pitanje, kao i svaki sličan politički izazov, mora sagledavati i rešavati prvenstveno u duhu aktuelno preovlađujućih procesa i tendencija. Ukratko: dok zločinački teroristički pokret „Hamas“ ne bude iskorenjen i dok postoje raznorazni ahmadinedžadi i slične budaletine koje otvoreno pozivaju na uništenje Izraela i istrebljenje Jevreja, nema ni govora o uspostavljanju nezavisne države Palestine. Oni kojima je iskreno stalo do sudbine palestinskog naroda svakako neće tražiti opravdanja za monstrozna nepočinstva „Hamasa“ nad nedužnim civilima jer su svesni da je upravo ta organizacija, a ne izraelski režim, najveći neprijatelj samih Palestinaca. Srećom, u Palestini postoji i umerenija politička opcija zvana „Fatah“ koja pokazuje želju i spremnost da se na korektan i prihvatljiv način – kroz pregovore i kompromise – bori za interese svog naroda.
Iskreno, nisam siguran šta o svemu ovom misle vodeći srpski naci-fašisti različitih pojavnih oblika. U njihovim redovima „Protokoli sionskih mudraca“ odavno spadaju u omiljeno „obrazovno“ štivo, pa ne sumnjam da im je ovaj najnoviji talas antisemitizma legao kao „kec na jedanaest“. Mada, sa druge strane, treba imati u vidu da su naši nacoši, pored toga što su po prirodi antisemiti, takođe i islamofobi, što će reći da im ni Palestinci kao muslimanski narod nisu baš prirasli za srce. Ne treba smetnuti s uma i da Izrael nije priznao Kosovo, čime je po svoj prilici uspeo da pridobije simpatije određenog dela ovdašnjih nacionalista. Uglavnom, ako među domaćim nacionalistima i dođe do kakvog razmimoilaženja glede ove problematike, cenim da će pri zauzimanju konačnog stava srpske desnice, kao i uvek kad je tesno, presuditi „bratski glas Kremlja“.
Na svu sreću mišljenje srpskih nacionalista nije od ikakve važnosti za dalji razvoj situacije oko izraelsko-palestinskih odnosa, pa ih nema potrebe više pominjati u ovom (kon)tekstu. Antisemitska groznica je ionako naglo splasnula sredinom ovog meseca. Doduše, ne zahvaljujući nekoj iznenadnoj i pozitivnoj promeni u svesti onih koji su njome zaraženi, već zbog početka Svetskog fudbalskog prvenstva koje je skrenulo pažnju masa na „najvažniju sporednu stvar“. Mundijal u Južnoj Africi je dakle stigao u pravi čas. Ako je masovna histerija jedino sredstvo za oslobađanje višk(ov)a negativne energije ili emocija, onda je svakako bolje da ta histerija bude fudbalska negoli antisemitska. Ima valjda dovoljno vremena do završetka šampionata da se strasti umire i da razum – makar i nakratko, ako ne može drukčije – preovlada nad ljudskom glupošću.
Vi (autoru teksta) očigledno nemate život.
Samo napred!
Bilo bi lepo da se neki dobar analitički tekst poput ovoga za promenu pojavi i u nekim ozbiljnijim listovima. Ako i kad ih bude.
Milan Marinković piše:
a) fascinantno je koliko nekontrolisane strasti može da izazove jedna bombastična i vešto plasirana vest
b) već narednog dana pojavile su se nove informacije koje bitno menjaju prvobitno stvorenu sliku o incidentu
v) tada je, međutim, bilo odveć kasno da se štetne posledice one prve uznemirujuće vesti makar ublaže ako već ne mogu biti u potpunosti sanirane. Povučen je opasan okidač…
g) a kako je tako nešto uopšte moguće u civilzovanom svetu? Vrlo jednostavno, kao uostalom i uvek u situacijama te vrste: putem efekta generalizacije
E sad, pročitajmo ovaj članak o Jevrejima i Palestincima i uporedimo ga sa onima koje MM redovno produkuje o eksjugi – pa te sad pitam, novinaru, zašto ta objektivnost i realno sagledavanje stvari postoje samo tada kada se radi o nečemu što se dešava negde daleko, dok su na Balkanu za sve krivi Srbi, Srbi i samo Srbi, možda uz velikosrpski fašizam, hegemonizam, četnicizam itd?
A gde je on to rekao da su za sve krivi Srbi?
Civilizovani ljudi pociste prvo svoje dvoriste.