Član predsedništva LDP iz Niša, dr Milan Mitić, u intervjuu za Diferenciju govori o odnosu Liberalno-demokratske partije prema pitanju decentralizacije i regionalizacije Srbije.
U Izbornom manifestu za 2008. godinu, LDP se u jednoj od tačaka definiše kao partija koja se zalaže za regionalizaciju i decentralizaciju Srbije. Međutim, tekst počinje i završava autonomijom i pravima Vojvodine. Postoji opravdana sumnja u namere LDP-a da se bavi pitanjem regionalizacije ostatka Srbije. Otkud otpor prema tom problemu, i kako vi, kao Nišlija i član predsedništva LDP, tretirate problem teritorijalne organizacije Srbije južno od Save i Dunava?
LDP se programski zalaže za liberalizam u svim segmentima društvenog života, stavlja u prvi plan slobodu pojedinca, individualni i društveni napredak. Regionalizacija, decentralizacija i lokalna samouprava su ne samo neophodni uslov za ostvarivanje liberalnih tedencija već i jedan od glavnih ciljeva. Dakle, predstavljaju koren liberalizma i demokratije, pa je, prema tome, potpuno logično naše zalaganje za decentralizaciju, koje je suštinsko i ne može se meriti brojem redova ili tačaka u izbornom manifestu. Što se pak Vojvodine tiče nije novina, niti nepoznanica, da je ona i istorijski, i kulturalno, i etnički, pa i verski i privredno specifična i predstavlja posebnu celinu, i da se njena specifičnost zasniva i na svesti njenih stanovnika o tim posebnostima koje su i tradicijom i institucijama prenošene, te smatramo da je njena autonomija paradigma regionalizacije i decentralizacije kada je Srbija u pitanju. Stavljanje akcenta na autonomiju Vojvodine ne predstavlja otpor prema decentralizaciji već ukazuje na najočigledniji, prvi korak u tom procesu koji se, naravno, odnosi i na Srbiju južno od Save i Dunava. Svaljivanjem ogromnog broja obaveza i poslova na sopstvena pleća Vlada nije u stanju sa svim društvenim problemima posveti dovoljno pažnje, tako da ogroman broj značajnih pitanja ostaje nerešen. To se naročito odnosi na brojna pitanja koja se tiču lokalnog stanovništva. Obavljanje takvih poslova vlada bi morala prebaciti na organe lokalne (regionalne) vlasti.
Od petooktobarskih promena do danas ideja decentralizacije i regionalizacije uglavnom se stidljivo šaputala u medijima ili se u programu nekih partija eventualno moglo o njoj čitati, ali nijedna dosadašnja vlast nije ovo pitanje ozbiljnije uzela u razmatranje. Šta smatrate glavnim razlozima za takvo ponašanje vlasti koje za sebe tvrde da su demokratske? Mogu li se, generalno, složiti demokratija i centralizam?
Ne mogu se složiti da je vlast nakon petooktobarskih promena bila istog karaktera. Mora se jasno razdvojiti era Đinđićeve Vlade i delimično Vlada Zorana Živkovića, dakle do 2003. god, od Koštuničine Vlade za koju sa sigurnošću mogu tvrditi da su regionalizacija i decentralizacija bile “zadnja rupa na svirali”. Dakle dok za Koštunicu to uopšte nije bio predmet razmatranja (dokaz je i Ustav koji praktično isključuje takvu mogućnost), Đinđićeva Vlada, sticajem okolnosti onako nehomogena, “nije stigla” do pitanja regionalizacije i decentralizacije zbog toga što je nasledila potpuno razorenu državu pa su postojali drugi prioriteti. Međutim postoji i druga strana medalje, a to je činjenica da su naše lokalne zajednice “provincija”, politički infantilne, bez navike da preuzmu odgovornost za svoju sudbinu, već to očekuju i prepuštaju Vladi. To je uzajaman proces: lokalna samouprava – intelektualni, moralni napredak pojedinca.
Šta bi sve trebalo preduzeti na planu ravnomernog regionalnog razvoja?
Činjenica je da je Srbija zemlja sa velikim disproporcijama u privrednom i kulturnom razvoju i da takva, jednostavno, ne može da se integriše u EU. Neophodno je da se te razlike smanje posebnim pogodnostima, stimulacijama za investicije u nerazvijene regione. To mora da omogući Vlada. Hitno se mora krenuti u izgradnju regionalnih institucija. Najpre to mogu da budu statistički regioni prema evropskim standardima, svakako prilagođeni okolnostima u Srbiji. To je put da se država ravnomerno razvija i da građani imaju približno iste uslove za rešavanje svojih problema.
U Vojvodini postoje struje koje se zalažu za regionalizaciju Srbije ali pod uslovom da se Vojvodini obezbedi poseban status u odnosu na ostale regije. Koncept pravdaju time što imaju tradiciju regionalizma i kulturne posebnosti. Kakav je vaš stav prema ideji asimetrične regionalizacije, i da li je taj koncept u sukobu sa idejom ravnomernog regionalnog razvoja?
Pa već je rečeno da je Vojvodina posebna celina i ja stvarno ne mogu da vidim šta bi smetalo npr. nekom u Nišu što neko u Novom Sadu želi da preuzme odgovornost za sebe i svoj život. Prema prirodi stvari Vojvodina je posebna celina u svesti svih građana Srbije i bez obzira na političku i regionalnu formulaciju. Nepriznavanje njene autentičnosti bi bilo neprirodno i samim tim kočilo razvoj Vojvodine. Sputavati razvijene regione da bi se približili manje razvijenim ne predstavlja ravnomerni regionalni razvoj. Ravnomerni regionalni razvoj ja razumem kao jednaku šansu svih građana ma gde oni živeli.