U prirodu

[Miroslav Ibic]

Shta znachi ovo -U-
kako neko mozhe ici U prirodu?
Shta je to priroda? Je li to neki lonac, pa da se može ići -U- prirodu?

[Cvica]

Rino, sasvim si u pravu, ovaj nesavesni Kekenj nije umeo da napiše naslov kako treba.
Ja sam za to da ga preimenujemo u "O prirodi", pa da pišemo lepe sastave o prirodi, znam Rino da ti to voliš!!!

[Domaci Zdajnik]

Nije bilo ništa posebno... Završilo se slično kao u slučaju sa Morellom i Dramatisom: jednoj mojoj sestri (pomenuo sam je u nekoj raspravi na podforumu o Beogradu) je pozlilo pa smo se malo ranije vratili. Išli smo Divljane, mesto koje sam možda jednom do sada posetio i to pre ne manje od 20 godina, tako da može da se kaže da ga prvi put vidim.

Nije baš srećno počelo jer je jedan od dvojice najboljih prijatelja odustao, pa smo ostali samo jedan prijatelj, potom moj brat, i na kraju sestra (pomenuta, ne rođena već po nekoj rođaki) koja studira u Beogradu i njena mala sestra (od desetak godina). Pored nas kampovali su još neki poznanici i prijatelji, ali su oni ostali nešto duže nego mi (verovatno su još uvek tamo), i pošto su sve organizovali posebno, odvojeno, njih neću pominjati u ovom tekstu.

Prvo što smo uradili pošto smo postavili ono na šta ćemo sesti, jest paljenje vatre i spremanje pljeskavica i vešalica. Na tome je otišlo punih dva sata (a možda i nešto više). Potom je na konzumaciju spremljenog otišlo još sat vremena, da bi se isto toliko izležavali da se ono strpano u stomak ne bi izvrtalo ako bismo odmah počeli da fudbalom ili košarkom. A fudbal i košarku nismo baš mogli da igramo kako valja pošto je ona devojčica od deset godina stalno tražila da učestvuje, a onda naravno i nema ozbiljne igre. Sve u svemu, oko 17:30 se ova starija sestra požalila da joj je mučno i kazala da bi volela da pođemo što pre.

Utisak je ... 4/10. Dobre stvari su to što sam zaista bio iznenađen ponašanjem te sestre koja je retko imala prilike da ode do grada (živela je u mestu koje ima 10 hiljada stanovnika, i to je usput poslednjih godina najsiromašnija opština u Srbiji, sa prosečnom platom od oko 9 hiljada dinara), a ponaša se i govori kao da deset godina živi i studira u Beogradu. U stvari, ona je tek od prošle godine student u glavnom gradu i, kao što sam na drugoj raspravi primetio, primećuje se napredak duha koji osoba koja prelazi iz sela u Beograd najčešće stiče. No, i pored toga, sa njom nisam mogao da otpočnem nikakav značajniji razgovor jer kad god bi mi tako nešto palo na pamet pomislio bih da bi to bilo slično silovanju, samo što bi ovo bilo na duhovnom planu: ljudi uglavnom ne vole komplikovane diskusije (jedan od razloga zašto smo se mi, ovakvi, našli na ovom forumu) i ne treba ih siliti na to. Zato sam rešio da ćutim, ili da sačekam da ona ili neko drugi krene u raspravu, a ja da vidim kako će to da se odvija i ako ima smisla da upadnem. Pošto se to nije desilo, ispalo je da ni sa kim nisami razgovarao ozbiljno, što je uticalo na moju tadašnju i još uvek aktuelnu melanholiju.

Pozitivna okolnost bila je ona devojčica od deset godina koja je bila toliko živahna da niko od nje nije imao vremena da očajava. Uz to, kako mi reče prijatelj, svi smo se pomalo osećali kao roditelji, što je verovatno dodatno uticalo da je shvatimo kao krajnje pozitivnu osobu.

Sve u svemu, rekoh... ocena: 4/10. Moglo je daleko bolje. Najviše mi je nedostajao razgovor, a on nosi nekih dobrih 5/10.

Rino, sasvim si u pravu, ovaj nesavesni Kekenj nije umeo da napiše naslov kako treba.
Ja sam za to da ga preimenujemo u "O prirodi", pa da pišemo lepe sastave o prirodi, znam Rino da ti to voliš!!!

Mogu se sastavi o prirodi pisati ovde, a može biti i otvorena nova rasprava. Kako god želite.

[Druid]

Pokusavam jednom tjedno prespavati u prirodi, preciznije u obliznjoj sumi. Ne polazi mi to bas svaku sedmicu za rukom, ali kada bi napravio godisnju statistiku skupila bi se brojka od nekih 40ak nocenja pod zvijezdama. Imam opremu dakako. Jednostavno izvrsna prilika za prociscavanje i meditaciju od dnevne rutine i ralja svakodnevnice.
Takoder s drustvom (nekih 4-5 ljudi ) u takoder obliznjoj pecini znamo proslaviti dolazak proljeca, ljeta ili neceg treceg improviziranog, ali to obicno zavrsi neslavno. Ipak je najbolje u prorodi biti sam sa sobom. Zimi malo rjede jer vremenski uvjeti nisu bas adekvatni. Moram naglasiti da u sredisnjoj Dalmaciji zaista ima mnogo lokacija koje zrace energijom i poticu covjeka da odbaci sve stege i obveze te se posveti sebi bar na jedan dan i noc. Imao sam takoder neke maratonske pokusaje izolacije od tjedan dana bez mobitela i ostalih modernih dostignuca ali nazalost rijetko uhvatim vremena za tako nesto, a i ukucani su me htjeli strpat u psihijatriju... :)
Ne znam kako ostali ljudi percipiraju prirodu, ja sam veliki zaljubljenik, potrebno mi je provoditi vrijeme u njoj, a potrebno mi je da i ona provodi vrijeme u meni.

[Cvica]

Ah, priroda, ah, priroda!
Priroda je najveće čudo sveta, priroda je divna, sveža i mekana. Na njenoj travi, njenoj ćerkici, možete leći kada hoćete i gledati tamno plavo zvezdano nebo, a onda se upitate, ah, odakle ovoliki prostor. Taj ogromni prostor odjednom obuhvatite u mislima, i postanete svemir, taj ogromni prostor iznad, i ispod, i levo i desno od vas, i svuda oko vas, pojmite nekako i postanete, on, beskonačni, bezvremeni, i puni prirode. Tako divni, divni, kao šum reka, kao šuštanje lišća koje se tare jedno o drugo, dok ga vetar duvka... ah, kakva divna stvar je priroda, oni vlažni kamenčići, kao divni pužići u vašim rukama vam kazuju koji je smisao života, a pa kada se u divnom vremenu, pored reke, koja tako lepo peva, nadjete pored neke posebne, divne i mekane osobe, koja je priljubila svoj obraz o vaš, pa, zagledani u nebo, odjednom vidite vatromet, život je tako lep, reka, poskakuje, iskače i igra iznad svoga korita, sunce se okreće kao balerina, a zvezdice kažu aaalalaltralalalla lalallalal i pevaju tako svojim majušnim ustašcima, drveće se promeškolji, kora napukne, i iz njega izadju na stotine malih dušića u raznim bojama koji igraju svuda okolo, nebo je i roze i plavo i svih boja, a dobroćudne i šarene zmije lete i krive se svuda u prostoru..
ali kada padne sneg, priroda je najlepša, sva je bela i savršena, ali, i, oh tako tužna.
Ona je tako tužna, jer je sama, jer su je neki ljudi nagazili i ostasvili tragove na njenoj predivnoj beljoći. Oni to nisu smeli uraditi, to je veoma zlo, i tužan je takav postupak ljudi, koji su pogazili snega!!!
i svi trče po njoj, i sede po njoj, i drže se za ruke. njihove ruke su tople, i greju se zajedno, i njihovi obrazi su topli, a jakne su im mekane, a onda jednu mekanu osobu dugački prsti tankog ali snažnog crnog granja, ščepaju, i odguraju je negde u neke toplije krajeve.

[Miroslav Ibic]

Da, Cvicice, znam za takve ljude, neke čak i poznajem, te slabašne ljude koje se plaše po koje amputirane noge, ah, pljujem na njih! Inače, ta noga ili udov im ni ne bi bila imputirana, da su zaista voleli tu osobu čiju su ručicu držali, zar ne?
Da, ah, da.
Zamislite, da se s nekim šetate po prirodi, da berete jagotke, da šetate tako beskonačno, da sedite zajedno pored potočića, da vas umivaju neke bake, koje slučajno tu prolaze, da sedite zajedno, da vas zajedno greje milo sunce, da zajedno gledate vatromet, koji počinje u trenutku kada zajedno okrenete vaše male glave ka nebu, da su vam drveće deca, a male kuce prijatelji, da zajedno posmatrate nebo, da vam neko greje ruku... ah, i da posle nekog vremena, ta osoba kao mora da ode negde daleko daleko, i s vama više ne progovori ni jednu jedinu reč? Ah, kakva to noćna mora mora biti. Gde je mesec, i zašto nije ceo? Kakvo je to koplje u koje se pretvara? Kakvi su to šiljci? Vot? Gde je okruglina, smešak, punoća i mekanoća i toplota, gde je, Cvicice, ti mi reci, kakvi to ljudi mogu biti, i kako se, kao zli čarobnjaci tako mogu u šiljke pretvoriti?