Nije bilo ništa posebno... Završilo se slično kao u slučaju sa Morellom i Dramatisom: jednoj mojoj sestri (pomenuo sam je u nekoj raspravi na podforumu o Beogradu) je pozlilo pa smo se malo ranije vratili. Išli smo Divljane, mesto koje sam možda jednom do sada posetio i to pre ne manje od 20 godina, tako da može da se kaže da ga prvi put vidim.
Nije baš srećno počelo jer je jedan od dvojice najboljih prijatelja odustao, pa smo ostali samo jedan prijatelj, potom moj brat, i na kraju sestra (pomenuta, ne rođena već po nekoj rođaki) koja studira u Beogradu i njena mala sestra (od desetak godina). Pored nas kampovali su još neki poznanici i prijatelji, ali su oni ostali nešto duže nego mi (verovatno su još uvek tamo), i pošto su sve organizovali posebno, odvojeno, njih neću pominjati u ovom tekstu.
Prvo što smo uradili pošto smo postavili ono na šta ćemo sesti, jest paljenje vatre i spremanje pljeskavica i vešalica. Na tome je otišlo punih dva sata (a možda i nešto više). Potom je na konzumaciju spremljenog otišlo još sat vremena, da bi se isto toliko izležavali da se ono strpano u stomak ne bi izvrtalo ako bismo odmah počeli da fudbalom ili košarkom. A fudbal i košarku nismo baš mogli da igramo kako valja pošto je ona devojčica od deset godina stalno tražila da učestvuje, a onda naravno i nema ozbiljne igre. Sve u svemu, oko 17:30 se ova starija sestra požalila da joj je mučno i kazala da bi volela da pođemo što pre.
Utisak je ... 4/10. Dobre stvari su to što sam zaista bio iznenađen ponašanjem te sestre koja je retko imala prilike da ode do grada (živela je u mestu koje ima 10 hiljada stanovnika, i to je usput poslednjih godina najsiromašnija opština u Srbiji, sa prosečnom platom od oko 9 hiljada dinara), a ponaša se i govori kao da deset godina živi i studira u Beogradu. U stvari, ona je tek od prošle godine student u glavnom gradu i, kao što sam na drugoj raspravi primetio, primećuje se napredak duha koji osoba koja prelazi iz sela u Beograd najčešće stiče. No, i pored toga, sa njom nisam mogao da otpočnem nikakav značajniji razgovor jer kad god bi mi tako nešto palo na pamet pomislio bih da bi to bilo slično silovanju, samo što bi ovo bilo na duhovnom planu: ljudi uglavnom ne vole komplikovane diskusije (jedan od razloga zašto smo se mi, ovakvi, našli na ovom forumu) i ne treba ih siliti na to. Zato sam rešio da ćutim, ili da sačekam da ona ili neko drugi krene u raspravu, a ja da vidim kako će to da se odvija i ako ima smisla da upadnem. Pošto se to nije desilo, ispalo je da ni sa kim nisami razgovarao ozbiljno, što je uticalo na moju tadašnju i još uvek aktuelnu melanholiju.
Pozitivna okolnost bila je ona devojčica od deset godina koja je bila toliko živahna da niko od nje nije imao vremena da očajava. Uz to, kako mi reče prijatelj, svi smo se pomalo osećali kao roditelji, što je verovatno dodatno uticalo da je shvatimo kao krajnje pozitivnu osobu.
Sve u svemu, rekoh... ocena: 4/10. Moglo je daleko bolje. Najviše mi je nedostajao razgovor, a on nosi nekih dobrih 5/10.
Rino, sasvim si u pravu, ovaj nesavesni Kekenj nije umeo da napiše naslov kako treba.
Ja sam za to da ga preimenujemo u "O prirodi", pa da pišemo lepe sastave o prirodi, znam Rino da ti to voliš!!!
Mogu se sastavi o prirodi pisati ovde, a može biti i otvorena nova rasprava. Kako god želite.
