Gospodin N. i ja smo diskutovali juče i o ovoj temi. Mislim da je sasvim jasno i g. Nihilistu da je devojku moguće voleti, a ne samo uzeti kao predmet za trošenje sexualnog nagona. Verovatno ga dovodi do krajnosti i pesimizma to što ove ponajviše vole biti ovaj predmet, a ne nešto stvarno voljeno. I ja to razumem, pošto se i iz mog iskustva s tom vrstom ljudskog bića tako mora zaključiti. No, iskustvo ne mora da znači istovremeno da je znanje o predmetu tog iskustva iscrpljeno. Ja, recimo, verujem i dalje da postoje devojke koje znaju misliti i koje žele biti dame a ne predmeti (mislim da su se počeli i proizvoditi predmeti u obliku onog za šta žena/devojka obično služi muškarcu, tako da bi žena/devojka uskoro mogla kao ljudsko biće da izađe iz "mode" pod uslovom da "stvar" bude prijatnija za ovoga nego ženski organ).
Ovo je više priča za temu o Mizoginiji i pedagogiji, ali nema veze...
Elem, što se tiče vaše teze da bih bežao od M da smo ostali skupa... Moguće je da ste u pravu. Ja sam od nje uglavnom i bežao i proizvod toga je moja inicijativa da je upoznam sa onim zbog koga me je ostavila. No, moguće je da ja tada nisam ni shvatao njene kvalitete, da sam do njih došao kasnije, možda baš u momentu kada je rešila da ode. To je nešto što ne daje vašoj tezi da se razgalami, odnosno što joj oduzima pravo na apsolutno važenje.
S druge strane, mogu da pohvalim taj način rezonovanja, jer tu se nalazi možda i srž ljubavi. O tome ili nečemu što s tim ima veze pisao sam u tekstu
Početak priče o perverznom Erotu (preporučujem nama matorim mladićima, kao i deci od 7 do 77). Naime, taj odnos koji traži dokazivanje, koji traži ono što ne može da ima, ili ono što je teško osvojivo, jest suština i religiozne ili perverzne ljubavi (o kojoj tekst govori). Vi kroz čin ljubavi uspostavljate jedan odnos gospodora i roba, odnos moći i slabosti, sposobnog koji prenosi nešto na ono što je slabo i nesposobno, odnos učitelja i učenika o kome je pisao i Platon, misleći možda i na ovu stvar (jer se tiče strasti, ali ne sexualne). Sve se odigrava u relacijama moći, tako da je i sex jedna njegova manifestacija (naravno, ne mislim na nereligiozni). Zaljubljivanje je možda najvažniji čin u svemu tom. Radi se o osvajanju onog/one u koga/ju smo zaljubljeni. Naš je ponos uzdrman ako nas ta osoba odbije, i zato ne prilazimo (recimo). Ili smo presrećni kad smo prihvaćeni, zato što je to priznanje nas kao osobe. Ali to nije ništa u odnosu na ono što sledi. Vi imate pristup toj osobi, imate neku vrstu udela u njenom daljem životu, vi je menjate, vi postajete deo nje, vi ste proširili svoju teritoriju, osvojili jedan život, i gradite ga. Vi ste proširili polje svoje moći.
Zato ne treba da čudi što se M odlučila na to da pođe dalje, jer je dobro shvatila da mene drži pod tom kontrolom i da ću ja zavisiti od nje i da ću biti u njenoj moći i ako ona fizički i psihički se bude udaljila od mene, i ako me bude potpuno zaboravila (što i jeste odavno već). To isto se događa i u slučaju B, pre pet i više godina. Ja sam živeo nju iako ona nije bila tu. Ona je nad mnom imala moć, kontrolu, i mogla je da posveti svoje vreme osvajanju nekog drugog. Slično čini, rekao bih, i Rino, ostavljajući Marka i trčeći nekom K-u koji ima mnogo drugih, ali osvajanje takvog mladića sigurno garantuje mnogo veće priznanje nego biti sa nekim ko nije simbol tako neosvojive tvrđave. Slično će se desiti i sa vašom Bojanom, g. N, ako li bude uvidela da neko koga smatra "težim za osvajanje" nju posmatra požudnim očima. To je sasvim prirodno, mada ljudi ne primećuju da se i među samo dvoje ljudi može ta igra igrati nekoliko hiljada godina, jer čovek može i te kako da bude neiscrpan što se tiče razvoja te igre koja se zove (npr) "moć i ljubav".
I sada se setih jedne situacije (leto 2001.)... Bojana i ja u nekim finim trenucima... nekih poljubaca... ona meni sasvim ozbiljno izjavljuje... mada je to bilo više za nju samu: "Ne mogu da verujem da ću ovo raditi sa još tolikim muškarcima"...
To je tako... tako, naprosto, samo što ljudi ne mogu sebi da raščiste pitanje zašto jurcaju uvek za nekim drugim, ako li su nekog bolje upoznali, tj. ako su se nekome već dobro približili. Zašto ne ostaju s tom osobom i otkud to da su spremni da bace godine i godine iskustva, sećanja na jednu osobu, i što je najvažnije, godine posvećivanja.
To je nešto kao dvorac koji je devojka spremna da poruši (ne uvek devojoka, verovatno i mladići, tu nema neke razlike)
da bi gradila sa nekim drugim na drugom mestu... mada, ona i ne zna i ne želi da gradi, ona ima na umu samo to osećanje moći i samoljublja. I to je legitimno, ali igra je mnogo kompleksnija. U tom je razlika između mene i njih. Ili možda vas i njih. To ostavljam vama.
