Ja nisam paranoik, nego imam tako čudne prijatelje da mi oni to jasno stavljaju do znanja. Na primer, ja započnem nešto o politici, a njih politika ne zanima, i onda jedan od njih kaže ono teatralno "boooooooooring"... ili nešto u tom stilu. A kada mi ne kažu opet imam, jer znam da ih to ne zanima, dok je meni bitno da to izbacim iz sebe pa moram da govorim. Često se događalo i da znam da ću, povedem li priču u tom pravcu, dovesti do teške atmosfere, možda i svađe, pa opet nikako ne mogu da se suzdržim i zaćutim. Moram naprosto da govorim. To je valjda otud što sam jako nezadovoljan životom, pa moram da dokažem sebi da su okolnosti jako teške, i tako svalim odgovornost sa sebe.
Ovo mi pomalo lici na one sto jako vole da pricaju
trudeci se da nametnu svoju temu sagovornicima i pri tom budu strahovito iziritirani ukoliko ne dobiju odgovarajucu dozu slusanosti. Onda se sve u stvari svodi na isto jer neko precutkuje i ostaje po strani pri aktiviranju za njega nezanimljivih tema , dok drugi reaguju "cudno" odmah odbacujuci nezeljeni sadrzaj. Stvar je samo u strpljivosti i toleranciji prema onima sa kojima smo, tj. koliko su nam sagovornici bliski (psiholoski) toliko je i stepen "gutanja" onoga sto nam trenutno prezentuju veci. Naravno, to moze da zavisi i od trenutnog raspolozenja. Cinjenica je da vreme ne treba traciti na one koji iskljucivo imaju nesto da kazu i objave ali ne i da cuju drugu stranu. Mislim da je takodje neracionalno a izgleda i utopijski, ubedjivati nekoga u nesto ako taj uopste nema sluha za ono o cemu pricamo, te ne treba potezati teme koje nas muce a drugi su prema njima ravnodusni jer time sebe a ni druge ni u sta necemo ubediti ili dokazati. Rezultat moze da bude negativan samo po nas same jer i pored argumentacije i realno ispravnog sopstvenog misljenja (hipoteza je da je nas subjektivan stav i objektivno ispravan), negiranje i ignorisanje od strane drugih izaziva dodatno nezadovoljstvo.
