Osobno se upustam i u teme o kojima ne raspolazem s previse informacija, prvenstveno radi skupljanja iskustava i novih spoznaja.
Ja baš ne. Valjda otud što me: a) najčešće ne zanima to o čemu već nisam informisan, i b) sram da izgovorim nešto što bi se možda drugima činilo glupim. Otud ćutim i čekam da se završi sa tom temom. Katkad se uključim kako bih se nadovezao, ako je moguće ikako, i time skrenuo pažnju na neki detalj koji bi mogao da odvede diskusiju na moju stranu (to je kanda zlo?).
Danas u drustvu jako interesantna je cinjenica da se razvija neki podsvjesni obrambeni mehanizam pa bez obzira u sigurnost svojih argumenata ljudi nastavljaju voditi bitku iz razloga da bi ostali "vjerni sebi".
To mi se u live diskusijama sve češće događa, tj. sa mojim sagovornicima. I ne znam kako drugačije da reagujem osim da zaćutim i kažem "OK! OK!", ili ako mi je bolji prijatelj naprosto mu kažem da mu to nije argument i da ne želim dalje da razgovaram na tu temu, budući da je verovatno i sam svestan šta radi.
Uglavnom takvo ponašanje - mislim na odbijanje da se prizna poraz i nedostatak informacija pa dalje potezanje pseudoargumenata - uništava diskusiju, čak smisao diskusije, jer se odbija dolazak do kakvog-takvog odgovora. Lično se uvek trudim da zajedno sa suparnikom promatram problem i često uzmem da branim i njegovu stranu (dam mu predlog kako bi to mogao da brani, pa on nastavi u tom pravcu), ako primetim neku mogućnost, a on je se ne seti.
Realno ja, pored Dramatisa nemam nikoga sa kim bih mogla da pricam o nekim “ filozofskim” temama.
Dovoljno je imati bar jednu osobu. U stvari, sjajno je. Ja takvih ljudi nemam. Barem ne takve ljude ili takvog čoveka sa kojim bih se svakog dana viđao. Ozbiljan hendikep za nekoga ko stalno govori, ako ne drugome onda u sebi.
A sto je Lanavi rekla, zaista ,danas ljudi sve manje slusaju. Da li zato sto su toliko preokupirani sobom ili zato sto im je toliko stalo da nametnu sebe, da prikazu sebe kao najbolje,majpametnije bla bla...
Ja baš i ne iz tih razloga. Ne umem da slušam niti profesora, niti prijatelja, niti poznanika ukoliko govori o stvarima koje me ne zanimaju. Događa se da dok šetam sa dvojicom najboljih prijatelja oni krenu govoriti o nekakvim akcionim filmovima, i meni se tu naprosto prizeva od dosade. Već kod prve rečenice odlutaju mi misli na nešto sasvim deseto, i tako razmišljam o tom desetom dok ne primetim (slučajno) da su dotakli neku zanimljiviju temu. Ili, kao što rekoh u odgovoru na Druidov komentar, čujem neki momenat kada mogu da se uključim radi preusmeravanja toka diskusije, što bi u ovom slučaju bilo od akcionih filmova ka drami, hororu ili teoriji filma (umetnosti).
Cesto se desava, pogotovo na fakultetu ( a to je inace I jedan od razloga sto gajim veliki prezir prema ljudima tamo) da pri debatama ljudi uopste ne slusaju jedni druge. Cim se odluci o temi strane istupaju sa svojim argumentima koje razlazu I pritom ne stanu da saslusaju drugu stranu. Cak I ona pauza u kojoj iz proste kurtoazije puste ove druge da pricaju ne sluzi im da bi saslusali I razmislili vec da bi u glavi sistematizovali sta ce sledece reci….Dakle debate se pretvaraju u monologe I divljenje sopstvenoj pameti…
Da, znam te momente, i jasno se primeti kad učesnici naprosto ne slušaju druge. Nije mi se događalo na fakultetu (mi nismo ni imali debate, tako da nije bilo tih problema), ali ovako kada okupim prijatelje ili se nađem u društvu matorih na nekoj proslavi ili čemu drugom od nametnutih aranžmana - događalo se da vidim ljude kako, dok govorim, zevaju i razmišljaju o nečemu drugom, tek se odjednom "ubace" sasvim neargumentovano, čime otkrivaju da me nisu slušali.
Iz tog razloga ni ne ucestvujem u debatama uzivo…iskreno nemam strpljenja da ponavljam 5 puta jedno te isto, nemam strpljenja da svaka budala na mene dize glas jer se na zalost danas tako stice prednost. Glasniji I grublji u prvi plan a mislioci u cosak...
Za mene ovo važi uglavnom na forumima. Tu nikako ne nastavljam da se svađam sa budalama, ako li sam jednom pokušao da im objasnim gde greše. Jedino kad sasvim puknem sa živcima, što je uživo mnogo češći slučaj.
Ne znam da li je samo do mene I mog iskustva, ali da li se tebi desavalo da ti tada doticne osobe prosto namecu neki osecaj krivice. Otprilike nametne se takva atmosfera da coveka bude sramota sto je uopste progovorio ko da je nacinio neko zlodelo... a mozda sam I ja preveliki paranoik jednostavno..
Ja nisam paranoik, nego imam tako čudne prijatelje da mi oni to jasno stavljaju do znanja. Na primer, ja započnem nešto o politici, a njih politika ne zanima, i onda jedan od njih kaže ono teatralno "boooooooooring"... ili nešto u tom stilu. A kada mi ne kažu opet imam, jer znam da ih to ne zanima, dok je meni bitno da to izbacim iz sebe pa moram da govorim. Često se događalo i da znam da ću, povedem li priču u tom pravcu, dovesti do teške atmosfere, možda i svađe, pa opet nikako ne mogu da se suzdržim i zaćutim. Moram naprosto da govorim. To je valjda otud što sam jako nezadovoljan životom, pa moram da dokažem sebi da su okolnosti jako teške, i tako svalim odgovornost sa sebe.
