|
Domaci I.
|
 |
« Odgovor #119 poslato: 14.06.2008. 10:05 » |
|
Ovog jutra odsanjano... i pošto sam se probudio, odmah sam dohvatio olovku i svesku da zapišem. Evo kako to izgleda u svesci:
U Beogradu sam, ali prerano. Kao da me šta tu bitno očekuje. Izgleda da bi trebalo sačekati jutro, i verovatno onda joj se javiti. Čini mi se da je sve ugovoreno, možda čak povratak. Opet, čini mi se da smo već razgovarali i da bi trebalo da se vidimo u sasvim prijatnim uslovima. Strepim, ali je prijatno napolju. Prisećam se jedva tog dogovora, i sve izgleda kao da se raduje susretu. Ne bi trebalo da je budim, mada verujem da se ne bi ljutila.
Šetam u okolini njene zgrade, ovog puta dosta drugačije nego one koju sam ranije poznavao, veća je i modernija, očigledno se radi o elitnoj građevini.
Prisećam se situacije iz voza kojim sam dolazio, kada sam sreo visokog, plavog momka razbarušene kose koji reče da je putnik iz provincije i da ide da obiđe Beograd, bez ikakvog jasnog posla. Priča mi kako je pobegao iz neke birtije a nije platio, pa su ga tamošnji seljaci jurili, naravno - bez uspeha. Hvalio se, ali sve nekako bez pravog uživanja, već kao da želi samo da bude učtiv pa da ne ćuti u situaciji kada na njega dođe red da progovori.
Viđam u parku pored njenog stana nekakve momke koji opet liče na tog momka iz voza, Čolaka. Postajem pomalo uznemiren, a tek je pola pet. Odlučujem se da je zovem iz govornice odmah kraj njene zgrade. Čak vidim njen stan, prozor i prigušeno svetlo. Pomislio sam da je zaboravila da ugasi pošto je možda čitala pre spavanja. Okrećem broj, ona se javlja, prilično radosnog glasa, i kaže da takođe nije spavala cele noći, te bi bilo idealno da se odmah vidimo. Poziva me da dođem ali bi isto tako i ona mogla da siđe do parka. Oduševljen sam. Pomišljam isprva da nije mogla da zaspi od uzbuđenja, jer je verovatno znala da dolazim. Odlučujem se zato da ja pođem njoj, sav oduševljen što mi se nakon nekoliko godina ponovo raduje.
Ulazim u njen stan, uz snažan zagrljaj i ljubavnički poljubac. Oduševljen sam što smo opet skupa. Ona takođe radosna, ali na čudan, njoj neshodljiv način. Ipak, čini se da je zadovoljna što sam tu. Krećem se kroz hodnik i još odatle ugledam svetlo u trpezariji, i mladića kako sedi za stolom. Čolak. Osećam da joj je tek novi poznanik, uz sav bes koji me istog momenta preplavljuje. Brzo se počinjem kontrolisati kako je nekim naglim izlivom besa ne bih iznova izgubio. Pomišljam, ako je nisam viđao svih ovih godina, ove situacije su bile nužne, ali makar se nadalje neće događati. "Neka joj bude dopušteno još danas. Ili još ovog ranog jutra" - pomišljam u sebi. Čolak je više nego opušten. Pozdravio me je običnim klimanjem glave, da bi kasnije, na zahtev Marije, čak ispričao jedan dosadan vic na koji se ona, opet začudo, smejala, i to vidno veštački. "Zašto ovo radi. Nije se valjda toliko promenila" - opet promišljah u sebi. Marija zatim ustade sa stola i poče da mi sprema doručak. Nisam joj to tražio, ali čini se da pokušava da se ponaša kao da se upravo ništa ne događa. Osećam mučninu u stomaku.
Loše sam i naizmenično u sebi postavljam pitanja šta ovaj radi ovde u pet ujutro, i da li to ima veze sa njenim nespavanjem čitavu noć. Konačno, usuđujem se da pitam, ali posredno, latentno tražeći odgovor na pitanja koja me muče. Marija, međutim, inteligentna kao i ranije, i prozrevši moju nameru, otkriva da su se i ranije družili, viđali, i zatim počinje sa opisivanjem neobaveznog zadovoljstva koje joj je Čolak obezbeđivao (baš tim rečima), kako je znao da je izvede kad treba ovamo ili onamo, ali i da sasluša njene unutrašnje glasove i nagone, kako je uzbudljivo bilo realizovati sve te fantazije u WC-ima prilično poštovanih beogradskih restorana, pa čak i pozorišta i galerija. Preznojavao sam se i bukvalno i u snu, a ona je nastavljala: "Ja bih jednom već imala, ali bi on nastavljao ne obazirući se ni na šta". Zatim ga je zaskočila i poljubila u čelo, držeći grudi u predelu njegovih usta; kao da joj je odjednom sve ono što joj on znači došlo do pameti, i da se otud nije mogla suzdržati. Primetilo se čak i da ne zna šta da radi u tom trenutku pošto ju je obuzimala seksualna želja, te bi sve bilo lakše da nisam tu ili da makar ne moram da gledam. Poštedela me je pa se vratila spremanju doručka.
Čolak je zatim ustao, brišući ruke krpom sa stola, i krenuo rukom da dodiruje Mariju, očigledno shvatajući i ovog puta šta joj je potrebno. Ona se okrenula i poljubila ga u usta. Zatim se izvinila meni i kazala da se to neće ponoviti. Čolak se vratio za sto. Uprkos svemu što se događa, i uprkos košmarnoj prilici, osećao sam da nije sve izgubljeno. Činila mi se većom nego ikada, ali pošto je sada slobodnija, činilo mi se da i kada bih je vratio, to ne bi bio povratak u celini, već povratak njenog tela, dok je sve ostalo zauvek izgubljeno. Zbog toga mi se u prvi mah učini sve uzaludnim, ali tako dobih volju da se izborim sa ovim racionalno. Prvo što sam pomislio bilo je da je ona ipak uz mene, inače mi ne bi ni dozvolila da dođem, niti bismo se poljubili na ulazu. Nešto se tu još mora učiniti, a budući da nagli izlivi besa ne donose ništa, morao sam se kontrolisati. U to je ona već nešto govorila, a ja sam čuo samo "... to je kad kreneš napred da zabijaš kao životinja", a sve kroz veliku dozu zadovoljstva, i blago podrhtavanje u nogama.
Ništa se nije uklapalo u koncept mog dolaska. Nije zvučalo logično da ona koja me zove da joj se vratim otvoreno govori o tome kako je iste večeri do višestrukih ekstaza rovala sa njim po krevetu, sa mladićem koga u najboljem slučaju čitava situacija nimalo ne brine, kao da je tu da bi se prehranio i otišao dalje. Morao sam nešto da učinim. Morao sam sebi da je prikažem kao prihvatljivu, i zato kao nekad - još na rastanku u parku pre tri godine, kada je već imala nekoga - pokušavam da je dodirnem, poljubim; i uspevam ovog puta, pokraj svega što je vezuje za njega, i pokraj očiglednog zaborava svega onog što smo ranije bili. Prigrlila me i čak osetila neku vrstu zadovoljstva, ali čini se da je to zadovoljstvo bilo daleko od onog kakvo oseća prema ovog slučajnom momku preko puta. Kao da u meni vidi zaštitnika, a u njemu onoga koji donosi darove i zadovoljstva. Ostajem i dalje zbunjen, a ona mi se već odavno izmakla.
Nešto u toj situaciji nije istina: ili ovo osećanje prema meni, ili ono što je pre mog dolaska radila. Ohrabren njenim zagrljajem, rekoh onome da kaže šta ima sa Marijom, da mi odmah kaže ili ću ga ubiti.
Ovaj se isprva još jednom opušteno nasmeši, zatim reče da je jebe već mesecima i da to ne treba da me čudi. Zatim je rekao da je to jako dobra "riba", na šta se ona oseti ponosnom pa još jednom doskoči njemu u krilo i blago dodirnu svojim njegove usne. Rekao je da ne mogu da sprečim da ona radi šta želi i da moram da se priviknem.
Vidno van kontrole, sasvim razočaran i besan, pretim i dalje da ću ga ubiti, ali on nastavlja da prazni svoj tanjir, dok ga Marija obasipa nežnim dodirima u predelu vrata i lica. Ta nežnost je, doduše, u nekom momentu delovala kao nežnost onoga ko upravo gubi dragu osobu, ali svakako za mene to nije bila nikakva uteha. Uzimam stolicu i dok sam je podigao ovaj krenu ka prozoru, a zatim se predomisli i brzo pobeže prema izlaznim vratima, pa dalje hodnikom ka izlazu.
Marija me uhvati za ruku i poče ljubiti u usta, zatim prestade i reče da me neće ovakvog. Istrčala je za njim, kao da joj je naročito važan, ali opet, budući da me nije izbacila iz stana, izgleda da ima poverenja u mene. "Nedovoljno! Ovo je pakao! Ne može da bude istina!" - promumlah u sebi, za sebe.
Ostadoh sam u njenoj sobi, kao da, doduše, imam pravo na nju, dok je, sa druge strane, ona na sasvim drugom mestu, čak ostavljajući mi da se snalazim na njenom nekadašnjem prostoru kao da je moj. I zaista, činio sam se sebi kao onaj koji je uvek prati, i uvek nasleđuje onaj njen prošli način života, da je nikad ne bih mogao stići. Ona je sada napolju, u potrazi za nekim ko je zadovoljava rutinski, ko joj izmiče i ko joj je smrtno potreban, dok ja tako isto kaskam za njom, osvajajući njen nekadašnji prostor, koji njoj kao da više i nije potreban. Ona bi radije išla njegovim putem. Eto, već je odavno napolju. "Mogao je i on da nešto preduzme u vezi sa mnom, da ne beži, mogao je da mi se suprotstavi, krupniji je, moćniji, verovatno bi imao veće šanse na uspeh. Možda bih čak i glavom platio. Ali njega ni toliko sve ovo ne zanima. On je naprosto tu da uzme i ode... Što je najgore, njoj se to više nego dopada!" I zatim u očaju, neizvikani krik: "Marija! U šta si se to pretvorila!"
Pošao sam da je tražim i odmah zatekao u hodniku zgrade: lice koje pravi bolne grimase zadovoljstva, zatvorenih očiju, i ruku omotanih oko njegove glave; noge podignute do njegovog struka, dok je pribijenu uz zid nabija pokretima bedra napred...
Tu sam se probudio... Zbunjen, razočaran, povređen, skrhan, zgranut... ali jednim minimalnim delićem sebe ipak zadovoljan što je ipak možda zaista sačuvala jedan minimalni deo za mene, makar ovaj koji se tiče poverenja.
PS: Kad biste znali kako je pravo izgledao rastanak, bilo bi moguće čak i objasniti sve ove detalje... otkud baš ovakvo ponašanje, šta simboliše jedno, šta drugo, itd. No, ne znam ima li zainteresovanih za analizu.
|
