Ljudi iz naseg okruzenja

[DaXa]

Hah, jbg-a ja ko ostali i ne poznajem take ljude poznate znate...
Ja cu vam sad opisati jednu meni omrzlu osobu...

E, to je moja drugarica iz odeljenja u koju sam priznajem bio zacopan do 7. osnovne. E to je mnogo lepo bice, onako jebachki gradjeno nevina faca, lepe usne, crne krupne ochi, kovrdzava kosa, ah predivan miris koji iz njega izbija i tako... To bice je prvog dechka imalo u 4. razredu osnovne bila je u vezi sa nekim likom od 18 godina, i tako redjali su se momci sve stariji, al eto iz priche sa njom nikad ne bih ni dao zakljuchiti da je hebachica, chak smo jedno vreme zajedno i izlazili po gradu al eto bash sam i pokushavao da je nateram da se izlane ali ne... Sve do pre neki dan kad sam saznao mnogo sad za mene tuzhne vesti odhebala se sa jedno 4 a jedan od njih mi je chak i detaljno isprichao kako je to bilo. Ma koliko sam i tad bio ravnodushan nekako mi stoji kamen na srcu, sto sam bio tako naivan i nisam mogao i da naslutim te stvari... I tako i pored toga ono javljamo se jedno drugom sve do jedne prelepe vecheri kad je ja i josh mojih drugova koji se inache znaju sa njom ne sretosmo sa josh jednom dechkom, tj. isto nash drug al nie hebach vec naivna budala josh gori nego ja, i tako on se pozdravio sa nama dok ovo bice, govno ne htede... Kakva su govna od ljuti kuje...

[Miroslav Ibic]

"E, znate shta se desilo pre dva dana" [pauza] [moje misli: ko zna kakva vazhna stvar se je desila negde u svetu ohohohoh pozhar ohoho] [nastavak posle gledanje u plafon] "pechem ja tako pet dinara na ringlu na shporet" [prekid slushanja] [bradr i dalje pricha] [upitnost]
"shto si peko pet dinara?"
"pa dosadno mi bilo."
Jea, dets maj bradr

[Miroslav Ibic]

sestra sa hipohondritisom i opsesivno kompulsivnim poremecajem mi se upravo dere da joj je hladno u mojoj sobi i da ukljuchim pecku sledeci put kad dodjem:
ne mogu ce mi ostanu, ce mi otkazhu ruke, cu dobijem gangrenu, ladno mi na ruke

[Domaci Zdajnik]

Marija, sestra od ujaka

Jedino sestra od ujaka mi je današnji pozitivni primer ljudskog bića. Dok sam na rođendanu mog (mlađeg) brata sedeo i pokušao da se izborim sa belom vešalicom, mogao sam da popričam sa njom kao retko kad u ono dvadeset i nešto godina koliko smo živeli u istoj kući. Nije se mnogo karakterno promenila od one kakvu sam je znao dok smo se igrali u dvorištu poslednji put, pre desetak godina. Dobronamerna, prijatna, ljubazna iznad svega, spremna da sasluša i da se uvek iskreno nasmeje. Ne može nikome da bude neprijatno u njenom društvu.

Tačno je da juri za mladićima, i da su to uglavnom sirovine koje izgledaju dobro (po onom ženskom standardnom kriterijumu - mišićav i mirišljav), i da ne poznaje vrednosti inteligentnog sveta (mene i još nekih, malobrojnih, ljudi u gradu) i da je to ne zanima previše, ali kada ima prilike da i o tome nešto čuje, ona to sluša sa naročitom pažnjom. Da je odrastala u takvom društvu (da sam se u vreme druženja s njom interesovao za ozbiljniju materiju) možda bi od nje danas bila prava intelektualka, jer ona što naumi, nije joj teško da i ostvari. Izuzetno je inteligentna (u pitanju je suva inteligencija) i vredna, ništa joj nije teško.

Žrtva je mediokritetskog društva i propagande, ali jedna od onih za kojima vredi žaliti, onih koji su imali potencijala da od sebe naprave nešto izuzetno.