Ljubaznost

[modesty]

Da li ste ljubazni prema ljudima? Da li ste fini? Koliko vam je vazno da budete ljubazni i fini i koliko vam znaci da primite povratnu informaciju? Mislim da je od velikog znacaja, barem za mene oduvek bila komunikacija, jako je vazno da je dobra, kvalitetna, lagana i pozitivna... mislim na svakodnevnu komunikaciju, nije lose uvek unositi vedrinu i dozu optimizma, cak i kada su u pitanju ozbiljne stvari...

[Domaci Zdajnik]

Ja od neljubaznih ljudi bežim ko od đavola. Čak sam navukao neki strah od takvih, pa izbegavam neke šaltere ili ustanove koje imaju na prijemu takve ljude. Imao sam takvu priliku neko vreme u Narodnoj biblioteci u Nišu. Tada, pre pet ili šest godina, sam često odlazio u čitaonicu. Dobro se sećam da su me žene na šalteru uvek gledale sa nipodaštavanjem, kao neko niže biće. Ja sam onda osećao da bi trebalo da se uživim u tu ulogu jer bi ih to verovatno zadovoljilo pre nego da pravim problem nekom gordom facom. Međutim, događalo se često da zakasnim, ili dođem pred sam kraj radnog vremena kako bih vratio pozajmljenu knjigu i uzeo novu. Onda bi imali običaj da me odbiju kao da sam pseto, dok sam istovremeno mogao da posmatram kako su prema drugima mnogo bolji.

Stvar se promenila otkako sam počeo da nosim naočare (za vid). Tada sam shvatio da ljudi u stvari bitno rezonuju o čoveku na osnovu fizičkog izgleda, da su puni tih predrasuda. Postali su bolji, ali ne i fini. Jednom prilikom sam uzeo da u čitaonici pregledam Istoriju moderne umetnosti od Arnasona, a to je prilično obimna knjiga. Listao sam i nailazio na stranice iz kojih su neke ilustracije isečene, neke su prešvrljane. Bilo je tu svega. Pošto sam rešio da vratim knjigu i odem iz čitaonice, odlazim do šaltera i predajem knjigu. Onamo, pak, žena otvara da vidi je li sve u redu. Lista, lista, i naiđe na one isečene stranice. Prva asocijacija joj je bila da sam to ja uradio. Tražila je da vidi da li sam možda sakrio, i da li nosim makaze u školskoj torbi sa kojom sam i otišao u čitaonicu. Mene je to bitno povredilo pa sam, čini mi se, briznuo u plač kao derle. Onda je jedna druga žena istrčala odande da mi se izvinjava i slično. Prestao sam da odlazim u biblioteku neko vreme. Čini mi se da sam je obišao tek godinu dana kasnije.

Danas izbegavam koliko mogu mesta na kojima mogu da sretnem sirovine od ljudi na šalterima ili kasama prodavnica. Zato retko idem u kupovinu, ne volim uopšte razgovor sa ljudima na radnom mestu, od kojih zahtevam da nešto odrade (uzimanje knjige iz biblioteke, kupovina karte u autobusu, kupovina bilo čega na koisku ili u samoposluzi). To su sve ljudi iz naroda, prosečni, kojima se ne sviđaju moje naočare, možda nešto drugo ili treće, ili su naprosto navikli da budu neljubazni.

Što se mene tiče, ja sam ponekad namerno neljubazan. To su situacije kad se svetim, kad hoću nešto da dokažem, i kad sam bitno ljut, ali iz konkretnog slučaja.

[Miroslav Ibic]

gospode bože

[Ljubo Gazivoda]

Ako je ljubaznost i ona komšijska kultura tipa "dobar dan kojšija", e onda nek se teraju sa tim! Obožavam ove ignorantske mlade koji prodju pored tebe i ne primete te. To je kultura, a ne ovi peMzosi koji ti se zagledaju u facu, pa bi sve nešto da komuniciraju, ničim izazvani komentarišu i pituckaju. Vide me prvi put i kažu DOBAR DAN. Aman, batalite me! Kakav bre crni DOBAR, kakav bre crni DAN!? Pokažite svoju ljubaznost i kulturu tako što mi se nećete javljati u prolazu i pitati ovo-ono! Oni misle da vreme neposrednosti i dalje traje. Pregazio ih duh globalizacije. Suštinski ne razumeju otudjenost.

[Nebojsa]

Da li ste ljubazni prema ljudima? Da li ste fini? Koliko vam je vazno da budete ljubazni i fini i koliko vam znaci da primite povratnu informaciju?

Volim kad je neko iskreno prijatan ali je dobro i kad se nasmeje 'poslovno'. Jedan osmeh moze mnogo da znaci coveku sumornog dana. Neljubaznost je karakteristika slabo obrazovanih, jer kao sto se kaze - nije tesko biti fin. A moralo bi da bude najlakse onome ko je zaduzen da radi na salteru, ko je u stalnom kontaktu sa ljudima.

[Miroslav Ibic]

Prodavachice u kioscima brze hrane su ovih dana mnogo ljubazne, a ja volim da ih zezam, pa stanem tako kao da hocu neshto da kupim, a one se skupe kao gologuzi goblini oko neke chokolade, pa se usmivkaju i jedva chekaju da isprzhe pljeskavicu, a ja samo kazhem, zadubljena u gledanje, "samo gledam ove soseve..."
A to je mnogo dubokoumno, ovo shto cu sada da kazhem. One su tako imale taj prag ljubaznosti, koji sada nemaju prilike da dostignu, i onda sva ta energija im je tu, u srcu, rukama gushi, i onda tako kad dodje neko tako prelep kao ja, onda mora to da eksplodira i tako dalje

[Truman]

Prosecno sam ljubazan, ali mislim da je pravi izazov biti ljubazan u gradskom prevozu. Kad ulazis u nekom prometnom terminu, svi se guraju i gundjaju i recimo nekoga malo slucajno gurnes a ta osoba ti se besno unese u facu i mozda cak i opsuje. E onda umesto da na tebe predje to negativno raspolozenje i da odreagujes isto ti se samo vedro nasmesis ( i eventualno se izvinis ).

[Domaci Zdajnik]

Ako je ljubaznost i ona komšijska kultura tipa "dobar dan kojšija", e onda nek se teraju sa tim! Obožavam ove ignorantske mlade koji prodju pored tebe i ne primete te. To je kultura, a ne ovi peMzosi koji ti se zagledaju u facu, pa bi sve nešto da komuniciraju, ničim izazvani komentarišu i pituckaju. Vide me prvi put i kažu DOBAR DAN. Aman, batalite me!

Gospodine Popivoda, ja mislim da sve to svoj izvor ne traži u globalizaciji, već u nekakvoj teoriji pristojnosti ili uobičajenom bontonu. Vi ste dobro kazali, vide vas prvi put u životu i odmah "Dobar dan!". Pa, molim vas, kome sam ja dužan da otvaram usta i želim dobar dan ako ga prvi put vidim, a uz to prećutno očekujem/zahtevam da mi se odgovori istom merom? Zašto ne kažem "Dobar dan!" nekome čoveku na ulici koga isto tako prvi put vidim, a srećemo se u centru Niša ili Beograda? Čemu sam dužan da mu to poželim? Ispalo bi da dok idem ulicom moram non-stop da govorim "Dobar-dan! Dobard-dan! Dobar-dan!", čak mislim da bi ljudi popadali od umora jer nije lako stići na sve te "dobar-danove" odgovoriti. A kakvu bi tek buku to dobardanovanje stvorilo...

Evo imao sam priliku da se suočim sa tim problemom budući da od skora živim u zgradi. Pa, čujte, ja se ne javljam ovim ljudima, a ni oni meni. Vidimo se u hodniku, mimoiđemo se. Niti ja znam da li su to tek slučajni gosti s ulice, kojima ne bi ionako trebalo reći "Dobar dan!" iz gore opisanih razloga, ili su to komšije iz zgrade. Mogao bi to da bude bilo ko. Dakle, ja tu eskiviram i ne javim se. Ali je nezgodno kada vas pritegnu pred liftom. Čekate sa nekim i tu morate provesti možda čitavih dvadeset sekundi sa nekim, i još desetak u samom liftu. Ne znam tada šta da radim, jer sam siguran da je principijelno ostati na svome, ne javiti se, ali vas neka predrasuda vuče da izgovorite to ukleto "Dobar dan!". Par puta sam se prevario i izgovorio, mada je bila noć pa su mi uzvraćali sa "Dobro veče!". Može katkad čovek tako da se nađe u neprijatnoj situaciji.

Inače, čitao sam u nekom bontonu da nije "lepo" javljati se ljudima koje ne poznaješ, kao i što je ružno stalno se rukovati sa ljudima koje znaš i koje viđaš svakog dana (npr. u školi, na poslu, itd), jer čin rukovanja izgubi svaku svrhu (valjda to važi i za ljubakanje tip-tip ili riba-riba ili tip-riba).

[provincijalac]

Inače, čitao sam u nekom bontonu da nije "lepo" javljati se ljudima koje ne poznaješ

bash bih voleo da vidim u kom to bontonu tako pishe.
a ja cu ovih dana da prepishem iz knjige malo o lepom ponashanju, iz neke knjige koju imam, za uspeshne ljude.
mislim da je jako vazhno biti ljubazan ako zhelish da uspesh, jer se na neljubaznost uzvraca neljubaznoschcu i time samo pogorshavash sebi. ako za osmeh dobijash osmeh onda treba da se smeshish i kad ti nije toliko do toga, lepshe ce ljudi da se odnose prema tebi.

[Miroslav Ibic]

leeej a ja sam danas bash mislila zashto se ljudi ne javljaju svima koje vide, zashto cvece ne pada sa neba, zashto zashto!!!

[Branko]

   Neljubaznost. Da li je neljubaznost ako nekome ne kažem "kako si?", pošto to u stvari nije stvarno pitanje nego je tek znak pažnje. Rekao bih poprilično čudan znak pažnje. Pre će biti znak izveštačenosti, prisilne dobrote. Jer ako pitaš nekoga kako je a u stvari ne zanima te odgovor na to pitanje, niti ga očekuješ, šta onda stvarno znači to pitanje?
   Drugo, da li je dobro biti ljubazan po svaku cenu? Ima ljudi kojima u nekom trenutku nisu dobro raspoloženi a posao im nalaže da budu ljubazni prema svojim klijentima. Treba li da budu izveštačeno ljubazni?

[direktor bolnice]

a ja cu ovih dana da prepishem iz knjige malo o lepom ponashanju, iz neke knjige koju imam, za uspeshne ljude.

Jedva chekam da to vidim . Hotje li uskoro da dodju ti dani ? 
Bontone ne volim jer uzimaju neke grube i opshte situacije od kojih konkretne mogu da odstupaju pa chovek ispadne budala ako se ponasha po nekom shablonu . Izbegavati shablonsko ponashanje .

[marshalka]

Mene nekad te stavke iz bontona nerviraju. Npr. kad stojim u kaficu, pa hocu da zapalim cigaru, ne daj boze da se blizu nadje neki lik koji ce se napraviti kulturan pa hteti da on to uradi umesto mene, a sve uz osmeh tipa " jao sto sam kulturan, vidi kako cu ti se i nasmejati i reci hvala, hoces da spavas sa mnom?". Jbt, mogu sama sebi da zapalim cigaru. Jako me to nervira.

[Domaci Zdajnik]

Ovo što reče Maršalka i ja sam čuo od jedne izuzetno pametne devojke, i to dosta mlađe. I ona tako veli kako joj smeta to što se neko namesti da joj otvori vrata kad ulazi u zgradu fakulteta, ili gde god drugde, kako se nameštaju tu i tamo, podmeću... sve navodno iz čiste ljubaznosti, a u stvari sa jasnim zadatkom koji je opisan u prethodnom komentaru.

Iz tog razloga ja čak izbegavam da se javim devojkama npr. u hodniku zgrade ili kada nekoga sretnem u liftu, iako po bontonu čini mi se da bi trebalo. No, razmišljam: "Dođavola, evo opet nekoga u liftu, moraću da se javim kad budem ušao. Ali šta bi joj to toliko značilo? Mene mrzi da otvaram usta i izgovaram to rutinsko 'dobro veče' ili 'dobar dan', zašto se ne bi i ona tako osećala? Pa, dakle, zašto bih joj činio tu nepriliku tražeći da izgovori ono što ne mora, a ne moram ni ja."

Sa druge strane, ako bi bila još bezazlenija situacija, i još manje potrebno reći bilo šta, kao npr. susret na (uskim) stepenicama zgrade, pomislio bih da bi moje javljanje značilo nešto kao ponuda na upoznavanje. To na kraju i nije tako loše, ljudi bi trebalo da komuniciraju, ali me onda susreće druga misao, koja kaže ovako: "Ova izgleda kao da i nema šta da kaže. Ako ja sa takvom ne bih hteo da porazgovaram, zašto da joj se i javim? Konačno, ako se meni ne komunicira sa nekom takvom, iz predrasude - razumljivo, zašto bi takva neka htela da komunicira sa mnom? Vidi se da nemamo šta jedno drugo da kažemo."

I tako uglavnom nema komunikacije. No, ljubaznosti isto tako. Istina, mislim da biti ljubazan prema nekome, pogotovo ako se ne radi o radnom mestu koje to zahteva, da bi trebalo da dolazi otud što prema toj osobi imamo nekakvog interesa; nekakvo interesovanje. Tako ću ja biti ili pokušati da budem ljubazan prema devojci za koju bih rekao da izgleda simpatično unutar mog sistema vrednosti, ali ne osećam nikakvu potrebu za tim da budem ljubazan prema nečemu ili nekome ko je tome suprotan. Naprotiv, dobijam želju da budem okrutan.

[modesty]

Ja volim ljubaznost, ali ne "šlihtanje", već prijatnost koju osećaš dok sa nekim komuniciraš, a da to nije nametnuto niti izveštačeno... mislim da to prija svakom čoveku i čini nas opuštenijim, čestoi i inspirisanim, zadovoljnim... U svakom poslu je lakše uz ljubazne ljude i dobre sagovornike, kada govorimo u domenu društva...