Kada bih imao puno para...

[Shumadija do Tokija]

Ne toliko puno... :). Dovoljno da sebi mogu da priuštim nešto što inače ne mogu...
Kada bih imao puno para zasigurno bih uradio neku neverovatnu stvar! Neku totalno neisplativu besciljnu, samodovoljnu stvar. Na primer otvorio bih kafić u Kragujevcu gde bih puštao muziku koja se sviđa samo meni! To bi zacelo bio najusamljeniji kafić u Kragujevcu. Pretpostavljam da bi se tu redovno motalo i neko žuto kuče sa prebijenom nogom. Ne bi tu bio neki fancy enterijer. Razmišljam o dve varijante. Kafić ala cuba, sa velikim ventilatorima na plafonu i starim stolovima i stolicama sa kockastim (crveno-belim) stolnjacima. Takav kafić bi morao da ima velika stakla (izloge) umesto zidova i bio bi u ravni sa ulicom. Ispred bi obavezno moralo da bude neko ogromno staro drvo, gde bi leti iznosio te iste stolove i stolice, pod debeli hlad. Tu bi radila neka stara žena, koja bi vazda bila namrgođena. Takav kafić bi sporadično okupljao lokalni šljam, matore pesnike, iskrene boeme, promašene slikare, jeftine prostitutke i poneke zalutale posetioce, koji bi zbunjeno ispili kabezu, dok čekaju autobus ili nekoga i - otišli. Ono žuto kuče bi se tu redovno motalo. WC bi morao da zaudara. Poželjno bi bilo da se takav kafić nalazi u blizini železničke ili autobuske stanice. Muzika bi bila sasvim demode, sasvim tiha, morala bi da se stopi sa prostorom. Potrudio bih se da nabavim neke stare francuske šansone, kubansku i špansku i latinoameričku muziku, poželjno ploče, koje krckakju i šušte. Cene pića bi morale da budu smešne (malo skuplje nego u prodavnici). Iako Vam možda izgleda poštovani Čitaoče, da je ovakav kafić lako napraviti, te da ste imali priliku da vidite takve mnogo puta do sad, budite sigurni da to nije nimalo lako. To mesto bi moralo da bude state of art, da deluje kao da će se svakog dana ugasiti, zatvoriti, nestati, ali da istrajava, uprkos svim zakonima logike, novca, profita, zadovoljstva korisnika, ROI analizama i ostalim koještarijama.
Druga varijanta bi bila sasvim druga  :). Kafić No. 2 bi obavezno morao da bude u podrumu, potpuno mračan, jedino svetlo bi davale sveće. Umesto stolica tu bi bili oveći panjevi ili grubo isklesane klupe, stolovi bi bili naprosto malo veća debla presečena na pola. Najpribližniji opis bi bio kada bih rekao da bi enterijer morao da bude u stilu neke srednjevekovne krčme. Zidovi bi morali biti sastavljeni od cigle i grubog kamena, ali savršeno čisti. Konobarice bi morale biti mlade, privlačne devojke, obučene u srednjevekovnu odeću. Kontrast bi tu davala najmodernija tehnologija koja bi bila ugrađena. Najmoderniji HIFI sistem, napravljen tako da niste svesni odakle muzika dolazi. WC bi morao da bude savršen, ultra-moderan, blještav, ali napravljen tako da je zavučen, tako da se ni slučajno njegovo osvetljenje ne probija u unutrašnjost kafića. Muzika bi bila srednjevekovna (naravno), ali bi postojale posebne, programske večeri, gde bi se puštao Vangelis, Jarre, Yes, Pink Floyd, Sting ili bilo šta drugo što bi meni palo na pamet. Verovatno bi unutra postojali laseri, koji bi se povremeno okidali i pružali sasvim neverovatnu, nadrealnu sliku prostora. Cene pića bi bile visoke. Očekujem da bi ovaj kafić bio povremeno pun, ali u suštini to bi bilo smorno mesto, obzirom da bi muzika, koja bi se tu puštala bila sasvim pomerena. To bi bio idealan kafić, ako razmišljate o samoubistvu, tužni ste a ne znate zašto, nesrećno zaljubljeni, depresivni, ako ste mistik, ako želite da na nekog posebnog ostavite sasvim neobičan utisak. Cilj i ovog mesta bi bio da istrajava, da radi decenijama iako je mesecima prazan. Morao bi da radi savršeno uprkos svemu, nejveći greh bi bio da se muzika ugasi ili upali svetlo, ako je kafić prazan. Slika je slika uvek, čak i kada je niko ne gleda, a muzika je muzika uvek, čak i kada je niko ne sluša.
Napraviti tako nešto u mom selu bi bio podvig, vredan divljenja. Ako u Kragujevcu postoji makar jedan čovek (pored mene), koji bi tu pronašao nešto i svraćao jednom u tri meseca, takvo mesto bi postojalo zbog NJE(GA). Čekalo bi tu sudnji dan i nikad ne bi bilo CLOSED. Toliko mnogo bih želeo da napravim kontru Pink i VB agoniji...
A šta bi ste Vi uradili?

[Domaci Zdajnik]

Kad bih imao baš, ali baš puno para, a pri tom treba reći da mi je jako važno kako izgleda vizuelno moje okruženje, čak važnije od toga šta ljudi u tom okruženju znaju da kažu (jer s ljudima ne moram da razgovaram, ali ulice, parkove, zgrade i ostalo nužno gledam pa mi može činiti ili neprijatnu ili prijatnu situaciju), ne bih smeo da ulažem u grad na taj način što bih recimo investirao u neki park (koji se, samim tim, uopšte ne isplati, jer ko je još uspeo da eksploatiše park?) tamo gde je trenutno užasan izled grada, jer bi sve to gradski idioti od funkcionera mogli da upropaste, već bih uložio u kampanju i stranku koja bi na lokalu sigurno odnela pobedu, a ja postao gradonačelnik (danas u Nišu biti gradonačelnik, posle S. Kostića isto je što i baciti se dobrovoljno u blato, jer ako je on bio gradonačelnik, svako ko potom dođe najpre mora da postavi pitanje nije li jednako glup da bi ga isti narod izabrao). Dakle, pri obezbeđenoj situaciji da u gradu mogu da činim kako mislim da je valjano za njegov izgled, za turističko mesto koje će obožavati svi ljudi koji u njemu žive, a potom i dolaziti odasvud iz Srbije i inostranstva. Dakle, na prostoru gotovo centra grada, gde se trenutno nalaze niske, oronule kuće, u kojima ne znam niti da li još uvek neko stanuje, izgradio bih veliki park, sa fontanama, sa jako dugom stazom za šetnju udvoje (ili za mali broj ljudi, dakle, ne široku), oko koje bi bilo posađeno drveće sa gustom krošnjom, pored kojih bi na svakih dvadeset metara bila po jedna klupa. Spomenika ne bi bilo jer takav grad, i takav park, nikome ništa ne smeju dugovati, nikakve istorije se sećati. Druga parcela, verovatno oko ovog šetališta, činila bi rečica koja bi bila veštački instalirana, i oko koje i ka kojoj bi vodili takođe uzani putići.

Ljude koji žive na tim prostorima sada bih iselio u soliter koji bih sagradio na jednom delu koji bi bio sasvim poslovno-stambenog karaktera, koji podrazumeva najmoderniju arhitekturu. Sve to bih prepustio stranim investitorima pod naročito povoljnim uslovima za izgradnju, sa pravom na vlasništvo određene imovine i bonifikacije na teritoriji grada, oslobođenje od dela ili čitavog poreza i slično, onako kako je rađeno u Japanu posle WW2.

Ali kad bih imao jako malo para, tj. više nego sada, ali ipak nedovoljno da isfinansiram odličnu kampanju za preuzimanje gradske palice, verovatno bih uložio u marketing organizacije, foruma, u ljude koji bi se priključili, kupio bih najpre prostoriju za organizaciju, mada bi takva prostorija imala još hiljadu namena. Takva prostorija bi zasigurno mogla da bude i neka vrsta kafića, i to mi je bilo jedno od prvih ideja. Kafić bi ličio na onaj koji je Šumadija do Tokija opisao u drugom svom pasusu. Bilo bi to mesto, rekao bih, gde bi se sakupljala specifična vrsta ljudi, politički otpadnici, revolucionari, pesnici avangarde, nezadovoljni intelektualci, neurotično-pomračeni umovi, oni koji u teške dane veruju u ljubav, razočarani koji veruju u pravdu, itd. Puštala bi se muzika koju bi donosili oni koji bi dolazili na to mesto. Bilo bi mesto okupljanja ljudi koji žele nešto da promene, underground organizacija koja samo na prvi pogled ništa ne čini. Uložilo bi se u specifičan marketing takvog mesta, kako bi svako u ovom gradu znao gde bi mogao da ode ako se oseća slično. Droga bi bila zabranjena, a svako ko je konzumira, na kome se to primeti, bio bi ignorisan, iako bi mogao da dolazi. Alkohol se ne bi služio.

Treća varijanta je osnivanje radio stanice, gde bih propagirao ideje organizacije, puštao muziku koja se retko čuje na popularnim lokalnim stanicama, organizovao političke i kulturne emisije, pozivao na proteste, na okupljanja i slično. Takođe, ako bih imao više novca, osnovao bih TV stanicu kao mnogo jači medij ako hoću da ljudima dam do znanja šta im džep čini praznim.

[Miroslav Ibic]

Prvo bi kupila diktafon. Da mi odane dushichka
Mozda uuuu daaaa neke totalno malechke kamerice, kao npr. mindjushice, da budu skrivene, i onda tako da snimam ljude bez njihovog znanja.
A od ovo sam malo razmishljala...Mozda pa i nije neka fora da imash beskonachno mnogo pare. Da...zamisli sva se natovarim sa kamerice, snimam mesec dana, i onda stane zelja...mada odavde to izgleda nemoguce.
Ne, definitivno je bolje da imash pare. Nashla bi vec neki nachin da se obuzdam i uzivam. (ono za kamericu, to sam se setila, kako sam pre obozavala vocni jogurt, pa mi najlepshe kad tako nemam pare, a jede mi se, pa nadjem neki sitnishi, pa kupiiiim, a onooo slaatko, pa ima malo, i onda je moj tata  :( saznao da volim vocni jogurt, pa je...  :( pocheo da mi kupuje ko nenormalan, i to ne oni mali, nego od po pola litar, i ja sad, kad otvorim, moram brzo da pojedem, da se ne pokvari, pa sam jela i jela, a ono lepo, pa josh svaki dan pun frizider. I onda .Gotovo.  :( )
Nestho bi vec smislila, da uzmem odredjenu sumu da troshim za nedelju dana, a opet sam sigurna, poshto znam da imam, al ne smem da pipnem. Smerak.
Shta bi josh, da, lutalice. I machke i kuchici. Napravila bi im neku kucu, da imaju uvek da jedu, da se sklone kad je hladno. I to svuda.
I dala bi Kinezu pare, poshto je on sposoban politichar, da uradi neshto da opismeni malu decu da ne budu glupava kakva ce sigurno da budu. Da se promeni ceo profesorski, nastavnichi,uchiteljski (kadar) i vaspitachice, E one su najopasne.

I ja bi napravila neku televiziju. I ono...ma imali smo to u II godinu da pishemo za domaci, xaxaxaxa shta sam pisala, da vidim samo to xaxax
jao gle shta sam htela... toki voki.... 5.000 je koshtao , htela sam da kupim od stipendiju da non stop pricham s onog mog kobilana, nego me on razreshio, kao, ce ga preteramo xaxxaxa evo ga i za tv stanicu "TV station with most interesting program, for some people, mostly, for me."
xaxa  xaxaxax , da kupim internat da ga malo renoviram (ima neki napushten internat u Vlasotince, mnogo je skeri), pa da zivim u njega, i shta sam beshe pisala, a, bila bi i biblioteka +, i napravila bi neke tajne stepenice koje vode u odaju punu dragocenih, specijalnih knjiga, i tu odaju moze samo da otkrije jedan chlan biblioteke. Neko poseban. Dalje, shta pishe, da neizostavni konj, klavir, xaxaxa javni toalet, sa specijalnom sobom za Marka, (to u Vl. shta bi gradila) fabrika sladoleda, prodavnice sa slatkishima (asocijacija - Ante - Leskovac - one bombone shto samo tamo ima) , prodavnica za kokice (mada, miz. kaze da zbog vetar onako lepo mirishu, tako da...necemo to)
Nije bitno. Samo znam da bi bilo mnogo dobro da budem biljarderka, poshto bi tad mogla da radim shta hocu (mislim na totalno glupiranje) a da ne povredim nikog.

[Truman]

Ne znam sta bih uradio sa velikim parama ali evo jedan moj utisak. Pre izvesnog vremena moj otac je igrao loto i mislio je da je dobio 6-icu koja nosi neku solidnu, ali nista specijalno veliku sumu (par hiljada evra ). Kasnije se ispostavilo da je dobio samo peticu i da je pogresio ali to nije bitno za ovu pricu. Naime, tada zamisljajuci kako smo dobili sedmicu u mene se uvukao neki osecaj straha i neprijatnosti. Sta ce biti ako dobijemo tako velike pare, zivot bi nam se i previse promenio itd... E sad interesuje me vase ( nazalost spala knjiga na dva slova ) tumacenje ovoga. Da li je to malogradjansko i kukavicko razmisljanje?

[Domaci Zdajnik]

Ne mora da znači da je palanačko, mada deluje na prvi pogled. Ali postoji prosto objašnjenje koje si već i naveo u odgovoru: Život bi mi se previše promenio. Poznato ti je da se palančani boje promena u svom životu, za njih je ona monotonija zaklon od nepoznanice sveta, a svet je kao takav - nepoznat (jer je palančanin zatvoren u sebe kako bi imao onu finu ušuškanost) - opasan za njega. Mnogo para znači pre svega drugačiju komunikaciju sa okolinom, drugačije mogućnosti, pa iako se radi načelno o povećanju kvaliteta života, u početku se uvek pojavi strah od promene, ali brzo isčezne. Mislim da i palančanin kasnije navikne na to čega se plašio, s tim što bih rekao da on ne zna pravilno da usmeri novac, i da bi jako brzo potrošio to što je dobio na neku glupost, da bi uskoro opet postao siromašan ili onakav kakav je ranije bio.

Danas je sigurno najbolje višak novca uložiti u kupovinu stana, zatim to izdavati. Naročito ako živiš u nekom od univerzitetskih gradova (NS, Bgd, KG ili Niš), a naročito ako živiš u Beogradu ili Novom Sadu. To bih morao pre svega da uradim. Time se obezbediš gotovo za čitav život (novac pridolazi, a ništa ne moraš da radiš).

[Shumadija do Tokija]

Pa da bih, pojasnio na šta sam mislio, kada sam rekao "puno para", da kažem, da sam ovde mislio na taman toliko para da su vam svi značajniji životni problemi rešeni, imate stan ili kuću, imate auto i dovoljno novca da odlazite na letnje/zimske odmore i prehranjujete porodicu i da vam preliva nešto novca preko tih potreba, da zadovoljite neke svoje lične fantazije. Nisam milslio na tu količinu para da možete da napravite park u Nišu ili autoput u Kragujevcu (mada bi i o tome mogli da pričamo :)). Inače mislim da bih se i ja našao na silnim mukama da recimo na loto-u dobijem npr. 2 miliona evra. Prvo veliko je pitanje da li bih u tom slučaju uopšte ostao u Kragujevcu i Srbiji. Samo zbog lične sigurnosti i sigurnosti moje porodice. Setite se otmica, koje su se ne tako davno dešavale (Mišković, Brenino i Bobino dete). Sa tim parama nikako ne bih imao miran san, osim u sredini, gde imati toliko para (i to čist keš) i nije neko svetsko čudo. Ili možda imati toliko para, a da niko ne zna o tome  :'(. Mada mislim da bi to bilo nemoguće.
BTW, svidja mi se ova Mizantova ideja oko lokalnog radija. I to ne bi bila loša stvar, nije tako krupna investicija i ne traži mnogo para za održavanje. Obzirom da sam muzičar, da se nadovežem, pa da kažem još jednu stvar, koju bih ja uradio. Snimio bih album  . U nekom dobrom studiju. Sa dobrim muzičarima. Ko zna možda bih se i proslavio...

[Miroslav Ibic]

ja mislim da je ovaj vec dobio na loto
(shta chiniti, shta chiniti, pocheh histerichno da se upitujem.....aaaa....tresem se ,,...shta chiniti dadaffjdbjkbsjdhsfndfsdfksddfd_

[Senex Veneficus]

Prvo bi kupila diktafon. Da mi odane dushichka
Mozda uuuu daaaa neke totalno malechke kamerice, kao npr. mindjushice, da budu skrivene, i onda tako da snimam ljude bez njihovog znanja.
A od ovo sam malo razmishljala...Mozda pa i nije neka fora da imash beskonachno mnogo pare. Da...zamisli sva se natovarim sa kamerice, snimam mesec dana, i onda stane zelja...mada odavde to izgleda nemoguce.
Ne, definitivno je bolje da imash pare. Nashla bi vec neki nachin da se obuzdam i uzivam. (ono za kamericu, to sam se setila, kako sam pre obozavala vocni jogurt, pa mi najlepshe kad tako nemam pare, a jede mi se, pa nadjem neki sitnishi, pa kupiiiim, a onooo slaatko, pa ima malo, i onda je moj tata  :( saznao da volim vocni jogurt, pa je...  :( pocheo da mi kupuje ko nenormalan, i to ne oni mali, nego od po pola litar, i ja sad, kad otvorim, moram brzo da pojedem, da se ne pokvari, pa sam jela i jela, a ono lepo, pa josh svaki dan pun frizider. I onda .Gotovo.  :( )
Nestho bi vec smislila, da uzmem odredjenu sumu da troshim za nedelju dana, a opet sam sigurna, poshto znam da imam, al ne smem da pipnem. Smerak.
Shta bi josh, da, lutalice. I machke i kuchici. Napravila bi im neku kucu, da imaju uvek da jedu, da se sklone kad je hladno. I to svuda.
I dala bi Kinezu pare, poshto je on sposoban politichar, da uradi neshto da opismeni malu decu da ne budu glupava kakva ce sigurno da budu. Da se promeni ceo profesorski, nastavnichi,uchiteljski (kadar) i vaspitachice, E one su najopasne.

I ja bi napravila neku televiziju. I ono...ma imali smo to u II godinu da pishemo za domaci, xaxaxaxa shta sam pisala, da vidim samo to xaxax
jao gle shta sam htela... toki voki.... 5.000 je koshtao , htela sam da kupim od stipendiju da non stop pricham s onog mog kobilana, nego me on razreshio, kao, ce ga preteramo xaxxaxa evo ga i za tv stanicu "TV station with most interesting program, for some people, mostly, for me."
xaxa  xaxaxax , da kupim internat da ga malo renoviram (ima neki napushten internat u Vlasotince, mnogo je skeri), pa da zivim u njega, i shta sam beshe pisala, a, bila bi i biblioteka +, i napravila bi neke tajne stepenice koje vode u odaju punu dragocenih, specijalnih knjiga, i tu odaju moze samo da otkrije jedan chlan biblioteke. Neko poseban. Dalje, shta pishe, da neizostavni konj, klavir, xaxaxa javni toalet, sa specijalnom sobom za Marka, (to u Vl. shta bi gradila) fabrika sladoleda, prodavnice sa slatkishima (asocijacija - Ante - Leskovac - one bombone shto samo tamo ima) , prodavnica za kokice (mada, miz. kaze da zbog vetar onako lepo mirishu, tako da...necemo to)
Nije bitno. Samo znam da bi bilo mnogo dobro da budem biljarderka, poshto bi tad mogla da radim shta hocu (mislim na totalno glupiranje) a da ne povredim nikog.

ohohohohoho, ohohohohoho, o boze, o boze... ohohohohohohoho... kakva ludost, ja ovo za zivota ne videh.
 

 :o

 

[Shumadija do Tokija]

ja mislim da je ovaj vec dobio na loto
(shta chiniti, shta chiniti, pocheh histerichno da se upitujem.....aaaa....tresem se ,,...shta chiniti dadaffjdbjkbsjdhsfndfsdfksddfd_

paaa, znaš kako se kaže... iz tvojih usta u božje ušiiii    

[Kajzer Sose]

hmmm...da, bila bih bogata kučka:)

[Miroslav Ibic]

kinez, jel ovo Vuletova noga??? shta ovo radi??? nisi ga valjda nauchio bezosecajnosti???????????

[El Proyecto]

Smislio savrseno besciljan i monoton zivot i uzivao u tome. A novac bih verovatno potrosio na gluposti.

[Domaci Zdajnik]

Tek sad videh ovaj El Proyekt-ov odgovor. Ne mogu da skontam kako bi iko mogao da zamisli monoton život (on je već tu, po default-u je monoton ako ništa ne preduzimamo), a potom da u tome uživa. Mada, imam prijatelja koji sve čini da bi mu život bio što je moguće manje smisaon i rekao bih da je to ono što hoće (a da u tome uživa - ne verujem). Možda je El Proyecto mislio da mu novac nije potreban. Ja sam mislio da mi novac nije potreban, ali pokazuje se da i ako želiš da živiš u društvu koje ne traži novac, kome novac nije važan, moraš uložiti mnogo novca da bi takvo društvo stvorio. Zato bih ja sada zaista baš voleo da imam mnogo novca. Svašta bih mogao da uradim (naravno, brzo bih uložio, nikada ne bih čuvao za neko vreme ili neku investiciju za nekoliko godina).

Siguran sam da bih uložio novac u nešto što bi mi uskoro omogućilo konstantnu zaradu, bez rizika od gubitka. Tako nešto se danas ostvaruje kupovinom stanova u većim univerzitetskim gradovima. Dakle, kupovao bih stanove i iznajmljivao ih. Nakon tri kupljena stana u takve svrhe, sa tim novcem i novcem koji bih primao kao profesor, mogao bih da se dam u naročito ozbiljan projekat za ozdravljenje društva, što bi mi sigurno bio glavni cilj u životu.

[Monarch]

Kada bih imao neverovatno, ali neverovatno, neverovatno, neverovatno mnogo para onda bih dosta toga dao u dobrotvorne svrhe. Recimo domovima za napustenu decu/decu bez roditelja. Onda bih jedan deo dao matorcima da srede dugo vladajucu katrostrofalnu finansijsku situaciju. Onda bih kupio gomilu sitnica kao sto su: elektricna gitara i sva moguca oprema za istu, dobar muzicki stub sa besnim zvucnicima, nov racunar za 3 hard diska od 160 gb... I jos gomilu takvih bezveznih, povrsnih, cisto paljevinskih stvari.

[El Proyecto]

@ Miz

Pre svega moram reci da sam "ishitreno" rekao sta (ne)mislim.

Pa zivot i jeste sam po sebi monoton. Mislio sam na to da ne bih nista bitno menjao u dosadasnjem zivotu (tipa da bih otisao bih na Karibe i ziveo tamo itd). Novac bih verovatno potrosio na neka sitna uzivanja kao sto je to Monarch rekao - el . gitara, roditelji, nesto sto je "normalno"

Vrlo razumno bi iskoristio novac, ali kazem za sebe (poznajuci se  --- koliko-toliko) da najverovatnije to ne bih uradio jer imam neki cudan odnos prema novcu valjda. A ako bih imao koliko je meni potrebno za zivot, dok ne bih dobio neku ideju o deci-potomstvu mislim da ne bih razmisljao puno o tom novcu gde cu potrositi, ne verujem da bih razmisljao o ulaganju (ako ne bih imao kome da ostavim sav taj novac koji imam).

Ti, za razliku od mene imas tu potrebu da poducavas ljude, da budes nekom "potreban" (na neki nacin), da menjas neke stvari - ljude. Ja nemam, makar ne u toj meri kao ti. To je takvo kakvo je i bez velikih odstupanja nastavljam tako da zivim. Menjam sebe, druge tesko.

Svaka cast kad imas volje za tako nesto.