Istina - laz?

[lanavi]

Da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono sto vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?

Da li se to razlikuje obzirom na formu u kojoj se komunikacija odvija (pisana, verbalna, licna, indirektna)?

Da li je drugacija obzirom na sagovornika i temu o kojoj je rec?

Koliko cesto sebi dozvoljavate bele lazi?

Da li ste u stanju da konstruktivno prihvatite tudju kritiku i procenu?

Da li se izbegavanjem, zaobilazenjem pricanja istine odmaze ili potpomaze kvalitetu odnosa? 

Kako biste podneli iznenadnu moc citanja tudjih misli, onih najogoljenijih, sirovih, nepreradjenih za javnost ali i obrnuto, da vase postanu dostupne drugima?   

[Domaci Zdajnik]

Obožavam ove teme koje se tiču komunikacije. Često o tom razmišljam i uvek mi je interesantno analizirati pristupe drugih, što u konkretnoj komunikaciji, što preko neverbalnih znakova vrednih interpretacije.

Sličnih tema smo imali:
- Komunikacija na internet prostoru, te
- Filozofija-psihologija-ljudi-otudjivanje

Videćemo kako će se ova rasprava odvijati pa je potom možda spojiti sa nekom od ove dve.
Trenutno sam premoren pa ću dati možda nezadovoljavajući odgovor, ali ću se ovih dana ispraviti.

Da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono sto vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?

Moj odgovor bi bio afirmativan. Otud što čoveka smatram bićem koje se otvara drugima onda kad postoji do kraja na način čoveka (dakle, ako nije zao već pokušava ostvariti komunikativnu i operativnu zajednicu sa drugim ljudima, a to se gradi na poverenju, zakonima i istini, a ne na lažima i skrivanju).

Da li se to razlikuje obzirom na formu u kojoj se komunikacija odvija (pisana, verbalna, licna, indirektna)?

Iskrenost među ljudima u svakodnevnom govoru i delanju mislim da se ne razlikuje od medija. Da li je to pismo, živa reč, kaseta, televizija, radio, sms ili e-mail poruka - mislim da neće biti ni od kakve važnosti ako je čovek stvarno dobar, a to dalje znači otvoren prema drugome. Oni koji se kriju iza medija znači da koriste okolnosti ako se prilika ukaže. Pa, onda, kako da kažemo da je neko iskren ako je tako postupio samo zato iz razloga što nije uspeo da se domogne nekog drugog medija, koji bi mu omogućio da slaže (sakrije se)?

Da li je drugacija obzirom na sagovornika i temu o kojoj je rec?

Uvek zavisi od čoveka. O njemu i govorimo. A kad je reč o temi... Mislim da je isto tako jako važna. Na primer, ako se radi o razgovoru (komunikaciji u širem smislu) između nekoliko ljudi a tema je jučerašnja fudbalska utakmica između Srbije i Hrvatske, tada je očekivano da sve što bude izrečeno bude isto tako i ono što ti ljudi stvarno misle. Čini se iz tog primera da su ljudi iskreniji (oni koji obično - u drugim prilikama - to nisu) što se govori o manje važnim stvarima. Da se kriju kako se počne govoriti o nečemu što ima veću vrednost i važnost, što za njih, to i za zajednicu.

Koliko cesto sebi dozvoljavate bele lazi?

Ako su "bele laži" one koje će obradovati sagovornika ili ga makar poštedeti plakanja - onda se njima neretko koristim. I mislim da je to u redu ukoliko takvo ponašanje ne izaziva na duži rok nikakve loše posledice.

Da li ste u stanju da konstruktivno prihvatite tudju kritiku i procenu?

Ukoliko nađem da je kritika konstruktivna, a tu više i nije važno moje prethodno mišljenje o osobi koja mi saopštava, da bi mogla da bude od koristi - uvažavam i zahvaljujem se na akciji obaveštavanja. No, češće sam, kao verovatno i drugi ljudi, sretao one koji bi me kritikovali iz zle namere.

Da li se izbegavanjem, zaobilazenjem pricanja istine odmaze ili potpomaze kvalitetu odnosa?

Gotovo uvek odmaže. Moj primer "belih laži" odnosio se na bezazlene stvari koje mogu da povrede a da ih nije nužno saznati (tj. da ih sazna ona druga strana). Kod velikih pitanja i tema, odlaganje je odmažuće, barem kod mene. Odnos bledi i ljudi se udaljavaju ako se ne razgovara o onom suštinskom, o čemu obe strane često razmišljaju.

Kako biste podneli iznenadnu moc citanja tudjih misli, onih najogoljenijih, sirovih, nepreradjenih za javnost ali i obrnuto, da vase postanu dostupne drugima?

Moje uglavnom i jesu dostupne drugima jer retko šta krijem. To, doduše, ne ide sirovo na "drum", ali uglavnom se ne ustežem od saopštavanja onog što o nekoj osobi mislim. Budem li se i jedan dan suzdržavao, činilo bi mi se preteškim da to čuvam još i sutra, tako da bih izašao pred nju i kazao šta imam.

Što se tiče drugih misli... smatram sebe dobrim čitačem onoga što drugi misle. Uvek ili skoro uvek razmišljam o tome šta li drugi u isto vreme misli (o meni ili nečemu drugom). Uvek sam pri pomisli da dobro shvatam šta je u glavi onih koje posmatram. Stoga, ja ne mogu da odvojim moju svakodnevicu od onoga što bi se stvarno zvalo "čitanje tuđih misli".

[lanavi]

Da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono sto vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?

Mislim da sam prilicno otvorena i iskrena sto u pojedinim slucajevima kod drugih (bar tako kazu) izaziva neprijatan osecaj. Naravno da reci umeju jako da zabole, posebno u okolnostima kada covek nije spreman da podnese istinu ili kad tudje vidjenje stvarnosti vidi kao atak na sopstvenu licnost i misljenje. Stava sam da cu radije podneti neprijatnost i kritiku odmah izrecenu no da cujem ogovaranja i iskrivljene interpretacije iza ledja. Imam naravno dilemu oko nekih zivotnih situacija koje namecu izvesno odstupanje od pravila a sve opet iz razloga nedovoljne ubedjenosti da iskrenost moze da donese dobro. Sve to ukazuje da se ponasam prema sopstvenim pravilima koja umeju da se kose sa nekim unutarnjim porivom za sveprisutnom istinom.

Da li se to razlikuje obzirom na formu u kojoj se komunikacija odvija (pisana, verbalna, licna, indirektna)?

Ne bi trebalo da ima razlike ali primecujem da sam naglija kada je licna i verbalna komunikacija u pitanju. Verovatno iz razloga sto pisani i indirektni nacin daju vremenski prostor da se bar nakratko razmisli i formulise misao, da se sve uoblici i prezentuje za nijansu odmerenije ali sustina je ista jer je stav nepromenjen.

 

Da li je drugacija obzirom na sagovornika i temu o kojoj je rec?

Da, sigurno da jeste jer "nivo" sagovornika i (ne)ozbiljnost teme odredjuje i ritam, vrstu, nacin komunikacije. Jednostavno ne moze da bude istog kvaliteta pa se shodno tome i sam recnik uhodava prema tome. 

Koliko cesto sebi dozvoljavate bele lazi?

Ponekad, posebno u kontaktu sa bliskim ljudima a sve u interesu prevazilazenja teskih situacija koje bi inace obelodanjivanjem potpune istine iskliznule u losem smeru. Pri tom mislim na bezazlenije stvari koje ne mogu da izazovu veliku "stetu". No ucestalost belih lazi bi samo zamaglila i prolongirala ali ne i resila problem. 

Da li ste u stanju da konstruktivno prihvatite tudju kritiku i procenu?

Zaboli priznajem, kada cujem nesto sto ne bih volela ali sam kao sto sam vec navela radija da to istrpim i cujem na vreme no da se "repovi" vuku unedogled, te da greske koje god prirode bile ponavljam zbog necije "uvidjajnosti". 

Da li se izbegavanjem, zaobilazenjem pricanja istine odmaze ili potpomaze kvalitetu odnosa? 

Tu se opet poteze pitanje belih lazi ucinjenih iz dobrih pobuda (ja ih poistovecujem sa dobrom ucinjenim u tudju korist) prema ljudima koji nam znace i koje zelimo da zastitimo. Ne vidim da je odnos narusen osim sto smo "bogatiji" za nesto sto je za drugog bolje da ne zna i sto u okolnostima slabog pamcenja moze da nas oda i na drugoj strani izazove vecito nepoverenje ukoliko ne ume takvu stvar da oprosti. To ima veze i sa "crnom", pravom lazi (onom uradjenom iz licne koristi) koja definitivno znaci unistenje odnosa pre ili kasnije osim u slucajevima osoba koje zarad licnog mira ili ko zna kojih razloga vole da zive u zabludi, prelaze preko otkrivene neistine pa umeju i da oproste koliko god to lose po njih bilo. 

Kako biste podneli iznenadnu moc citanja tudjih misli, onih najogoljenijih, sirovih, nepreradjenih za javnost ali i obrnuto, da vase postanu dostupne drugima? 

 

Sigurna sam da bi mi saznanje o dobijenoj moci prijalo ali iznimno kratko! Koliko god se zalagala za istinu na svakom mestu i pri svakoj prilici (sad cu delovati verovatno poprilicno kontradiktorno), mislim da bih se uplasila onoga sto ljudi imaju u glavama, jer zaista nisam ubedjena u cistotu i pozitivnost ljudskih misli. Ne odbacujem ih apriori ali ih nekako vezujem za normalnost okruzenja i normalnost same osobe. Obzirom da zivot donosi svakodnevne probleme koje mi svojevoljno uvecavamo ili smanjujemo to je i stepen negativnosti (makar u vidu nervoze koja se smatra negativnom) nesrazmerno veci. Ispada onda da je doza pritvornosti i neiskrenosti jedino resenje za mir medju ljudima a i sopstvenu savest koja se uljuljkuje u okeanu kontradiktornih osecanja.
Ne bih volela da najskrivenije misli postanu dostupne svima ili "odabranima"  .

[Morella]

Da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono sto vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?

Ja bih rekla da jeste tako. Retko lazem, a I ako lazem to su sitne lazi tipa “ lose mi je /imam posla po kuci//posvadjala sam se s kevom/” kad mi se ne izlazi. Ili pak “dobila sam/boli me glava” kad mi se ne rade neke druge stvari….
Inace sam prilicno direktna( predirektna) sto ljude cesto povredi a I sama se ujedem za jezik nekad…ali volim kad su ljudi takvi prema meni. Grozim se onih zenskih for a “ Jaaaoooo sto ti dobro stoje farkee” a ustvari  izgledas ocajno ali drugarice nemaju “srca da ti kazu”. Dakle otvoreno I direktno pristupam I volim kad I drugi tako rade.

Da li se to razlikuje obzirom na formu u kojoj se komunikacija odvija (pisana, verbalna, licna, indirektna)?

Razlikuje se utoliko sto u pisanoj komunikaciji( tipa foruma) imam vremena I mogucnost da editujem tekst pa kad zakljucim da sam bila predirektna malo ublazim stvar dok ne bude kasno.

Da li je drugacija obzirom na sagovornika i temu o kojoj je rec?

Trudim se da ne bude razlike.

Koliko cesto sebi dozvoljavate bele lazi?

Kad mi se prohte ;P

Da li ste u stanju da konstruktivno prihvatite tudju kritiku i procenu?

Zavisi od koga stigne I koliko mi je stalo do stvari.
Ali u vecini slucajeva zaista lose podnosim kritiku, dosta sam sujetna I mrzim kad mi se popuje ,kad pokusava da se utice na mene ili kad se prema meni ophodi kao da nemam pojma. Posebno ako sam u stvar upucena. Kad nesto ne znam onda se ni ne mesam I pustam da mi pomognu kritikom I savetom…

Kako biste podneli iznenadnu moc citanja tudjih misli, onih najogoljenijih, sirovih, nepreradjenih za javnost ali i obrnuto, da vase postanu dostupne drugima?

Ne hvala. Ranije sam mislila da bi to bilo bas super ali sad shvatam u kojoj sam zabludi bila. Misao je brza od jezika I samim tim cesto pogresna. Znam koliko sam samo puta za svoju najbolju drugaricu ili dragu osobu, majku pomislila u trenu nesto ruzno ili ih nazvala ovakvim I onakvim –a zaista to ne mislim. I znam da su I oni to isto pomislili za mene hiljadu puta….da li bi uopste postojalo prijateljstvo tada. Da li bi bilo iskrenih misli ako bismo se svi trudili da ih kontrolisemo.
Takodje, ako se vozim busom na fax I u glavi zamisljam sexualni chin ili neku drugu perverziju uma zaista ne zelim da to ceo bus zna I vidi: D

[DramatisPersonae]

1)Da li je otvorenost, iskrenost, nepritvornost ono sto vas odlikuje u komunikaciji sa okolinom?

2)Da li se to razlikuje obzirom na formu u kojoj se komunikacija odvija (pisana, verbalna, licna, indirektna)?

3)Da li je drugacija obzirom na sagovornika i temu o kojoj je rec?

4)Koliko cesto sebi dozvoljavate bele lazi?

5)Da li ste u stanju da konstruktivno prihvatite tudju kritiku i procenu?

6)Da li se izbegavanjem, zaobilazenjem pricanja istine odmaze ili potpomaze kvalitetu odnosa? 

7)Kako biste podneli iznenadnu moc citanja tudjih misli, onih najogoljenijih, sirovih, nepreradjenih za javnost ali i obrnuto, da vase postanu dostupne drugima?   

1) Postoje ljudi dakle, koji imaju potrebu da lazu kada god ne nalaze uskladjenu svoju lichnost sa drugom, oni to uglavnom rade iz potrebe da se priblize tako shto ce pokazivati iskustvo tamo gde ga nemaju, ili da bi dominirali razgovorom tj. stavljali sebe kao lichnost u prvi plan priche pripisujuci sebi fiktivne zasluge. Takve lazi ostaju samo u razgovoru, i opisuju kao shto rekoh emotivan nesklad izmedju dve osobe, ili pak mogu iskazivati primalnu potrebu u choveku da se postavi iznad svojeg bliznjeg, pokazujuci opet da ta osoba koja sebe izdize ne posmatra generalni koncept osobe sa kojom komuniciria, nego je shvata kao npr. neshto shvaceno, kao recimo neku situaciju koju njegova lichnost smatra da je prevazishla, pa s obzirom za manjak interesovanja porekla ideja kao i same ideje koje bi osoba B iznosila, prva osoba ima za potrebu da pripisuje sebi ne racionalna delanja koja bi izdigla njega nad uchinkom osobe B, te pokushavajuci dalje da pripishe teznju razgovora sebi, i privlacheci paznju na sebe. Ovakva vrsta laganja, po meni, nema vecu korist van razgovora, i mozemo je primenjivati samo na osobe kojima se ne tezimo otvoriti, i primiti u neki nash "lichniji zivot" od onog kojeg pokazujemo. Dakle, svako laganje iz obesti bi trebalo da degradira osobu kojoj je upuceno, i da iskazuje nashe vrlo malo interesovanje za njene ciljeve, svako laganje iz prinude gde ne postoji prinuda nego je ona sama naneta osobi tokom neuskladjenosti krajeva razgovora ili barem u vidu potencijalnijeg razgovora je referentna samo na osobu koja laze, tj. mi sa njima ne ugrozavamo osobu pored sebe, jer se odnosi na nas same, tj. lazemo sebe ne radi potrebe da nametnemo sebe iznad konverzacije nego radi upotpunjavanja rupa u nashoj lichnosti koja se recimo ne poklapa sa izvedenom predstavom o nama samima pri chemu imajuci u vidu da ako mi ne potenciramo tu laz koju smo izrekli radi upotpunjavanja, mozemo se recimo uvek izvuci na slobodnu volju ako neko krene da se lati tih popunjenih rupa, te bi samim tim trebalo da dopustimo drugima da popunjavaju te rupe kako oni hoce, jer ce svako da popunjava onim shto mu je drago, a mi samo da vrshimo afirmativan odnos prema tome i prema nama samima ako to ne ugrozava ni na kakav nachin nas same. Ako drugi pokushavaju da vam pripishu neshto shto bi njima smetalo, ljudi ce to prihvatiti recimo ako smatraju sebe nad tom osobom, pa ce krenuti u dokazivanje svoje vrednosti u tudjim ochima pomocu drugih stvari koje se ne tichu direktno te "rupe". Ovo je pasivno laganje.
Dakle, laganje moze da sluzi kao i stvaranje odnosa izmedju drugih ljudi i nas samih, ali u principu bilo kojim laganjem pokazujemo nesklad izmedju onoga kojeg lazemo i nas samih.
Takodje bih rekao da mene lichno odlikuje ono shto je trenutno neophodno, dakle ako osobu smatram udaljenom od sebe, ja cu biti skladniji da je lazem, ali na pasivniji gore opisani nachin, jer mi je laganje radi nadmoci onemoguceno patoloshki. :) Tako da svi osobe koje su nam privrzenije od drugih cemo redje lagati, tj. cemo se redje naci u poziciji da ih lazemo, jer nam je stalo do njihove kritike samih sebe.

2)Vrlo interesantno zapazanje, koje povezuje ono pitanje o formi komunikacije i nas samih.
Kao shto je spomenuto, mi smo uvek u lichnom tj. razgovoru licem u lice nadjeni u nekoj situaciji poklapanja mishljenja. Ako nam se tad mishljenja ne poklapaju mi se uvek nalazimo izazvani kroz bilo koje negodovanje od strane osobe kojoj pokushavamo objasniti sebe. To je zbog referencije. Chovekovu paznju ce uvek sa razgovora odvlaciti milion stvari na osobi sa kojom razgovaramo, i josh gore ce one da se ukljuchuju u razgovor indirektno, kroz uzrochnost. Dakle, u razgovoru licem u lice, mi uvek manje paznje posvecujemo konceptu suparnikove priche, upotpunjavajuci je mnogim drugim reakcijama, i stvarajuci opsenu koja ce nam pobuditi emocije. Dakle, ovde je u pitanju to shto mi sve shto vidimo stvaramo sebi predstavu toga, koja na nas utiche na emotivnom planu. Chesto se primenjuje princip borbe za pripadnost. Npr. mi sa nechim za chega smo emotivno apatichni i chemu ne tezimo cemo se manje svadjati, imati manju potrebu da stvaramo emotivnu reakciju (koja ce pomoci da razbijemo granicu izmedju potrebe laganja i stava prema osobi) zbog toga shto nismo emotivno upleteni i ta stvar ne sachinjava nash osecajni zivot. Emotivne reakcije se stvaraju samo naspram onoga shto ne mozemo da posedujemo, pa samim tim i da modelujemo po nashem navodjenju. Npr. sa forumima i pisanim nachinom izrazavanja je malo drugachije, jer mi uvek imamo mogucnost da usled negodovanja u konverzaciji jednostavno zavrshimo konverzaciju, jer nam osoba koja stoji iza pisanog odgovora vrlo malo znachi, sa obzirom da je ne vidimo i da ne mozemo da je posedujemo, tj. nismo privucheni njom.
U tom sluchaju ce samo volja nasheg razgovora nastavljati razgovor zbog potrebe samoafirmiteta lichnosti.

3) odgovorih na to u ovom prethodnom.

4)o belim lazima sam pisao gore, one spadaju pod definiciju pasivnih, neagresivnih lazi te se javljaju samo kao nadovezivanje, i ne ugrozavaju drugu osobu. Ali svejedno ih to ne opravdava, i ne chini moralnim, jer mi opet stvaramo nerealne tachke o svojoj lichnosti, chesto koje mi sami koristimo da se ophodimo prema samima sebi, pa samim tim ne lazemo druge nego vishe lazemo sebe. Ako bilo ko hoce da stvara ne realnu sliku o sebi, njemu je to dozvoljeno.

5) Dve stvari su nedogledne, ljudska glupost i ljudska sujeta. Koje oboje mogu biti dobro iskorishtene, ali u odredjenoj dozi. Takodje se mora napraviti realna procena suparnika pre njegovog mishljenja da bi se utvrdilo da li ta kritika stoji na dobrim osnovama. Uglavnom, kao shto rekoh, pri upoznavanju suparnika, ili bilo kojeg drugog choveka, trebalo bi da shto vishe ne uplicemo lichne emocije, ili lichne reakcije na njegove postupke, jer su one vezane za nas same a ne za druge ljude. Tako da u biti i glupaci nekad mogu da govore dobre i pametne stvari. Ali prechesto govore gluposti, i ko im kriv. hehehe

6) U odnosu se vaga dobro i loshe ne prestano, i ako cesto dovodimo oboje u nezgodne i neprikladne situacije koje nece podsticati dobre odnose, logichno je da ce samim tim i odnos oticu u k****. Dakle, ono shto moze ugroziti odnose izmedju dve osobe jesu uglavnom njihove podloge prema stvarima.  Ako nisu izgradjeni od istih ili barem slichnih materijala onda ce naravno teshko biti jedno drugog pratiti, i posle odredjenog vremena ce to naici zamornim i odustace od toga svega.

7)Vrlo lako, ja vecinu vremena ne razmishljam.

[lanavi]

Jedna od stvari veoma popularnih na nekim stranim medijima (obicno su to show programi sa publikom i telohraniteljima - tipa Springer) a predvidjena za zabavu sirokih narodnih masa, jeste upotreba detektora lazi radi utvrdjivanja ocinstva, provere vernosti i sl. Zastrasujuce je koliko je ljudska glupost otisla daleko a posebno potreba ljudi da se tako eksponiraju i degradiraju.

Kad sam vec kod toga evo jednog vica:

 Dodje Ciga na buvljak i prodavac mu ponudi detektor lazi za samo 100 dinara . Ciga se zacudi kako tako jeftino, i kupi ga nakon kraceg razmisljanja. Dolazi on kuci i u tom trenutku dolazi i sin iz skole.
- Sta si dobio iz matematike? - upita ga majka sa vrata.
- Pet!
''Tuuuuuuut''. - oglasi se detektor lazi.
- Ma, govori, sta si dobio?
> - Cetiri.
''Tuuuuut''.
- Mamu ti jebem, govori! - nervozno ce majka.
- Jedan.
- Ja kad sam isla u skolu imala sam sve petice! - doda majka.
''Tuuuuuuuuuuut''. - ponovo se oglasi detektor.
- Pa dobro, nisam, ali nisam imala ni sve jedinice.
Ukljuci se i otac u pricu:
- Kad sam ja is'o u skolu...
''Tuuuuuuuuuuuuuuuuuut''. - prekine ga detektor.
- Pa, dobro, da sam is'o nikad ne bi imao sve jedinice.
- Ma nosi se, sta me napadas! - razurla se sin.
A majka skoci:
- Kako to pricas sa OCEM !
''Tuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuuut   !!!!


No, ono sto mi podstaklo na ponovno pisanje ovde jeste sledece: da li bi ikada igrali igru istine sa nekim bliskim (partnerom ili prijateljem)?

[Domaci Zdajnik]

Zavisi od toga sa kojim prijateljem. A sa partnerom/partnerkom, sigurno bih igrao. Čak mislim da bi ta vrsta otvorenosti u startu bila jako dobra stvar. Možda nakon pet-šest godina ne bih imao tu potrebu, ili makar ne bih forsirao tako nešto, ali bih rado igrao tu igru na početku neke (ozbiljne) veze.

Sa prijateljima imam nešto drugačiji odnos... Mislim, sa njima ne govorim o nekim stvarima, pogotovo o tim intimnijim... (što ne znači da je to prijateljstvo loše). A u temama koje su nam interesantne (diskusije koje su nam interesantne) nema potrebe da bilo ko bude iskren.

[DramatisPersonae]

Pazite, u biti je laz samo potencijalna istina.

[lanavi]

Zavisi od toga sa kojim prijateljem. A sa partnerom/partnerkom, sigurno bih igrao. Čak mislim da bi ta vrsta otvorenosti u startu bila jako dobra stvar. Možda nakon pet-šest godina ne bih imao tu potrebu, ili makar ne bih forsirao tako nešto, ali bih rado igrao tu igru na početku neke (ozbiljne) veze.

Sa prijateljima imam nešto drugačiji odnos... Mislim, sa njima ne govorim o nekim stvarima, pogotovo o tim intimnijim... (što ne znači da je to prijateljstvo loše). A u temama koje su nam interesantne (diskusije koje su nam interesantne) nema potrebe da bilo ko bude iskren.

Postoje prijatelji i prijatelji, odnosno moze to da se kategorise kao bliski (intimni)na jednoj i dragi ali ne bliski ljudi koji pri tom imaju jednaku vaznost u zivotu pojedinca. Ne pravim razliku kada je igra istine u pitanju samo sto bi ova prva grupacija imala prednost da bih uopste zapocela igru. Time bih testirala prijateljstvo i sebe pre svega.
Sto se partnerstva tice tu se ne slazem sa idejom da se takva stvar uradi na pocetku veze, ne zato da bi se nesto svesno sakrilo ili odlozilo vec iz prostog razloga sto se sa nekim ne poznajes dovoljno dobro da bi mogao da procenis kako i koliko dobro laze. Naravno, nekako se podrazumeva da ako je igra istine prihvacena onda i treba postovati njena pravila ali zar nije retko da se upravo na pocetku necega stvari predstavljaju malo boljim no sto jesu, otud mi isplivavanje belih lazi uopste ne izgleda nemoguce.Znatizelja je normalna pojava ali iskopavanje svega i svacega ne smatram dovoljno dobrim ako ne mozes da podneses bas sve detalje.  No, ono sto je zanimljivije jeste ono posle, odnosno period kada se veza koje god vrste ustali i traje, pod naletima dobrih i losih okolnosti...tada treba ispitati i dozvoliti (opet pod uslovom da mozes da cujes sve ali i izbacis iz sebe) igru. Reci su (bejase o tome postova na drugoj temi) ubitacne ponekad, koliko i beznacajne, pa njima treba oprezno baratati.

[lanavi]

Da, nesto sto je aktuelno u poslednjih par nedelja, nesto sto me malo potreslo i podstaklo na razmisljanje o dobroj strani laganja. Tice se bolesti rodjake, zene starije dobi, koja jos uvek nije svesna svog izvesnog kraja, verovatno jako brzog. Iako u bolovima, sa laganim otkazivanjem zivotnih funkcija, usredsredjena na tegobe ali i savete koji joj svi okolo daju, ona veruje u svoje ozdravljenje i nadu koja joj se uliva. Svi jako dobro zasada igraju svoje uloge. Zar bi uostalom i moglo da bude drugacije, da li bi imalo ikakvog smisla da se nekome u lice saspe takva istina? Ne verujem, a opet licno ne bih volela da me neko zavarava i stavlja u poziciju nesvesnog bica. Time bol niti biva manji, niti je okolini lakse a bolesnik ce veoma brzo da uvidi svu besmislenost nase pritvornosti. Nije li bolje da se pruza uteha druge vrste? No, za onog koji smrt smatra konacnim krajem mozda to i nije najbolje resenje, ne znam...   

[DramatisPersonae]

morao bih se pronaci u onom delu gde govorish da nije u redu zavaravati bice o chinjenichnom stanju. Mislim, besmisleno bi bilo ulivati nadu u ono shto ima konachan kraj.

[Domaci Zdajnik]

Pak, ja mislim da sve ima konačan kraj tako da u tom slučaju ništa ili nikoga ne bi valjalo zavaravati ni oko čega. Glede navedene situacije, setio sam se da lekari stalno iznose kako stvari stoje svojim pacijentima, i često sebe zamišljam u njihovoj situaciji kada im se saopšti da imaju kancer i da će, logično, umreti u najboljem slučaju "tek" za par godina, a u najgorem za par meseci. U toj situaciji, čini mi se, sve mi postaje milion puta mračnije nego što je bilo i sve, baš sve gubi i ono malo smisla što je imalo. Kada ne bih znao ništa o tome još bih imao da živim nešto, dok me jednom smrt ne bi dohvatila. Znajući istinu gubim svaku vezu sa stvarnim okolnim životom. Mislim da bi mnogim ljudima više odgovaralo kad ne bi morali da znaju takvu istinu, bar ne toliko vremena ranije. Ipak, kad je zdravstveno stanje u pitanju lekar mora da saopšti dijagnozu, a kroz nju pacijent može da shvati od čega boluje i, neretko, koliko mu je ostalo do kraja. Drugi (bližnji), verujem, nisu dužni da saopštavaju tako teške vesti i još više zagorčavaju život onome koga vole.

[Morella]

No, ono sto mi podstaklo na ponovno pisanje ovde jeste sledece: da li bi ikada igrali igru istine sa nekim bliskim (partnerom ili prijateljem)?

~ Bih…Doduse Istina /Izazov ili ta igra istine spada u meni omiljene “drustvene igre”..ali ljudi uglavnom nece da se igraju jer nikad ne biram izazov pa predstavljam valjda “smor igraca”….
To je dobar nacin da se probije led ali ne preporucujem da se igra u pijanom stanju….

Ne pravim razliku kada je igra istine u pitanju samo sto bi ova prva grupacija imala prednost da bih uopste zapocela igru.

Takodje. Doduse mnogo ljudi ima tu neku odbojnost ka ovome…. Meni je uglavnom teze da igru zapocnem sa dobrim prijateljima jer se oni postave “ Pa sta ima da se pitamo znamo sve jedni o drugima”. Takodje mislim da ne treba forsirati ovu igru ako ljudi nece…. Izgeda da kod vecine postoji odbohost prema  tome sto im biva “nametnuto” da moraju odgovoriti na pitanja….mislim da se takvi lakse I mnogo bolje otvaraju u nekom nazovi “neformalnom” razgovoru…tj onda kad smatraju da odgovaraju bez prisile I iskljucivo svojom voljom.

Da, nesto sto je aktuelno u poslednjih par nedelja, nesto sto me malo potreslo i podstaklo na razmisljanje o dobroj strani laganja. Tice se bolesti rodjake, zene starije dobi, koja jos uvek nije svesna svog izvesnog kraja, verovatno jako brzog. Iako u bolovima, sa laganim otkazivanjem zivotnih funkcija, usredsredjena na tegobe ali i savete koji joj svi okolo daju, ona veruje u svoje ozdravljenje i nadu koja joj se uliva

Licno mislim da treba da nastave sa igranjem uloga….ako je vec sve otislo toliko daleko zena ce biti povredjena I predace se mnogo lakse. A smrt je ceka iovako I onako. Ne kazem da je dobro zavaravati nekog ali to vazi za slucajeve da za osobu postoji sansa ili je u pitanju manje izvesna situacija. Koliko vidim ovoj zeni je smrt izvesna , istina joj nece pomoci. Kazem moze joj samo odmaci jer je upravo ta zivotna snaga tera da se bori. Ako vec mora da umre da umre koliko toliko srecna I s nadom.
Nadam se da ovo nije zvucalo grozno sa moje strane…. Samo hocu da kazem da je vrlo tesko na neki ,bilo koji nacin utesiti coveka koji umire. Ako vase maske padnu svi cete dozvoliti sebi da pokazete prave emocije pred njom. Napravicete tezu situaciju njoj...em ce biti tuzna zbog izvesne smrti em ce i vas imati na teretu tj grisce je sto se vi sekirate.

[lanavi]

Ovde je bilo price o istini i lazi u odnosu na druge...medjutim, koliko je svako od nas iskren prema sebi? Koliko cesto bivamo surovo otvoreni prema onome sto nas muci iznutra, ima li objektivnosti ili se subjektivnost kao odraz slabosti prema sopstvenom bicu i tu namece kao pravilo?
Mislim da je jako dobro kada je osoba u stanju da prekopa po svim svojim skrivenim kutovima. Moze se tu naici na kojekakve lesine i nakaze od kojih se dize dlaka na kozi no zar to ne pomaze da se spoznaju najgori porivi i posledice proslog?

[DramatisPersonae]

Ovde je bilo price o istini i lazi u odnosu na druge...medjutim, koliko je svako od nas iskren prema sebi? Koliko cesto bivamo surovo otvoreni prema onome sto nas muci iznutra, ima li objektivnosti ili se subjektivnost kao odraz slabosti prema sopstvenom bicu i tu namece kao pravilo?
Mislim da je jako dobro kada je osoba u stanju da prekopa po svim svojim skrivenim kutovima. Moze se tu naici na kojekakve lesine i nakaze od kojih se dize dlaka na kozi no zar to ne pomaze da se spoznaju najgori porivi i posledice proslog?

Adopt, adapt, and improve. (moto of the round table)