Ja bih ovo prevela da ne zelis da imas aktivan (ni psihicki ni fizicki) odnos prema necemu sto te se ne tice a ne veru.
Ono što sam tvrdio glasi da ne možemo imati verski odnos prema nečemu što nas se ne tiče (prema čemu nemamo odnos neke vrste interesovanja). A da bismo to proverili dovoljno je da zamislimo veru prema bilo čemu i videćemo da su to stvari koje nas se tiču (koje poznajemo, ili prema kojima smo imali ili ćemo imati nekakav odnos). Ništa od onoga što nismo upoznali ne bi za nas moglo da bude objekat vere.
Ako ipak tako nešto postoji, hajde da nađemo primer.
Sa druge strane da li bi trebalo samo reagovati na ono sto nas dotice (od cega imamo koristi ili stete) ili mozemo kao pasivni posmatraci da vrednujemo tudja verovanja i prema tome korigujemo svoje stavove?
Da bih korigovao svoj stav o veri potrebno je da mi vernik ili pristalica neke verske zajednice ukaže na prednosti i argumente verovanja. Ovako, kroz prazne priče i očigledno bežanje u iracionalno, izigravanje ovog realnog sveta (što se meni čini kao put u legitimnu/"zdravu" psihozu) na način koji niti razvija um, niti vodi nekakvom uživanju, čini mi se da ne deluje zadovoljavajuće.
I moj glavni razlog zašto sam protiv vere u boga još snažnije se učvršćuje.
Ispada da ce reakcija nastati samo ukoliko se to nesto drugo kosi sa nasim vec ustaljenim misljenjem a to je na primer reakcija ateiste na vernika i njegovo poimanje zivota.
Reakcija ateiste na vernika i njegovo poimanje života je otprilike ovakvo (takvo je i moje):
- taj čovek mora biti intelektualno lenj,
- taj čovek mora da ima smisla za trgovinu,
- taj čovek mora biti neko ko boga i ne može da pretpostavi, jer kad bi ga pretpostavljao živeo bi kao ateista, i tako mu najbolje služio,
- taj čovek mora biti neko ko se strašno boji smrti,
- taj čovek mora biti neko nesposoban za postavljanje pitanja,
- taj čovek ne može biti intelektualac, ili ako jeste onda nije predan tom zvanju, budući da ne preispituje ono u šta naročito veruje.
Nauka se razvija, kako rekoh, kroz indukciju koja uključuje verovanje u ispravnost nekog slučaja, koji se onda podvrgava procesu provere i verifikacije. U teologiji i veri ne postoje ovi procesi, već se ono dato uzima kao gotova stvar, uči se napamet i propoveda kao istina. Sasvim suprotno naučnom umu. I zbog tog karaktera vere i vernika ja sam sklon tome da propagiram ateizam kao kritičko stanovište slobodnih ljudi. I mislim da je sa pedagoške strane to imperativ svakog učitelja (stoga sam insistirao na tome da se veronauka izbaci iz programa za srednju školu).
No ima li smisla i potrebe secirati vernika kako bi se umanjila njegova pokretacka snaga i podsmejati mu se sto sebi zeli da opravda ovozemaljsko trpljenje u ime neceg boljeg koje kao nagradu ocekuje?
Nema smisla, i tako je ovaj prigovor u redu. Ja ne mogu da nateram čoveka koji ne želi da studira da postane doktor nauka i da se uzdigne od mediokriteta, ali mogu da zagovaram učenje i bavljenje značajnim naučnim radom, pošto bi to moglo da pomogne društvu u kojem živim da postane lepše, poštenije, urednije, inteligentnije, moćnije u svakom smislu. Meni to odgovara, odgovara intelektualcima da i drugi budu na njihovom nivou, odgovara dobronamernim političkim subjektima jer će to stvoriti svesne građane koji će znati da biraju svoju budućnost. Vernik nije naučio da preispituje ono što je pred njim, pa će tako biti sklon i u drugim oblastima životnog iskustva da stvari uzima kao gotove i neće postavljati pitanja. Takav "mentalitet" naših ljudi mislim da je jedan od faktora koji su upropastili ovaj deo Srbije, a devedesetih Srbiju uopšte (otud ono okretanje Crkvi od rušenja komunizma, buđenje nacionalizma i svega onog najgoreg što se bilo zauzdavalo skoro pola veka).
No, ponavljam, ako neko želi da živi kao budista ili hrišćanin, i time ne ugrožava neposredno nikoga, to je njegovo pravo i neka radi kako želi. Moje ne sme da bude da ga sprečavam u tome. Moje je jedino da propagiram kritičko postavljanje spram onog datog, a ne prepuštanje verskom "saznajnom" aparatu.
Da li je zato sto se skruseno pokorava, sputava i sebi namece ogranicenja na putu ostvarenja viseg, moze smatrati losijim od onog koji se tome podsmeva? Meni se cini da iako je (mozda) pozadina takvog verovanja nesto da ne kazem iskrivljeno ali mozda lukavo, to mu daje sansu da bude bolji covek od onog koji ce pljunuti na sve i reci “ bas me briga, meni je bitno sada i ovde, nista drugo ne postoji i nema dokaza, radicu sta zelim, samo jednom se zivi”.
Ogromna je zabluda, i to uglavnom forsirana od strane nemoralnih (vernika) to da ateisti ne znaju za ograničenja, pogotovo ona u pogledu stvari morala. Rekoh već, vernik čak i ne može da bude moralno okarakterisan jer on nije slobodan čovek (Sartr je to davno rekao, i čini mi se da je apsolutno u pravu), budući da postupa prema kanonima i prema potrebi da zadovolji volju boga, apostola ili nadređenog unutar verske zajednice (može to da bude i neki crkveni akt). Ateista je, sa druge strane, podvrgnut onom najtežem među zakonima, i pod iskušenjem da čini zlo (budući da je slobodan čovek), a taj zakon je da čini ono što želi drugi da čine (kako reče Kant, u sličnoj formulaciji kao kategorički imperativ), i što želi da bude princip opšteg zakonodavstva. To znači da će ateista, vođen onim dobrom po sebi, onim golim dobrom koje želi drugome i sebi, činiti dobro, a ne time što će za to biti nagrađen na bilo koji način od boga ili verske zajednice (ili od istih neće biti kažnjen). Taj slobodan čovek je u prilici velikih moralnih iskušenja i njegovo dobro je neuporedivo veće od onoga koje čine (silom) neslobodni ljudi (vernici, robovi, politički poltroni u predizbornim akcijama, ili kvazi-džentlmeni pred devojkama). Pred ateistom, slobodnim čovekom, ovaj neslobodni vernik izgleda neopisivo slabo, u intelektualnom, moralnom i svakom drugom pogledu, iako može da pretpostavi da možda čak i prijatnije živi (opet to bi Sartr rekao), pošto ne mora da se suočava sa životnim situacijama, sa moralnim dilemama, i ni sa čim od onoga što čoveka osvedočuje kao slobodno biće (zbog toga će se u egzistencijalizmu i kazati da je sloboda mučna).
Fizioloski gledano roditelji donose dete na svet a da li je za to zasluzan samo spoj jajne celije i spermatozoida ili je pricu jos neko pogurao to ni sama nauka ne moze da objasni (uostalom ona se i ne bavi drugim no cinjenicama a ova tema ne moze da barata pukim cinjenicama), tako da osim mami i tati mozda treba da zahvalimo (ili da oteramo dodjavola za zlu sudbinu) i visoj sili zvanoj Bog (neka bude i sudbina, kosmicke sile, zvezde, bela ili crna magija – karikiram).
Ne bavim se tim stvarima i ne bih mogao da znam stručno da prigovorim, ali rekao bih da se oni ljudi u belom koji se bave trudnicama i trudnoćom nikako ne bi složili sa tim da medicina i nauka kojom se bave ne znaju da daju odgovore na to kako se u jajnoj ćeliji razvija život.
Kažem, pošto ne znam ništa o tome, neću dalje prigovarati, iako zadržavam veru u to da je nauci sasvim jasno šta se događa u utrobi žene u tih devet meseci, i može da opiše u svakom trenutku. Mislim da ne bi oni dozvolili da se bog meša u njihov posao i ono što su imali za zadatak da proučavaju na osnovnim studijama.
Racionalno ne moze da bude objasnjivo kada se neko upinje celog zivota i radi jako tesko a da nekako sve ide trapavo, mukotrpno …mozda i tu treba zahvaliti necemu trecem jer svakodnevica demantuje da ulozen ne znaci i naplaceni trud.
Da, to se događa, ali istovremeno to ne bi trebalo da čoveka odvrati od činjeničnog i racionalnog tretmana tih činjenica. Sam svedočim sebi svakog dana da se trud ne isplati, ali od toga se ne može odustati. Odustati od takvog života za mene je beg u ludost ili apsurd (odnosno veru, prema Kjerkegoru).
Mozda bi trebalo zahvaliti cinjenici da smo zdravi (fizicki i psihicki), da nemamo neki hendikep ili manu a u nekim slucajevima da smo uopste i zivi kada nastanu katastroficne situacije. Sta sa onima koji prozive miran zivot, ususkani u krugu porodice, uz posao koji ih ispunjava ili makar kao avanturisti bez ikoga ali puna srca i duha sto su se ostvarili…da, ispasce da je sve njihov izbor a i napor koji su ulozili u sve to…ili drugacije – sam sam kovac svoje srece, da li?
Rekoh, licemerno je i nepošteno zahvaljivati bogu za tako sjajan život ne samo ako smo se kroz taj isti život trudili da postignemo sve što imamo (nijedan doktor nauka nije dobio titulu zahvaljujući bogu, nego zagrejavši stolicu i učeći nekad i 20 sati dnevno mesecima), nego i zbog toga što bismo mogli i da pogledamo oko sebe, da se osvrnemo i shvatimo da je onaj par tamo u komšiluku izgubio dete nakon deset dana života, dobilo tumor na mozgu i umrlo, a onog drugog para dete od pet godina dobilo metak u čelo i krivo ni dužno. I sad, zahvaliti bogu na tako divnom scenariju za nas, i tako groznom za onu nedužnu čeljad. Ne, ja to ne bih tretirao kao božje delo. A ako bi bilo, takvog boga bih javno pljunuo, posred čela, pa i neka mi je dao svo zdravlje i sve pare sveta.
Da li je smrt zaista i konacnost? Sa aspekta ovozemaljskih bica, smrt deteta ili umiranje mladog bica kome “nije vreme” , sve to izgleda kao nenadoknadiv, uzasan gubitak (sto naravno i jeste) i tesko da moze da bude opravdano bilo kakvim visim spoznajama, ali ako vernik takvu tragediju prihvati kao neminovnost koja ima za cilj da ga nauci podnosenju gubitaka, mozda vrednovanju samog zivota i ljudi oko sebe, onda ce i pored poljuljane vere u Boga koji mu je oduzeo drago bice jos nesto i nauciti. Za onog otrgnutog od ovozemaljskog zivota to ne mora da znaci nikakav kraj, vernici kazu da su takva deca andjeli i da ih je Bog priveo sebi bas zbog njihove cistote i nevinosti.
Deca umiru od raka, u mukama koja samo ona mogu da znaju, druga otkinutih nogu i ruku u zemljama u kojima se ratuje... bog im poslao raketu u kuću... da oduzme detetu od dve i po godine život, kako bi postala anđeli. To je priča koju može da prihvati u očaju svaka normalna porodica, a bez tragedije svaki sumanuti vernik. Nijedno normalno biće u normalnim okolnostima, bez potrebe za utehom, takvu ludačku priču ne bi uzimalo za ozbiljno. U ovom slučaju vera je opet zaklon od surove realnosti, ali se bojim da kroz takve priče može te jaden vernike da otera u ludilo, psihozu, zamenu stvarnog za irealno, izmišljeno.
Nije zaludno pitanje zasto nekada na zemlji ostaju najgori…mozda zato da bi se jos dublje srozali u svojoj ljudskoj bedi – iskusenje ljudske niskosti i propasti.
Na zemlji ostaju najgori jer su se verom zarazili oni koji bi možda mogli da spreče zlo da se baškari ulicama, gradovima i zemljama. Ti vernici, koji sebe u svojoj sleposti smatraju dobrim ljudima (a ja ih smatram odgovornim za mnoge ratove i zla koja su se desila od pojave hrišćanstva pa do danas), dozvoljavaju da zlo čini ono što hoće, i nije ih briga, sve dok su oni sjajno raspoloženi u svojim sozercanjima božje istine. Čak u svom bezobrazluku tvrde da su ovi zli u stvari - ateisti, ti bezbožnici koji kad bi se bojali boga zlo ne bi činili. A, naravno, ne vide one koji spašavaju zadnjice upravo tih malih, učaurenih vernika, te ateiste - ratnike za bolji život i mogućnost vernika da i dalje nasmejani čekaju svoju svetlu smrt, tj. odlazak pred bradatog čike.
Ljudi se nimalo sustinski nisu promenili i njihov nagon za vladanjem, ubijanjem, nadmoci je podjednak kao i u vreme pecinskih zajednica. Razlika je samo u tome sto se mnogo toga od nepodobnog i sramnog kanalisalo kroz zakone ali i to ne svuda.
To je ona stara priča, još od Hobsa, da je čovek čoveku vuk, pa je tu vera da ove vukove zauzda, ili će to uraditi zakoni (država). Ta paranoična situacija vernika, koji smatra da mu je spoljni svet, zajedno sa zlim nevernicima, ateistima, zna da ga učvrsti u toj veri, kao nekoga ko prihvata da je zao i nikakav, i mali, i u svom ovozemaljskom životu beznačajan, ali pred bogom veliki. Taj pokvareni vernik se uzdigao od običnog zlog čoveka i sada, ispaštajući dobrovoljno u ovozemaljskom životu misli da će iskupiti sve zlo koje poseduje, i čist ući u onozemaljski svet.
Sjajna priča, samo, čini mi se da naročito deluje potcenjujuće spram boga, kad bi ovoga bilo.
To što čovek nikako nije - čoveku vuk (što psihologija može da dokaže), vernika u stvari samo otkriva u priznanju da sam jeste nikakav, da je nesposoban za moralno delovanje (jer prepoznaje u sebi da je zao i da ne bi mogao da čini ništa dobro da nije boga koji bi ga za to nagradio), i da se teši time što smatra da su svi tako ništavni kao on (ovo je stav koji provejava iz svih antihrišćanskih dela Fridriha Ničea, sa kojim se u ovom času mogu sa zadovoljstvom složiti). Tako vernik poziva čovečanstvo da mu se pridruži u priznanju da je ispunjeno zlom kao on sam, umesto da se uzdigne nad tom zlom prirodom (ako stvarno jeste zao - mislim na vernike pojedinačno) i pokuša da postane nešto drugo (moralni ateista). Slab kakav je, nezamislivo mu je da čini bilo šta dobro samo zbog toga što će nekome drugome to pomoći, i poziva u pomoć boga, da ga nagradi za sve što bude činio - odnosno za sve svoje uzdržavanje od zločina prema drugima - u svom skrušenom životu.
Mislim da je zivot danas poprilicno jeftin i da se samo zavaravamo idejom o sopstvenoj (ili globalnoj ljudskoj) znacajnosti. Da to jeste, ne bi bilo gladnih, bolesnih, ratom ugrozenih, prodatih i ponizenih.
Ne mogu sa tim da se složim, i dovoljno je da pogledam samo u vojni sistem ove zemlje (koja nije ni blizu u pogledu ljudskih prava u poređenju sa Zapadom) koji dozvoljava da se u slučaju rata građanin ne odazove, odnosno da odsluži civilno vojni rok i pozove se na prigovor savesti. Tako građanin čak ne mora da služi državi u slučaju rata, da postane njeno topovsko đule i broj, na kraju kosti u mrtvačkom kovčegu.
Zatim, dovoljno je da pogledamo koliko su se često nekada vodili ratovi, a koliko se često danas vode. I kako se tretira onaj koji pokuša da pokori druge narode (doduše, još uvek onaj ko je na svetu najjači može da povede ratove, ali mnogo opreznije nego tokom istorije, kada su ratovi buktali na sve strane vođeni imperijalističkim silama).
Čovek više nije zadovoljan da bude ratnik i sluga države. Danas je država sluga građanina, i tako se civilizacija nastoji ukrotiti, i poštovati čoveka, njegov život, više od bilo kakvih kvazi-interesa (državnih, imperijalističkih i slično).
Da je mozda samo malo vise ljudske vere a neka bude i straha od Boga, mozda bi svet bio mnogo lepse mesto za zivot.
Ovo su bile reči i jednog mog profesora na fakultetu koga ne cenim preterano. Tako mi je prigovorio kad sam mu objasnio šta znači "moral vernika" spram morala ateiste. Kaže: ma, dobro, ali kad bi svet bio pun bogobojaznih vernika, ne bi se usudili da vode ratove. Istina, istina, ne bi bilo ratova jer bi se svi bojali božje kazne (zato se hrišćanstvo i ustoličilo kao zvanična vera slabih i potlačenih u rimsko doba, i pozivalo na skromnost, odustajanje od agresivnosti, od osvajanja i borbe za moć), ali je po mom mišljenju to prevelika cena. Ta laž, golema laž koja bi svet držala mirnim je sasvim nepotrebna ako bi se sve obrnulo za čitav krug u drugu stranu i tražilo da svi budu ateisti, slobodni ljudi (bez ikakvih laži i nametnute a besprekorne istine o navodnom bogu), koji će delovati moralno. Teže je nego drogirati ljude verom, ali je put istinoljublja, put u kritičko, svesno društvo, društvo ljudi-ajkula (takvih ljudi koji kažnjavaju neispravno, a sežu sve većim otkrićima), ljudi-boraca, ljudi koji ujedaju od znanja i želje za saznavanjem novog, i ljudi koji dobro čine jer stvarno vole ovog drugog, i znaju razlog zašto ga vole, a da taj razlog nikako ne bude trgovina sa bogom.
Meni je draze objasnjenje nesvestenog lica jer ce ono svesteno po prirodi stvari izvuci iz rukava retoricki odgovor koji meni nije dovoljan. Uostalom on je i placen da prica o tome, makar ne mislio u dubini duse…ali je zanimljivije uociti motiv onoga ko na to nije prisiljen a u jednom momentu je presekao i shvatio sta oseca i zeli.
Valjalo bi te ljude malo dublje ispitati. Nijedan vernik sa kojim sam razgovarao nije smeo da razgovara sa mnom dalje od površine sopstvene vere. Boje se, šta li... Otkrio sam i to da čim im se vera poljulja (a to se događa čim započnu razgovor o veri), nekako se naljute i odustaju od daljeg razgovora.
Tvoje kriticko misljenje je pokazalo, kao i slika ispod nick-a stav prema veri ali ko i zasto je u tebi promenio verovanje? Filozofija, zivotno iskustvo, otpor prema iracionalnom i neobjasnjivom?
Samo izvlačim implikacije iz stava vernika, čoveka koji veruje u boga, na primer hrišćanina-pravoslavca. Kakvi bi mogli da budu njegovi politički stavovi, kakve bi stavove mogao da izgradi u pogledu nekih drugih životnih situacija i koliko je to dobro za društvo i ljude iz njegovog okruženja. Kako bi taj vernik trebalo da reaguje na aktuelne životne probleme, a opet sve prateći ono čemu je naučen. Na kraju, može li vernik da bude stvarno dobra osoba. A ja od ljudi tražim da budu dobri ne zato što im je nametnuto, nego zato što shvataju da je to ispravno delovanje. Da se u njih usadi iskonska, najdublja ljubav prema društvu i ljudima, a ne veštačka, koja emanira iz bogobojaznosti ili vero-trgovine.
Možda sam malo preglasno delovao u ovoj poruci, pa se izvinjavam ako je tako i drugima izgleda. No, moram da se nekamo ispucam i ovo mi je dođe dobar način. Moj negativan stav prema vernicima samo je odraz moje ogromne i nestrpljive volje da postavim temelje jednog sasvim drugačijeg, boljeg (u pogledu dobrote) i iskrenijeg društva.
