|
Ljubo Gazivoda
|
 |
« Odgovor #60 poslato: 06.09.2007. 10:02 » |
|
Obe svastike su jednako validne i prisutne na svim meridijanima, jer podrazumevaju komplementarni proces, poput merkurovskog kaduceja, štap dvostruke sile, jin-jang itd. Ne bih rekao da je po sredi neki ontološki negativizam nego komplementarnost, dualnost koja ima
a) izvor u višem principu – primordijalnoj monadi (kao što Jin i jang izviru iz Tao)
b) proizvod, odnosno rezultantu njihove interakcije kroz ovaploćenje četvrtog kvaliteta.
Tako se od monade, preko dualiteta formira četvrti kvalitet, a što predstavlja treću po redu emanaciju. Nego, otišao sam predaleko.
Glede nacista, iako je o njima napisano gomile knjiga, oni su relativno skorašnja pojava u istorijskom kontekstu, simptomatično deluje to da oni postaju sve fascinantniji i zanimljiviji kako vreme odmiče. Pripisuju im se fantastična svojstva, planovi, težnje, ambicije. Zašto je to tako? Ako je sve to istina, onda su oni nešto više od običnih zlikovaca. I da li su oni više zlikovci od tzv saveznika, odnosno pobednika u II svetskom ratu. Ako stavimo na tas odgovornost sila Osovina i Saveznika, ne samo za II svetski rat nego i za potonja dešavanja, vidimo da niko tu nije naivan. I danas, u optici nemoćnih te njihovim konspirologijama Amerika deluje gotovo SF, kao neko Čudovište koje sve zna, sve čuje, sve vidi, iza svega stoji i svima radi o glavi. A u realnosti vidimo da je sve improvizacija, jer strateški planovi su jedno a život je drugo. Zašto nacizam ne bi bio improvizacija, baš kao i boljševička revolucija u Rusiji? Jeste da je neko za to dao pare, ali taj je dao pare i to je to. Fanatizam revolucionara je odradio posao. Bankari i lihvari nisu fanatici, jer u suprotnom ne bi bili bankari i lihvari nego bi sve pare spiskali na borbu za ideju.
Ne znam da li je neko od vas čitao Majn kampf... ja sam čitao onaj Smiljanićev prevod. Mislim, Smiljanić.... :(
Ipak, ako se apstrahuju njegovi nebulozni komentari u ako se usredsredimo samo na Hitlerov tekst, ako ga pročitamo hladno, analitički, kao kada bi čitali Bonapartine memoare, onda primećujemo potku jednog snažnog ljudskog uverenja i patos jednog doba. Naime, meni su u toj knjizi bile zanimljive dve stvari, na osnovu kojih verujem da je Hitlerova knjiga u tom pogledu iskrena. Kao prvo, on je opisao političku tehnologiju bez premca i politički uspon praktično iz memle i prašine podzemlja. Kada se on priključio NSDAP, to je bila sedmočlana ekscentrična družina ludaka koja se povremeno sastajala u vlažnom podrumu pod anemičnim svetlom jedne ogoljene treperave sijalice. E to su osnovna polazišta jedne sile koja će promeniti svet. Hitler je opisao razvojni put koji vodi od mišje rupe do onih pozicija koje će tog čoveka dovesti do cezarskog trona.
Druga zanimljiva stvar jeste njegova ispovest, odnosno razvoj njegove percepcije Jevreja. Naime, u njegovom selu gde je odrastao njih uopšte nije bilo, pa ih je prvi put video kada je došao u Linc. No, on je tek negde oko dvadesete godine shvatio, došavši u Beč, da Jevreji nisu neka "egzotična vrsta Nemaca" kako je do tada mislio nego neki potpuno tudj narod. A onda nisu ni poput Slovena, komšijskih Čeha, niti Madjara, već su vanevropski entitet. Onda je uvideo da većinu medija, banaka, izdavača, bolnica, advokatskih firmi, trgovina uglavnom kontrolišu pripadnici tog manjinskog, tudjeg ali očito moćnog, pametnog te dobro povezanog naroda. I to ne bi bilo loše da on nije bio ljut upravo na pisanje nemačkih novina te držanje nemačke pozadine tokom Prvog rata jer je za nemački poraz okrivio upravo Jevreje koji su svojim defetizmom i internacionalizmom doveli do fijaska. Uvideo je da su Jevreji u svim bitnim zemljama u sličnoj poziciji i shvatio da su oni, kako to navodi "ferment dekompozicije" autohtonih naroda, ne zato što medju njima postoji nekakva zavera već prosto zbog njihovog karaktera, zbog obrazaca ponašanja, navika.... Vidi se da je proučavao njihovu istoriju, kulturu i religiju. Očito je bio samouk. Evropskim Jevrejima je, dakle, već tada bila zapečaćena sudbina, te davne 1919. godine.
Zanimljiva je i evolucija Hitlera od klasičnog nemačkog nacionaliste-romantika do rasiste. I to se da uočiti u Majn kampfu. Isprva nemački patriota, kako su rasla njegova saznanja o Jevrejima, postao je isprva antisemita a onda i rasista sa osećajem misije Arijevaca čiji su Nemci najjači izdanak. On je u antisemitizmu otišao korak dalje od dotadašnjih klasičnih nemačkih nacionalista-antisemita. U samoj knjizi vidi se kako mu je ideologija nemačkog nacionalizma veoma brzo postala "tesna" jer je težio univerzalnom arijevskom jedinstvu pod vodjstvom Nemaca, prosto jer je Nemaca najviše i medju njima, navodno, ima najviše arijevskog genetskog elementa - u kvantitetu. On je znao da su Skandinavci "čistiji" Arijevci od Nemaca, ali Skandinavaca je tada bilo malo a Nemaca najviše u Evropi, pa je bilo logično da upravo Nemci budu udarna pesnica arijevske obnove. Zanimljivo je da o Slovenima nije imao visoko mišljenje i njih je smatrao inferiornim jer ih je smatrao nesposobnim da ostvare poredak i organizaciju te su kao takvi oni neka vrsta arijevske anomalije, poput homoseksualaca ili defektnih osoba. Naime, on nikako nije mogao da shvati kako je uopšte bilo moguće da se jedna ogromna i jaka zemlja poput carske Rusije uruši kao kula od karata pred fanatizmom šačice revolucionara (Jevreja i jevrejskih plaćenika) koji su digli na noge beslovesni ruski plebs. Nije mogao da shvati samoubilačku glupost Rusa kao najvećeg slovenskog naroda, koji je tako lako dozvolio da vlast u njihovoj zemlji preuzme grupa pomagana ili sastavljena većinom od Jevreja, dok su ostali Sloveni, poput Poljaka, Čeha i durgih, očito bili nesposobni za neki ozbiljni državotvorni projekat. (Hehe, očito da je Rusija sklona iznenadnim padovima.... 1917, 1991....kao tigar od papira).... I tako....
|
