Branko
Slobodni mislilac
Duh bunta: +11/-2
 Van mreže
Pol: 
Poruke: 366
|
 |
« Odgovor #214 poslato: 17.11.2007. 02:02 » |
|
Srpski liberali u strahu od fašizacije Srbije
Autor: dr Gordana Živković, Broj 966
Časopis Pravoslavlje
Demokratija sigurno predstavlja najčešće korišćenu reč u našem političkom vokabularu.Ukoliko se pozovete na nju, čak i sasvim neargumentovano, bićete u svemu unapred u pravu. Zato su danas svima puna usta demokratije, a naročito onima koji uopšte ne znaju da je demokratija nikla iz patosa slobode, iz priznanja neoduzimljivih prava svakog čoveka, pa dakle, i njegovog prava na slobodu izbora. Pa se, tako, lako može desiti da njihovo sadašnje uporno pozivanje na slobodu i integritet čovekove ličnosti, te njegovo pravo da realizuje svoju slobodu, nije ništa drugo do puka reč ispražnjena od pravog smisla i značenja. Stoga se nimalo ne treba čuditi što upravo mediji koji pripadaju tzv. liberalnoj političkoj grupaciji, demonstriraju zatvorenost, ideološku ekskluzivnost i jednostranost, uprkos tome što zastupaju „uzvišene i velike principe otvorenog društva“. (Marinko M. Vučinić, „Da li je Peščanik jedini glas razuma“, Nova srpska politička misao, 10. jun 2007.). Naime, „oni su u stvari ostali zatvoreni u svom uskom krugu istomišljenika i zadrtih poklonika, proglašavajući se društvenom savešću i „drugom“ ili sada već „trećom Srbijom“, u kojoj zapravo ima mesta samo za njih i njihove odane sledbenike i podržavaoce“ (Isto).
ULOGA CRKVE
Uostalom, sjajan ilustrativni primer za ovo predstavlja skoro neverovatno i uistinu bizarno „otkriće“ Mirjane Miočinović (proglašene za „jedan od retkih primera za hrabrost, građansku solidarnost i nepristajanje na zlo“), saopšteno u jednoj od već „kultnih“ emisija B 92 „Peščanik“, a koje glasi: „Srpska pravoslavna crkva ima značajnu ulogu u sistematičnoj i dugotrajnoj fašisoizaciji srpskog društva, što na planu ideja, što „primenjeno“(!!!). Da bi bliže „objasnila“ i detaljnije „potkrepila“ samu metodološku proceduru dolaženja do ovako senzacionalnog zaključka, Miočinovićeva navodi sledeće tvrdnje: „Jedan od najvećih krivaca za totalnu propast svih vrednosti i u Srbiji vazda krhkog građanskog društva je Srpska pravoslavna crkva. Ona je na najgori način umešana u rat na prostoru bivše Jugoslavije, i svedoci smo njenog stalnog uplitanja u politička zbivanja. Takođe, ova Crkva ne pokazuje elementarnu solidarnost s manjinskim i marginalnim društvenim grupama, (što je, inače, zna se, jedina provera demokratizacije društva), ali zato pokazuje glad kada je u pitanju moć“. Takva moć se vidi „u porastu pravoslavnog fundamentalizma“ - naime, „čitave grupe mladih ljudi pomno prihvataju vrednosti tog turbo-pravoslavlja; marame i duge haljine kao simboli nove neslobode, kao uniforme novog srpskog diktatora Srpske pravoslavne crkve“; sve više je „uniformisanih pravoslavnih omladinaca paperjastih brada“; dok hram na Vračaru izgleda kao „skorojevićko kupatilo“ (isto). U ovakvom prepoznavanju „znakova fašizacije srpskog društva“ pod okriljem Srpske pravoslavne crkve, pridružuje joj se Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Fond za humanitarno pravo, Forum pisaca, Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Antifašistička akcija Novi Sad. Tako, recimo, u zvaničnom saopštenju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji tvrdi se da je konzervativna ideja, koja je dominirala kroz čitav XX vek, odlaskom Miloševića sa vlasti doživela de facto svoj poraz, ali nije dobila alternativu nakon 5. oktobra 2000. godine. „Umesto toga, došlo je do degeneracije konzervativne ideje i nacionalizma, što je dovelo do pojave niza desnih grupa, koje sem nacionalne i verske isključivosti ne nude alternativni program. Nacionalizam je postao deo oficijelne kulture, što mu je omogućilo da do kraja uđe u sve pore društvenog života i postane deo dominantnog kulturnog obrasca“. Iza većine ovih novih grupa stoji, izričito se kaže, upravo SPC. Zatim, veli se da je odlaskom Miloševića i krajem komunističke ideologije nastali politički vakuum „popunjen antikomunizmom, monarhizmom i pravoslavljem.“. Srpska pravoslavna crkva dobila je, zapravo, prominentnu ulogu na političkoj sceni; obezbedila dominantan status u društvu, koji joj omogućava da bez većeg učešća javnosti „forsira retradicionalizaciju duhovnog i svetovnog života“ (isto). Do skoro istovetnog zaključka dolazi se i u studiji „Srpska pravoslavna crkva i novi srpski identitet“, u izdanju ove iste nevladine organizacije (Beograd, 2006.), gde se izričito tvrdi da je SPC „aktivni subjekt procesa retradicionalizacije“ (koji je, inače, prvenstveno u službi srpskog nacionalizma i ne može se posmatrati izdvojeno iz konteksta ekspanzije srpskog nacionalizma), ali i neka vrsta „profitera“ - kratkoročnog ili dugoročnog, pokazaće vreme. A „u zanosu retradicionalizacije počelo je osporavanje i mnogih modernizacijskih tekovina razvoja jugoslovenskog društva posle Drugog svetskog rata čija izvorišta nisu u komunističkoj ideologiji“. Jer, „vrednosti zapadne civilizacije: individualizam, vladavina zakona, pravna država, inkompatibilni su sa ciljevima srpskog nacionalizma“. Da li će retradicionalizacija, autarhičnost, desekularizacija, pa i klerikalizacija ostati jedini odgovori Srbije na izazove vremena, pokazaće vreme, zaključak je autora ove studije, Milana Vukomanovića.
KLERIKALIZACIJA
U već navedenom saopštenju Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji zastupa se više nego interesantan stav da SPC - mada se deklarativno izjašnjava protiv svakog ekstremizma - „prećutno prelazi preko aktivnosti svojih najviših velikodostojnika koji generišu ksenofobiju, jezik mržnje i antisemitizam, od čega najviše trpe verske i etničke manjine, jer ih to stavlja u neravnopravan položaj“. Ali, ovakva „nova srpska desnica“, smatra se, nije originalna i autentična; tako, recimo, Pavle Rak veli da se ovde radi o pokretu nešto „širem i od fašizma i od nacizma“, pokretu koji se idejno naslanja na „konzervativnu revoluciju s početka 20. veka“. A, „zajedničko svim ovim pokretima je shvatanje da je zaostalost prednost...“. Naime, tvrdi Rak „i srpskim i ruskim desničarima zajednička je mržnja prema judeomasonima, demokratiji, humanizmu, ideji ravnopravnosti i pravima manjina. Svi neguju agresivnu militarističku retoriku i kult žrtve, krvi i smrti. Svi su „pravoslavni“ i zastupaju ratobornu varijantu svoje vere. Centralni oslonac srpskim „rodoljubima“ i tradicionalistima je Crkva, mnogo više nego njihova braća u Rusiji“. Nadalje, u ovom istom saopštenju stoji da je postojeća društvena i moralna kriza otvorila vrata svojevrsnoj „leguri“ ideologija u koje, pored antisemitizma, spadaju i rasizam, a nadasve ideologija vlastitog etnonacionalizma sa snažnom strujom klerikalizma. Pored oživljavanja fašističke ideologije Dimitrija Ljotića, postoje i „podvarijante“ - nedićevska i četnička. Antifašistička akcija Novi Sad, recimo, izdala je publikaciju pod nazivom „Kritika klerikalizacije Srbije“, koja sadrži pet istraživačkih eseja, koji iz pozicije socioloških nauka, istorije umetnosti i arhitekture analiziraju pojavu ekspanzije građevina Srpske pravoslavne crkve u Novom Sadu, koja se uzima kao „pouzdani indikator“ klerikalizacije „tranzicionog srpskog društva“. Istraživački eseji nose sledeće naslove: Kritika klerikalizacije Srbije, Analiza društveno-političkog i estetskog diskursa novih crkvenih i pravoslavnih strategija (Branka Ćurčić); Savremeno srpsko crkveno graditeljstvo: Od tradicije do političke korektnosti (Vladimir Mitrović); Od psihopatologije do političkog programa: crkvena ofanziva na pragu 21. veka (Petar Atanacković); Kritika klerikalizacije Srbije: analiza odnosa crkve i moderne države (Miloš Perović); Dnevnik crkvenih uvreda 2000-2006, Od desekularizacije ka klerikalizaciji (Zoran Petakov). Pored istraživačkih eseja, publikacija sadrži spisak novih srpskih pravoslavnih crkava u Novom Sadu i u okolnim naseljima i mapu Novog Sada i okolnih naselja sa ucrtanim novoizgrađenim objektima Srpske pravoslavne crkve. Ipak, kao „krucijalni dokaz“ „klerikalizacije i fašizacije Srbije“, „desničarskog progona svega što je različito“, sve spomenute nevladine organizacije, bez izuzetka, navode „nedemokratsko i anticivilizacijsko“ odnošenje Srpske pravoslavne crkve prema manjinskim i marginalnim društvenim grupama, ispoljeno povodom prve organizovane gej-lezbejske parade u Beogradu, 30. juna 2001. godine. U saopštenju Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM), čiji je predsednik Veran Matić (direktor TV B92), pod nazivom „Silom prekinuta gej-parada u Beogradu“, izražava se najoštriji protest „povodom divljanja pripadnika nekoliko ekstremnih desničarskih grupa“ na beogradskim ulicama, a to su: pripadnici Otačastvenog pokreta „Obraz“ i „Svetosavske omladine“; u vezi s tim, ukazuje se „da naše društvo mora ozbiljno da se suoči sa posledicama i proizvodima desetogodišnje sistematske fašizacije, sa indukovanjem strahova i mržnje prema svima koji su i najmanje drugačiji“. Stoga, ANEM „zahteva od nadležnih da sprovedu detaljnu istragu o nemilim događajima na beogradskim ulicama, da utvrde ko su inicijatori, organizatori i vinovnici divljanja, i protiv njih pokrenu odgovarajuće postupke, kao i da se sa punom odgovornošću i dok to još nije kasno suprotstave različitim fašističkim pokretima koji prete da izrastu u ozbiljnu prepreku demokratizaciji društva“.
NABRAJANjA
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji u svom saopštenju za javnost „najoštrije osuđuje nasilje koje su predstavnici udruženja građana ‘Obraz’ i drugi pojedinci primenili protiv učesnika gej-parade, sa žaljenjem konstatujući da tužilaštvo još uvek nije pokrenulo postupak za zabranu organizacije „Obraz“, iako je „njena neofašistička ideologija i aktivnost dobro poznata i vlastima i javnosti“. Takođe, zahteva se hitno donošenje amandmana na Ustave Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije kojima će se garantovati pravo na različitu seksualnu orijentaciju i njeno ispoljavanje, kao i policijska i sudska zaštita seksualnih manjina. „Ovaj se korak mora preduzeti što pre, posebno zbog toga što se u javnosti sve češće i sve više pojavljuju pozivi na linč homosekualaca od strane retrogradnih institucija, koje predvodi Srpska pravoslavna crkva“. Jer, veli se na kraju, „odnos društva prema homoseksualcima u savremenom svetu reflektuje stepen civilizovanosti tog društva“. A u „Proglasu Foruma pisaca“ (Beograd, 4.7.2001), kaže se da je „primitivno orgijanje desničarskih, nacionalističkih, klerikalnih i profašističkih elemenata (i ovde se eksplicitno navode: Obraz, Svetosavska omladina, pojedini sveštenici SPC, prim. autora) po ulicama Beograda u subotu 30. juna kao javni izraz ekstremne homofobije i linč učesnika GAY PRIDE parade, kao i onih koji su došli da im daju podršku, najozbiljnije upozorenje da je Srbija na raskrsnici“ - pored evropskog puta prema reformama i demokratiji, postoji i onaj drugi, prema vladavini nasilja i terora ulice. Populističke, militantne i nacističke snage nisu oslabile, nego su, naprotiv, ojačale, ohrabrene otvorenim i skrivenim porukama koje dolaze od političara iz opozicije, ali i vlasti. Beogradski centar za ljudska prava u saopštenju pod nazivom „Napad na grupe seksualnih manjina“ (2.7.2001), najoštrije osuđuje napad na građane homoseksualne i lezbejske orijentacije koji su se mirno okupili u Beogradu, kako bi proslavili Međunarodni dan ponosa homoseksualaca i lezbejki, upozoravajući da su lezbejska i gej prava - ljudska prava - garantovana međunarodnim pravnim normama, čiji je potpisnik i naša zemlja. Podsećajući da je slogan skupa glasio „Ima mesta za sve nas“ i da je politika gej i lezbejskog pokreta ovde i u svetu - kultura tolerancije i različitosti, zahteva se od nadležnih državnih organa i političkih partija da se izjasne u vezi sa zaštitom prava „seksualnih manjina“.
KO NAM SUDI
Na kraju, moramo se ozbiljno zapitati: da li ovakvo „liberalno“ tumačenje demokratije, promovisano od strane nevladinih organizacija, ne podrazumeva direktno mešanje u domen usko državnih i nacionalnih interesa? Imaju li one legitimno pravo da prosuđuju o tome šta je to vitalni interes čoveka, naroda i društvene zajednice na ovom prostoru? Mogu li one „davati“ i „oduzimati“ po nekom svom „diskrecionom pravu“ građanske slobode pojedincima i društvenim grupama? Ko im daje za pravo da „tolerišu“ i respektuju prava tzv. marginalnih grupa, a u isto vreme se totalitarno i fašisoidno ophode prema pravima „većine“ (u koje spadaju i vernici SPC)? Da li je poništavanje artikulisane „većinske volje“ građana prirodno svojstvo demokratije, kao autentično evropske civilizacijske tekovine? Da li je „izmeštanje“ procesa odlučivanja iz oficijelnih i legitimnih centara moći „u ruke“ onih koji nisu birani od strane građana ove zemlje, samo jedan od pokazatelja skrivenog nadolaska novog povesnog lika totalitarizma, što se potajno začinje i razrasta u senci demokratskih intitucija koje još samo formalno ostaju na snazi?
|
