Hriscanstvo - dogme i implikacije

[maelstrom]

Zapravo me čisto boli kurac i za jednu i za drugu sektu kršćanstva, štoviše, simpatiziram pravoslavnu jer me se ne tiče kao ova za koju su mi čitav život nametali da me se tiče.

[Domaci izdajnik]

Zapravo me čisto boli kurac i za jednu i za drugu sektu kršćanstva, štoviše, simpatiziram pravoslavnu jer me se ne tiče kao ova za koju su mi čitav život nametali da me se tiče.

 :smejanje:  E, pa, to bi bio i moj razlog pored ovoga teorijskog kog sam naveo. Isto kao što rekoh povodom rasta fašizma i nacionalizma, više me brine ovaj u zemlji u kojoj živim jer više ima veze sa mojim životom. Manje me je briga za nacionalizam (ili u ovom slučaju kršanstvo, katoličku veru) u Hrvatskoj jer me se manje tiče, ili me se nimalo ne tiče.

Ponavljam očigledne stvari da bi slabije upućeni gosti uspeli da shvate o čemu je reč.

[Ljubo Gazivoda]

Neću dalje čitati, samo ću naglasiti da se tek sad osjećam uvrijeđeno. Zašto bi ti ovakvo nešto palo napamet uopće????????

Pa da, Izdajnik ima nekakvu potrebu da se izvinjava... On se uplašio da tim neodmerenim iskazom nije u tebi probudio hrvatsku zvijer koja će se sada naljutiti zbog neprincipijelnosti. Time je reflektovao neke njegove predrasude i duboko potisnutu nacionalnu svest, nepoznavanje Drugih. To je kao kada bih kojim slučajem ti rekao da je pravoslavlje gore od katoličanstva pa se izvinjavao Izdajniku jer si se zabrinuo da te reči nisu negde duboko u njemu uznemirile malog ljotićevca. Fuck! Koja je ovo drama!!!!  :zaboga:

[DaXa]

Pogreshio je, ali da slazhem se da uvek postoji taj strah, da razjarish nekog, ali to je valjda neshto prirodno, instinkt. Nema veze sa time dal je neko Hrvat, Srbin, Nemac...

[Ljubo Gazivoda]

Ali Izdajnik se uplašio da je uvredio Maelstroma na nacionalnoj osnovi samo zato što je loše okarakterisao glavnu sektu u Hrvata. Jaka stvar! To je kao kada bih se ja nekom Srbinu iz Crne Gore izvinjavao jer sam rekao da je Crnogorska pravoslavna crkva falsifikat. To je kao kada bi se satanista iz Hrvatske "isprićavao" srpskoj sotonjari zato što je popljuvao Amfilohija ili ne-znam-koga iz glavne srpske sekte. Aman!

[Domaci izdajnik]

On se uplašio da tim neodmerenim iskazom nije u tebi probudio hrvatsku zvijer koja će se sada naljutiti zbog neprincipijelnosti. Time je reflektovao neke njegove predrasude i duboko potisnutu nacionalnu svest, nepoznavanje Drugih.

Tačno tako. Izgleda da na mene preterano utiče primitivna okolina, nacionalno i verski nabijena, pa moram da se izvinjavam i kad razgovaram sa inteligentnim ljudima. Ali nema ni govora o tome da ja imam neku potisnutu nacionalnu svest. U meni je samo dovoljno mržnje prema tim podelama i dovoljno želje da se protiv toga borim.

No, vratimo se na pravoslavlje i njegovo propagiranje siromaštva u duhovnom i materijalnom smislu.

[provincijalac]

Crkva u Srbiji funkcioniše kao preduzeće koje je pod protekcijom države. Ne plaća porez, a naplaćuje ga.

kako ga naplacuje?

[DaXa]

Pa lepo, prodaju svece, ikone, parastose, sahrane, krshtenja, rodjenja i josh gomilu drugih sitinica, i josh sto dobijaju "milostinju" koja im nije potrebna...

[Domaci izdajnik]

kako ga naplacuje?

U Srbiji, konkretno, postojao je porez na Crkvu pre dve godine. Ne znam da li još uvek postoji. Uglavnom, evo u čemu se sastojao. Kad god šalješ nešto poštom, otkinu ti 8 dinara za izgradnju Hrama Svetog Save na Vračaru (Beograd). To je jedini hram koji je građen u zadnjih dvadeset godina da je država uzimala novac od građana. Klerofašistička praksa, budući da postoje građani koji su ateisti i nemaju nikakve razloge da to plaćaju. (I to je samo jedan razlog, ima ih dosta, neki se tiču i centralizma: Zašto baš u glavnom gradu da se gradi taj Hram?) Nametanje obaveze koju zdrav razum ne može da prihvati, a opet, ako ne platiš ispada da si ukrao.

[provincijalac]

pravim oftopik, ali moze li neko da mi objasni koji su vodeci razlozi za raskol dve hriscanske crkve, pravoslavne i katolicke? koje su razlike u ucenjima?

[modesty]

Sizma se dogodila 1054. godine i pravoslavlje bi trebalo da je "cistije", onako uprosceno receno, jer poznato je da su u katolicanstvu postojale indulgencije, dakle bilo je moguce kupiti oprostajnicu greha... Da se i primetiti da katolicka crkva, ako si nekada posetio neku, deluje raskosnije, sa orguljama, pevanjem, krstom na kome je Isus razapet, jace su osvetljene, obicno, sedi se u onim klupama... Postoje i razlike u osnovi koje su minimalne, vezane za Sveto trojstvo, ali ne bih umela precizno da ih objasnim... Generalno, razlike su male, mislim da su mnogo vece izmecu protestanata i katolika, kao sto je i verska netolerancija jaca... Protestanti su se odvojili kada je Martin Luter istakao Vinterbeske teze, ne secam se tacno godine... U katolickoj crkvi mozes da se ispovedas, a za pravoslavnu ne znam... Ja idem povremeno u crkvu, ali se nikada nisam ispovedala... Jel'  zna neko da li se praktikuje?

[debeli dud]

pravim oftopik, ali moze li neko da mi objasni koji su vodeci razlozi za raskol dve hriscanske crkve, pravoslavne i katolicke?

Katolicka crkva je izgubila blagodat Duha Svetoga nakon raskola 1054. godine, kada su anatemisani od strane Istocne pravoslavne Crkve zbog novina u ucenju i tako su postali jeres.

[modesty]

Zapadna crkva je strogo zabranjivala kamatu iz zajma, pozivajuci se na jednu zapovest Jevandjelja po Luki-"Dajte zajam ne nadajuci se nicemu", dok je istocna bila nesto tolerantnija. Isti propis o zabrani braka svestenicima, rimokatolicka crkva je doslovno primenjivala, a pravoslavna je smatrala da se svestenik moze ozeniti pre nego sto se rukopolozi. Na zapadu su progon jeretika i anti-semitizam dostigli histericne razmere, za razliku od Istoka.

[Domaci izdajnik]

Što se tiče antisemitizma, pogotovo kad je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ona je uvek odgajala to nacističko čudovište u sebi i ne treba da čudi što je cela Srbija pred Drugim svetskim ratom bila antisemitski raspoložena. Srpski svetac vladika Nikolaj Velimirović je otvoreno govorio protiv Jevreja i pre i posle rata. Daleko od toga da je Istok imao nekakve humani interese prema drugima.

Neki pravoslavni izvori navode kao ključne razloge za raskol (šizmu) političke i teološke nesuglasice (naglašavam da se radi o istočnim, pravoslavnim izvorima). Neki od razloga su anektiranje Sicilije koja je trebalo da bude pod vlašću Istočnog carstva. Drugi razlog (ovaj me je najviše nasmejao) je taj što se Istočnici nisu složili sa tim da se na pričušću uzima beskvasni hleb (kruh). Treći su oni koji se tiču teoloških sporova, mada su i oni bitno smešni ako se posmatra iz ateističke pozicije. Ono što je meni iz toga interesantno već sam naveo, a to je onaj odnos prema (mogućem) Bogu, odnosno prema doživljaju ili veri u Boga. Na Istoku je vladavina agapea, na Zapadu pokušaj da se on logički obuhvati (Akvinski, Bonaventura i drugi).

Katolicka crkva je izgubila blagodat Duha Svetoga nakon raskola 1054. godine, kada su anatemisani od strane Istocne pravoslavne Crkve zbog novina u ucenju i tako su postali jeres.

Što volim tu istočnjačku agresivnost i isključivost...

[debeli dud]

Posebnosti usmene tradicije katolika i pravoslavaca proizilaze i iz različitog odnosa vernika i sveštenih lica. Tako je sistem hijerarhije i autoriteta crkvenih lica u odnosu na vernike kod katolika razvijeniji, posebno kroz ispovesti i pokajanja, normiranost molitvi, inicijacija. Narodne molitve katolika su vezane za pisanu književnost, dok molitve pravoslavaca češće čuvaju veze sa starijim slojevima kulture. Pokajničke pesme (o Smrti, o grehu, prolaznosti života) kod katolika su naglašeno alegorijski u suprotstavljanju greha i vrlina. Nastale u krugu pučkih bratovština i nižeg klera one nose jednostavnost i naivnost izraza i moralističku poučnost. Katoličke predstave o čistilištu i paklu iz koga se grešnik može spasti večnih muka ne postoje u dogmatici pravoslavaca. Ova razlika se sasvim jasno odražava u folkloru jer kod katolika postoje narodne religizone pesme u kojima se grešnici zahvaljujući Mariji ili svecima oslobađaju muka. Pesme i predanja pravoslavaca su "strožiji" prema grehu i grešnicima, pa ovakvih tekstova nema. U pravoslavnoj tradiciji u dvosmernom mešanju religije i folklora obredi i usmena tradicija su jače vezani za rod i porodicu.

Razlike u imenovanju Boga i Majke božje sasvim jasno ukazuju na pravoslavnu ili katoličku sredinu. U priči o Hristovom životu u folkloru katolika pod uticajem pučke i religiozne književnosti su razvijeniji martirološki motivi. Kod vernika zapadne crkve ima i više pesama i predanja o kultnim mestima i crkvama posvećenih Mariji (sve do Gospe u Međugorju). Praznici godišnjeg ciklusa u hrišćanstvu obeležavaju događaje iz Hristovog života - blagovesti, rođenje, krštenje, raspeće, uskrsnuće i sl. i sinkretički su vezani za starije obrede. Različite u detaljima interpretacije mita o životu Hrista i Bogorodice dovode i do različitih akcenata u svetim praznicima koji obeležavaju te događaje. U praznovanju Božića, kod katolika se sreću religiozne dramske igre vertepi i pesme koje se vezuju za vertepe: Vitleem, O Irodu, Tri kralja (Lahner; Šetka 1969; Bošković-Stulli 1978). Kod Hrvata ophodne povorke se zovu betlehemari, zvezdari (zvezdari u banatskih Srba su nastali pod katoličkim uticajem). Koledanje kod katolika ima razuđeniji repertoar svečarskih pesama vezanih za rođenje Boga: Bog se rodi, Narodil se je kralj nebesi. Kod pravoslavaca koledanje, naravno sadrži elemente praznovanja dobre vesti, ali je naglašenije prisustvo starih porodičnih kalendarskih običaja koji su vezani i za kult mrtvih. Animističko-kultni badnjak izraženiji je kod pravoslavaca, kao i funkcija polažajnika, prvog gosta u kući na dan Božića. Kod katolika božićne kao i uskršnje pesme na narodnom jeziku često su napravljene prema latinskim knjigama.

I katolici i pravoslavci praznuju arhanđele, apostole, evanđeliste, mučenike, crkvene oce. Verovanja o Sv. Nikoli kao zaštitniku mornara, Sv. Arhanđelu kao sudiji mrtvim dušama, Sv. Petru kao ključaru su na sličan način prisutne u folkloru obe crkve. Tako se pesme i predanja o grešnoj majci Svetog Petra koja traži da je sin spase pakla nalaze u folkloru obeju veroispovesti. Univerzalni sižei i motivi se vezuju za različite svece u predanjima o njihovim moćima. Spajanjem sa pričama o delima drugih svetih lica, fabuliranjem memorata o čudesnoj pomoći ili osveti sveca umnožava se broj tekstova o određenom svecu. Specifičnost usmene religijske tradicije jedne zajednice ili naroda se sastoji u kombinaciji različitih funkcija i moći jednog sveca. Niz svetaca pripada samo katoličkom (Franjo, Leonard, Rok, Lucija, Valentin i dr.) ili pravoslavnom "panteonu" (Sveti Sava, Vasilije Ostroški, Sveti Naum, Joakim Osogovski, Jovan Rilski, Prohor Pčinjski, Gavril Lesnovski, posvećeni vladari i crkvena lica, novi mučenici, postradali za turskog vremena, kao Sv.Nikola novi). U liku Svetog Save čiji je kult razvijen kod Srba prepleli su se elementi osnivača hrišćanske duhovnosti, i elementi narodnih verovanja o vučjem pastiru, paganskom božanstvu, osnivaču zanata, iscelitelju, i dr (Čajkanović). U vidovdanskom kultu koji je ugrađen u osnove etnopsihologije Srba prožimaju se paganski slojevi vezani za Vida, predstava o zemaljskom porazu na Kosovu i pobedi za carstvo nebesko, crkveno posvećenje postradalih i narodno prihvatanje preobraženog kulta kneza Lazara. Od ženskih svetaca pravoslavci slave Svetu Petku u čijem kultu su vezana verovanja u sveticu sa paganskim verovanjem u moći lekovitih izvora (Mirković 1922; Popov 1991: 126-145; Marjanović 1993: 106-116).

U dvema crkvama postoji i različit odnos prema demonima. Kod katolika veću važnost ima crkveno lice koje isteruje demone nego vračare i bajalice pravoslavaca. Crkva se time suprotstavlja alternativnim izvorima moći i obezbeđuje sigurniju kontrolu nad tradicionalnom zajednicom. Kada je reč o predanjima i pesmama o demonima njihove varijante se nalaze kod vernika obe crkve. Sačuvani zapisi svedoče samo o prisustvu inkvizicije katoličke crkve u Ugarskoj i Dalmaciji koje u turskim zemljama nije bilo. Maja Bošković-Stulli govori o unošenju inkvizicijsko-teoloških elemenata iz progona veštica u hrvatski folklor (Bošković-Stulli 1991: 124-159), međutim, ti elementi (veštičja mast, noćni sastanci) se nalaze i u narodnim predanjima pravoslavaca. U folkloru katolika predanja često završavaju i ispovešću veštice i njenim odustajanjem od zlih poslova. Kod pravoslavaca je ispitivanje i kažnjavanje veštica više ostalo u "narodnoj" vlasti. Ukoliko bi osumnjičene žene potopljene u vodu počele da se dave to je bio dokaz njihove nevinosti, dok su one koje su ostajale na površini ubijane ili kažnjavane. Nisu svi demoni jednako potiskivani.

Granice katolika i pravoslavaca u narodnim običajima i verovanjima nisu bile čvrste i nepromenljive, iako su se crkve trudile da ih takvim načine da bi zaštitile svoju pastvu od uticaja one druge crkve. Na linijama susreta crkava dolazi i do mešanja običaja - katolici u Slavoniji i Boki su slavili slavu, dok su pravoslavni Srbi u Banatu pravili povorke zvezdara. Katolička crkva je težila da pravoslavce putem unije približi i prevede u katolicizam. U Bugarskoj i Makedoniji katolici kao manjima nisu razvili posebnu obrednost koja ih razlikuje od pravoslavaca, već su pre sačuvali neke tradicionalne elemente stare kulture.

izvor: SlavicGate, Dejan Ajdačić

Admini: Nije loše da drugi put tekst bude doteran da ne bismo ispravljali naknadno, kao i da se podebljaju značajnija mesta u dužem tekstu.