U magijskom smislu, molitva je oblik mobilizacije sopstvene energije u pravcu koji nameravamo. Buđenje mentalne energije. U svakom slučaju taj bog kome se molimo nije ništa više do onaj nadlični deo bića, neka vrsta višeg ili dubljeg sopstva.

Ne, gospodine, ne relativizujem ja boga. Da bih ga relativizirao neophodno je da pristanem na to da postoji. Međutim, on nažalost nije tu, ne postoji, pa čak i nema gde da postoji niti u hipotezi. Ali uzeli smo i napravili mu kućicu na nebu, pretpostavili da nekako može da se ugura gore, i evo ja sam onda pitao: a kakav bi to bog mogao da živi tamo, tražeći od vas da mi objasnite zašto ste ga popeli tamo gde mislite da bi trebalo da stoji, te kakva je njegova uloga i koliko se ona može pravdati u svetu koji nauka pokušava da logičkim putem objasni i opiše.

Što se savršenstva tiče, bog ne može da bude savršen vama ili meni, različito kako kome, a da ne bude ili veverica, ili vo, ili emu, ili sova, ili pegava zadrigla svinja. Ako boga ima, ako bi bilo mesta za njega, on bi bio za sve jedino savršeno biće, jedini izbavitelj, i ne bih mogao da ga zovem niti svinjom, niti sovom, niti emuom, niti nojem. Međutim, tako nešto logika trenutno ne dozvoljava. Mi baratamo podacima koji kažu da boga nema i da i kada bi ga bilo ne bi mogao da nas dohvati. Dakle, on za biće koje razmišlja (čoveka) - ne postoji, premda je pojedinačnom čoveku dozvoljeno da ga izmisli i da mu se moli, kao što je detetu dovoljno da prigrli medu pre nego li zaspi, misleći da će ga taj medo čuvati od zlih veštica koje prilaze dok spava.


To je posve dozvoljeno. On (vernik, teist) ima pravo da sebi pribavlja niz uverenja da je sve što je postalo - od boga. Pa tako i prasak mora biti prduljak boga-slona ili boga-vola, ili niz prasaka od kojih se eto napravio brabonjak, a u svetu brabonjkovom čovjek. Sve je to dopušteno, ali tek čoveku koji se oprostio od razuma i logike. Tada je sve dozvoljeno. Tako čovek može zamisliti da je ptica pa skakati sa dvadeset i šestog sprata zgrade, pretvarati se da je domaće govedo, ili šta slično tome.


Samim tim što se čovjek pita o toj stvari on traži odgovore. Za odgovor kakav vi dajete, odnosno teisti, nije potrebno ništa dalje od lenjosti da se analiziraju, sistematizuju i povežu činjenice koje su čoveku i njegovom logičkom umu date. Tek onda čovek u stvari stupa u pravi svet, pošto uposli svoj um da bi mu dao odgovore na neka velika pitanja, ili mu ih makar malo preciznije opisao.

Evo da skratim priču. Vi ćete sada imati u zadatku da se izjasnite da li dok čitate ovo u stvari vi gledate u ekran, odnosno da li je ona riba tamo u akvarijumu u stvari stvarno riba ili je možda bog, slon ili vepar. Ako budete kazali da je to zbilja ekran, a ono drugo da je riba, slon ili vepar, onda ću da vas pitam zašto ne biste i za te stvari naprosto kazali da su relativne, da se o njima ništa ne može kazati, jer čula nas varaju, te čovjek nije sposoban spoznati golu i celu istinu, pa kako onda da to tu bude baš slon, a ne recimo otelovljeno bog ili jednorog, ili da smo se eto zajebali pa smo umesto emuom nazvali nešto ribom. To me zanima. A vi vidite šta ćete.


Ne može bog da egzistira kao pretpostavka a da se u nečem razlikuje od nekog neartikulisanog ili artikulisanog pojma koji nije bog. Pretpostavke postoje (ne egzistiraju), ali nije u pitanju pretpostavka već ono o čemu one govore. I to što je nešto pretpostavljeno ne daje mu za pravo da egzistira. Kao što kad biste uzviknuli "drduljak" (recimo da ta reč ništa ne znači, da je neartikulisani zvuk) ne bi još značilo da neki "drduljak" stvarno postoji. O tom su govorili još i antički filozofi, tvrdeći da je jedno (koje postoji) - biće, a ovo drugo, koje je samo govor o nečemu što nije - nebiće. Tako vaš bog spada u stvari u ono što bi onomad zvali - nebićem.


Mora bit da sam pretjerano oglupavio kad ne videh da ste bili uspješni, a još manje da ste oborili makar jednu tvrdnju presvetog ateističkog egzistencijalizma Sartrovog.


Ne sjećam se da ste kazali nešto što bi prevazišlo moju kritiku. Ono na čemu ja zavidim vernicima i teistima je to što se oni i u stotinu i plus ljeta i dalje osećaju kao da su mladi koliko jedan vaš svežiji brabonjak. Još neupošljena uma sanjaju o životu poslije smrti; takođe oslobođeni morala i odgovornosti ne moraju činiti ništa, a da (misle da) zaslužuju post-lajf-tajm.

auuu ubise me ovi vernici,ajde molim vas recite mi kada se vec toliko borite da dokazete da postoji  pa GDE JE???-a dosta mi je one price `on je gde ga ti zamislis i kako ga ti zamislis???pokazite ga sta je on i sta on to radi i ja cu verovati u tog boga,ali kada mi ga pokazete ja cu ga pitati jel si ti bog o kome nas uci biblija i jer ste se nekada zapitali da ako se barem jedna sitnica ne slaze iz biblije a da `njega` pitate u koga cete onda verovati jer to onda zapravo nije on. i ja  cu mu reci ti nisi moj bog kako nas crkva uci.........

A ja bi reko da je sustina da svako ima pravo da veruje i u boga i u nosoroga, u sta god oce, samo ako to ne remeti mir drugih. E sad to sto je taj koji veruje u nosoroga veca budala od onog sto veruje u boga, a ovaj budala prema onome ko je ateista, to je druga stvar. To je stvar kvaliteta misljenja i osecanja u zivotu, to se ne dovodi u ovom slucaju u pitanje. Bitno je da dozvolis budali da bude budala ako to zeli. Tu je kraj price.

Jedan način na koji se vernik može braniti od ovakvih napada je sledeći:

1. Svaki čovek može verovati u deda mrazove, babe, žabe i leteće nosoroge, koji su nalik bogu i koji se kao bog značajni čine. Ali, kaže teist, to su sve ideje, prikaze jednog te istog bića, jednog te istog nebeskog entiteta. Tako bi se institucija deda mraza mogla shvatiti jednako ozbiljno kao bog (ukoliko se uzme da deda mraz deli karte za večni nebeski žur, i da ima ostala znamenja rišćanskog boga).

2. Ako se pak misli na deda mraza koji djeci samo djeli poklone, te raznorazne nebeske bube, skakavce  i miševe koji samo ''postoje tek postojanja radi'' (u okviru pretpostavke) ili da bi pak dejstovali kao antipod boga (znači zla destruktivna sila), onda ovako: pravo svakoga je da izmišlja šta hoće i da veruje u šta hoće. Zadrti ateista može da relativizuje mog boga uvodeći ovakve aveti, i pitajući se što ja njih ne želim priznati ako priznajem boga. Ali to je njegova stvar. Ja verujem u jednog i meni je to dovoljno, on je jedini pravedan koji mi kartu za nebeski parti podariti može.
Dakle, ono što naglašavam ovde je da se relativizacijom tvorca ništa ne postiže. Ukoliko se uvedu neke aveti koje su slične bogu po moćima, namerama i očekivanjima, teist kao što je jasno iz (1) može kazati da su to sve prikaze jedne te iste ideje. Ako se pak uvedu neke utvare koje postoje samo postojanja radi ili se pak uvode kao antipod bogu, onda teist opet slobodno može odmahnuti rukom. Jer njegov izbor je da veruje u jednog jedinog boga, u jedno mnogo bolje i korisnije biće od ovih predloženih dedamrazeva i andraka. I po definiciji može postojat samo jedno takvo biće, i to je jedno od temeljnih polazišta rišćanske vere u nebeskog bradonju.

Ovu tezu pod dva sam već nekoliko puta iznosio svom sagovorniku u privatnim razgovorima, ali pošto znam da on imam probljema s hroničnom amnezijom a i pošto nisam do sad ovo izneo explicite u javnost to sam ipak preko volje učinio.


Glavni put za obaranje moje postavke... Ako vam je to glavni put onda bih mogao izraziti samo najdublje žaljenje.
Iz prethodnog je jasno opredeljenje teiste da veruje u boga kao:

1. savršeno biće
2. jedino omnipotentno, omniprezentno i omniscijentno
3. 'najdobrije' međ najdobrijim bićima

Može postojati samo jedan kao što je bog, to je jedna od bazičnih postavki rišćanstva.


Teist nema razloga da se zamlaćuje sa nosorozima i ostalim. On polazi od definicije da možda postoji samo jedno supernaturalno lukrativno prepodobno biće, i on veruje u to biće. To je problem, 'naš... Uvođenje na stotine ili beskonačno mnogo drugih bića ide protiv te osnovne postavke, koja je utemeljena u tom uvjerenju. Doduše, sumanuti ateisti imaju pravo da kažu: dobro, ako vi verujete u tog vašeg boga, zadrti vernici, onda ću i ja reći da je moguća leteća veverica koja igra kriket. To je sasvim pravedno. Međutim, isključivo je problem ateiste što će se zamlaćivati tim entitetom koji se zacelo lukrativnim ne može okarakterirat. Ili pak, ako ovaj tvrdi da ta vjeverica može svašta, što t' poželi mašta, recimo da učini da se sustradan probudiš sa velikim falusom, to je opet stvar bezumnika ateiste, on može da veruje u takve gluposti. Ako pak on kaže, moja veverica može sve što može i vaš bog, teist se brani tako što će insistirati da je to samo prikaza jedne te iste ideje, odnosno jednog, jedinog tvorca. Na taj relativizatorski stav ima pravo, jer ateist prvi pokušava relativizovati pretpostavku tvorca. 
 


Šta vam ja mogu, amnezija je gadna stvar. Ovo nikako ne stoji sada, nikako, jer o tome je već razglabano. No znam, to je odbrambeni mehanizam, pokušavati vratiti raspravu mesecima unazad, ponavljati jedno te isto kao pokvarena ploča, rikati kao afrički bivo u prazno, a sve jer je predosjećaj neminovnog kraha agresivne ateističke demagogije postao neizdrživ.

No, pre nego što me teisti proglase za sveca i kanonizuju, htio bih još nešto da primetim. Htio bih pokazat koliko me ateistička agresija u stvari podsjeća na raspekmeženi plač tvrdoglavih infantilaca. Jasno je da stvar vere u boga ne može da škodi teisti, to je pokazano još pre osam meseci u prvoj fazi rasprave, i to je jasno svakom umu koji umije sabrat dva i dva. Ne udaljava ga od stvarnosti, ne spriječava ga da postane čovjek, i ne samo opčan čovjek - i übermensch. Ateisti propagiraju bezočne laži da teizam sputava svijest humanoida, da se vjernik za razumno biće sposobno da odlučuje za sebe i oblikuje svoju stvarnost ne može smatrati, da je to kukavni entitet skriven u sjenci hipotetičke božije sjenke, životinjica koja podrhtava u stanju stupora. Sve su to laži, laži nabeđenih komunističkih intelekutalaca. Mučnina je njihovo djelo, Mučnina je razumnom čoveku slušati ih. Mučnina je čovek koji kao kakav medij emituje i ponovlja ponavlja i ponavlja riječi drugih odavno blaženopočivših humanoidnih Mučnih entiteta. Koji u Mučnini umriješe, koji Mučninu za vječni put izabraše.
Mnogi kraljevi i carevi vjerovali su. I to ih nije sprečavalo da stvaraju historiju. Mnogi danas vjeruju i stvaraju historiju.

Jedino što ti bog ne dozvoljava je da ubiješ, kradeš i da se ne tučeš.   

Ali ateist u to ne vjeruje, on u tome vidi zlo. On ti ne da da budeš dobar. Jer vrijeme njegove nestašne adolescencije nije završeno i on traži drugove fajtaše. A kažu da su ta djeca, u stvari nit djeca a ni ljudi, mnogo bezobrazna. Traže svoj identitet, traže svoje ja u ovom čudnovatom univerzumu. Onda je najbolije pobuniti se protivu normi, napadati, kidisati kao bijesan pas na prvo što mu se učini kao nejasna stvar - na veru. Iako je to samo vera, i ništa drugo. Bolest ateiste je produženi juvenilni antagonizam. Šta je lijek?
Možda se to zove odrastanje.

Objašnjeno u mom poslednjem velikom obraćanju.


Izdajnikovi argumenti se uglavnom i svode na ovo, što imamo u prvoj rečenici citata: ''Vaš bog je amajlija''. To je sada samo simplifikovana, vrlo grubo i rekao bih, neiteligentno, u jednoj rečenici upakovana sartrovsko-seratorska retorika. Kao što rekoh, to je njegov tipičan ''argument''. A čak i kada pokuša da ga nastavi sa jednim ''JER'' (kao što u ovom citatu nije), ono što se iza toga ''jer'' nađe obično pretsdavlja samo razrađeni, intelektualno nabudženi ali još uvek neargumentirani prvi dio rečenice. 



Ajte da vidimo i to čudo. Sad je gospodin najavio argumentaciju.



Sjećam se one Maskareli, profesorke latinskog u gimnaziji; kat bi tko počeo da zbori ovako kao gospodin Izdajnik ona bi ga oma ohrabrila: lupeto, lupetarum. Evo recimo, ovo je jedan dobar primer Izdajnikove očajničke demagogije. Ta koliko puta sam već govorio da je naprosto nepristojno da se vera u boga dokazuje. No ajd, da vidimo šta sveti gospodin dalje veli, možda i bude nešto.



E stvarno se ne mogu prestat smijati.. Sada bih htio secirati ovu rečenicu, ovu neverovatnu izjavu gospodina Izdajnika. Paste vi sad ovo:

1. ''Vi ste to uzeli kao pretpostavku u koju ćete verovati''  (prvi dio izjave)

Znači g. je svestan da je to o čemu se govori stvar verovanja, jer u pitanju je pretpostavka, pretpostavka egzistencije tvorca čija definicija sama po sebi govori o jednom biću koje se ne može pojmiti ''ovako'', na koje se ne može pokazat prstom.

Međutim g. dalje nastavlja:

2. ''naspram i protivno svojim čulima, odnosno saznajnom aparatu''

 
Nije jasno o čemu se ovde radi. Gospodin Izdajnik verojatno živi u uvjerenju da ako govori o veri da je istovremeno mora obesmisliti napomenom da vera isključuje čuvstvo. Tu se radi o jednoj grandioznoj besmislici. Već se naslućuje da će razrada argumenta biti smiješna.

Dalje:


Pitanje je potpuno besmisleno i posledica je upravo onakvog starta koji sam prethodno opisao. Postoji jasno razgraničenje između vere i percepiranja stvarnosti - moglo bi se čak reći da su to dvije opozitne stvari, dvije oponentne sile. Vernik je izabrao da veruje boga, no to naravno uopšte ne mora ugroziti  njegovu percepciju toga da u afriki vidi nosoroga a na šta aludira njegova svetost, gospodin Izdajnik (tačka o kojoj sam već govorio u besedi koja je prethodila pretposlednjoj besedi na ovoj strani, primedba jedan). U stvari, njegova svetost i največi među vernicima - gospodin Izdajnik ovde samo oće da pokaže kako su teisti na korak od apsolutnog relativizma, što je potpuna lakrdija i nebuloza koju sam u besedi koja prethodi ovoj takođe argumentovano odbacio. Činjenica da se on opet vraća na to govori sledeće:

1. Nije pročitao što je Otrovni Starac pisao.
2. Pročitao ali nije razumeo.
3. Razumeo ali se napravio da nije pročitao.


Kao što je ranije objašnjeno, vera u boga ne sprečava vernika da percepira naučne činjenice, ako takve činjennice postoje. Vernik jasno razlikuje i priznaje slona u afriki, ono što percepira svojim čulima i što percepiraju u istom džipu i Leposava i Savka Filipović (jedino ako postoji neka zavera pa svi lažu jedni druge da vide slona). Vera u boga je sasvim drugačija stvar. No, ako neki teist počne govoriti da više ne vjeruje u naučne činjenice tvrdeći da je to relativno, i da je slon u savani relativan, jer on iako vidi slona tvrdi da vidi nebesku vevericu koja igra kriket, to je već njegov mentalni problem. Jest, apsolutni relativizam je boljest. I svak može postat neuračunljiv, danas - sutra. 




Ja nisam izabrao da verujem u boga. Ja ne verujem u boga, ne mislim o njemu, a verojatno ni on na mene.


 



Tja, nije baš tako dobro gospodine. Naime, ja ne verujem u boga i ne očekujem od njega ništ.


Znači opet se vraćamo na staro: o tome je razglabano pre osam meseci. Utihnuli ste kat sam vam objasnio u nekoliko navrata šta je korist koju dobija/očekuje vernik.



He, sad sam očekivao da prospete malo one egzistencijalističke basnologije, kad ono ništa.



Autentično božje postojanje? Odrekao sam se? Da sam vernik ili bivši vernik ovo bi možda i imalo kakvog smisla. No, ako govorimo o teistima... To što oni očekuju kakvu korist od boga to je njihova stvar, i ta korist je moguća.


He, evo ga uvod u novo exi-kenjuckanje. Šteta što ovde još nije elaborirano, uvijek je dobro vežbati jezik.



Vera nije baš stav. Hih.. Stav je nešto za šta bi se moglo očekivati argumentiranje. No ako već tako bezočno govorimo o koristi/potrebi... Pre osam meseci sam objasnio šta je korist, odnosno potreba vernika. Ne vidim razloga da se vraćam na to.  Tako da ovo zavlačenje i ponavljanje kao pokvarena ploča više nema i neće imati efekta, to moj sagovornik može biti siguran.



Opet gospodin govori o istinitosti njegovog postajanja. Kako shvatiti ovu luckastost gospodinovu? Možda se on šali? Možda bi on htio da igra kriket.
A očekivalo se od njega kao agresora na veru (koja uzgred nema obaveze dokazivat postojanje tvorca jer se radi o veri u to postojanje) da dokaže kako je onda on neistinit. Videli smo sve očajničke pokušaje, i onaj poslednji sažaljenja vrijedan, kojim je pokušao relativizovati tvorca uvodeći nebeske veverice i maelstromov kosmički falus.


Jbg, gospodine Izdajniče, da ste vi u ovoj raspravi bili iole prisebni shvatili bi da ja nikako ne relativizujem znanje. Govoriti o relativizaciji verovanja je s druge strane više nego smešno.



Taj stav vi uvodite, i on je meni mnogo pomogao da odbranim teizam na ovoj temi. Dakle, zahvaljujući vevericama i letećim nosorozima ova rasrpava je privedena kraju i vi ste automatski potpisali kapitulaciju. Ja naravno ne tvrdim da je dobra ideja da svako veruje u šta hoće, već da je pravedno da teisti veruju u tvorca. Ovo trabunjanje dalje nije vredno komentirati.


Slučaj veverica vas je sahranio.



Naravno, to je samo generalni zaključak bez argumenata. Da ste hteli da se raspravljate možda biste se osvrnuli na neku od prethodnih beseda.


Žao mi je što je sve ovako moralo da se završi, u jednom suzdržano otmenom razočarnom tonu, kojim se samo laje u prazno, ali nečujno, pomera se samo vilica, nema više ni laveža.


Izopačenosti vere su sasvim druga tema. I tu se radi o agresivnom teizmu, protivu kojeg sam.


Moral ateiste, i moral vernika. Dvije iste stvari. Druga se možda i isplati.


Moralu podležu i neslobodni ljudi. Čak ne vidim za shodno što bih ovo argumentirao, kat ni gospodin to nije pokušao.
No, kada su u pitanju ovakve delikatne teme kod kojih je ''istina'' pod velikim znakom pitanja, držim da je i bolje da ostane tako. Svako pri svome, al da jedan poštuje mišljenje drugog.


Eto. Kraj. Nema odgovora na moje argumente, samo vraćanje na staro i po koja neubjedljiva iskrica. Blistava pobjeda teizma.