Ateizam | Ateizacija | Pravdanje vere

[Admini...]

Ateizam | Ateizacija | Napad na versku svest i pokusaj odbrane

Tekst prenešen sa "Filozofiranje na internetu: mogućnosti", postavljen od strane korisnickog imena Rale:

Sa Kolakovskim sam se "upoznao" slučajno. Naišao sam na njegovu knjigu 'Ključ nebeski/Razgovori sa ðavolom' (BIGZ, džepna knjiga, 1990), krenuo sa čitanjem i pomislio da se radi o satiričaru. Moram priznati da sam se na mnogim mestima od srca smejao na sav glas... Onda sam kupio njegovu studiju 'Religija' i u belešci o piscu naišao na sledeće: Lešek Kolakovski je jedan od najistaknutijih savremenih poljskih filozofa. Roðen u Radomu (1927), studirao u Loðu, bio profesor filozofije na univerzitetu u Varšavi, kao kritičar "institucionalnog marksizma" morao da prebegne u Englesku... profesor je u Oksfordu. Objavio više filozofskih studija - knjiga: Skice o katoličkoj filozofiji (1955), Predavanja o srednjevekovnoj filozofiji (1955), Pogled na svet i svakidašnjica (1957), Pojedinac i nesavršenost, Sloboda i antinomija slobode u Spinozinoj filozofiji (1958), Beleške o savremenoj protivreformaciji (1962), antologija Filozofija XVIII veka (1959), čovek bez alternative (1960), Traktat o smrtnosti uma (1967), Glavni tokovi marksizma (1976), Religija (1982), Užas metafizike (1992)... Nažalost, imam samo 'Ključ nebeski' i 'Religiju', a ostale bih voleo da imam... Pročitao sam ono što si pisao i ponadao se da ću moći još da naučim o njemu... Moraćemo, izgleda, obojica da budemo 'radoznali'.

Evo i jednog citata, koliko da "zagolicam" pažnju...

( Ključ nebeski, str.10 )

Izrailjski narod i posledice nesebičnosti
Deklarišući, u više mahova, svoju naročitu ljubav prema narodu izrailjskom, Bog je u jednom trenutku izjavio, manje-više, ovo: Ne zato što bi vas bilo više nego drugih naroda, prihvati vas Gospod i izabra vas - jer naprotiv, vi ste, kaošto je opštepoznato, brojno najslabiji. Stupio sam s vama u savez zato što vas milujem.
To je jasno i jedino razumno postavljanje pitanja. Ljubav ne traži obrazloženja. Ponekad ima pokušaja da se ona racionalizuje, govori se kako neko nekog voli zato što je takav a ne drugačiji, što se ovo ili ono u nekom ceni, što ima ove ili one vrline itd. Sve su to obična, nevešta i čak nepotrebna pravdanja. Autentično dopadanje ne mora da se pravda - dovoljno ga je utvrditi; nešto se dopada ni radi čega, bet ikakvog razloga, nesebično. Bog je, po mom mišljenju, postupio pošteno izjavljujući to svome narodu. I još više - izjavljujući svoje nesebično dopadanje i ničim nezasluženu volju da pruža zaštitu - on je prema svom narodu preuzeo izvesne obaveze koje su brzo imale da se ostvare. U toj izjavi Bog je blesnuo - priznajmo da mu se to dešavalo samo izuzetno - velikom vrlinom nesebičnosti.
I šta iz toga? - upitaćete. Eto baš to! Šta iz toga! Deklaracija je, doduše, bila data već posle osloboðenja iz Egipta, ali zato pre:
Rimskog carstva
španske inkvizicije
Drajfusove afere
nacionalno-radikalskog tabora
Trećeg rajha
i nekoliko drugih okolnosti slične prirode.

Razmatrajući problem trezveno, teško je ne zapaziti da su se ta potpuno nesebična ljubav i izjave o naročitoj brizi, kakvom je narod božji trebalo da bude okružen od strane Tvorca, pokazali, po rezultatima, dosta niske vrednosti. Nameće se pitanje: da li je uopšte praktično računati na nesebičnu ljubav? Motiv je bio plemenit - bez sumnje, jer ljubav ni zbog čega, dopadanje čisto i programski, moglo bi se reći, lišeno razloga, sigurno je najviša vrsta naklonosti. Motiv, dakle, plemenit, a posledice plačevne.
Naravoučenije: ne uzdajmo se u nesebična osećanja. Računajmo na uzajamnost, ali ne na dobročinstvo. Primajmo obećanja samo onda kad onaj što obećava zna da ćemo moći da se odužimo. Desetine filozofa - s Tomasom Hobsom na čelu - ukazali su na uspešnost toga principa, a i da ne govorimo o svakodnevnom životu. Računajmo na to da ćemo uzeti onoliko koliko damo. O tome svedoči, uostalom, sama biblija, naime povest o Avelju i Kainu.

Možda nisam izabrao najreprezentativniji primer, možda je nekom ovo neozbiljno, ali me je upravo ovakav stil pisanja zainteresovao za Kolakovskog. U 'Religiji' već nije satiričan...

Kao što rekoh, nisam najvičniji, pa sam možda bio predug. Hvala na čitanju.

[dusan]

Knjiga proroka Jezekilja, glava 15.

    1. Opet mi dodje rec Gospodnja govoreci:
    2. Sine covecji, sta je drvo od loze vinove prema svakom drugom drvetu, ili loza vinova prema drvecu u sumi?
Psal. 80:8  Os. 10:1
    3. Uzima li se od nje drvo da se nacini sta? Uzima li se od nje klin da se obesi o njemu kakav sud?
    4. Gle, mece se u oganj da izgori; kad joj oba kraja sazeze oganj, i sredina joj izgori, hoce li jos biti za sta?
Jezek. 19:14  Jovan 15:6
    5. Gle, dok bese cela, ne mogase se nista od nje naciniti, a kamo li ce biti za sta kad je oganj prozdre i izgore.
    6. Zato ovako veli Gospod Gospod: Kakvo je medju drvetima sumskim drvo od vinove loze, koje dadoh ognju da ga jede, tako cu uciniti stanovnike jerusalimske.
    7. Jer cu im na suprot okrenuti lice svoje; kad izidju iz jednog ognja, drugi ce ih oganj prozdreti, i poznacete da sam ja Gospod, kad okrenem lice svoje na suprot njima.
    3 Moj. 17:10  Psal. 34:16  Isa. 24:18  Jer. 21:10  Jer. 48:43  Jezek. 6:7  Jezek. 7:4  Amos 5:19
    8. I obraticu zemlju u pustinju, jer ucinise neveru, govori Gospod Gospod.

[Domaci izdajnik]

Bio sam danas do biblioteke, i onako usput uzeo dve knjige za čitaonicu: Religiju i Mini predavanja o maksi stvarima, autora Lešeka Kolakovskog. Evo šta sam zapisao kao važnije:

Možemo li sebi dopustiti misao da Parmenidovo Biće, zamrlo u svojoj samospoznaji, uči Noja kako da gradi barku? Da bezvremensko Jedno platoničara objašnjava Jovu njegove probleme, da nareðuje ljudima da ne uzimaju kamatu od zajmova, da ne jedu zečeve i morske rakove, da u plug ne uprežu istovremeno magarca i vola. Kad se o tome razmišlja dolazi se u iskušenje da se, prema nekim gnosticima, pravi razlika izmeðu starozavetnog Jahvea i pravog Boga koji voli, ili, kao što to čini majstor Ekart, Boga-Osobe, od bezdane, bezimene provalije Božanskosti..

Sviða mi se ova poslednja - Božanskost, kojom govori o prirodi božanskoj u tom slučaju kao o jednoj meðu mnogo drugih.

Bog koji pridaje smisao postojanju mora biti osoba, a da bi osoba bila apsolut to je, ponovo, šokantna i nerešiva zagonetka..

Patnje koje nam priroda nanosi smatrale su se pravednom kaznom za naše grehe; ovo objašnjenje skepticima se ipak činilo nedovoljnim, jer nastanak prirodne patnje nema ničeg zajedničkog s nastankom i težinom grehova koje činimo..

A nije li On naš svet mogao da stvori drugačijim?... Ukoliko naš svet ne bi podlegao nikakvim zakonima fizike, odnosno ako bi bio beskonačna količina čuda pomoću kojih bi nas Bog u svakom trenutku štitio od patnje, to ni u kom slučaju ne bi bio materijalni svet..

Po svoj prilici, i Bog mora plaćati odreðenu cenu za ono što čini.

Govorili su o tome čini mi se vizantijski filozofi, da kad filozof već govori o bogu tu sledi neka vrsta njegovog (božjeg) obezvreðivanja. S tim je u skladu i negativna teologija Pseudo-Dionisija ili Dionisija-Areopagite (apofatička spoznaja). Vidim da se Kolakovski naročito zanima bogom, da mu je interesantno o njemu da govori, ali ne vidim da mu je privržen kako to čine vernici. I u gornjem tekstu (koji je Rale citirao) koristi takav stil da čitalac ne vidi njegovu poziciju, ali samo to kazivanje o bogu, samo "čitanje", kao neki oblik stavljanja pod lupu stvari, pa i rečju filozofskog prepitivanja, govori o njegovoj "strani". čini mi se da "ga" suptilno raskrinkava samim razgovorom, diskursom koji je par excellence filozofski.

Zasad Religiju nisam stigao da pogledam.

[dusan]

Jevreji se zapravo nikad nisu odrekli Boga,niti zaveta sa njim.Oni njemu zvanicno ne okrecu lice.Kod Jezekilja saznajemo da su oni taj zavet ili savez preinacili po svom nahodjenju, onako kako se njima svidja, proglasavajuci to za zakon Boziji.Uzajamnost tu prestaje od strane Jevreja.

L. Kolakovski, Mini predavanja o maksi stvarima, Plato, Beograd, 2001, str. 88. ::
A nije li On naš svet mogao da stvori drugačijim?... Ukoliko naš svet ne bi podlegao nikakvim zakonima fizike, odnosno ako bi bio beskonačna količina čuda pomoću kojih bi nas Bog u svakom trenutku štitio od patnje, to ni u kom slučaju ne bi bio materijalni svet..

Mislim da se ovo moze nazvati Rajem.

Govorili su o tome čini mi se vizantijski filozofi, da kad filozof već govori o bogu tu sledi neka vrsta njegovog (božjeg) obezvreðivanja

S ovim se slazem.Problem koji nastaje kod tumacenja Boga je sto mi samom pretpostavkom Boga sebe dovodimo u potcinjen polozaj.Sve sto je za nas ljude normalno i logicno,majmunima na primer moze biti potpuno nerazumljivo sa njihovim majmunskim pogledom na svet.
Pa je svaka kritika Bozijih postupaka obezvredjivanje samog pojma Boga.
Medjutim zasto bi smo mi davali upustva majmunima.Samo ako postoji mogucnjost njihovog uzdizanja do naseg nivoa,inace je besmisleno.

[Domaci izdajnik]

Govorili su o tome čini mi se vizantijski filozofi, da kad filozof već govori o bogu tu sledi neka vrsta njegovog (božjeg) obezvreðivanja

Zapravo, ja ovde nisam podrazumevao da o bogu ne treba govoriti, vec da bi svako govorenje bilo nipodastavanje njegove prvobitne zamisli kao boga. Naime, takav stav razbija svaku nauku o bogu, svaki razgovor, i taj pojam (boga) biva izgnan u coveku indiferentnu realnost. Kao sto na nekom mestu kaze i Kolakovski, "svejedno da li on postoji, jer to nam ni u kom slucaju ne bi smelo promeniti eticke i saznajne okvire", posto su oni indiferentni prema onom o cemu se ne govori, ili ne sme govoriti jer ce biti osiromaseno.

Jezik je ono kroz sta se covek ispoljava covekom, rekao bi Hajdeger. Razgovor je sredstvo opstanka filozofije (kao ucenje samo), pa u tom smisli u zastupam stav da se filozofija i religija bitno iskljucuju.

[provincijalac]

Nasao sam na hriscanskom sajtu nesto sa cime se ne slazem:

Ateista može usvojiti moralne imperative, ali mu je moralno kudikamo lakše nego verniku da ih prekrši, jer njega ne može da sputava svest o božanstvu koje će ga za njegovo zlo delo kazniti i čijoj kazni neće izmaći, već samo strah od osude društva ako se za greh sazna i emocije prema objektu potencijalnog greha, i uvek može da se nada da će njegov greh ili povezanost sa počinjenim grehom proći nezapaženo, što kod vernika nije slučaj.

Ne slazem se da je strah bolji "branik" losih ili ruznih dela od sopstvene savesti. Voleo bih o ovom vise da procitam ako ima gde da se nadje sa druge strane. Preporuka?

[Domaci izdajnik]

Vernici (kršćani, antikršćani i ostali) ne mogu da pojme da čovek može da čini nešto dobro a da za to ne dobija nikakav nadzemaljski ili naročit dar zauzvrat. Kod njih vlada jedna trgovačka svest: ja tebi dam ovo, ti meni zauzvrat nešto drugo, u sličnoj razmeri.

Onaj koji ne veruje najpre je aktivniji u odnosu prema zbilji koja ga zadešava, zauzima poziciju onoga koji se bori za svaki momenat ovog ograničenog i prolaznog života, uz sve to i besmislenog. On pokušava da izgradi svet na ruševinama i pod "tik-tak-ovima" nemilosrdnog sata života. Ovaj momak će prepoznati da i ako bi boga bilo, on ne bi bio trgovac, jer bog nije nešto nesavršeno (priznaćemo da trgovačko zanimanje ne može biti zanimanje boga). Tako će Sartr ponoviti ono što se čulo još pre 300 godina: Ako bi boga i bilo, to ne bi ništa promenilo.

Zamislimo samo koliko će ovaj čovek, ovaj unapred osuðeni "beskućnik" da posmatra svet, i iz kojih pobuda će takav činiti dobra dela! Može li se dobra ruka ovoga ateiste, ovoga nesrećnika, nazvati sličnom kao što je ruka jednoga vernika (koji kalkuliše)?

[provincijalac]

Tako nesto sam i mislio. Bas me zanima sta bi na to imao da kaze neki teolog. Ja ne vidim odbranu.

[dusan]

Vernici (kršćani, antikršćani i ostali) ne mogu da pojme da čovek može da čini nešto dobro a da za to ne dobija nikakav nadzemaljski ili naročit dar zauzvrat. Kod njih vlada jedna trgovačka svest: ja tebi dam ovo, ti meni zauzvrat nešto drugo, u sličnoj razmeri.
Onaj koji ne veruje najpre je aktivniji u odnosu prema zbilji koja ga zadešava, zauzima poziciju onoga koji se bori za svaki momenat ovog ograničenog i prolaznog života, uz sve to i besmislenog. On pokušava da izgradi svet na ruševinama i pod "tik-tak-ovima" nemilosrdnog sata života. Ovaj momak će prepoznati da i ako bi boga bilo, on ne bi bio trgovac, jer bog nije nešto nesavršeno (priznaćemo da trgovačko zanimanje ne može biti zanimanje boga). Tako će Sartr ponoviti ono što se čulo još pre 300 godina: Ako bi boga i bilo, to ne bi ništa promenilo.
Zamislimo samo koliko će ovaj čovek, ovaj unapred osuðeni "beskućnik" da posmatra svet, i iz kojih pobuda će takav činiti dobra dela! Može li se dobra ruka ovoga ateiste, ovoga nesrećnika, nazvati sličnom kao što je ruka jednoga vernika (koji kalkuliše)?

U hriscanstvu je cinjenje dobra samo po sebi dar.  To ako neko cini dobro  kalulisuci u glavi pokazuje da taj u stvari nije hriscanin i da u najmanju ruku nezna u sta veruje. Sama pomisao da je Boga tako lako "preveslati" je smesna,  i pokazuje koliko je taj pojam u glavi tog coveka nejasan i degradiran. Ono sto covek treba da ucini za svoje spasenje je da se svojom slobodnom voljom opredeli za Boga i krene ka njemu. To kretanje nije fizicko vec duhovno. Otkrivanje i negovanje vrlina u sebi a suzbijanje svih mana.  I tu nije bitno da li je neko dao vise ili manje novca vec da li je to cini iz srca ili kalkulisuci. Onaj koji je postigao da to cini iz srca, samim tim je nagradjen, jel je duhom blizi Bogu.
Da pokusam da pojasnim jednim primerom. Recimo da neki covek krene od toga da je citane knjiga dobro i da ce ga ljudi vise ceniti zbog toga. I u svojoj upornosti zapne da cita knjige po vas dan. I na svaku procitanu knjigu udari recku. Neka on tako nanize 1000 recki. Ukoliko je on to ucini da bi se posle hvalio svojim prijateljima kako je procitao 1000 knjiga, a od njih mu nista nije ostalo, dzaba je trosio oci. Ono sto je prava  nagrada za toliki trud je znanje koje bi trebalo da ostane. Citane je samo po sebi nagrada.

[strangelove]

U hriscanstvu je cinjenje dobra samo po sebi dar. To ako neko cini dobro kalulisuci u glavi pokazuje da taj u stvari nije hriscanin i da u najmanju ruku nezna u sta veruje.

Tačno je da izvorno hrćanstvo polazi od te pretopstavke da je činjenje dobra samo po sebi dar . Medjutim , uvek se štrecnem kad neko u ovom kontekstu upotrebi tu čuvenu sintagmu zvanu “samo po sebi”.  Dozvolite mi da napravim jednu digresiju i pozovem se na čudne reči jednog islamskog vernika koji na pitanje : Zašto mnogi muslimanski vernici ili bar oni koji se takvim smatraju otvoreno pomažu mnoge terorističke organizacije širom sveta, odgovara kako to u stvari nisu “pravi , islamski vernici” jer islam u “svojoj biti “, navodno nije neprijateljski nastrojen prema pripadnicima drugih veroispovesti.
Inače, poznat je manir ne samo islamskih već i hrišćanskih vernika da kad neko iz njihovih redova uradi nešto što u principu nije hrišćanski kasnije kažu “Pa dobro , ali on u stvari nije hrišćanin “? Nego šta je , nećete valjda reći “E, pa on samo izgleda kao mi, ali to nismo mi”.
Ma ,da
No, da se vratim na prvi deo tvog posta koji je više nego problematičan.  Hteo sam zapravo istaći nešto što svim tim veliko-vernicima izgleda nije poznato , a to je da se o bilo kojoj ideji ili bilo kom delu sudi na osnovu njegovih predstavnika , odnosno onih koji se smatraju poklonicima odreðene ideje.  U skladu s tim , mene ne interesuje koji su ciljevi izvornog hrisćanstva od pre 2000 god . Interesuje me ko su ti hriscani ( i katolici i pravoslavci i protestanti i ostali) , danas, a oni su danas i odmah nakon ubistva Hrista ništa drugo do trovači i neprijatelji svakog slobodnog uma, dakle hrišćanstvo u celini je otrov.  I sam Hrist da je danas meðu živimima bio bi  ozloglašeni protivnik hrišćanstva i u to nema nikakve sumnje.
Druga stvar koja je problematična ovde, jeste ono što rekoh na početku , a koje si nazvao činjenjem dobra kao nekakvog dara samog po sebi. Pre svega , o stvarima po sebi ne mogu ništa reći , niti ja , niti bilo ko drugi, a to nam poznato josh od Kanta.  Meni nije poznat primer nijednog čoveka koji je činio dobra dela zbog dobra samog po sebi. Naravno, ima onih koji se uveravaju da kad nešto navodno rade zbog stvari samih po sebi , da je to nekakva moralna vrednost i u pitanju su najčešće, ko će drugi, nego vernici. Neki hrsćanin bi mi na ove izjave počeo navoditi primere svetaca koji su  po njemu uspevali da čine dobro radi samog dobra, ali taj koji to kaže previða činjenicu iz sopstvene religije koja nagraðuje ono što smatra dobrim i kažnjava ono što smatra lošim. To su hrišćani iskalkulisali , a ne mi antihrišćani. Prema tome, sasvim je jasno ko ovde kalkulishe, a ko ne...Drugim rečima kako uopšte možeš znati da je kada nešto činiš dobro i obratno da je loše? Naravno, možeš se prikloniti hrišćanstvu i reći ,”Evo sad mi biblija reče da je ovo dobro , a ovo loše i sad ću ja da činim dobra po sebi”. Sve su ovo naravno, hrišćanske smejurije koje ne vredi ni pominjati.

Sama pomisao da je Boga tako lako "preveslati" je smesna, i pokazuje koliko je taj pojam u glavi tog coveka nejasan i degradiran. Ono sto covek treba da ucini za svoje spasenje je da se svojom slobodnom voljom opredeli za Boga i krene ka njemu.

Uh, Uh.... uspori malo, pa naravno da je svaki pojam nejasan i degradiran i sad kao beg od toga ti preporučuješ spasenje i to još jednim nesigurnim pojmom zvanim “slobodna volja” i  opredeljivanjem ka Bogu. Nikada mi nije bilo jasno kako se to čovek opredeljuje ka Bogu? Jer to po Vama hrišćanima znači voditi bogougodan život , staviti lance na život i radost , proračunati svoju licemernu moralnost, uništiti neke od najvećih umova u istoriji sveta itd? Ne to spasenje-ne-spasenje mi ne treba...

To kretanje nije fizicko vec duhovno. Otkrivanje i negovanje vrlina u sebi a suzbijanje svih mana. I tu nije bitno da li je neko dao vise ili manje novca vec da li je to cini iz srca ili kalkulisuci. Onaj koji je postigao da to cini iz srca, samim tim je nagradjen, jel je duhom blizi Bogu.

Opet isto pitanje , a kako se to nešto čini iz srca ni to mi nije najjasnije? Narvno imam obicaj da  nesto uradim pa da osetim kao da sam to učinio “iz srca”, ali za mene je to lepa fraza koja opisuje izvesno radosno osećanje , a ne nešto što će me približiti hrišćanstvu i njegovom Bogu.

Da pokusam da pojasnim jednim primerom. Recimo da neki covek krene od toga da je citane knjiga dobro i da ce ga ljudi vise ceniti zbog toga. I u svojoj upornosti zapne da cita knjige po vas dan. I na svaku procitanu knjigu udari recku. Neka on tako nanize 1000 recki. Ukoliko je on to ucini da bi se posle hvalio svojim prijateljima kako je procitao 1000 knjiga, a od njih mu nista nije ostalo, dzaba je trosio oci. Ono sto je prava nagrada za toliki trud je znanje koje bi trebalo da ostane. Citane je samo po sebi nagrada.

A zašto se ne bi hvalio? Zar čovek koji pročita čak hiljadu knjiga ne zaslužuje ni da to pomene. Ljudi se hvale mnogo beznačajnim stvarima, a on , zaboga, koji je u sebi nagomilao znanje i bude bio sposoban da ga prenosi drugom čak ne bi smeo , po vama Hriscanima” ni da se pohvali kako to ima u sebi. Pa, ja to zovem licemerjem....

[Domaci izdajnik]

U hriscanstvu je cinjenje dobra samo po sebi dar.  To ako neko cini dobro  kalulisuci u glavi pokazuje da taj u stvari nije hriscanin i da u najmanju ruku nezna u sta veruje. Sama pomisao da je Boga tako lako "preveslati" je smesna,  i pokazuje koliko je taj pojam u glavi tog coveka nejasan i degradiran. Ono sto covek treba da ucini za svoje spasenje je da se svojom slobodnom voljom opredeli za Boga i krene ka njemu.

Nismo se razumeli. Nije moja kritika upućena samo čoveku koji se opredeljuje za boga, nego o konceptu bogougodništva ili podvižništva. Pokušaću još jednom, ali preciznije, da objasnim.

Ako bi bog postojao, i uz to tražio od ljudi da se pridržavaju bilo kakvih pravila, pa bila ta pravila i najbolja (od "dobro", "bolje", "najbolje"), on time čoveka drži na uzici i kaže: ti ćeš zaslužiti moje pomilovanje ukoliko budeš bio dobar. To je mišljenje i kodeks koji ima i svaki roditelj prema detetu. I to se zove uslovljavanje. Bog, ako li jeste, uslovljava čoveka tako da je on u svom kratkom životu dužan da se postavlja kao neko ko služi, ne bi li zaradio nešto drugo, nakon služenja.

Ja sam u tom smislu postavio pitanje da li bi i kada bi boga bilo on mogao da bude tako i toliko nesavršen (jer ako je nekome potrebno da mu udovoljavaju - kao što traži od čoveka da mu udovoljava, a nije nezainteresovan, kako Sartr i Kjerkegor traže od boga - tada taj ne može biti parmenidovski "dovoljan sebi", "završen", "savršen", "bez kraja i početka") i toliki kalkulator da čoveka uslovi na taj način, i da još može oceniti u kojoj je meri neko služio njega, tj. sledio zahteve?

Ovde srce ne igra nikakvu ulogu. To što se pravoslavlje vadi na pojmove "ljubavi" i "srdačnosti" može biti još namerno zapetljavanje u pojmove koji u običnom narodu ne traže razjašnjenje. Namerna mistifikacija. No, ako zagledamo dublje, pozivanje na ljubav (prema Bogu) je u stvari pozivanje (na osnovu do sada rečenog) na novi život ili na drugačije uslove života od ovih koje je za ovaj život zadao bog koji uslovljava.

Konačno, trebalo bi iz ovoga gore zaključiti: nije kršćanin taj koji uzima na sebe da bude trgovac i kalkulator, nego je on samo jedan od igrača unutar božanskog privreðivanja. Bog je u toj vašoj priči kalkulator i onaj koji uslovljava, a kršćanin taj koji prihvata igru zarad nekih boljih uslova života. (Pa i trgovac trguje ne bi li zaradio i tako živeo bolje.)

[dusan]

Tačno je da izvorno hrćanstvo polazi od te pretopstavke da je činjenje dobra samo po sebi dar . Medjutim , uvek se štrecnem kad neko u ovom kontekstu upotrebi tu čuvenu sintagmu zvanu “samo po sebi”. Dozvolite mi da napravim jednu digresiju i pozovem se na čudne reči jednog islamskog vernika koji na pitanje : Zašto mnogi muslimanski vernici ili bar oni koji se takvim smatraju otvoreno pomažu mnoge terorističke organizacije širom sveta, odgovara kako to u stvari nisu “pravi , islamski vernici” jer islam u “svojoj biti “, navodno nije neprijateljski nastrojen prema pripadnicima drugih veroispovesti.
Inače, poznat je manir ne samo islamskih već i hrišćanskih vernika da kad neko iz njihovih redova uradi nešto što u principu nije hrišćanski kasnije kažu “Pa dobro , ali on u stvari nije hrišćanin “? Nego šta je , nećete valjda reći “E, pa on samo izgleda kao mi, ali to nismo mi”.
Ma ,da. No, da se vratim na prvi deo tvog posta koji je više nego problematičan. Hteo sam zapravo istaći nešto što svim tim veliko-vernicima izgleda nije poznato , a to je da se o bilo kojoj ideji ili bilo kom delu sudi na osnovu njegovih predstavnika , odnosno onih koji se smatraju poklonicima odreðene ideje. U skladu s tim , mene ne interesuje koji su ciljevi izvornog hrisćanstva od pre 2000 god . Interesuje me ko su ti hriscani ( i katolici i pravoslavci i protestanti i ostali) , danas, a oni su danas i odmah nakon ubistva Hrista ništa drugo do trovači i neprijatelji svakog slobodnog uma, dakle hrišćanstvo u celini je otrov. I sam Hrist da je danas meðu živimima bio bi ozloglašeni protivnik hrišćanstva i u to nema nikakve sumnje.
Druga stvar koja je problematična ovde, jeste ono što rekoh na početku , a koje si nazvao činjenjem dobra kao nekakvog dara samog po sebi. Pre svega , o stvarima po sebi ne mogu ništa reći , niti ja , niti bilo ko drugi, a to nam poznato josh od Kanta. Meni nije poznat primer nijednog čoveka koji je činio dobra dela zbog dobra samog po sebi. Naravno, ima onih koji se uveravaju da kad nešto navodno rade zbog stvari samih po sebi , da je to nekakva moralna vrednost i u pitanju su najčešće, ko će drugi, nego vernici. Neki hrsćanin bi mi na ove izjave počeo navoditi primere svetaca koji su po njemu uspevali da čine dobro radi samog dobra, ali taj koji to kaže previða činjenicu iz sopstvene religije koja nagraðuje ono što smatra dobrim i kažnjava ono što smatra lošim. To su hrišćani iskalkulisali , a ne mi antihrišćani. Prema tome, sasvim je jasno ko ovde kalkulishe, a ko ne...Drugim rečima kako uopšte možeš znati da je kada nešto činiš dobro i obratno da je loše? Naravno, možeš se prikloniti hrišćanstvu i reći ,”Evo sad mi biblija reče da je ovo dobro , a ovo loše i sad ću ja da činim dobra po sebi”. Sve su ovo naravno, hrišćanske smejurije koje ne vredi ni pominjati.

  Slazem se da se i u ovom slucaju teorija i praksa razlikuju.
  Stvarnio sta je dobro a sta lose? Ako uzmemo licnu korist kao referentnu  tacku za utvrdjivane dobra, onda se nikad necemo sloziti sta je dobro a sta ne. Pod nekim uslovima nesto je za mene dobro , pod drugim lose itd.  Na taj nacin, krecuci od sopstvenog ja, mozemo doci samo do zakljucka da je to relativno. Ali krecuci od sebe necemo znati da li ono sto vidimo iz naseg trenutnog ugla, nije u stvari zabluda koju ce mo sagledati tek kad se pomerimo sa tog mesta.
 Postoji razlika izmedu dobrog i loseg. To nisu samo dva simetricna lika, pa sad kako ih okrenes i jedno i drugo mogu izgledati kao dobro ili kao lose. Razlika je sto nasuprot svakog dobra postoje mnogo onog sto je lose, nema simetrije.

Uh, Uh.... uspori malo, pa naravno da je svaki pojam nejasan i degradiran i sad kao beg od toga ti preporučuješ spasenje i to još jednim nesigurnim pojmom zvanim “slobodna volja” i opredeljivanjem ka Bogu. Nikada mi nije bilo jasno kako se to čovek opredeljuje ka Bogu? Jer to po Vama hrišćanima znači voditi bogougodan život , staviti lance na život i radost , proračunati svoju licemernu moralnost, uništiti neke od najvećih umova u istoriji sveta itd? Ne to spasenje-ne-spasenje mi ne treba...

Znaci usavrsavati sebe, uzdici sebe do nivoa Boga.
Pogledaj ljude oko sebe za kakve beznacajne stvari stavljaju lance na zivot i radost.

A zašto se ne bi hvalio? Zar čovek koji pročita čak hiljadu knjiga ne zaslužuje ni da to pomene. Ljudi se hvale mnogo beznačajnim stvarima, a on , zaboga, koji je u sebi nagomilao znanje i bude bio sposoban da ga prenosi drugom čak ne bi smeo , po vama Hriscanima” ni da se pohvali kako to ima u sebi. Pa, ja to zovem licemerjem....

Ali glavni cilj je valjda znanje a ne hvaljenje.

[milos]

Ako bi bog bio Sve, onda bi istinu o bogu mogao govoriti samo onaj koji bi znao Sve o Svemu. A ako bi bog bio zaseban entitet, ponad tog Svega, onda bi istinu o bogu mogao govoriti samo onaj koji bi znao Sve o Svemu, i Sve o bogu.

[Domaci izdajnik]

Kratak uvod u problem. Tekst preuzet sa sajta dostojevski.novena.ims.hr

Izmišljeni Bog ateizma i nihilizma

U kontekstu Božje opstojnosti nameće se i pitanje ateizma. Ateizam ne tvrdi, poput agnosticizma, da božanstva ili Boga ne možemo spoznati, nego da Bog ili nadnaravno ne postoji, barem ne na nadnaravni način kako to kazuju religije i religiozne filozofije. Ako Bog ne postoji, a iz povijesti i svakodnevice je poznato da ljudi govore i ponašaju se kao da Bog postoji, onda se kao jedino rješenje nameće da je sam čovjek izmislio Boga. Religiozni ljudi, prema tome, vjeruju u svoje vlastite tvorevine. Nerijetko se takvo pojednostavljeno rješenje čini neuvjerljivim. No, kako bi ta, naizgled naivna, teza ateizma bila prihvatljiva potrebno je izgraditi suvislu teoriju o tome kako je moguće da čovjek počinje vjerovati u svoje vlastite izmišljotine. čovjek, u ovom slučaju, nije samo pojedinac, nego društvo ili čak čitavo čovječanstvo. Vjerovanje je u Boga, dakle, društveni fenomen. Iluzije o Bogu su u tom slučaju društvene iluzije. Time se ruše temelji Božji u nadnaravnome i nastoji ih se izgraditi u naravnome, društvenom okružju. Ako se Bog preseli iz područja ‘nadnaravnog’ u područje ‘naravnog’, odn. ako mu se dade suvislo ‘ovozemaljsko’ podrijetlo, onda i agnosticizam glede toga više nećemo moći opravdati, a takav “Bog” će biti spoznatljiv kao i svaki drugi naravni fenomen. Naravno, bit će filozofa koji će i dalje načelno negirati mogućnost spoznaje bilo čega, ali će većina ljudi zdravog razuma prihvatiti svoju spoznaju o naravnome.

Ateisti, koji svi odreda moraju tvrditi da je Bog ljudski ‘izum’, djelo ljudskog stvaralačkog čina, moraju objasniti i uspješno rekonsturirati proces kojim je ‘naravno’ postalo ‘nadnaravno’. Oni moraju odgovoriti na pitanje kako je nečija ‘izmišljotina’ mogla postati nečiji ‘Bog’. Još je teže objasniti kako je, i nakon tri stoljeća prosvjetiteljstva i racionalnih objašnjenja, još uvijek moguće da mnogi, većinu vremena racionalni ljudi, mogu prihvaćati i klanjati se ‘izmišljotini’. Objašnjenja su različita.

Prvi pojam kojim se nastoji objasniti prihvaćanje ‘izmišljotine’ jest pojam manipulacije: manuipulacija je raspolaganje s nečim/nekim kao sa sredstvom za ostvarivanje svojih ciljeva. Samo sredstvo nije važno, važan je samo cilj. No ateizam ide dublje, jer u njemu manipulacija ne znači samo manipulacija drugima na temelju svojih ekonomskih i političkih interesa, nego i manipulacija samim sobom na temelju svojih psiholoških potreba. I zadovoljenje svojih psiholoških potreba može, dakle, postati cilj kojem sredstvo možemo postati i mi sami. U takvoj konstelaciji psihologija, ekonomija, sociologija i politika postaju teorijski okviri unutar kojih kritika religije postaje moguća.

Uz manipulaciju, drugi važan pojam postaje otuðenje. Kako je moguće da se naša ‘izmišljotina’ razuzdala, osamostalila, postala neovisna od nas i počela vladati nama – kako je postala nama tuða, drukčija i kako smo mi, čovjek, postali njezino sredstvo. Primjeri otuðenja iz svakodnevice vidljivi su u slučajevima birokratiziranih institucija koje ‘gutaju’ ljude, zbog čijih su potreba nekad i nastale, kako bi same preostale i preživjele.

Treći je pojam, usko vezan za prva dva, privid ili iluzija. Kako je moguće da čovjek toliko prihvati svoje privide da je spreman za njih žrtvovati i vlastiti život? Koliko je dugo čovjek spreman vjerovati u svoje privide i na koji se način čovjek može osloboditi svojih privida? I u tome svemu kaosu, kako prepoznati stvarnost od privida, koristan privid o nekorisnog?

Naravno, tu je i cijeli splet pogrešnih vjerovanja, neznanja, snažnih ljudskih osjećaja i potreba. Smještanjem potrebe za besmrtnošću, moći, srećom, ljubavlju, sigurnosti, ljepotom ... u teorijski kontekst društvene teorije o nastanku religija, može rezultirati suvislom, iako ne nužno istinitom, ateističkom teorijom o pravoj naravi religije. Vidjet ćemo u čemu je privlačnost, a u čemu su nedostaci nekih od ponuðenih ateističkih teorija Ludwiga Feuerbacha i Karla Marxa.

Na teoriju o izmišljenom Bogu ateizma nastavlja se i nihilizam. Nihilizam je, ustvari, ateizam koji uviða svu bol čovjeka koji je ostavljen sam sebi u svojoj slobodi od krajnjeg smisla svoje egzistencije. Nietzscheov navještaj te boli i u današnjeg čovjeka snažno odjekuje.

Autor: Damir Mladić

[Domaci izdajnik]

Takođe sa pomenutog sajta:

Ateizam Ludwiga Feuerbacha

Ateizam

Ludwig Feuerbach nije prvi ateist u povijesti, no on je prvi utjecajniji filozof koji je javno iskazivao ateizam, praktički ga živio te sustavno izložio u svojim djelima. Njegova je knjiga “Bit kršćanstva” (Wesen des Christentums, 1841) snažno odjeknula u tadašnjoj Njemačkoj te su ga mnogi doživljavali kao istinoljubivoga i osvještenoga modernoga čovjeka koji se iz visina hegelijanskoga duha vratio u konkretni, zbiljski, materijalni svijet. Feuerbach je na svoj misaoni put krenuo od Boga (kao mlad bio je teolog) preko uma (bio je hegelovac) da bi završio kod čovjeka (kao antropološki ateist): “Bog je moja prva misao, um druga, čovjek moja treća i zadnja misao” (FEUERBACH, Ludwig. Fragmente zur Charakteristik meines philosophischen curriculum vitae, u Gesammelte Werke. Ur. W Schuffenhauer, Berlin: 1971. X, 178).

Težnja za “trijeznom filozofijom” dovela je Feuerbacha da, na temelju preokretanja Hegelove “opojne spekulacije” o apsolutnome duhu, ljudsku svijest proglasi beskonačnom, a spoznaju Boga  samospoznajom čovjeka. Budući da Feuerbach priznaje kako religija jest svijest o beskonačnome, onda i njegov ateizam mora biti o beskonačnome, ali više ne o beskonačnome Bogu, nego o nečemu drugome. Bog tako u njegovoj filozofiji postaje “nešto drugo”, odn. postaje čovjekova projekcija – čovjek iz sebe izlaže svoju bit, vidi je kao nešto što postoji izvan njega i od njega odvojeno, te joj, na koncu, daje samostalnost, smješta je na nebo i klanja joj se. Drugim riječima, Bog više nije Stvoritelj svijeta i čovjeka, nego je čovjek stvoritelj Boga: Bog je stvoren “na sliku čovječju”. Sva svojstva što ih čovjek pridaje Bogu, svojstva poput ljubavi, mudrosti, pravednosti... nisu ništa drugo doli svojstva čovjeka, odn. opće ljudske biti. Budući da Bog nije ništa drugo nego projekcija čovjekove biti, onda ni govor o Bogu nije ništa drugo doli govor o čovjeku, tj. teologija je ustvari antropologija. Prema tome, čovjek je čovjeku Bog, a religija je čovjekovo samoobožavanje, jer čovjek ustvari obožava svoju bit i odnosi se prema njoj kao prema drugome biću, odn. Bogu. No, zbog toga odnošenja prema svojoj biti kao drugomu biću, dolazi do otuðenja i raskola u čovjeku te se on sve više udaljuje od svoje ljudskosti projicirane u Boga. Teizam je samo produbljivanje te otuðene udaljenosti čovjeka od njegove vlastite biti. Potrebno je da Bog (tj. ljudska bit) i čovjek opet postanu jedno, odn. da se u religiji ponovno potvrdi i voli istinsku bit čovjeka (antropoteizam), a da se odbaci obožavanje ljudske biti kao samostalnoga bića, odn. Boga. Ateizam je dakle tajna religije. No, taj ateizam nije samo poricanje Božje opstojnosti, već i istinski humanizam, odn. ljubav prema čovjeku i njegovoj biti.


Opravdanje ateizma

Kako opravdati Feuerbachove tvrdnje da Bog nije ništa drugo doli projekcija čovjekove biti? Feuerbach predlaže pokus: uzmimo čovjekova svojstva te ih pokušajmo objasniti na pozadini teorije o projekciji pa ćemo vidjeti kako one suvislo i bez ostatka objašnjavaju svojstva što ih pridajemo Bogu. Božja se inteligencija tako može objasniti pomoću projekcije opće biti ljudske inteligencije, Božje moralno savršenstvo kao projekcija ljudske volje, Božja ljubav kao projekcija ljudskoga srca... Ukratko, za sve božansko postoji “projekcijsko” tumačenje.

Feuerbach nastoji svoj ateizam opravdati na tri načina: fenomenološki, povijesnofilozofski i psihološki. (Usp. KUNG, Hans. (1987) Postoji li Bog? Zagreb: Naprijed. str.191 – 195). Fenomenološko opravdanje počiva na svijesti o beskonačnosti, odn. na čovjekovoj svijesti o njegovoj beskonačnoj biti. Kada se govori o beskonačnoj biti čovjeka, ne govori se pojedinačnome čovjeku, nego o općemu čovjeku. Feuerbach ne tvrdi realnu beskonačnost nekoga pojedinca, nego “najviših snaga” koje odreðuju čovjeka i njegovu bit: um, volja, ljubav, srce – to nisu samo sile što ih čovjek posjeduje, nego su one utemeljujući elementi njegove biti – to su sile što vladaju čovjekom. To motrište ima nekoliko nedostataka: prvi je u tumačenju svijesti o beskonačnosti. Istinito je da iz same svijesti o beskonačnome ne možemo zaključiti o postojanju beskonačnoga, o toj svijesti neovisnoga bića – Boga. Ali istinito je i suprotno: iz svijesti o beskonačnome ne možemo zaključiti ni o nepostojanju beskonačnoga, o ljudskoj svijesti neovisnoga bića. čini se, meðutim, da Feuerbach upravo tvrdi to: ne postoji beskonačno neovisno o našoj svijesti. Drugo, sam pojam “općega čovjeka” nije ništa drugo negoli teorijska konstrukcija, daleko od konkretne zbilje ljudskoga pojedinca; Feuerbach, dakle, pribjegava proizvodu spekulacije od koje je toliko nastojao pobjeći. Treće, tvrdnje o beskončanosti ljudske biti nije moguće prihvatiti – pogotovo zbog toga jer ih Feuerbach nigdje posebno ne opravdava, već ih samo postulira.

Povijesnofilozofsko opravdanje svojega ateizma Feuerbach daje u navještaju o propasti kršćanstva: um zamjenjuje Bibliju, politika religiju, zemlja nebo... Veoma sugestivno opisuje proces sekularizacije kao propast kršćanstva. S jednim nedostatkom: kršćanstvo ni nakon stoljeća i pol nije propalo. Naravno, ta teza može biti istinita, ali na njezinu potvrdu možemo čekati i beskonačno dugo.

Psihološko se opravdanje ateizma temelji na tezi da je Bog psihološki proizvod čovjeka, proizvod njegovih želja (što čovjek želi biti, to čini Bogom) i njegova osjećaja ovisnosti, njegova nagona za održanjem i njegove težnje za blaženstvom. Nedostatak je tog objašnjenja sličan  nedostatku fenomenološkoga objašnjenja: iz činjenice čovjekovih želja, osjećaja ovisnosti... ne slijedi da postoji netko tko to može ispuniti, naime Bog. Ali ne slijedi ni suprotno, naime iz pukoga postojanja želje ne slijedi ni da ne postoji Onaj koji bi te želje mogao ispuniti.


Utjecaj

Feuerbach se smatra ocem ateizma. Unatoč navedenim nedostacima njegova izlaganja ateizma, bio je i ostao veoma utjecajan. Jedan od najpoznatijih mislitelja na kojeg je Feuerbach utjecao bio je Karl Marx.


Autor: Damir Mladić