Zivotinja koja ubija iz zadovoljstva

[Domaci Zdajnik]

Mislio sam da naslov bude "Agresivnost", ali sam brzo domislio da će naslov "Životinja koja ubija iz zadovoljstva", kao nova differentia specifica čoveka, već sadržati u sebi tu željenu konotaciju pojma agresivnosti.

Za početak ću staviti jedan izvod iz dela: Erich Fromm, Anatomija ljudske destruktivnosti, Naprijed, Zagreb, 1986, str. 22.

Čovjek se razlikuje od životinja po tome što je ubojica; on je jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste bez razloga, bilo bioloških bilo ekonomskih, i pri tome osjeća zadovoljstvo. Ta biološki neprilagodljivai nefilogenetski programirana "maligna" agresija sačinjava bit problema i opasnost po održanje čovjeka kao vrste. (...) Razlika između benignodefenzivne i malignodestruktivne agresije zahtijeva daljnje bitno razlikovanje između instinkta i karaktera, ili točnije, između poriva ukorijenjenih u čovjekovim fiziološkim potrebama (organski porivi) i specifično ljudskih strasti ukorijenjenih u karakteru ("u karakteru ukorijenjene" ili "ljudske strasti"). Ljudi se razlikuju s obzirom na strasti kojima je funkcija zadovoljenje egzistencijalnih potreba. Kakve god te potrebe bile, one moraju biti zadovoljene da bi čovjek mogao normalno funkcionirati, isto kao što njegovi organski porivi moraju biti zadovoljeni da bi mogao živjeti. Na primjer: čovjek može biti gonjen ljubavlju ili strašću za uništenjem; u oba slučaja on zadovoljava jednu od svojih egzistencijalnih potreba: potrebu da "utječe" ili da "pokreće nešto" ("da ostavi trag"). Da li je čovjekova dominantna strast ljubav ili destruktivnost, ovisi u velikoj mjeri o socijalnim prilikama.

[Plodni bizon]

Ovo mozda moze da ide pod onu temu Involucija i/ili evolucija.

Ljudi su pakosni, šimpanze nisu
Naši najbliži evolucioni srodnici nasilno i osvetnički kažnjavaju nevaljalce, ali neće da ozlede drugog samo zato što to mogu da urade

Da li je pakost jedno od osećanja koja ljude razdvajaju od svojih preteča?

Dugo se pretpostavljalo da je lako razlikovati čoveka od životinja, sada se ispostavilo da takva pretpostavka nije sasvim tačna: i one imaju složena osećanja i umeju vlastitim jezikom da se sporazumevaju. Ali da naši najbliži evolucioni (i genetski) srodnici nisu zlobni, a mi jesmo – kome bi do juče takva pomisao pala na pamet?
Šimpanze nasilno i osvetnički kažnjavaju nevaljalce, a neće da ozlede drugog iz svojeg roda samo zato što to mogu da urade! Nije im svojstvena uobičajena ljudska osobina – zavist.
Naučnici su uočili da ovi čovekoliki majmuni imaju jak osećaj za dobro i zlo i da im se ne dopadaju nepošteni ispadi, kao što je proždrljivost pojedinca u vreme kada svi sakupljaju hranu.

...

Proučavanja koja je sproveo Kejt Jensen pokazuju da se dotični čovekoliki majmuni odlikuju saosećanjem prema srodnicima. Jedno od objašnjenja ove protivrečnosti ukazuje da ogledi nisu valjano urađeni, a da je sklonost ka sabraći znatno više rasprostranjena među ljudima nego među šimpanzama.

Rezultati izučavanja nemačkih naučnika objavljeni su nedavno u „Spisima Nacionalne akademije nauka SAD”.

Stefan Vukašin, Politika

[Domaci Zdajnik]

Sve što se tiče društva, društvenih pitanja, izgleda da debelo zalazi u problem psihologije, pošto je i osnovna društvena jedinica upravo čovek, njegova očekivanja i stremljenja, njegovo ponašanje u grupi, itd.

Životinja ne može da bude agresivna iz razloga iz kojih je čovek agresivan prema drugom čoveku ili životinji, jer ona nema svest. A svest koja reši da bude agresivna iz zadovoljstva, a ne iz preke potrebe (odbrane ili preživljavanja uopšte) nastaje iz nekog destruktivnog nagona, sigurno ne na površini svesti, nedostupno nekoj racionalizaciji niti direktnoj analizi od strane agresivne osobe. Čovek promišlja o svom okruženju, usmeren je na okruženje, pokušava ga osmisliti na neki način, i kroz svako njegovo delo on kreira neki komunikacioni standard. Agresivnim ponašanjem čovek bira agresivan svet, ili je taj agresivan svet već njega uzeo pod svoje i sada čovek samo zauzima jedno planirano mesto u takvom svetu, igrajući ulogu još jedne agresivne osobe.

I mislim da je problem u društvu koje funkcioniše na principima agresivnosti i prinude. Ono je već odavno kreiralo puteve komunikacije, nametnulo obaveze, i demonstrirajući svoja pravila kroz sve institucije kojim funkcioniše, ukalupljuje i na neki način "kroti" ljudsku psihu do momenta kada ona prestane da prepoznaje svoje prethodne ciljeve i počinje da se interesuje za "mesto u sistemu". Tako čovek postaje policajac koji maltretira drugog čoveka, često i ne shvatajući suštinski razlog za to, već to čini iz ove agresivne pobude da nekog, eto, tek maltretira ili tuče. Ako je društvo već po defaultu takvo da provocira, da je na svakom ćošku postavilo zakone, onda te zakone tvori i pojedinac onda kad mu oni zvanični ne odgovaraju. Ako bi trebalo da se suzdrži, on će kreirati u sebi neki vid bunila protiv toga što mora da učini, i to potom kanalisati na legalan način, kao što je to slučaj sa policajcem koji zahvaljujući odabranom poslu ima pravo, odnosno dozvolu, da drugog maltretira.

Agresivnost je postala suštinska ljudska potreba, i što je čovek inteligentniji, što je sposobniji da uoči barijere i nepravilnosti društva, a takvih je mnogo, on će biti sve agresivniji, i lako se može dogoditi da se ta neuroza, frustracija, psihička napetost, uobliči kroz ideju da se nešto ozbiljno destruktivno učini.