Rasprava o ljubavi

[Domaci Zdajnik]

Ovde ću govoriti isključivo o onome što nazivamo ljubavlju između mladića i devojke, ili muškarca i žene, dakle ogradiću se od drugih vrsta ljubavi. Isto tako, pokušaćemo da ovaj fenomen sagledamo sa nesvakidašnje pozicije, da zauzmemo kritički stav prema onom što se uobičajeno i medijski forsira kao ljubav.

Razmišljajmo zajedno i pokušajmo najpre da telesno oduzmemo ljubavi, da zadovoljstvo koje iz nje nastaje ne shvatamo kao nešto zbog čega se rađa prava ljubav. Dakle, pokušajmo da nađemo duhovnu vezu između dvoje zaljubljenih. Ovde nam se javlja drugi problem, a to je odnos koji nalazimo u prijateljstvu, s obzirom na to da se obično ovde podrazumeva duhovna povezanost. Neko će pitati: pa, dakle, zašto ne bih mogao da kažem da sam platonski (vantelesno) zaljubljen u prijatelja?

Neću vam odmah otkriti šta mi je na pameti, i šta bi mogao biti moj odgovor, samo ću navesti jedan citat koji nalazim kod Bataja, a koji kaže:

Ljubav je samo krik pobune protiv praznine života.

... koji možda jako dobro opisuje kako je ja vidim; kako vidim sebe u svetu. No, rekoh, o odgovoru na problem iz uvodne reči drugom prilikom. Ostavljam prostora da se drugi oglase.

[polemos]

Lakan kaže da voleti znači davati ono što i mi sami nemamo.
To nije tek glupa fraza koja lepo zvuči, pri tom se misli na nešto bitno:
čovek je nedovršeno biće, njega bitno konstituiše praznina, ništa, on čezne da bude totalitet. E tu dolazi ljubav - od svih mogućih načina da čovek sebe učini potpunim (tu spadaju sve moguće identifikacije sa nečim "čvrstim", poput Srbina, hrišćanina, navijača Zvezde itd), najbolje je voleti, naći svoju "drugu polovinu", nekog ko sa svoje strane takođe nije dovršeno biće, te traži da i mi njega upotpunimo.
Liči na onaj mit o hermafroditima, ali više mi se sviđa kako ga je Lakan sročio.

[strangelove]

"Sto vishe volim bilo koga i bilo sta otkrivam kako se ljubav i zaljubljenost itekako razlikuju, ali i to da je ljubav nezamisliva bez zaljubljenosti".
Mozda, sam trebao da ovu recenicu stavim u onom delu foruma gde stoje samocitiranja, ali smatram da se vishe odnosi na ovu temu koju je Mizant ovde zapoceo. Dopalo mi se to sto je pomenuo odnos izmedju prijatelja u smislu platonske zaljubljenosti izmedju njih, medjutim ne vidim razlog zasto je tema ogranicena na ljubav izmedju momka i devojke jer to bi za mene bilo isto kao da je tema ogranicena na samo ljubav izmedju devojke i devojke ili muskarca i muskarca ili samo ljubavi prema nekom objektu.
Neko je ovde pomenuo kako cita Froma i da ce odgovoriti kad zavrsi, zato cu i ja da pocnem s njim posto mi se njegovo "Umece Ljubavi" cini interesantnim iz vishe razloga sto negativnih, sto pozitivnih u smislu mog razumevanja tog dela.
Posto je From razlikovao zrelu ljubav ( kao "odgovor na egzistencijalne probleme") od nezrele ljubavi koju je nazvao jednostavnim "simbiotickim sjedinjenjem" , on je nuzno morao da uvede pojam "ljubavnog umeca".
Morao je zato sto je ono sto je on podrazumevao pod "zrelom ljubavlju" nestho sto nije predodredjeno vec nestho sto je moguce steci jedino kroz ucenje , u ovom slucaju to bi bilo sticanje umeca ljubavi. Dakle, From je radikalno raskinuo s poimanjem ljubavi kao zanosa, stanovanja u svetu romantike i maste, uopsteno receno raskinuo s jednom "Romeovskom" predstavom ljubavi kao necega sto se "samo po sebi razume" i sto svako poseduje ako mu se za to pruzi prilika. Prema tome From ljubavlju naziva samo onu drugu vrstu to jest ljubav koja se uci ( ona koja ima svoj oslonac u sticanju ljubavnih vestina, kao sto se to nekada davno radilo na dalekom istoku) dok simbioticko sjedinjinjenje vidi kao nestho sto ima "biloski obrazac" koji ima svoju aktivnu( "sadist") i pasivnu formu ( "mazohist "), dok se pod bioloskim obrascem podrazumeva "odnos majke i fetusa".
From je , po meni, vrlo dobro razlucio oblike ljubavi i dao fantasticno obrazlozenje i dokaze za to da je ljubav itekako potrebno uciti, medjutim iskazao je, takodje i mnoge svoje licne predrasude , pogotovu one koje se ticu istopolne ljubavi koju se cak nije usudio ni da prokomentarise dublje vec samo u jednom odeljku kaze "Homoseksualna devijacija je neuspeh da se postigne to polarizovano sjedinjenje i zato homoseksualac pati zbog nikad prevazidjene izdvojenosti, zbog neuspeha sto ga, medjutim deli s prosecnim heteroseksualcem koji ne moze da voli".
Obratite paznju na ovu Fromovu izjavu "prosecni heteroseksualac"! Uvidjate li kako se i on sam u ovoj recenici zagrcnuo, a da to nije ni primetio? Pitam one koji su citali knjigu.
Ovaj Fromov stav prema homoseksualcima hteo bih da povezem sa Mizantovim pitanjem "Zasto ne bih mogao da kazem da sam platonski (vantelesno) zaljubljen u prijatelja". Hteo bih da ga koreliram zato sto , prema mom misljenju , biti platonski zaljubljen u svog prijatelja predstavlja posvecenost prema onome sto mog prijatelja cini jer zasigurno postoji u toj osobi nestho sto me privlaci i izaziva moju posvecenost ka tome. Upravo to sto se zove "posvecenost" karakterise ono sto From nije mogao da skapira , a to je da pored umeca ljubavi postoji i umece zaljubljenosti. Naravno on je izvrsio podelu izmedju ljubavi i zaljubljenosti , ali trudivsi se da usmeri svoju paznju ka pojmu ljubavi prevideo je sve slozenosti onoga sto nazivamo zaljubljenost. Biti necemu posvecen pre svake ljubavi, biti neizreciv u svojoj privrzenosti nekom bicu i konacno biti mu posvecen prema mom misljenju predstavlja osnov svake buduce ljubavi. U tom smislu neophodno je izuciti i ovo sto bih nazvao "umece zaljubljenosti". Ne govori Nitche zabadava " Zaljubljenost govori jezikom ljubavi". da bih odgovorio zasto koreliram Mizantove reci sa ovim poslednjim delom , najpre moram da pokusam da definishem neshto drugo , a to se u savremenom jeziku zove "homoseksualizam" koji neki i dalje definishu kao devijaciju. Hajde da podjemo od grka koji naravno nisu znali za pojam homoseksualac, ali bi mnoge od njih danas tako nazvali.
Naime, atinski intelektualci , tadasnji, strogo su razlikovali ljubav muskarca prema zeni od ljubavi od njegove ljubavi prema istom polu i obratno, o cemu nam svedoce mnoga dela ( izmedju ostalih i Platonova). Nema ovde prostora da u celini govorim o njihovim stavovima, ali ono sto je ovde bitno jeste to sto su oni smatrali da "trudnoca" nije samo odlika zena to jest da i muskarac moze biti trudan ("trudan u dushi"). Dakle, imamo muskarca A koji je zaljubljen i muskarca B(muskarac B je trudan u dushi). Shodno tome mA je posvecen onome sto cini mB i pokusava svojom zaljubljenoscu da postigne ljubav prema njemu, a pokusava zato sto je prethodno naucio kako da bude posvecen necemu. To bi otprilike bila jedna od najintenzivnijih i najostvarivijih crta onoga sto su psiholozi nazvali homoseksualnost, a sto moze biti ucljivo i u prijateljstvu. Savremeno poimanje homeseksualne ljubavi (iako homoseksualaca ima vishe nego ikad i iako se zestoko bore za njihova prava), odnosi se prilicno negativno prema njima zato sto homoseksulanost koju svesno i nesvesno gaje u sebi nikako sebi ne zele da priznaju, pa onda one koji osecaju ljubav prema istom polu nazivaju devijantima ( ta pojava opisana je i jednom delu filma "Americka Lepota").
Ima ovde jos mnogo o cemu da se govori, ali moj zakljucak je vrlo jednostavan, a on glasi osecati platonsku ljubav prema svom prijatelju bez obzira kog je on pola je pocetak zaljubljivanja u istog putem posvecenosti onome sto tu osobu cini. S druge strane , smatram da ne postoji nikakakav razdor izmedju vantelesne i telesne ljubavi vec naprotiv one u potpunosti uskladju se jedna s drugom, a razdora moze biti samo u glavama onih koji nisu spoznali da se srpski receno mozes jebati s nekim , a da to ne znaci da ce taj s kim vodis ljubav odjednom biti tvoj ljubavnik ili ljubavnica, pa da prema tome nece biti tvoj prijatelj vec to.
Zakljucak - vantelesno i telesno nisu usprotivljeni jedno drugom, vec nemaju prosto nikakve veze jedno s drugim ( Jedno se tice moga uma, drugo mojih prohteva i nagona). U tom smislu ako sam ja posvecen u mom prijatelja koji je istog pola zasto mi ne bi palo na pamet i da vodim ljubav s njim ili isto tako ako sam posvecen idejama koja neka devojka ima zasto ne bih vodio ljubav s njom? To je moje pitanje Mizantovom ogranicenju na ljubav izmedju muskarca i devojke? Ako budem imao vremena posveticu jos paznje ljubavi jer ovo sto sam dosad rekao nije sve sto sam hteo ispitati.

[Domaci Zdajnik]

Da. Uveliko se slažem s onim što si izneo, i nemam zasad ništa prigovoriti, već se jedino nadovezati i možda na taj način lakše no što sam planirao obrazložim svoje poimanje ljubavi obećano uvodnim rečima u ovu temu.

No pre toga moraću da se složim i sa Fromovom tezom da je ljubav aktivan odnos prema nekome ili nečemu, što se pri pojmu «zaljubljenosti» u folklornom smislu ne podrazumeva. Ako se valjano sećam, on je koristio baš taj pojam (zaljubljenosti) kako bi odgovorio na pitanje zašto se navodne ljubavi brzo završavaju. Interesantno je to da, kad se radi o ljubavi prema nečijem duhu (ili onome što planiram podrobnije da opišem), vreme je to koje produbljuje odnos i čini «vezu» jačom, dok kod onih navodnih ljubavi koje planu pri prvom, drugom ili trećem pogledu ubrzo biva skončano. Ovde zaljubljenost vidim (folklorno) kao (možda malo grubo zvuči) seksualnu privlačnost.

«Seksualna privlačnost stvara za trenutak iluziju sjedinjenja, pa ipak, to 'sjedinjenje' bez ljubavi ostavlja strance isto tako udaljenima kao što su i pre bili – ponekad se stide jedno drugog, ili se čak mrze, jer kad privid nestane oni osećaju svoju otuðenost još izrazitije nego pre.» (E. From, Umeće ljubavi, Mono&Manana Press, Beograd, 1999, str. 70)

Da bih još bliže prišao problemu opet ću se pozvati na Froma sa uvoda u pomenuto delo. On tu navodi najpre primer čoveka koji traži da bude voljen, bez obaziranja i želje da sam (za)voli. Zatim čoveka koji želi da voli, ali traži naročit objekat. I jedan i drugi stav nalazim, kao i From što veli, površnim i udaljenim od puta do pravog značenja pojma ljubavi. U konstruisanju ovih distinkcija pokušaću da naznačim i moju razliku u odnosu ljubavi prema mladiću (prijateljsku ljubav) i ljubavi prema devojci (ljubavi kojoj tražim odgovarajuću differentia specificu). Sve to kroz citate iz «Umeća ljubavi»:

«Većina ljudi problem ljubavi sagledava najpre kao problem kako biti voljen, a tek onda kao problem voljenja, odnosno sposobnosti da se voli. Zbog toga za njih predstavlja problem to: kako biti voljen, kako biti vredan ljubavi.» (E. From, Umeće ljubavi, Mono&Manana Press, Beograd, 1999, str. 9)

From je jasan u nameri da “spusti” zaljubljenost ili ljubav kao neku vanjsku potrebu (ne znam da li bi pravi izraz bio “psihičku potrebu”), tj. kao nešto što je tu da bi rešilo problem samoće individue, tako što bi se uvek našao neko tu da doda ruku podrške, zadovolji nagonske potrebe i učini da tišina nestane. Sve to, kako već vidimo, mogao bi učiniti i prijatelj, izuzev onog nagonskog dela. Ali nekako mi se ispostavlja ova «sposobnost da se voli» kao umeće da se zadrži stanje koje psihički odgovara obema u tom odnosu koji nazivaju ljubavlju. From, ako se dobro sećam, jedino pominje ono što i Scott Peck (jadno je što se na njega pozivam, ali ostalo mi je u sećanju, pa i ako je uglavnom površan ovde je sličan Fromu), a to je da u ljubavi postoji uzajamno napredovanje u duhu onog drugog, to da se dvoje ispomažu na putu individualnih ostvarenja (duhovnog karaktera, npr.). Opet, to isto, bez nagonskih realizacija, čini i prijateljstvo. Pa, dakle, je li prijateljstvo zbilja u suštini i srži pojma ljubavi?

«Za muškarca atraktivna devojka – a za ženu atraktivan muškarac – su nagrada za kojom tragaju. Pod 'atraktivan' obično se podrazumeva lepo pakovanje osobina koje su popularne i tražene na tržištu personalnosti. To što ličnost čini atraktivnom zavisi od mode datog vremena, kako u fizičkom tako i u duhovnom smislu.» (E. From, Umeće ljubavi, Mono&Manana Press, Beograd, 1999, str. 11)

Ako bolje razmislimo videćemo da je i po pitanju prijateljstva presudna ličnost drugog, i da se na tome završava odluka hoćemo li s nekim biti prijatelji ili ne. Razlika izmeðu prijateljstva i ljubavi (prema devojci) opet se ispostavlja kao vantelesna i telesna, ljubav koja podrazumeva samo duhovnu prisnost, odnosno ljubav koja podrazumeva i telesni kontakt. Ja ću pokušati da oborim tu tezu, kako bih od ljubavi učinio nešto više i dragocenije neg' što je prijateljstvo (duhovno prepoznavanje i bliskost) uz pridodat telesni «kontakt».

«U svakom slučaju, čovek se zaljubljuje u partnera takvih ljudskih kvaliteta kakve su dostupne njegovoj sopstvenoj mogućnosti razumevanja... Objekat mora biti poželjan sa stanovišta njegove socijalne vrednosti, a u isto vreme mora da me želi uzimajući u obzir sve moje skrivene i neskrivene prednosti i potencijale. Tako se dve osobe zaljubljuju onda kad osete da su pronašle najbolji raspoloživi objekat na tržištu, uvažavajući ograničenja vlastitih vrednosti razmene... Ljubavni odnosi kod ljudi slede iste obrasce razmene koji vladaju na tržištu robe i radne snage.» (E. From, Umeće ljubavi, Mono&Manana Press, Beograd, 1999, str. 11-12)

Jedna stvar je ovde interesantna. Pala mi je na pamet dok sam prečitavao ove redove iz potpuno drugih pobuda. Setimo se toga kako najčešće ljudi gledaju na ljubav, mislim na one koji ne podrazumevaju trud pri uspostavljanju ove. Oni kažu:

naporan/na si/naporno je, budi opušten/a, neću da se mučim/mučimo se, ovo je sve preteško, ne bi trebalo tako da bude, ljubav bi trebalo da je laka i lepa, itd.

Oni će se suprotstaviti svakom pokušaju intelektualizacije ljubavi, i kazaće uz to: pusti da te impuls vodi (sledi svoje instinkte, popularno kod mladih). Na čudan način oni mogu biti u pravu. Naime, ako je ljubav svedena na prijateljstvo + telesni odnos, zašto se te stvari ne bi mogle odvojiti i kazati: neka je duhovna ljubav jednaka prijateljstvu (i ovome je dozvoljeno da bude mučno katkad, i na čemu bi trebalo istrajavati, oko čega je vredno truditi se), dok će telesno zadovoljstvo pripadati zaljubljivanju i «lakoći postojanja». Stoga, čitav Fromov gornji citat ukazuje na ljude koji pokušavaju da pregrme tu podelu spajajući «lepo i korisno» (popularno rečeno, mada referenca nije naročito precizna). No, mi (ili makar ja) tražimo nešto drugo u ljubavi.

O tome nekom drugom prilikom, jer još uvek nisam siguran kako da sublimiram ono što su u grubim crtama u odnosu prema ženi iskazali Nietzsche i Weininger, a što mi se čini rešenjem ovog pitanja.

Moram da dodam i to da mi je odgovor Polemosa iz istog razloga i pobude bio zanimljiv, ali nisam uspeo naći konkretno mesto kod Lakana (molio bih za bližu referencu) gde govori o tome što je parafrazirano. Inače, shvatam baš taj put rešenjem ovog pitanja.

[Domaci Zdajnik]

Rekao bih da još uvek nisam uspeo da osvetlim suštinu stvari, ali evo ipak onog što sam večeras zapisao:


TEZE O LJUBAVI

Ljubav je samo krik pobune protiv praznine života.
- Žorž Bataj –

Zaista se pitamo zašto ljudi toliko žude i u centar svih interesovanja stavljaju ljubav na ovaj ili onaj način. Niče je na nekom mestu kazao da je ljubav čudnovata stvar koja svet vodi (ovamo il' onamo). Kjerkegor je dao uput kazavši da ljubav posreduje putevima autentičnog egzistiranja. I nemamo zašto okolisati, potrebno je postaviti pitanje: Otkud potreba za ljubavlju?

Pretpostavljam da se javlja nekoliko odgovora sa izvesno čvrstim ubeðenjima. Jedan bi mogao biti da je ljubav prirodna potreba kao što su to ostale biološke potrebe, te da je stvar u nagonskom prepuštanju nečem što nema sopstvenih pravila. Drugi odgovaraju da je ljubav psihička potreba, na višem nivou i manje nužna od onih bioloških; u ovom slučaju nedostatak ljubavi ne vodi u smrt (kako je to slučaj ako se čovek ne bi hranio) već u psihičku nestabilnost i ludost. Treće viðenje ljubavi bi moglo biti ono koje potiče od duha, i tiče se ovoga. Duh nije isto što i duša (psihički život); najbliže bismo dospeli kada bismo kazali da je duh spoj intelekta i kreativne snage, uobrazilje.

S obzirom na to da prvu tezu možemo odbaciti kao neosnovanu s obzirom na to da ljubav ne ubija, ili makar ne tako neposredno, razmislimo o sličnostima i vezi drugog i trećeg poimanja stvari. U tezi o ljubavi kao psihičkoj potrebi naći ćemo pristalice meðu psiholozima, čineći naš predmet razgovora posrednikom izmeðu seksualne volje, volje za zaštitom (ili biti zaštićen), volje da se dominira (ili da se bude pod dominantnim), volje da se ne bude sam (volje za društvenošću), volje za afirmacijom unutar društvenih kodeksa, volje za dokazivanjem, itd. Bliže posmatranje ovih pokazuje ne samo da je ljubav na ovom mestu ono što premošćuje sebične potrebe ljudi koji se nalaze u ljubavnom odnosu, nego i nešto što se samo nominalno tiče drugog: ja nalazim sebi nekoga ko bi mi najbolje odgovarao da uspostavim najbolji odnos sa onim ko mi se dopada, te da bih zadovoljio svoju psihičku konstrukciju, ličnost.

Iskreno interesovanje za drugog moramo tražiti u nečem što ne pripada zadovoljenju potreba ličnosti, ako li ljubav može da postoji kao takav odnos osoba koji je uspostavljaju. Taj odnos, ako nam se dozvoli da ga zamislimo, morao bi biti zasnovan na vezi koju možemo nazvati nadduševnom, tj. nadpsihičkom, ili konačno: duhovnom. U takvom odnosu osoba A se uspostavlja prema osobi B kao neko ko joj želi učiniti život lepšim radi nje same. Ovde «lepši život» moramo uzeti sa rezervom jer se ne misli na život u estetskom smislu, ili u smislu trenutne prijatnosti, već konstantnog usmeravanja i proračuna o tome šta bi za drugu (voljenu) osobu bilo najbolje, kao da se radi o njoj samoj (tj. o osobi A). Otpustiti sebe iz odnosa, zaboraviti na sebe kao na biće koje traži sopstveni put i sreću (psihičke vrste), da bi se sasvim izgubili u osobi koju želimo da doživimo kao nad-ja, iako opet sasvim drugačijim od Ja, i bez namera da se poistoveti sa Ja. Na drugi pogled ova ljubav će ličiti na ljubav čoveka prema nedovršenom bogu, tj. na obožavanje i radu na tome da se druga osoba učini božanstvom. Zapravo, čini se da je u ovom viðenju stvari najvažnije upravo ulagati u voljenu osobu, na svaki način truditi se oko nje (za nju), kao da se radi o nečemu što je važnije od osobe koja čini. Psihološko opravdanje ovoga nalazimo u potrebi čoveka da izbegne samoću, ili da izbegne večito usamljeno Ja. O tome je pisao From u Umeću ljubavi kao o primarnoj ljudskoj potrebi i glavnom povodu da se voli. Meðutim, ta potreba ovde više ne potiče iz psihičkih pobuda jer se ostvarivanjem zamišljene ideje (o obožavanju voljene osobe) ne postiže efekat koji ostvaruje osoba koja zadovoljava psihičke potrebe navedene u stavu 2.

Ako je glavni povod za obožavanjem nekoga ljudskog bića – pobeći od sebe, sve implicira na jednu posve iracionalnu volju čoveka: zašto u velu sopstvene konačnosti odabrati to da drugi postane večan, makar u ideji o voljenoj osobi? Pobuda je slična pobudi umetnika koji stvara ne zarad popularnosti i slave već radi samih artefakata, dela koja ostaju večna, i večnija od one voljene osobe kojoj se drugi poklanja. Naizgled kao da je važno to što će ona govoriti i posle njegove smrti. No, možda je zadovoljstvo pri stvaranju nečeg što želimo da bude večno – a to znači zadovoljstvo u ovom trenutku stvaranjem večnog – ono što nas vodi da ljubimo bezinteresno, i da od voljene osobe činimo više no što od sebe želimo da izvučemo u tom smislu. Najveći uspeh takve osobe jest samo ulaganje, prinošenje sebe kao žrtve voljenoj osobi kao bogu ili boginji.

Ako se budemo nadovezali na Batajevu tezu da je «ljubav samo krik pobune protiv praznine života», nadovezaćemo se i na Froma, kao i na Ničea koji priznaje ljubav kao vodeći motiv sveg svetskog delovanja. Ako je svet iznašao bogove u onome što nije postojalo, ili konačno u Isusu pronašao jednoga otelovljenog Tvorca svega, te ga uzeo slaviti kao svoga Izbavljača, zašto to ne bi onaj ko voli mogao da čini svakog dana: ljubeći voljenu osobu kao što su hrišćani pre dve hiljade godina ljubili Isusa?

Izgleda da nedostaje odgovor na pitanje: Šta je vredno ljubavi? Ili: Može li se voleti sve ili bilo šta (bilo ko)? Mišljenja sam da su neki ljudi prijemčiviji za to da ih drugi zavoli u toj meri da bi bili viðeni kao bogovi ili boginje, dok drugi taj uslov ispunjavaju u manjoj meri. Tako će onaj ko se postavlja kao zločinac i zločinu teži – biti dalje od božanskog, od večnog, što je dovoljno da odbije uz argument: od ove osobe bih mogao (ili mogla) učiniti uz mnogo truda bolju osobu, ali taj trud bi mogao biti i uzaludan ukoliko tek malo budem pogrešio; uz to, ova osoba bi mogla postati tek nešto bolja vremenom, a takvih osoba već ima, i takvu bih mogao potražiti.

No, to da je neko bolji od drugog, da je savršeniji u oku posmatrača, malo govori o «čistom» kriterijumu. Bitno je i to kakva je osoba koja posmatra, jer će praksa pokazati da se sličan sličnome približava, te će onaj zlikovac upoznati osobu koja je sličnog viðenja stvari, spoznajući ovo drugo kao blisko večnome, božanskome i oličenjem najviših kvaliteta.

Osim toga što bi osoba koju želimo zavoleti morala pokazivati izvesne duhovne kvalitete (a to nama, kao jednako duhovno zrelim ljudima), ona može pokazivati i naročit duhovni potencijal ili duhovnu vitalnost. U duhovnom potencijalu nalazimo prijemčivost osobe da se usresredi na kvalitet koji sama ne poseduje: to je osoba koja prepoznaje kvalitet drugih i koji bi htela da dosegne ali je do tada bila u nemogućnosti (zbog mladosti, stoga premalo vremena).

Duhovna vitalnost karakteriše osobe, ali pre sveg devojke, koje znaju svoj duhovni kvalitet ili kvalitet prepoznavanja duhovnih vrednosti preneti na jezik fizičkog kretanja i ponašanja. U tom smislu nas zna ponekad da opsedne balerina ili devojka na filmskom platnu koja dela na specifičan način, nemo stvarajući oreol oko svog fizičkog tela. Ujedno bi trebalo primetiti da devojka koja jeste duhom obdarena ali ne svedoči ponašanjem i pokretom to što jest, dakle, primetiti da je to ne čini dovoljno atraktivnom. Tako stičemo utisak da je duhovna vitalnost specifično ispoljavanje duhovnih kvaliteta, možda sasvim autonomno područje ovoga, s obzirom na to da je i jezik način izražavanja duha, kao što je to i slika, zvuk ili šta treće.

Trebalo bi još reći i to, nadovezujući se na Lakanovu tezu da «nas privlači nesavršenost drugih», da ispunjena savršenost, bez prostora za uticaj, iako tako nešto ne može postojati, ne može privući drugu osobu. Naime, radi se o potrebi da se ego onoga koji voli izgubi u trudu i putu za drugog, pa bi – imajući pred sobom osobu koja je dospela na kraj puta – bilo nemoguće ispuniti primarni cilj (samogubitka), jer se nema gde i zarad čega izgubiti bilo šta. Zato se u narodu kaže ponekad da ljubimo nesavršenost drugih. Mogli bismo samo još dodati da je osobi koja voli najprijatnije kada može da utiče baš na odreðenu nesavršenost koju voljena osoba naglašava u sebi, ali ne i na biće koje je puno i sačinjeno od nesavršenosti, tj. koje malo toga ljudskog ima.

[hedon]

Poshtovani. Ako dozvolite, i ja bih hteo izneti neka moja razmishljanja na zadatu temu, koja, ako sam dobro pratio, glasi ljubav izmedju dva ljudska bica koja ukljuchuje i seksualni odnos. Vec na pochetku izlaganja mi se javlja nedoumica da li je ljubav neshto shto nuzno pretpostavlja i seksualni chin ili se ona ne moze ostvariti i samo u okviru duha. Dakle bez seksa. Ali i tu je klizav teren, zbog tvrdnji da je ona sublimacija seksualne zelje. Dakle, po tvrdnji nekih psihoanalitichara, ona predstavlja samo vrh ledenog brega, odnosno ona je samo vidljiv deo nagonske potrebe.
Za Froma ona je prevazilazenje odvojenosti, otudjenosti od prirode. Traganje za uspostavljanjem ponovnog jedinstva sa svim ljudima, a ne samo otudjenje u dvoje. Naime, kada se chovek odvojio od prirodnog poretka stvari(po Fromu) on je osetio izvesnu teskobu, neprijatnost. Kao potkrepljenje svojoj tezi on navodi biblijsku prichu o Adamu i Evi i njihovom progonstvu iz raja. Ne secam se da li je From naveo razloge tog "odvajanja od prirode". Za njega spas od takvog stanja predstavlja, ne ponovno vracanje prirodi, vec sjedinjenje u sveopshtoj ljubavi.Hteo bih da istaknem da Fromovo stanovishte predstavlja simbiozu marksizma i mistichnog hrishcanstva(okretanje drugog obraza).
Njegovo vidjenje ljubavi implicira i specifichan drushtveni odnos koji je zasnovan na pravilnoj raspodeli materijalnih sredstava i davanju prioriteta duhu nad materijom, odnosno isticanje chovekove potrebe da bude stvaralac a ne samo puka kreatura. I dosledno svojim ubedjenjima, on ne poziva na ustanak, vec, kao prvi hrishcani, na ljubav i prashtanje.
Za njega je sve stvar prakse. Kao da je chovek sam sebe stvorio. Kao da je sam sebi odredio svoje prioritete u onom stanju koje nazivamo rechju zivot. Kada bi uistinu to tako bilo, chovek bi bio slika koja je samu sebe naslikala. Koja stoji nepomichno okachena na nekom vanvremenskom zidu na koga nishta ne utiche.
Daleko je From. Kao i u ostalom marksisti koji kazu da chovek stvara drushtvo, da je on bog. Ta tvrdnja i jeste tachna ali samo do neke granice. A ta granica je svest o sebi kao o kolima koja idu nizbrdo i koja ce se prevrnuti ukoliko naglo skrenemo ili zakochimo. Dakle, koliko je sve praksa, a koliko je chovek list na vetru? Za Froma ne postoji neshto "izvan" nas samih, neshto shto nas goni, vrlo chesto, na neshto shto se posmatra zbunjenim pogledom. Chudjenje koje proizilazi iz saznanja da mi nismo svemoguci upravljachi onoga shto se naziva chovek, odnosno telo. Da li je moguce ubediti sebe u ispravnost nekog cilja bez obzira da li se ispunjenje tog cilja dozivljava kao zadovoljstvo? Po Fromu je moguce. Moze se nauchiti voleti osoba bez obzira na odsustvo, da se tako izrazim, animalne privlachnosti. To bi bila privlachnost koju izaziva skladno gradjeno telo. Najnovija istrazivanja o seksualnoj privlachnosti govore da je ona zavisna iskljuchivo od simetrichnosti fizionomije koja predstavlja indikator zdravih gena. Zar to Fromovo insistiranje "zarad visheg cilja" nema slichnosti sa rodoskrnavljenjem, u proshlosti mahom aristokratskih porodica, zarad ochuvanja isto tako "vishih interesa"?

[hedon]

Ne tvrdim da su ta istrazivanja apsolutno tachna. Naime, zakljucheno je da fizichka privlachnost(mislim da je suvishno obrazlagati koliki je njen udeo u ljubavi izmedju polova, za nekog je i presudni faktor, ako ne i jedini) ne zavisi od rasne pripadnosti jer su slike koje su ispitanici oznachavali kao najdopadljivije bile istovetne nevezano od rasne pripadnosti ispitanika i samih osoba koje su bile na slikama. Dalje, vrshen je i eksperiment o uticaju mirisa na seksualnu privlachnost, i zakljucheno je da se privlachnost mirisa i kasnija privlachnost po vidjenu osobe podudaraju. Da budem precizniji, ispitanicima su date majice koje su uchesnici ogleda nosili, i postavljeno im je pitanje koji miris im je najprivlachniji. Posle toga su mogli i videti osobe koje su nosile te majice, i bez predhodnog obaveshtavanja o povezanosti dotichne osobe sa majicom, ispitanici su za kao najprivlachniju osobu odabrali onu chiji im je i miris bio isto tako najprivlachniji. Indikativno je i to shto su njihovi odgovori bili identichni.
Objashnjenje takvog rezultata je sledece: simetrija, pravilne proporcije, jednom rechju telesni sklad, je uzrok seksualne privlachnosti zbog toga shto on predstavlja, ponovo na osnovu istrazivanja, pokazatelj zdravih gena.

[Nicolas Berihon]

Za Froma ona je prevazilazenje odvojenosti, otudjenosti od prirode. Traganje za uspostavljanjem ponovnog jedinstva sa svim ljudima, a ne samo otudjenje u dvoje. Naime, kada se chovek odvojio od prirodnog poretka stvari(po Fromu) on je osetio izvesnu teskobu, neprijatnost. Kao potkrepljenje svojoj tezi on navodi biblijsku prichu o Adamu i Evi i njihovom progonstvu iz raja. Ne secam se da li je From naveo razloge tog "odvajanja od prirode". Za njega spas od takvog stanja predstavlja, ne ponovno vracanje prirodi, vec sjedinjenje u sveopshtoj ljubavi.Hteo bih da istaknem da Fromovo stanovishte predstavlja simbiozu marksizma i mistichnog hrishcanstva(okretanje drugog obraza).

Mislim da si potpuno promašio u razumevanju Froma. Radio sam seminarski o Fromu, konkretno o delu Bekstvo od slobode, ovde navodim delove iz istog.

Pojam “ljubavi” kod Froma

“Ja ne volim žene: ljubav treba ponovo pronaći, to se zna. One ne mogu više nego da žele osiguran položaj. A kad ga osiguraju, odstrane srce i lepotu: ostane samo hladni prezir, hrana današnjeg braka. Ili pak vidim neke naizgled srećne žene od kojih bih ja mogao napraviti dobre drugarice, ali njih najpre progutaju prostaci osetljivi poput lomače.... ” ( Aprila – Avgusta 1873. ) Rembo, Artur ( 1968 ), Boravak u paklu, Kultura, Beograd

   Ovaj citat mi se učinio pogodnim... Rekao bih da je From svojim delom, barem sa psihološkog stanovišta, uspeo da se približi ljubavi koju treba ponovo pronaći. Ljubav se često brka sa sado - mazohizmom. Sa jedne strane su mazohistička stremljenja da se  “u ime ljubavi” odustane od vlastite ličnosti, dok sa druge sadista opravdavajući tobožnjom “željom da se zaštiti voljena osoba” teži da ostvari apsolutnu vlast nad partnerom. Ovakav vid “ljubavi” nije ništa drugo do simbiotički odnos, koji se po pravilu kamuflira racionalizacijama. Ljubav predstavlja “strasno potvðivanje i aktivnu povezanost sa suštinom odreðene osobe”, zatim “jedinstvo sa drugom osobom na osnovu nezavisnosti i integriteta dveju osoba”tj. “ljubav se zasniva na jednakosti i slobodi”.
Ljubav nije nikakvo onostrano svojstvo koje podmetnutost emituje. “Mržnja je strasna želja za razaranjem; ljubav je strasno potvrðivanje kakvog “predmeta”; ona nije “afekt” već aktivno stremljenje i unutrašnja povezanost, čiji su ciljevi sreća, razvitak i sloboda tog predmeta.” Ona je potencija koja se, u načelu, može aktualizovati prema svakoj osobi, svakom predmetu, uključujući i nas same. Važno je da smo izvor proizvoðenja mi sami i niko drugi. Nije tačno, kao što bi se idejom o “romantičarskoj ljubavi” htelo da prikaže, da postoji samo jedna osoba na svetu koju čovek može da voli, da je nalaženje te osobe velika prilika njegova života i  da ljubav prema njoj ima za posledicu udaljavanje od svih drugih ljudi ( mit o “srodnim dušama” ). Takva “ljubav” jeste jedna sado – mazohistička naklonost.
“Ljubav prema jednoj osobi podrazumeva ljubav prema čoveku kao takvom.”*
*pod navodnicima Fromm, Erich ( 1986 ), Bekstvo od slobode, Naprijed, Nolit, Zagreb, Beograd

Sebičnost vs. samoljublje   

“Samoljublje se nalazi u temelju svake ljubavi... ”
S. Kjerkegor

   Ljubav, kako je From opisuje, jeste jedna spremnost koju pojedinac poseduje i emituje prema predmetu, prema sebi, ukoliko on može da “voli” samo druge, on uopšte ne može da voli. Takva “ljubav” bila bi samo uzaludno htenje u besomučnoj potrazi kako bi se kompenzovala lična neispunjenost. Koren sebičnosti je u samom nedostatku naklonosti prema samom sebi. Takva osoba se nalazi u neprestanom stanju nespokojstva u pogledu svog ličnog “ja”. Isto važi i za tzv. narcisoidnu osobu. “Mada spolja izgleda da su te dve osobe veoma zaljubljene u sebe, one, u stvari, nisu sebi sklone, a njihova narcisoidnost – kao i sebičnost – jeste preterana kompenzacija za osnovni nedostatak samoljublja.”*
*pod navodnicima Fromm, Erich ( 1986 ), Bekstvo od slobode, Naprijed, Nolit, Zagreb, Beograd

[hedon]

Kisha je neprestano padala, sve dok jutro nije osvanulo. Ne znam zashto, ali ova rechenica mi se spontano nametnula posle chitanja posta sa citatom.
Znachilo bi mi ukoliko bi iz citata tachno ukazali na mesta za koja smatrate da su nepravilno shvacene Fromove misli(ili mozda falsifikovane).
P.S. Veoma mi je drago na uspehu vasheg seminarskog.

[Nicolas Berihon]

Znachilo bi mi ukoliko bi iz citata tachno ukazali na mesta za koja smatrate da su nepravilno shvacene Fromove misli(ili mozda falsifikovane).

Primećujem postojanje dva Froma. Jedan je ovaj moj, drugi je tvoj. Pokušaćemo da se složimo da postoji jedan.Navodim sporne detalje.

Za njega spas od takvog stanja predstavlja, ne ponovno vracanje prirodi, vec sjedinjenje u sveopshtoj ljubavi

Naprotiv. Za Froma ljubav nije nikakvo sjedinjavanje. Samo “sjedinjavanje” jeste jedan vid bekstva od slobode.

Naime, kada se chovek odvojio od prirodnog poretka stvari(po Fromu) on je osetio izvesnu teskobu, neprijatnost. Kao potkrepljenje svojoj tezi on navodi biblijsku prichu o Adamu i Evi i njihovom progonstvu iz raja. Ne secam se da li je From naveo razloge tog "odvajanja od prirode"

Ovo je ključni momenat. Biblijska priča je jedan od načina na koji From prikazuje završetak procesa individuacije i pucanja primarnih veza. Ovo je ključni momenat knjige. Takvom čoveku se otvara horizont njegove tek pridobijene slobode. Jedan put je bekstvo, gubljenje integriteta, slobode, jer sloboda je ujedno postala i teret, drugi put je integritet i spontanitet života. Ne bih da prepričavam celu knjigu. Mislim da sam u prethodnom postu pojasnio.

Hteo bih da istaknem da Fromovo stanovishte predstavlja simbiozu marksizma i mistichnog hrishcanstva(okretanje drugog obraza)."

Ovo je najveća zamerka.Ako si razumeo ono u prethodnom postu i u ovom jasno ti je zašto je ovo svetlosnim godinama daleko od izvorne Fromove misli. Mističko hrišćanstvo? Znači, ništa od toga. Marksizam, tu se slažem da ima sličnosti. Sličnost je da obojica smeraju na humanizam.

Daleko je From. Kao i u ostalom marksisti koji kazu da chovek stvara drushtvo, da je on bog.

U savremenom društvu proizvod čovekovih ruku postaje njegov bog. To je apsurd. čovek jeste kreator svoga sveta (društva). Ti pokaži da nije. I ako nije čovek, ko je taj koji jeste, a nije čovek. Kako je to moguće?

P.S. Veoma mi je drago na uspehu vasheg seminarskog.

Drago mi je ako ga smatraš uspešnim. Hvala.

[hedon]

Za trenutak sam posumnjao u moje pamcenje.

"Svijest o ljudskoj odvojenosti, bez sjedinjenja posredstvom ljubavi-izvor je stida. Ona je isto vreme izvor krivnje i tjeskobe"(Umijece ljubavi E. Fromm, str. 15)

Ja ne znam da li su Fromovi stavovi iz Bekstva od slobode kontradiktorni sa njegovim stavovima iz Umijeca ljubavi, iz prostog razloga shto nisam chitao prvo delo. Moguce da je njegova kontradiktornost uzrok vasheg neslaganja sa mojim postom u pogledu Fromovih ideja.


"U egzistenciji chovjeka osnovna je chinjenica da je on proizashao iz zivotinjskog carstva, iz instinktivne adaptacije, da je nadishao prirodu-ne napustivshi je ipak nikada; on je dio prirode, pa ipak, kad je jednom otrgnut od nje, ne moze joj se vishe vratiti.....Chovjek je obdaren razumom: on je zivot svjestan samoga sebe....Ta svijest o sebi kao odvojenu bicu, svijest o kratkom vijeku vlastita zivota, o chinjenici da je bez vlastite volje rodjen i da ce protiv vlastite volje umrijeti, da ce umrijeti prije onih koje voli, ili oni prije njega, svijest o osamljenosti i odvojenosti, o bespomocnosti prema silama prirode i drushtva - sve to chini njegovu odvojenu, otudjenu egzistenciju nepodnosivim zatvorom. On bi poludio kad se ne bi mogao osloboditi tog zatvora, izici iz njega i zdruziti se na ovaj ili onaj nachin s ljudima, s vanjskim svijetom"(Isto str. 14 i 15)

A kako From vidi spas iz tog zatvora vidi se u prvom citatu. Dakle, sveopshtom bratskom ljubavlju sa svim ljudima, sjedinjenjem sa njima u njoj. I na osnovu toga sam povukao paralelu izmedju Froma i hrishcanstva. Hrishcani bi rekli sjedinjenje u Hristu, jer je Hrist za njih predstava sveopshte ljubavi. A shto se tiche marksizma, mislim da su pojmovi otudjenja choveka(From takodje odnose  u kapitalistichkoj proizvodnji shvata kao otudjene, predstavlja mi mali napor da vadim taj citat iz knjige, ali ukoliko vi budete insistirali potrudicu se) i jedinstva, veoma zadovoljavajuci za ukazivanje na slichnost.

Citirali ste rechenici gde kazem da je From (kao i Marx) daleko kada smatra da chovek jedino stvara drushtvo. To sam rekao iz razloga neslaganja sa njihovim vidjenjem choveka kao gline sa kojom se moze nachiniti shta je kome po volji. Po Fromu chovek uchi da voli. Da li Zemlja uchi da se neprestano krece oko Sunca? Razumem da poredjenje nije najbolje. Ono shto sam hteo reci je sledece: chovek nije potpuni gospodar nad sobom, on je kamen koji se kotrlja, kamen koji nije sam sebe bacio, ali koji moze da prihvati let ili da ga negira, misleci da je time postao ono shto nije, a to je, kako bi Spinoza rekao, causa sui, uzrok sam sebi.
P.S. Hvala vam na uchinjenoj mi paznji.

[strangelove]

Ne, nisam ograničio samo na tu vrstu ljubavi, niti na heteroseksualne veze, već je mene zanimlo da proniknem u razlike odnosa "prijateljstvo" i "ljubav" (opet je teško odvojiti vrste ljubavi, a pokušavam da izbegnem pojam seksualnog).

Nisam sprečio da se govori o drugim vrstama odnosa koji se zovu ljubavnim. Mislim da je Strangelove govorio o tome i doveo me već u tešku situaciju da opravdam samo ljubav izmeðu mladića i devojke (inače meni je logičniji odnos izmeðu devojke i devojke, mada to nije važno za ovu diskusiju).

 ja sam gore samo kratko prokomentarisao Fromovu zabludu po pitanju homoseksualizma , a iz tog razloga sto je on isti fenomen sagledavao na nivou devijantne pojave, pa cak i socijalne patologije, sto se ja ni u kom slucaju necu sloziti.   kretao sam se   u preproslom postu ka tome  da utvrdim da ako vec govorimo o homoseksualizmu i heteroseksulizmu iste postavim kao drugacije fenomene , ali nijedan od njih kao "patologiju". Medjutim, imajmo u vidu da ja ne govorim o tome iz perspektive jednog psihologa vec vishe iz jedne filozofske , pa i antropoloske pozicije jer ono sto je psihologija definisala kao hetero..., bi... i i homo... postojalo je daleko ranije nego sto se pojavila ,kao sto svi znamo jedna "psihologija licnosti". Nastavicu sa daljim poimanjem ljubavi, ali pre toga zelim da se pozabavim i ovim i ipak smatram da odgovara temi, jer imajmo u vidu da recimo bi-seksualac-a necemo zvati tim imenom samo zato sto u seksualnom smislu on ima odnose s osobama oba pola, vec ga u jednjoj krajnjoj instanci iz jedne "eros" perspektive mozemo tretirati i kao nekog koji poseduje "erotsku ljubav " prema oba pola. Takodje imajmo u vidu da ja ovde u izvesnom smislu govorim o "idealnim tipovima", a ne pojedinacnim slucajevima kod kojih zaista u psiholoskom i psihoterapeutskom smislu moze biti patologije. Vec sam gore napomenuo, kakav su stav prema onome sto se danas zove "homeseksualizma " imali stari atinjani, no sada bih i jos da ga dopunim jednim osvrtom na Platonovo delo "Gozba" ili "O ljubavi". U okviru ovog dela najinteresantniji mi je bio razgovor izmedju Dioteme i Sokrata , posto svi ostali dijalozi u ovom delu, zapravo su nebitni kao nekakav Platonov stav, a on ih je samo zbog svojih knjizevnih i estetskih sklonosti uvrstio u delo, ali necu sad o tom aspektu.
Naime, Diotema zeli da Sokratu objasni samu prirodu i sustinu onogo bozanstva koje se zove Erot i u jednom trenutku zakljucuje da isti nije u poptunosti Bog jer ako se slozimo da bozanstvo mora biti nesto apsolutno u svojoj lepoti, onda se nikako ne mozemo sloziti da je Erot bozansko bice jer on kao i covek zudi za "lepotom". Iz tog razloga dolazi se do zakljucka da je Erot zapravo demon i u tom smislu Platon, po meni,  pishe genijalnu recenicu olicenu u stavu "sve sto hoda izmedju neba i zemlje demonsko je". Posto Erot zudi za lepotom, on mora da zudi i za mudroscu jer je mudrost lepa, a posto zudi za mudroscu i nije lep on se , prema , Diotemi nalazi izmedju rugobe i lepote i u tom smislu "neprestano luta izmedju neba i zemlje". Takodje, prema Diotemi ljubavi nije stalo do lepote , vec do radjanja u lepoti jer je princip radjanja ukoliko je moguc, vecan.U tom smislu , vazi ono sto sam u prethodnom postu napomenuo , a to je da su atinski intelektualci strogo razlikovali istopolnu ljubav od heteroseksualne ljubavi, jer u jednom trenutku pise Platon: " Oni koji hoce da radjaju telom oni vishe naginju ka zenama, da radjanjem dece besmrtnost i uspomena i sreca teku za sva potonja vremena. Oni koji su trudni u dushi oni naginju onome sto dushi dolikuje". U ovome kontekstu ne mogu reci da se ne slazem s Platonom i zaista mogu ne samo opravdati ljubav izmedju muskarca i muskarca ili devojke i devojke, vec ih i postaviti na jedan sasvim drugaciji princip "trudnoce dushe" i "trudnoce tela " o kojima on govori. U tom smislu moj odgovor na pocetno pitanje ovog topika jeste potvrdan to jest svakako da se moze biti i telesno i vantelesno zaljubljen u svog priajtelja bez obzira na pol jer ovde govorimo o principu, a ne o pojedinacnom slucaju. Ipak, ovo Platonovo delo ne bih preporucivao da neko koristi u smislu nekakvog izdvojenog osvrata na ljubav jer iako tako glasi podnaslov Platon u delu zapravo mnogo vishe govori o lepoti i samom "filozofu" nego li o ljubavi, a ja sam samo izdvojio ovde neke interesantne momente. Takodje da izdvojim jos jedan pre nego sto se vratim "na staru pricu" i da pomenem ono Diotemino razvrstavanje ljubavi u kojem ona hijerarhiski navodi cetiri stepena ljubavi: ljubav prema lepoti tela, ljubav prema lepoti dushe, ljubav prema naukama i ljubav prema samoj ideji lepote. I u ovom pogledu ne bih se sporio s Platonom i zaista u ovom kontekstu ne vidim sta bih mu prigovorio.
Sto se tice Froma, ponavljam u "Umecu Ljubavi" postigao je tri , po meni, najbitnije stvari: 1)Ljubav kao aktivni odnos ( kao nesto sto se uci, a ne samo po sebi za-dano), 2)odlicno razlucivanje oblika ljubavi ( s izuzetkom onog prema istopolnoj) i konacno 3) ljubav kao nesto sto je nemoguce postici bez ljubavi prema sebi. Na ovom poslednjem cu se samo zadrzati. From je odlicno primetio da , kao sto je neko gore pomenuo, sebicnost , iako se nekima cini da je tako, nema svoj oslonac u ljubavi prema sebi, vec zapravo sebicni ljudi imaju izuzetno negativan odnos prema sebi samima. U tom smislu From ljubav prema sebi vidi , takodje kao jedan od uslova "zrele ljubavi" i pohvaljuje to osecanje. S tim se , takodje, u potpunosti slazem i u tom smislu citiracu one reci koje je i From sam citirao na pocetku svog dela:
                                        Ko nista ne zna, ne voli nista
                                        Ko ne ume nista, ne razume nista
                                        Ali onaj koj razume, taj voli i zapaza i vidi...
                                        Vishe se voli ono o cemu se vishe zna...
                                        Ko god zamislja da svako voce sazreva
                                        u isto vreme kad i jagode
                                        ne zna nista o grozdju

[Domaci Zdajnik]

Takodje, prema Diotemi ljubavi nije stalo do lepote, vec do radjanja u lepoti jer je princip radjanja ukoliko je moguc, vecan. U tom smislu, vazi ono sto sam u prethodnom postu napomenuo , a to je da su atinski intelektualci strogo razlikovali istopolnu ljubav od heteroseksualne ljubavi, jer u jednom trenutku pise Platon: " Oni koji hoce da radjaju telom oni vishe naginju ka zenama, da radjanjem dece besmrtnost i uspomena i sreca teku za sva potonja vremena. Oni koji su trudni u dushi oni naginju onome sto dushi dolikuje". U ovome kontekstu ne mogu reci da se ne slazem s Platonom i zaista mogu ne samo opravdati ljubav izmedju muskarca i muskarca ili devojke i devojke, vec ih i postaviti na jedan sasvim drugaciji princip "trudnoce dushe" i "trudnoce tela " o kojima on govori. U tom smislu moj odgovor na pocetno pitanje ovog topika jeste potvrdan to jest svakako da se moze biti i telesno i vantelesno zaljubljen u svog priajtelja bez obzira na pol jer ovde govorimo o principu, a ne o pojedinacnom slucaju.

To "raðanje u lepoti" mogu da vidim kao "aktivnost ljubavi" koju From traži. Kad je nekome stalo do lepote (ili ljubavi u širem smislu) takav ne posreduje odnos mišljenjem, i verovatno može da se tako što nazove strašću, iz savremene perspektive.

Pokušavam da prevedem inače jako dobro interpretiran govor Diotime u Gozbi na ono što bismo mi zvali ljubavlju. Recimo, pada mi na pamet da to što su Grci zvali ljubavlju koja raða lepotu može biti današnji pojam visoko-intelektualnog prijateljstva, ili ako ko želi drukčije - čisto duhovne ljubavi. Dakako da je to neka vrsta ljubavi, jer čovek u intelektualnoj konverzaciji sa osobom sličnih interesovanja i saznanja oseća zadovoljstvo i prijatnost, i čini se da jedno drugome daju mnogo više nego devojka i mladić u ljubavi koja se zasniva na telesnom opštenju. No, ja bih ipak hteo da razdvojim prijateljsku ljubav (ili visoko-intelektualnu ljubav) od erotske (nazovimo je tako, radno), tj. od one ljubavi koju folklorno podrazumevamo kad kažemo mladić i devojka (s tim što sada možemo da računamo i na homoseksualne veze). Prijateljska ljubav u sebi sadrži ljubav prema lepoti duše, ljubav prema naukama i ljubav prema ideji lepote (jer u dijalogu, a to će reći kroz primenu filozofije, približavaju jedno drugo tim entitetima); za erotsku ljubav još bismo možda mogli da dodamo i ljubav prema lepoti tela. To je bila postavka koju sam hteo da poremetim onim tekstom "Teze o ljubavi", no ne znam jesam li uspeo. Hteo sam, naime, da devojci pripišem naročite osobine/sposobnosti (koji se ne tiču seksualnog odnosa), koje se ne mogu opisati onim što nalazimo u Gozbi, kao četiri vrste ljubavi. Možda ću tu tezu jednom uspeti valjanije da objasnim, ali zasad samo hoću da obrazložim šta pokušavam da uradim.

[hedon]

sAngiE:
Volim da verujem da mi ne mozemo da biramo koga cemo da volimo, ali, postoji nesto sto zavisi od nas - onaj trenutak bas pre nego sto se zaljubimo jeste nas. U smislu da nama neko moze da se dopadne, ali mi sami biramo da li cemo dopustiti sebi taj luksuz da se zaljubimo.

Ovaj momenat je veoma zanimljiv. Taj trenutak pre zaljubljivanja, ta mogucnost  biranja da li cemo se zaljubiti. To istachinjanje razlike izmedju dopadanja i zaljubljivanja, gde dopadanje predstavlja stupanj pre zaljubljivanja. Ono bi predstavljalo stanje gde se josh uvek neshto moze odluchivati, u smislu izbora, za razliku od ljubavi, kao shto ste naveli. To predpostavlja razliku u intenzitetu izmedju dopadanja i zaljubljivanja. Neku vrstu sile koja ima jache dejstvo kada je u pitanju ljubav. Silu kojoj svaki otpor podleze, kako ste rekli da volite da verujete.
To je stanovishte koje govori da ljubav nastupa postepeno. Poshto je, po njemu, dopadanje preduslov ljubavi. Svakako, u njemu nema mesta za ono shto se naziva "ljubavlju na prvi pogled". Kako znati iskoristiti taj momenat gde se josh uvek neshto moze uchiniti(da bi mogli preduprediti eventualni ulazak pogreshnih ljudi u nashe polje ljubavi)? Da li ima neki siguran pokazatelj koji bi nam mogao ukazati na granicu gde dopadanje prelazi u ljubav?

[blistavi-um]

Ne slazem se da je ljubav hemija pa da se ne moze kontrolisati ili birati.Nije sve u prvom pogledu,ali ne mozes ni naterati sebe da volis bilo koga ako ti se bas ne svidja,to je cinjenica.Negde izmedju je resenje.

A sto se tice onog razmisljanja o ljubavi:ako ne razmisljas onda se moze desiti da se zaljubis i u plakat neke poznate glumice (ili glumca).Hocu da kazem da bez uplitanja uma u ljubav to lici na glupost;sve sto je u ljubavi najvise od uma je,sto opet ljubav ne cini podredjenom.