Rasprava o ljubavi

[Domaci Zdajnik]

Kakva situacija... Setim se da bi trebalo da pozovem prijatelja u odreðeno vreme, i krenem da uzmem telefon, ali usput razmišljam o drugim stvarima... i najednom, vidim da sam iskucao broj 06429879xx... Nje... 5 meseci ga nisam birao, i umesto da sasvim zaboravim desilo se da mi je tako duboko u podsvesti urezan da mi je prvi na listingu kad ne bih imao konkretnu ideju o tome koga zovem već nasumično biram brojeve.

Dakle, odaberem taj broj i tek nakon pet sekundi vidim šta sam izabrao... ne znam da li je zazvonilo s druge strane, prekinuo sam čim sam shvatio koga zovem, ali me je dogaðaj baš uplašio. Neki zaborave brojeve takvih osoba (koje njih žive sahrane) a meni se dogaða sasvim suprotno.

[Ljubo Gazivoda]

Ljubav je mit. Monoteistička sentimentalizacija metafizičkih istina. AGAPE. Jel? Bog nas voli? How yes no!?

[Domaci Zdajnik]

Bilo bi dobro ovde nastaviti ono što je započeto na odeljku "Zabranjeno mozganje", pod temom "Kakve vam se osobe sviðaju", pošto je tamo diskusija prešla na polje seksualnog, odnosno toga šta vam se dopada kod osobe koju biste želeli za devojku/mladića.

Ja ću se nadovezati na diskusiju koja je tamo započeta i na mišljenja koja su izneta.

No Name je rekao da mu se dopadaju krajnosti, i moram da priznam da i u meni nešto poželi da od devojke koja je nesigurna, blaga, depresivna, nemoćna, načini osobu koja jako veruje u svoje (pre svega) psihičke i duhovne mogućnosti. Naravno, podrazumevam da će takva osoba samim tim samopouzdanjem steći i drugačiji odnos prema drugima, koji bi bio blizu potcenjivačkog (ukoliko su ti drugi zaista kvalitetom beznadežni). Možda otud što bih se osećao slično kako bi se i bog osećao (kad bi ga bilo) nakon stvaranja sveta.

Okrutnost je tu samo proizvod onoga što je stvarano, i što je konačno proizvedeno. Metamorfoza već mi se čini kao uzbudljiva stvar, a neki slobodno ovde mogu da popune i rečju "seksipilna". Zašto, pak, od nesigurne do sigurne osobe? Sigurnost kod druge osobe čini nam se kao da predstavlja osobu u njenom savršenstvu, ili makar da ona veruje da je pri nečemu o čemu misli savršena. Osoba koju naučite nečemu osećaće se moćnije, moćnije od drugih za koje smatra da to nešto nisu upoznali. Ali ona koja već misli da sve poznaje neće imati kako da prihvati vašu intervenciju. Ona će vaš odnos smatrati ili odnosom u kome ona vas nečemu uči, ili nečemu što ne podrazumeva meðusobno učenje, tj. komunikaciju uopšte. To ja ne bih nazvao vezom. čini mi se da se iz ovoga može izvući da su za neku duhovno perverznu vezu potrebne dve osobe koje će biti u dobroj meri nesigurne, ali s namerom da komuniciraju u užem smislu. Tu komunikaciju u ljubavi shvatiću onako kako je objašnjava jedan čika kog sam čitao kad sam bio klinac (Skot Pek), a koji kaže da je to odnos u kome obe osobe uče i to sa zadovoljstvom prisustvom onog drugog.

E, sad, postavlja se pitanje zašto bi uopšte to bilo perverzno ako su obe osobe nekako prirodno spojive, pošto su obe nesigurne, ili - rečeno jezikom prostog naroda - jadnici? Poslužiću se ovde nekim sećanjima na Adolfa Adlera kad je ovaj pisao o osećanju inferiornosti (koja je uzrok nesigurnosti), i kazao kako se iz nje raðaju (i dalje ostaju neiskazane) fikcije o nekoj moći na drugom planu. Tako će u jednoj nesigurnoj osobi, ili tačnije osobi koja je "kompleksaš", rečeno jezikom naroda, koja je isprva (a u stvari oduvek, tj. istovremeno se to dogaða) osećala jedino slabost u nečemu, nedostatak u odnosu na druge ljude, sada u konfliktu jer se u njoj stvari odbrambenim mehanizmom jedna veštačka sigurnost, sigurnost u nekoj stvari u koju se ova pokušava uložiti u potpunosti (posvetiti).

O posvećenosti bih govorio nekom drugom prilikom mnogo šire. Ovde ću samo kratko još izvestiti (ne i zaključiti) da mi se ova strana tih nesigurnih osoba naročito dopada. Naprosto, čini se da u takvu osobu možeš biti nasigurno da možeš graditi onu Kulu, odnosno umetničko delo koje je No Name nazvao "aždajom".

Nastaviću.

[Truman]

Ovaj poslednji Mizov post me neverovatno podseca na jedan sjajan americki film "The shape of things" ako se ne varam. Nije star, ali ne znam da li se moze naci u video - klubovima. Bio je par puta na TV- u. Necu da ga prepricavam, ali upravo govori o tome sta se moze desiti kad nesigurnu osobu " uzmes pod svoje". Mada u tom filmu je dat ekstreman primer, ali voleo bih da ga neko pogleda pa da mi kaze sta misli.

[sAngiE]

Ovaj poslednji Mizov post me neverovatno podseca na jedan sjajan americki film "The shape of things" ako se ne varam. Nije star, ali ne znam da li se moze naci u video - klubovima. Bio je par puta na TV- u. Necu da ga prepricavam, ali upravo govori o tome sta se moze desiti kad nesigurnu osobu " uzmes pod svoje". Mada u tom filmu je dat ekstreman primer, ali voleo bih da ga neko pogleda pa da mi kaze sta misli.

Uh fantastican film. Jedan od najupecatljivijih filmova koje sam gledala. Znam puno ljudi kojima je ideja bila odvratna, a moram da priznam da je sam kraj filma, Truman zna na sta mislim, da ne kvarim drugima, prilicno neverovatan. Obrt je otreznjavajuc i moze vrlo lako ljudima stvoriti strah od vezivanja - probuditi ga svakako.
Da, jeste ekstreman primer, mislim da Mizant nije na to mislio pa samim tim ideja o tome da uzmes nekog "pod svoje" i okrenes ga za 360 stepeni, a uradis to cak "iskreno", ako je tako nesto moguce, jeste fantastic notion. Elusive, though...

[Domaci Zdajnik]

Film "The Shape of Things" sam gledao, prvi put nedavno (pre možda 5-6 meseci), a onda još možda jednom ili dva puta, jer mi se baš dopao. No, ja se neću složiti s tim da je devojka koja igra jednu od dve glavne uloge (u daljem tekstu samo "devojka", dok će onaj mladić koji igra glavnu ulogu biti samo "mladić") bila tako zlobna kako bi možda neki gledaoci mogli da misle po završetku filma. A to će biti i od značaja za dalju eksplikaciju onog "okretanja" druge osobe o kojem sam pisao u prethodnom postu.

1. Devojka je od nesigurnog mladića koji bi sve učinio za devojku koja bi mu malo pažnje posvetila i pokazala interesovanje, učinila mladića koji bi čak mogao da napusti svoju devojku na tren i prevari je sa nekom drugom (kako je taj mladić i učinio kad mu se ukazala prilika). Dakle, učinila ga je mobilnijim, autonomnijim, privlačnijim za druge. Zašto bi to njemu kao osobi smetalo? Zašto za to ne bi bio zahvalan? Zato što je ipak delom ostao ono što je bio: mladić koji čeka onu kojoj će se posvetiti, a koja ga neće - s obzirom na ukazanu pažnju i provedeno vreme zajedno - izneveriti i napustiti bez nekog naročitog razloga. Ona njega, pak, napušta (mada ni to nije tako fiksirano) i jedino taj preokret njega boli. Ne i to što nije ostao onakav kakav je bio.

2. Posvećenje devojke mladiću koji joj se ne dopada takoðe je neka vrsta žrtve. Bez obzira na to što je ona radila umetnički projekat u kome je mladić bio medijum, ona je kao i svaki umetnik morala da uloži neki trud, i to kakav: da bi njega učinila, kako je to ona kazala u završnom govoru - boljim čovekom. Devojka taj boljitak smatra relativnim, sa čim ću se i ja složiti, i što je možda poenta filma. Naročito onda kad mladić gubi svoje mišljenje o tome šta bi trebalo da nosi od odeće, prihvatajući ono što mu ona nameće, kao i to što obraća pažnju na nos, na fizičku stranu, koju opet devojka kritikuje. Projekat je osim toga što je bio umetnički rad devojke, ujedno i kritika konkretnog mladića, svog medijuma, kao i svih sličnih medijuma. Ne vidim u tome ništa loše.

3. Ono što mene veže sa dotičnom devojkom je samo to što smo želeli/želimo nekoga da preobratimo, ništa više. Ona je imala za cilj kritiku i kritičko delo, i možda usput neko osećanje sebe kao boga. Isto tako, onaj mladić je doživljavao promenu kao promenu na bolje, a ne indiferentno. Meni nije cilj kritika, već samo učešće u životu te druge osobe koju bih možda želeo učiniti srećnom. Promena je neminovna ako želiš od nesrećne i nesigurne osobe učiniti da postane sigurna i srećna ili srećnija. Stoga bi promena koju sam ja nagovestio podrazumevala samo unutrašnju stvar, odnos prema društvenim fenomenima, odnos prema nekim kvalitetima ličnosti, jedan pogled na svet. Opet je to možda pokrenuto motivima da se stavim u poziciju boga, za razliku od ovoga hrišćanskog, ipak u poziciju dobroćudnog boga. To i nije tako važno.

[Plodni bizon]

Kao sto sam vec jednom rekao:

Ju a veri sik maj frend. :cry:

Ti si, bre, lud! Ali lud! Da li znas da se svakim postom ovde brukas i da ce ti se smejati svaka devojka kad procita kako pokusavas da se "posvetis", kako si ti neko ko hoce da "cuva", "pazi", "menja na bolje" itd. Prvo, dozivljavas zenu kao nekakvo bozanstvo koje je ne znam koliko vredno i ko da se bitno razlikuje od muskarca. Kao da je zena sa ne znam koje planete (ili si mozda citao o tome u nekoj popularnoj psiholoskoj literaturi tipa Skot Pek?!). Kad jedna normalna cura procita ovo sto si ti bulaznio na ovom topiku jedino ce se sazaliti na to tvoje vidjenje.
Evo kako cu to da ti priblizim. Pogledaj neki blog neke "romanticne devojke" koja pise pesme i hoce da se "posveti" muskarcu pa prica kako je on ovakav, onakav, i sve jako lepo, i ti skoro da zakljucis da je on neki alien jbt! Pa onda malo razmislis i setis se koliko si ti jednako bedan kao svaki od tvojih prijatelja, kako si fizicko bice, dalje ruznije od devojke (a ona ovoga ipak obozava kao boga), kako si nesavrsen a opet kao nekakva zasticena vrsta za tu devojku. I naravno kazes u sebi: ova je neka pacenica, nema pojma koliko je u stvari muskarac obicno i nikakvo bice. I dodas mozda i o tome kako je sve to sto ona prica ljigavstina koja uvek tako pljusti u romantici kad se od coveka pravi bog. Priznajem da je lakse od cure napraviti boginju nego od muskarca boga, ali opet: TO JE SAMO DEVOJKA.

[sAngiE]

Zasto je od zene lakse napraviti boginju (privremeno)? Ne mislim da je lakse.

Zene imaju jedan vrlo cudan sablon ponasanja, a taj je da kada nadju nekog ko ume da svaki njihov korak, misao ili akciju predvidi, one se zaljubljuju jer ih neko "cita" = razume. Zene traze razumevanje. Ako je taj neko i dovoljno prinaucen da im bude i dobar ljubavnik - dobijes brak od 50 godina.

Muskarcima s druge strane, princip ide obrnutim redom... ili mi se cini. Bas me zanima, pa ako bi neko mogao da odgovori, a ovo sam pomalo sturo i sama predstavila.

[Plodni bizon]

Ok, mozda zene vole kad ih citaju. Ja ne mogu da kazem sta vole muskarci jer mi je nezgodno da delim interesovanja prema polovima. Mozda ima nesto muskaraca koji vole isto to sto si ti opisala, da ih citaju. A mozda ima i dosta zena koje vole da budu citane, ali i da budu precitane odnosno da ima nesto sto ne mora da se tice citanja nego specificnog drzanja, ponasanja, izgovaranja reci, poznavanja stvari, znaci nesto sto je autonomna stvar onog mladica koji im se dopada, a ne neki odnos prema devojci.

[Domaci Zdajnik]

Ako je taj neko i dovoljno prinaucen da im bude i dobar ljubavnik - dobijes brak od 50 godina.

Kao da ujedno kažeš da je njemu svejedno kakva je, da li ona njega može da zadovolji kao duhovna i možda fizička pojava. Možda nije imao izbora u neko vreme te je bio s njom. Mada, razumem šta si htela da kažeš.

Muskarcima s druge strane, princip ide obrnutim redom... ili mi se cini. Bas me zanima, pa ako bi neko mogao da odgovori, a ovo sam pomalo sturo i sama predstavila.

Ne mogu ni ja da ti odgovorim generalno sa muške strane, a ne mislim da takva strana može da postoji, kao ni ženska generalna strana. Odgovaram s obzirom na ono što se meni čini ispravnim.

Devojka bi mogla da razume ono što sam ja sam, i to bi s moje strane trebalo da bude transparentno; dakle, bez ikakvih sakrivanja onog što sam, kako bi me devojka što pre prozrela i videla sa kakvim okvirom ima prilike da razgovara. Naravno, ne trudim se baš uvek da ostavim takav utisak (što kompleksniji, bolji, onakav kakav mislim da bih mogao da budem ako bih uložio nešto više inteligencije ili pokazao naročito vaspitanje), već procenim o kakvoj se osobi/kakvom društvu se radi. Ako bih hteo nekoga da zadivim onim najboljim što imam, onda se unesem i prezentujem ono najmračnije što može iz mene da se prikaže, jer držim do toga da je ta strana neistraživa i utoliko interesantna da bi, kako meni, tako i drugima bilo zadovoljstvo lutati tim putem.

S njene strane potrebno je samo jedno: da ima apetita da hoda tim putem, ili kako bih ja to nazvao - da joj je patnja interesantan fenomen koji bi skupa mogli da istražujemo u obostranoj posvećenosti. Najčešće to se ne dogaða kod devojaka, jer uglavnom ili nisu nikad imale neki složeniji problem pred sobom, pa i ne znaju zadovoljstvo lutanja takvim putevima, ili po defaultu idu ka onom što je na površini, na šta ne želim trošiti reči.

čudnovata stvar je ta da me odbija recimo smejanje (konstantno dobro raspoloženje) devojke ukoliko je ne želim iskoristiti već voleti. Ukoliko joj se ne želim posvetiti odgovaralo bi mi takvo njeno raspoloženje.

Iz ovoga što sam rekao ne sledi da je potrebno da devojka razume mladića (konkretno mene u ovoj priči), već da razume neku matricu iz koje crpemo zadovoljstvo. Neka to nazovemo (radno) posvećenost, a potom bismo mogli da je definišemo ukoliko neko bude započeo posebnu temu o tome.

[majmoonid]

Najgore od svega je kad ljudi ljubav shvate kao činiju iz koje valja uvek samo kusati, a ništa u istu ne dodavati. Takvi ljudi nikad ne mogu dugo da budu sa nekim, niti mogu da vole čoveka u njegovoj dubini nego samo njegovu površinu.

[Domaci Zdajnik]

Kako piše Kjerkegor u Dnevniku zavodnika o (idealnoj) devojci:

Moram uzbuditi njenu dušu, moram je uznemiriti u svakom pogledu, ali ne na parče i udarima vetra, nego u celini. Ona mora otkriti beskrajnost, mora iskusiti šta je čoveku najbliže. Ona to ne mora otkriti na putu misli, koji je za nju stranputica, nego u mašti, koja je istinsko sredstvo opštenja među nama; jer ono što je kod mušakrca deo kod žene je celina. Ona se ne treba naprezati da dostigne beskrajnost na mučnom putu razmišljanja; jer žena nije rođena za rad; ne, ona treba da se dočepa beskraja na lakom putu srca i mašte. Beskraj je mladoj devojci isto tako prirodan kao i predstava da svaka ljubav mora biti srećna. Mlada devojka, ma kuda se okrenula, ima beskraj oko sebe, i prelazi ga u skoku, ali, razume se, ženskim skokom, a ne muškim. U stvari, kako su muškarci obično trapavi! Kada treba da skoče, moraju se zaleteti, dugo se pripremati, izmeriti razdaljinu okom, više puta počinjati; oni se plaše i vraćaju se. Na kraju skaču i padaju. Mlada devojka skače drukčije. U planinskim predelima viđamo često dve visoke stene, sa provalijom bez dna, da ih je užasno gledati. Nijedan muškarac neće se usuditi na takav skok. Ali, tako pričaju stanovnici toga kraja, jedna mlada devojka usudila se da ga učini, i to mesto se zove: «Devojački skok». Mogu u to poverovati, kao što o mladoj devojci mislim sve najbolje, i opija me da slušam kako jednostavno stanovnici toga kraja o tome pričaju. Verujem u sve, verujem u čudo, ne čudim se tome, samo da bih verovao; jer jedina stvar koja me je začudila na svetu jeste mlada devojka, ona je bila prva i biće poslednja. A ipak, takav skok za mladu devojku samo je jedno hop, dok će skok muškarca uvek biti smešan, jer ma koliko pružao korak, njegov napor neće biti ništa u poređenju sa razdaljinom između vrhova stena, što ipak predstavlja neko merilo. Ali ko bi bio toliko lud da zamisli mladu devojku kako se zaleće? Možemo je zamisliti kako trči, ali onda je čak i trčanje igra, uživanje, razvijanje ljupkosti, dok predstava u zaletu razdvaja ono što je kod žene veoma usko povezano. Zalet, naime, ima u sebi dijalektiku, suprotnu prirodi žene. I sada skok, ko bi opet smeo postupiti tako ružno da razdvoji ono što je usko povezano. Njen skok je lebdenje. I stigavši zatim na drugu stranu, ona se nalazi tamo neiscrpljena od napora, već ponovo lepša nego ikada, još duševnija, ona baca poljubac nama koji se još nalazimo s ove strane. Mlada, novorođena, kao cvet ponikao iz korena brda, ona se ljulja nad provalijom tako da nas gotovo hvata vrtoglavica. Ono što Kordelija mora naučiti jeste da vrši svoje pokrete beskraja, da se sama ljulja, da se ljulja u tim duševnim stanjima, da pesništvo i stvarnost, istinu i fikciju zameni, da tumara u beskonačnom. Kada se onda srodi s tim lutajućim nemirom, dodaću erotiku, i ona će biti što hoću i želim. Tada će doći kraj mojoj službi, mojim brigama, tada ću spustiti sva svoja jedra i sesti pored nje, i sa njenim jedrom mi ćemo odjedriti. I, stvarno, tek kada tu devojku opije erotika, imaću svakako dosta posla što ću sedeti za krmom da bih umerio vožnju, da ne dođe ništa prebrzo ili ružno. S vremena na vreme naći će se mala rupa u jedru, u sledećem trenutku ćemo kliziti.
 
(Kjerkegor, Ili-ili, Grafos, Beograd, 1989, str. 337-338.)


Možete li da zamislite takvu devojku? I, povezano sa diskusijama "Depresija - osećaj otuđenosti ili čist mazohizam" i "Promiskuitet", može li tako zamišljeno biće da bude vredno sveg obožavanja o kome sam u tim temama pisao?

Uzgred, ima ovde i nešto elemenata koji se mogu dovesti u vezu sa filmom i raspravom o filmu The Shape of Things.

[Domaci Zdajnik]

Mladi obično misle da je veza nekakav ćup koji služi tome da se iz njega uzima dok još primećuju da u njemu ima meda, a onda idu drugde (pojedinačno), opet u potrazi za “ćupom”. Ako je neko, pak, tako svestan da će se ćup jednom isprazniti, može li zaista da pruža kao u stvarnoj situaciji zajedništva koja je ljubav? Možda je sasvim besmisleno verovati da će dvoje ostati zajedno zauvek. No, to nije ni potrebno. Dovoljno je da veruju da to što imaju nije prolazno.

Tvrdim da je čoveku bitno obezbediti prostora da nekog voli, da ta njegova situacija bude sigurna, jasna, i tada je čovek srećan. On je srećan onda kad može voleti (sa naglaskom na "može"), te je – u principu – sekundarna stvar to da (li) je voljen. Zapravo, biti voljen je ovde samo prostor slobode za onoga ko želi da voli. Zato kažem, to "biti voljen" je samo neka garancija da to usmerenje na voljenu osobu neće biti uskraćeno, da postoji neka vrsta prava na to da nekoga voliš. Ako sve ovo povežemo, jasno se vidi želja za mazohističkim položajem u tom odnosu ljubavi, jer onaj koji voli je onaj koji daje, i u davanju se iscrpljuje njegova dovoljnost ili čitava ljubavna potreba.

Pretpostavimo neku devojku koja je slabašna, u tom smislu što je nesigurna, neuklopljena u sredinu, istančanog čula za ukus, preosetljiva, itd., i s druge strane mladića koji pomišlja o ovoj kao o mogućoj devojci. Isprva, kao što je to slučaj i u svakom drugom “gledanju”, radi se o predstavljanju druge osobe sebi onako kako se predstavlja predmet/objekat, kao robu koju “mogu ili ne mogu da kupim svojom ličnošću” (neki i drugim stvarima). Ako je mladić takav da želi da bude srećan na onaj način koji je gore opisan, a to znači – davati i biti siguran da to davanje ima smisla (da ima pravo na to), on će oceniti devojku kao odgovarajuću. Zaključio je da bi tu devojku mogao štititi, da bi joj se mogao posvetiti, i da bi ona bila srećna zahvaljujući njemu. Za duh mladića ne postoji veće sreće od toga da posmatra devojku kako se smeje i kako je srećna – zahvaljujući njegovom ulaganju. I, konačno, izgleda da je biranje bića koje je slabašno u stvari biranje tog prostora koje ostavlja druga strana kao prostor za to da bude voljena.

Voljena strana sada ništa ne čini a ima sve. No, da li je to može učiniti stvarno srećnom?

... više o tome saznaćete u sledećoj epizodi Perverznog Erota.

[Domaci Zdajnik]

Dakle, napišem ja onaj moj citat:

- Ne prašta prava ljubav, nego jaka ljubav. Prava ljubav nema šta da oprosti, baš zato što je prava.

... na nekom drugom mestu, i tamo stignu dva odgovora. Jedan postavlja pitanje o tome da li može da bude jaka a da ne bude prava, odnosno može li da bude prava a da nije jaka. Drugi odgovara i time sasvim izvrće naopako moju misao, a da to i ne zna:

- Kako ne razlikujes? Prava je kad je to-to za sva vremena, a jaka je kad se uglavnom bazira na strasti i kad strast pukne, pukne sve. I ova jaka ima stalno uspone i padove, a ova prava je ko mirna luka.

I tada deka (ja) odgovara:

- Ako je neka ljubav prava, onda je jaka sa obeju strana, i tada do prevare ne može da dođe. Tada je i oprost suvišan termin.

- Ako je neka ljubav jaka, jaka je sa jedne strane (inače bi bila obostrana, odnosno prava), i tada može doći do prevare koju ova strana može da oprosti. A ta jačina ne podrazumeva nikakvu strast, ili barem je deka ne podrazumeva, već nešto posve drugačije od strasti. A to ćeš otkriti ako budeš pokušao ljude da gledaš iz drugog ugla, a ne kao seksualne objekte. (Ne važi samo za tebe, nego za svu moju dečicu.)

Mislim da ovo može da koristi i da je vredelo preneti sa drugog mesta gde sam se obraćao svojoj dečici.

[maelstrom]

Mnogo više žalimo za onim što nismo uradili, nego za onim što jesmo.