Psiholog i psihijatar

[modesty]

Jeste li ikada isli kod psihologa zbog nekog problema i da li vam je pomogao? Imali smo skoro anketu na faxu o tome. Sta misilite psiholozima o koliko mogu pomoci, ako uopste pomazu? Od cega zavisi hoce li pomoci? Mene je mama vodila u gimnaziji kada sam bila u vezi sa jednim deckom koji je otisao da studira u Italiji, pa smo bili u vezi na daljinu. Bilo mi je tesko tada i usla sam u fazu kada nisam htela da jedem nista. Meni je pomogao razgovor, mada sam bila ljuta na mamu, rekla sam joj da nisam luda. To je naravno pogresno, jako mi je prijao razgovor. Sta vi mislite? Neki cak smatraju da je to pomodarstvo, drugi smatraju da je to sasvim normalno, ima misljenja da je gubljenje vremena. Mislim da vecinu stvari bi trebalo sami da odlucimo, ali psiholog moze malo pomoci. Psihicko zdravlje je jako vazno, a primecujem da se o tome ne vodi dovoljno racuna.

[Domaci Zdajnik]

Da li smo ikada išli kod psihijatra ili psihologa bilo bi bolje pitanje. Psiholog je uglavnom samo savetnik, premda može da iskaže i dijagnozu, ali ne i formalno, dok je ovaj drugi zadužen da sprovede tretman lečenja, ukoliko je ono potrebno.

Išao sam kao klinac, i to iz jednog značajnog razloga, po kojem savetujem i drugima da, ako se slično osećaju, odu. Dakle, taj razlog je što sam imao želju da sa nekim popričam, čisto kao sa nekim komšijom koji, za razliku od ovoga ovde što imam u komšiluku, još i ima nešto u glavi.

Problem sa tim da će me neko smatrati ludim nisam imao. Čak sam otvoreno govorio, pomalo se čak i hvalio (što je glupo) time što posećujem psihijatra, rezonujući to tako da kod psihijatra odlazi onaj koji ima šta da ponudi na lečenje, za razliku od ovih drugih koji ne odlaze.

Međutim, da li psihijatri u većini slučajeva stvarno mogu da pomognu, to je dosta komplikovano pitanje. Pretpostavljam da bi bilo smešno reći da ne pomažu, jer je jasno da se mnogo puta ta terapija ispostavi boljom nego da je nema. Ja na to ne bih obraćao pažnju i samo bih govorio o situaciji u kojoj psihijatar vodi razgovor, pa se lečenje svodi na komunikaciju, kako je kod mene bio čest slučaj.

A kako je to izgledalo... Pošto bih ušao u ordinaciju, ovaj ili ova bi me pitao ili -la, kako sam, i jesam li bolje nego pre. Pošto bih rekao da sam uobičajeno i da nisam niti bolje niti gore nego lani, ovaj bi se već našao u problemu. No, uskoro nastavlja da ispituje da vidi može li se za nešto čvrsto uhvatiti i tu zasnovati priču na kojoj bi otišlo to vreme posete. Pitao bi čime se zanimam tih dana. Ja bih onda rekao (u to vreme) da sam pisao neke pesme. On bi onda zatražio da ih donesem da pročita naredni put kad budem dolazio. Složio bih se i obećao mu da ću ih doneti. Potom bi pitao šta sam još radio i jesam li uspostavio kakav kontakt, da li sam se socijalizovao. Rekao bih mu da je po tom pitanju sve kako je i bilo, da se družim sa ljudima sa kojima sam se i ranije družio i da ću se družiti sa novim ljudima kad ih budem našao. On bi pohvalio taj stav i počešao se po bradi. Onda nastaje pitanje o tome kako spavam, imam li nesanicu. Tu bi proveravao može li nešto da mi makar prepiše, pošto je sa mnom dosadno razgovarati. I, konačno, rekao bi mi da dođem za dve nedelje.

Bilo je i drugih slučajeva. Recimo, kod jedne psihijatrice sam dobio instrukcije da čitam Jadnike Viktora Igoa, pa potom i Svečoveka od fašiste vladike Nikolaja Velimirovića. Preporučila mi je da idem u crkvu i da ću se na taj način bolje osećati. To nikad neću da zaboravim, premda mi je danas bogobojaznost i molitva gadljivija nego ikad, a vernici pokvarenjaci najvišeg ranga, ta žena mi je u tom momentu više pomogla od drugih.

[Miroslav Ibic]

Ja sam bila kod psihologa, tad je pričala o Mješovitom braku, i kako ima lepe kuće u neku seriju, samo čovek to da gleda, tu je bila i Mimi, jedna moja mnogo velika drugarica, i onda smo se sve tri dogovrile da ja od toga dana sedim sa Mimi u klupi.
I tako vam je to bilo.
Mimi i dan danas priča da je napravila čoveka od mene zmur

[Truman]

Nikada nisam bio kod psihologa ili psihijatra i mada sam  par imao problem ( tako da bih imao razloga da odem )  nisam na odlazak, ako se ne varam, ni pomislio. Ne mislim da je to lose, ali cini mi se da se na osnovu nekih vasih postova ( koji su u skladu sa mojim razmisljanjima ) moze zakljuciti da su ti "psihici" neretko prosecni ljudi, da ne kazem mediokriteti, koji su zavrsili fakultete ali tesko da adekvatno primene to znanje u konkretnom slucaju. Ili se to sto oni uce razlikuje od stvarnih slucajeva. U svakom slucaju mislim da je za taj posao najbitnija neka vrsta talenta ( ne bih tacno znao da definisem kakvog ), mozda sposobnost empatije i razumevanja drugih ljudi, a to mozete naci kod ljudi sasvim razlicitih profila i posle razgovora sa njima osecati se bolje. Ne znam kako je u Nisu, ali kod nas u Bg-u na psihologiju primaju razne likove za koje bih rekao da su neodgovarajuci, od ultraegoista i fensera do ljudi koji su taj fax upisali da bi prevashodno pomogli sebi. Ili onih koje psihologija zanima kao apstraktna nauka, a ne da bi pomogli konkretnom coveku. Inace imam odbojnost prema uzimanju tih lekica za glavu i uzeo bi ih jedino ako ne bi postojao drugi nacin da sebi pomognem ( pod uslovom da mi odrede neku tesku dijagnozu ).

[modesty]

Ne znam da li znas da pojedine osobe koje su autisticne, svakodnevno provode vreme sa timim psihologa, defektologa. psihijatara, a ima ih visoko inteligentnih. Nebitno je da li je neko fenser ili panker da bi upisao bilo koji fakultet. Nikada mi nije bilo jasno to "fenseri" i zbog cega je to nesto negativno? Na engleskom fensi restoran bi bio otmen restoran, a fenser ne znaci nista. Potpuno pogresno koriscena rec.

[Truman]

Ne znam da li znas da pojedine osobe koje su autisticne, svakodnevno provode vreme sa timim psihologa, defektologa. psihijatara, a ima ih visoko inteligentnih. Nebitno je da li je neko fenser ili panker da bi upisao bilo koji fakultet. Nikada mi nije bilo jasno to "fenseri" i zbog cega je to nesto negativno? Na engleskom fensi restoran bi bio otmen restoran, a fenser ne znaci nista. Potpuno pogresno koriscena rec.

Ovo sto sam podebljao uopste nije u suprotnosti sa ovim sto sam rekao. Nisam ja nacelno protiv odlaska kod psihologa, svako ko oseca da treba da ode i treba da ide. Kada kazem "fenseri" mislim na ono na sta se ovde vecinom misli, a ne poreklo reci, to nije tema. Ja licno pod fenserom podrazumevam osobu koja ide iskljucivo za trendovima, koja je povrsna i misli da ce vredeti vise ako radi nesto sto je popularno ( trenutno ). Naravno, kako se menjaju trendovi i ta osoba se menja. Takva osoba svakako ne moze biti ni uzor mladima, a pogotovu ne neko ko ce te razumeti i pomoci ti.

p.s. E pade mi na pamet kako ja zamisljam idealnog psihologa. Jeste li gledali film Dobri Vil Hanting? Secate li se uloge Robina Vilijamsa?

[Domaci Zdajnik]

Ne mislim da je to lose, ali cini mi se da se na osnovu nekih vasih postova ( koji su u skladu sa mojim razmisljanjima ) moze zakljuciti da su ti "psihici" neretko prosecni ljudi, da ne kazem mediokriteti, koji su zavrsili fakultete ali tesko da adekvatno primene to znanje u konkretnom slucaju.

Ja i dalje mislim da bi uvek valjalo makar otići kod psihijatra (ili najpre kod psihologa), što znači u stvari obratiti pažnju na svoje psihičko zdravlje. Nikad psihijatar, a to valja podvući, ne može upropastiti nečije zdravlje. Jedino je pitanje može li da pomogne. A to što mnogi ne uspevaju... često je razlog i vidna nezainteresovanost tih ljudi, naročito u državnim ustanovama zdravlja. Toliko puta sam video mrzovoljne psihijatre. Lako je to primetiti, i tada se razgovor brzo završava; naravno, bez ikakvog efekta.

U svakom slucaju mislim da je za taj posao najbitnija neka vrsta talenta ( ne bih tacno znao da definisem kakvog ), mozda sposobnost empatije i razumevanja drugih ljudi, a to mozete naci kod ljudi sasvim razlicitih profila i posle razgovora sa njima osecati se bolje.

Postoji onaj izraz za laike "on je pravi psiholog" kad neko ume da se uživi u nečije stanje. Namerno kažem "ume" jer je to stvar učenja, i time kažem još da su psiholozi i psihijatri valjda na studijama da bi naučili, između ostalog i taj deo posla.

Ne znam kako je u Nisu, ali kod nas u Bg-u na psihologiju primaju razne likove za koje bih rekao da su neodgovarajuci, od ultraegoista i fensera do ljudi koji su taj fax upisali da bi prevashodno pomogli sebi. Ili onih koje psihologija zanima kao apstraktna nauka, a ne da bi pomogli konkretnom coveku.

Videćemo šta će na ovo da kaže Res, Rei, F, kad vidi. 

Inace imam odbojnost prema uzimanju tih lekica za glavu i uzeo bi ih jedino ako ne bi postojao drugi nacin da sebi pomognem ( pod uslovom da mi odrede neku tesku dijagnozu ).

Tako i ja. Uglavnom pokušavam da prevladam to što imam (bolovi u glavi najčešće i hronično) bez uzimanja bilo čega, pa često trpim i po ceo dan, pre nego se setim da uzmem pilulu. Ipak, nekad kad sam sasvim bezvoljan odmah se nakljukam... jer mi zdravlje nije bitno. A, opet, negde sam čuo da je bolje, čak zdravije, uzeti nešto protiv bolova nego trpeti to.

[Truman]

Pade mi na um jos jedna karakteristika za koju smatram da bi dobri psiholozi trebalo da je imaju - a to je da vole ljude. Tek ako vole ljude, bice iskreno zainteresovani za nase sudbine i probleme, samim tim prirodno ce se empatisati i kao posledica toga kvalitetno nam pomoci. Izdajnice, moras priznati da se ova karakteristika ne uci na fakultetu.

p.s. ne videh poruku koja je nastala u medjuvremenu

[Eon_Blanc]

Ja iskreno mrzim psihologe i psihijatre.Smatram da je u redu da se ode kad si mlad i jednostavno ti treba neko ''mudar''da razgovaras sa njim. Medjutim - odes i shvatis da ta osoba koja bi trebalo da prodre u ljudsku psihu, zapravo nikad nije osjetila i dozivjela polovinu onoga sto ti jesi, da o vecini vaznih stvari u zivotu nije razmislila vec ih je naucila iz knjiga i najgore je kad dodjete do nekog razgovora gdje se razmijene stavovi i  suocite se sa tim da osoba kojoj ste povjerili svoj um ne zna ama bas nista o zivotu u praksi. Zato me nervira sto vecina ljudi odlazi tamo, misleci da ce naci nekog da mu ocisti um, nalazi spas u drugoj osobi koju ne poznaje , a vjeruje joj i razgovara sa njom o stvarima o kojima samo mozes misliti kad si sam i u posebnom stanju svijesti. Ta osoba postaje manipulator i vodic svom klijentu. Te unutrasnje probleme(mislim naravno na jednostavnije krize koje se svima desavaju, kod ozbiljnijih stvari je naravno potreban psihijatar ili psiholog) , ne moze nam rijesiti psihostogod, jedino sami mozemo izaci iz toga , mozda teze , ali sa jednim velikim iskustvom i dozom prosvjetljenja i upoznati sebe vise. Psiholog je navodno tu da udje u posvijest i svijest i pomogne nam da nadjemo sebe i shvatimo sto je bio problem zbog kog smo zapali u neko stanje, medjutim, um je svaciji poseban , a psiholog ce najcesce biti na krivom tragu.  San o lepritima za mene ce znaciti da  zelim slobodu , a neko drugi ce ga sanjati jer je jebao kurvu sa leptirom na dupetu. Oni ne mogu da znaju o meni vise nego sto ja znam o sebi, i mrzim ih upravo zbog toga sto misle da im je dopusteno da govore ljudima  sta je u njihovoj glavi.toliko.

[pebble]

Psiholog je navodno tu da udje u posvijest i svijest i pomogne nam da nadjemo sebe i shvatimo sto je bio problem zbog kog smo zapali u neko stanje, medjutim, um je svaciji poseban , a psiholog ce najcesce biti na krivom tragu.  San o lepritima za mene ce znaciti da  zelim slobodu , a neko drugi ce ga sanjati jer je jebao kurvu sa leptirom na dupetu. Oni ne mogu da znaju o meni vise nego sto ja znam o sebi, i mrzim ih upravo zbog toga sto misle da im je dopusteno da govore ljudima  sta je u njihovoj glavi.toliko.

lose licno iskustvo?

naravno da ce psiholog najcesce biti na krivom tragu. zato sto je glup i nezainteresovan, prilicno neobrazovan i  skoro sigurno zato sto je malogradjanin u dusi.

"glup" kao nesposoban za razmisljanje, povezivanje cinjenica i izvlacenje zakljucaka, neko ko je trebalo da radi neki rutinski administrativni posao u najboljem slucaju, jer je u gimnaziji bio jedva odlican i pored toga sto se uzasno trudio i stalno ucio. nije ocena tu presudna, nego to sto znas, jer si sedeo sa njim cetiri godine u istom odeljenju, da je u stanju da nabuba nesto, ali kad ga pitaju da izvede zakljucak, odgovori na pitanje koje zahteva samo malecku upotrebu mozga, on blene kao tele. i onda ode i zavrsi fakultet jer ima izvanredne radne navike, naravno kad je celu srednju skolu proveo bubaceci, i bude - doktor. sad, nije to toliko ni frapantno samo po sebi, ali ono sto jeste zastrasujuce jeste to sto je u tvom odeljenju, sad kad razmislis, bilo samo jos cetiri coveka koji su pokazivali inteligenciju (pri tom trojica nisu ucili jer je to bilo uncool). i to je kao bila gimnazija.
zakljucak: ljudi koje susrecemo svakodnevno na njihovim profesionalnim funkcijama su najverovatnije (u najboljem slucaju) kao ovaj gore-pomenut doktor. on je u stanju da ti prepise lek koji je trenutno popularan/nov, za koji je cuo na poslednjem simpozijumu ili koji gura najmocnija farmaceutska korporacija, ali nista vise od toga.
(ovo "ti" je retoricko. trebalo bi da stoji "ja", jer su u pitanju licna iskustva, ali mislim da je situacija tipicna i reprezentativna)

"malogradjanin" takodje zahteva pojasnjenje, ali me mrzi sad da pisem.

ali si sasvim u pravu da je svaciji um poseban i svako zna o sebi vise nego bilo ko drugi sto moze da zna o njemu, pogotovo ne neko ko ne zeli da zna sta je u tebi nego samo zeli da te napravi normalnim kao sto je on, na isti nacin kao sto je on, malo-gradjanin, poslusan, dobar gradjanin, mrtav iznutra, ljustura od coveka cija je jedina svrha da odrzava drustvo.

ti si dobro primetio da nisu svi simboli univerzalni (stvar drustvene konvencije, na nivou drustva, deli ih veliki broj ljudi) ili konvencionalni (kada postoji sustinska veza izmedju simbola i onoga sto on predstavlja). tvoj primer leptira u snu je, prema fromovoj klasifikaciji (Erich Fromm, The Forgotten Language/Zaboravljeni jezik), primer slucajnog simbola, stvar licne prirode. zbog toga je ideja da snovi mogu da se tumace na osnovu sanovnika smesna, bez obzira da li je sanovnik kupljen na pijaci ili je deo univerzitetskog stiva, iako obican covek ocekuje takvo jedno simplisticko resenje.
psihoanaliza bi trebalo da bude put saznanja na kome psiholog/psihijatar samo postavlja pitanja, otvara nova vrata, a sam pacijent mora putem asocijacija da dodje do odgovora. znaci ne treba psiholog da udje u nasu podsvest nego mi sami. mada su ocigledno svi ovdasnji psiholozi totalno nesposobni cak i za to.

ali sta raditi kad se nadje (ako se nadje) uzrok problema? prvobitna ideja je bila da ce sama realizacija uciniti da problem nestane. ali decenije prakse su pokazale da to samo izaziva vecu neurozu. psihoanaliza pokusava da izvuce iz podsvesti nesto sto je tamo gurnuto sa razlogom - zato sto ta osoba nije mogla da podnese svest o tome, obicno zbog nekog neresenog konflikta, koji najcesce nije moguce resiti jer se radi o konfliktu sa drustvenim normama. ako je psihoanaliza uspesna, ako se suocimo sa tim necim sto nam je nepodnosljivo, tim nekim konfliktom koji ne mozemo da razresimo, to vodi neurozi. ako pak na nekom nivou kapiramo ceo taj mehanizam, opiracemo se otkrivanju pravog uzroka i on ce biti vecito neuhvatljiv, stalno promenljiv, i problem ce biti sve kompleksniji.

[pebble]

p.s. E pade mi na pamet kako ja zamisljam idealnog psihologa. Jeste li gledali film Dobri Vil Hanting? Secate li se uloge Robina Vilijamsa?

naravno da se secamo. i da, idealni psiholog.
ali ono sto cu ja uvek pamtiti iz tog filma je vilov razlog zasto odbija dobro-placeni posao za americku vladu - zbog mogucih posledica koje bi njegov rad na razbijanju neke komplikovane sifre (sto samo po sebi nije ni na koji nacin amoralno, ti samo radis svoj posao, igras se nekim tamo brojevima i pri tom se super zabavljas; prijatan si prema svojim kolegama, ne krades, ne lazes, uzoran si gradjanin; a pri tom, ako vec zelis da razmisljas o tome za koga radis i sta radis, izuzetan si patriota jer je proizvod tvog rada dobar za tvoju drzavu, nacionalna sigurnost i ti fazoni) imao tamo negde na drugom kraju sveta i koliko ce ljudi umreti kao rezultat toga.
koliko nas inace razmislja o dugorocnim i dalekoseznim posledicama svojih akcija? u krajnjoj liniji, sama participacija u nekom drustvu ili nekoj grupi koja radi nesto sto mi ne odobravamo je na neki nacin kao da i mi to sami radimo.
ovo bi verovatno trebalo da prebacim pod neku drugu temu.

[Plodni bizon]

Ne mozemo generalizovati i od vlastitog iskustva ciniti pravilo. Duboko sam uveren da postoje psiholozi koji odlicno rade svoj posao, kao sto postoje i odlicni poznavaoci softvera, anticke filozofije, veb dizajna, americke knjizevnosti, itd, i kao sto sa druge strane stoji mnostvo onih koji taj posao samo otaljavaju i usput ostvaruju prosecne ili lose rezultate. Neko fakultet zavrsi sa slabim ocenama, samo da bi mogao da ima diplomu, i dobije posao. Naravno da takav nece biti savrsen psiholog.

Ne razumem najbolje otkud toliko ljutnje na psihologe. Te probleme u drustvu pre njih stvorili su politicari i neangazovani sociolozi (doduse, i psiholozi su mogli da se ukljuce), ako uzmemo da veliki broj problema nastaje zbog lose socijalne pozicije subjekta.

Dobro je sto kod mnogih zaticem buntovni karakter, koji ne dozvoljava da se njegova licnost posmatra po nekom pravilu ustanovljenom u psiholoskoj nauci, ali treba znati da nisu sva takva pravila proizvodi induktivnog zakljucivanja, i da ima tu mnogo nepobitnih istina koje mogu da uticu na pronalazak i resavanje problema onoga ko odlazi kod psihijatra ili psihologa.

[Eon_Blanc]

lose licno iskustvo?

naravno da ce psiholog najcesce biti na krivom tragu. zato sto je glup i nezainteresovan, prilicno neobrazovan i  skoro sigurno zato sto je malogradjanin u dusi.


ali sta raditi kad se nadje (ako se nadje) uzrok problema? prvobitna ideja je bila da ce sama realizacija uciniti da problem nestane. ali decenije prakse su pokazale da to samo izaziva vecu neurozu. psihoanaliza pokusava da izvuce iz podsvesti nesto sto je tamo gurnuto sa razlogom - zato sto ta osoba nije mogla da podnese svest o tome, obicno zbog nekog neresenog konflikta, koji najcesce nije moguce resiti jer se radi o konfliktu sa drustvenim normama. ako je psihoanaliza uspesna, ako se suocimo sa tim necim sto nam je nepodnosljivo, tim nekim konfliktom koji ne mozemo da razresimo, to vodi neurozi. ako pak na nekom nivou kapiramo ceo taj mehanizam, opiracemo se otkrivanju pravog uzroka i on ce biti vecito neuhvatljiv, stalno promenljiv, i problem ce biti sve kompleksniji.

da , lose licno iskustvo.
i apsolutno se slazem sa svime sto si ovdje rekao,iako mrzim to da kazem.
i da, nisam primijetiO , nego primijetiLA 

[pebble]

i da, nisam primijetiO , nego primijetiLA 

ooops, sorry, my bad

[Anita]

Evo iz licnog iskustva:
Imala sam potrebu za psihoterapijom. Bolje sam reagovala na individualnu, nego na grupnu. Bolje na konstruktiviste, nego na psihoanaliticare.
Da li mi je pomoglo? Da i jos uvek mi pomaze.
Psihoterapeut mi je postavljao sugestivna pitanja koja su mogla da me dislociraju da koliko-toliko posredovano sagledam druge, ali i sebe. Nikada me na terapiji nisu indoktrinirali nikakvom sadrzinskom etikom/ estetikom, nikakvom religijom/ metafizikom. Nikada me nisu osudjivali.
Psihoterapeut mi nikada nije bio prijatelj. I drago mi je zbog toga. Jednako kao sto mi je drago sto mi prijatelji nikada nisu postali psihoterapeuti.

No, ipak, moram priznati da se najvise raste uz prijatelje, i obostranu ljubav.

***
Da li je pomodno? Zar je vazno?
Zasto se uopste ovde stalno pomalja taj pojam "fensi"? Pomislicu da neki strahuju od istog...