Narkomanija

[Admini...]

Uzbuna u Nišu: sve više mrtvih od droge
Heroin pomešan s gipsom i otrovom
Za dve nedelje petnaestak narkomana završilo u bolnicama u teškom stanju, a petoro njih preminulo

NIŠ – Droga opet uzima veliki danak u Nišu, ali izgleda da je sada situacija alarmantna, jer je samo u dve poslednje nedelje čak petnaestoro narkomana, uglavnom mladih osoba, između 18 i 30 godina, i u vrlo teškom stanju, primljeno u niški Klinički centar ili u Zavod za hitnu medicinsku pomoć. Za petoro najtežih slučajeva među uživaocima narkotika, nažalost, nije bilo spasa. Dvoje koji su u besvesnom stanju prebačeni u bolnicu preminulo je ne dolazeći svesti, ubrzo posle prijema, a još troje umrlo je dan-dva kasnije. Ostali su uz velike napore lekara i ostalog medicinskog osoblja spaseni.

[Domaci Zdajnik]

Ne znam (još uvek) šta vi mislite o ovoj temi, ali ja mene ovo nimalo ne brine, čak mislim da je neka vrsta prirodnog (nenasilnog) pročišćenja. Sve ono što ne vredi samo sebi bira put (u smrt). Dakle, sve ono što ne valja - nestaje. Šteta je, međutim, što nije i obrnuto: da sve ono što valja biva (prirodno) nagrađivano.

Drago mi je što se ovo sa overdoziranjem i trovanjem događa u mom gradu.

[Odradek]

Hmm... Nisam mogao da odolim, a da se ne prikljucim. Pre svega, mislim da je uopste takav stav prema narkomaniji nastao iz predrasuda i stereotipnih shvatanja, koja su nametnuta od strane nekih "autoriteta" [ne bih o tome]. Danas se narkomani smatraju drustvenim otpadom, sljamom, inferiornim bicima i sl., iako se niko nije dosetio da pre takvog stava pomisli da je narkomanija mozda bolest. Zamislite situaciju da npr. pandur na ulici pendrekom izudara coveka koji boluje od SIDE, samo zato sto je ificiran. Takva je situacija i sa narkomanijom. Naravno, ovde ce neko sigurno prokomentarisati kako narkomani su svojom voljom to sto jesu i da su pre nego sto su se "navukli" znali koje su posledice toga. Ali, zar i covek koji je zarazen HIV-om nije dobio to svojom zaslugom? Sada se tu postavlja pitanje, zasto se na lecenje od HIV-a ulaze toliko novca, grade se bolnice, insitituti ili sta vec, nebitno, a za narkomane se zidaju novi zatvori i zaostravaju zakoni? Ili uzmimo prost primer cigareta i alkohola nasuprot narkoticima. Zasto je jedan "dzoint" opasniji od cigarete. Naucno je dokazano da cannabis ima jako blagotvorno dejstvo na ljudski organizam i pritom ne stvara fizicku zavisnost, kako to cine "prljave" droge poput heroina. Sto se tice "opojnog" dejstva, ne vidim sta je u narkoticima kriticnije od opojnog dejstva alkohola. I alkoholizam je takodje vid zavisnosti, a cak ni reklame koje reklamiraju npr. pivo i sl. nisu nimalo cenzurisane.
Ne podrzavam narkotike i nesavesnu upotrebu istih, ali mi samo smeta odnos drustva prema narkomanima kao prema ljudskom sljamu. To su pre svega bolesni ljudi kojima je potrebna zastita i terapija, a ne pendrek po plecima. Pravi problem lezi u dilerima i trulim sistemima vrednosti, kao i u drzavi kao instituciji, a ne u ljudima koji su od [s' oprostenjem] posrane stvarnosti zasli malo u fantazije i tako se razboleli...

[Domaci Zdajnik]

Gospodine N!

Vaša pretpostavka je sledeća (izvučeno iz vašeg teksta):

1. Ljudi su u groznom okruženju i u stanju su svašta da probaju.
2. Od takvih ljudi bi treblao sklanjati ono od čega mogu sebi da naude. To ste kazali time što se okrivili dilere i na njih prebacili svu odgovornost.

Moje se mišljenje bitno razlikuje od vašeg. Naime, ja bih sve potpuno liberalizovao, oslobodio i tržište tako da droga može da se prodaje legalno, kao što je to u Holandiji (i osim droge, tu su i legalizovali prostituciju, što isto tako opravdavam). Jer, kao što ne možete zabraniti proizvodnju i prodaju noževa, žileta, električnih uređaja (za slučaj da ih ubacite u kadu dok se kupate), konopaca (obesiti se), visokih zgrada (bacanje sa zgrade), automobila (ubistvo kroz sudar ili izletanje na auto-put kao pešak), itd. ne možete zabraniti ni korišćenje droge ako neko želi da to koristi.

Šljam ili ne, to su ljudi koji imaju bezbroj izbora pred sobom, bezbroj mogućnosti (čak i onih koji nisu neposredno dostupni, nego za koje moraju da se sami izbore), ljudi nad kojima je neophodno vršiti primarno zbrinjavanje. To zbrinjavanje ogleda se u primarnom i neophodnom main programu edukacije, izgradnje aktivističkog duha, građanskog društva sa dobro ispitanim vrednostima.

Ovo društvo ne čini ništa od toga, ali, svejedno, potrebno je da se nađu pojedinci (baš oni koji ne znaju šta će sa sobom mogu da biraju između droge, side - odnosno onoga kako se ona dobija uglavnom, samoubistva, alkoholizma i sličnog ili da se angažuju i urade nešto po čemu će ih svet ili zajednica pamtiti) koji će snagom svoje volje pokazati da je baš ovo teško vreme dobar izazov za velike duhove, za ljude koji mogu da povedu napred. Kao što pesnika ima najviše onda kad je život loš, tako bi trebalo da ima puno revolucionara onda kad je stanje ovakvo kakvo je. Međutim, kako vidimo, mnogi se hvataju za igle i slično, jer je to lakše. Od toga vas deli samo par hiljada dinara uzetih (ili ukradenih) od roditelja.

Dakle, osloboditi tržište, osloboditi ljude, da rade ono što misle da je najbolje za njih. A za neke je sigurno bolje da ne postoje, ne samo zbog njih samih, nego i zbog drugih prema kojima ne znaju da se ponašaju (a i kako bi, kad ne znaju niti prema sebi).

I ponovo ću se vratiti na ono što ste kazali u vezi sa uvreženim mišljenjem o narkomanima i sličnim ljudima kao o šljamu društva. Smatram da je to sada popularno. Zamislite samo koliku je popularnost i pozitivnu konotaciju stekao pojam "panker" u ovom okruženju!? Pa, isto tako je i sa narkomanima i tzv. ubeđenim ili nabeđenim otpadnicima, iako su daleko od te "titule". Da bi neko bio otpadnik morao bi najpre da bude na nečemu, negde, i da potom - verovatno zbog svojih stavova koji imaju veze sa stvarnom potrebom ali društvena situacija diktira glavne, populističke tokove - padne. Tako nešto ne postoji kod narkomana i sličnih. Oni se nikad nisu ni u čemu okušali, da bi došli do tog statusa otpadnika. Lako je uzeti flašu i piti čitavu noć u kafani ili u sobi ili na žurci, lako je i ubosti iglom u venu, ali ne i za onoga ko je odgovoran pred sobom i drugima (najpre pred sobom, potom pred rodbinom, a konačno valjda bi trebalo da ima nešto osećanja i za ostale ljude koje poznaje ili ne poznaje).

Dakle, to nisu otpadnici, po mom mišljenju, već ljudi slabe volje, nikakve odgovornosti i bez ikakvog potencijala za iskreni humanizam.

[Odradek]

Vaša pretpostavka je sledeća (izvučeno iz vašeg teksta):

1. Ljudi su u groznom okruženju i u stanju su svašta da probaju.
2. Od takvih ljudi bi treblao sklanjati ono od čega mogu sebi da naude. To ste kazali time što se okrivili dilere i na njih prebacili svu odgovornost.

1. Pre svega, ljudi su uglavnom svesni kuda vodi to "probanje", da je to put bez povratka, svet iluzija, ali i uprkos tome, svakome kad-tad dodje trenutak u zivotu kada se jednostavno lose oseca i ne moze da pravilno rasudjuje. Tako dolazi u iskusenje da "prekrati muke".

2. Konkretno, protiv narkotika nemam nista. Cak i u potpunosti podrzavam ideju o legalizaciji lakih droga. A dilere okrivljujem ne zbog same prodaje, vec zato sto kako bi ostvarili veci profit prodaju "prljavu" drogu, sa raznim primesama koje sluze da bi se prividno povecala kolicina. A i zarada je pritom enormno velika, tako da nema potrebe kriviti same narkomane.

Moje se mišljenje bitno razlikuje od vašeg. Naime, ja bih sve potpuno liberalizovao, oslobodio i tržište tako da droga može da se prodaje legalno, kao što je to u Holandiji (i osim droge, tu su i legalizovali prostituciju, što isto tako opravdavam). Jer, kao što ne možete zabraniti proizvodnju i prodaju noževa, žileta, električnih uređaja (za slučaj da ih ubacite u kadu dok se kupate), konopaca (obesiti se), visokih zgrada (bacanje sa zgrade), automobila (ubistvo kroz sudar ili izletanje na auto-put kao pešak), itd. ne možete zabraniti ni korišćenje droge ako neko želi da to koristi.

E, vidite, u tome je i najveci problem. Drustvo ograniceno stereotipima, gde se narkomanija poistovecuje sa nemoralnoscu i narkomani se smatraju za gamad. A i sam mentalitet ljudi je takav da MORAJU da probaju nesto sto je zabranjeno. Kada bi narkotici bili potpuno legalni, prodaja i promet istih bi se verovatno smanjio za 50ak%.

Šljam ili ne, to su ljudi koji imaju bezbroj izbora pred sobom, bezbroj mogućnosti (čak i onih koji nisu neposredno dostupni, nego za koje moraju da se sami izbore), ljudi nad kojima je neophodno vršiti primarno zbrinjavanje. To zbrinjavanje ogleda se u primarnom i neophodnom main programu edukacije, izgradnje aktivističkog duha, građanskog društva sa dobro ispitanim vrednostima.

Ovo društvo ne čini ništa od toga, ali, svejedno, potrebno je da se nađu pojedinci (baš oni koji ne znaju šta će sa sobom mogu da biraju između droge, side - odnosno onoga kako se ona dobija uglavnom, samoubistva, alkoholizma i sličnog ili da se angažuju i uradu nešto po čemu će ih svet ili zajednica pamtiti) koji će snagom svoje volje pokazati da je baš ovo teško vreme dobar izazov za velike duhove, za ljude koji mogu da povedu napred. Kao što pesnika ima najviše onda kad je život loš, tako bi trebalo da ima puno revolucionara onda kad je stanje ovakvo kakvo je. Međutim, kako vidimo, mnogi se hvataju za igle i slično, jer je to lakše. Od toga vas deli samo par hiljada dinara uzetih (ili ukradenih) od roditelja.

Dakle, osloboditi tržište, osloboditi ljude, da rade ono što misle da je najbolje za njih. A za neke je sigurno bolje da ne postoje, ne samo zbog njih samih, nego i zbog drugih prema kojima ne znaju da se ponašaju (a i kako bi, kad ne znaju niti prema sebi).

Nadju se pojedinci. Primer je centar za lecenje bolesti zavisnosti na Avali, kojeg su osnovali bivsi, izleceni narkomani. Stvar je u tome da se ti ljudi, narkomani, tretiraju kao zivotinje, kao nizi oblici zivota i da se nista ne cini da se iskoreni to, vec se pune pretrpani zatvori i stite drzavni interesi. Prosto odvratno! Ne verujem da te osobe vole to sto zavise od psihoaktivnih supstanci i sto znaju da im se organizam pretvara u suvu sljivu, a ne mogu sebi da pomognu. Ili se, sto je jos gore, pod uticajem predrasuda, stide toga, pa su primorani da kradu i sl. kako bi preziveli makar jos jedan dan.

I ponovo ću se vratiti na ono što ste kazali u vezi sa uvreženim mišljenjem o narkomanima i sličnim ljudima kao o šljamu društva. Smatram da je to sada popularno. Zamislite samo koliku je popularnost i pozitivnu konotaciju stekao pojam "panker" u ovom okruženju!? Pa, isto tako je i sa narkomanima i tzv. ubeđenim ili nabeđenim otpadnicima, iako su daleko od te "titule". Da bi neko bio otpadnik morao bi najpre da bude na nečemu, negde, i da potom - verovatno zbog svojih stavova koji imaju veze sa stvarnom potrebom ali društvena situacija diktira glavne, populističke tokove - padne. Tako nešto ne postoji kod narkomana i sličnih. Oni se nikad nisu ni u čemu okušali, da bi došli do tog statusa otpadnika. Lako je uzeti flašu i piti čitavu noć u kafani ili u sobi ili na žurci, lako je i ubosti iglu u venu, ali ne i za onoga ko je odgovoran pred sobom i drugima (najpre pred sobom, potom pred rodbinom, a konačno valjda bi trebalo da ima nešto osećanja i za ostale ljude koje poznaje ili ne poznaje).

Heh, popularno:). Da, zaista je tako. Ali, ne popularno na onaj ustaljen, standardan nacin, vec zato sto je zabranjeno, tj. ilegalno. Popularnost tipa: "Ja se drogiram, ja sam mafija, bla, bla". I da, ne mislim da bi narkomani mogli da se porede sa "pankerima" i sl. jer, pre svega, narkomanija je jedna bolest, dok su ostale "titule" izraz nekakvog bunta, pa makar on bio i bez razloga. Narkoman cija je svest ugusena potrebom za sledecim fixom tesko da moze da obrati paznju na osecanja i postovanje prema rodjacima, prijateljima i ostalima. Takvoga obicno prvo drustvo odbaci, kao da je "sugav", pa onda porodica i tako dalje. I cemu bi mogao da se nada takav covek kome su kola posla nizbrdo? Potrebna je celicna volja da se izvuce iz tog polozaja, a velika vecina ljudi je ne poseduje. Sa makar malom podrskom drustva, sa naglaskom na "malom", sve to bi mu bilo neuporedivo lakse nego kada za vratom ima toliko stvari.

Dakle, to nisu otpadnici, po mom mišljenju, već ljudi slabe volje, nikakve odgovornosti i bez ikakvog potencijala za iskreni humanizam.

Mozda ih vi ne vidite kao otpadnike, ali 99% ljudi ima takvo misljenje o njima. Potrebna im je samo mala podrska da prebrode teske trenutne, a drustvo okrece glavu na drugu stranu pred njima.

[Truman]

Prvo da razbijem jednu predrasudu - tamo gde je trava legalizovana doslo je do porasta koriscenja teskih droga  jer se upravo sa nje prelazi na teze. Dakle, nikako nije "palo za 50 %". Drugo, kad sam procitao onaj Mizov post posle onog koji otvara temu zgrozio sam se. Toliko nadobudnosti, nehumanosti i kvazielitizma, moram reci, u jednom postu jos nisam video. Zamisli da ti se sutra dete navuce na neku drogu ili slicno. Ta deca/ mladi su zrtve i naravno da im treba pomoci ( lecenjem ) i dati im priliku da zapocnu nov zivot ( a to je upravo pobeda volje ). Dakle, ovo mi lici na neko lose imitiranje Nicea. Pisao bih jos o ovome, ali valjda trenutno nemam inspiraciju.

[Domaci Zdajnik]

Gospodo, da vam ukratko opišem okosnicu svojih pisanja ovde u stavovima.


1. Da bi se neko upustio u narkomaniju potrebno je da odustane od svih mogućih konstruktivnih angažmana, što znači da odlučuje pre da bude zao prema sebi nego dobar prema drugima (i tako prema sebi).

2. Krivac za takvu odluku je sam subjekt (kao agent svog života), a deo krivice (možda do 50%) snosi i društvo.

3. Društvo bi trebalo menjati, njegove vrednosti bi trebalo da budu usmerene ka konstruktivnom delovanju  njegovih pojedinaca, što znači dalje od droge, alkohola i sličnih supstativa za život ili dobar život.

4. Društvo mora da bude otvorenog tržišta jer time jača volju i unutrašnje ustrojstvo članova (građana) da se bave sobom i posvećuju drugima, pokraj svih loših opcija koje postoje i koje su im stalno dostupne pored onih dobrih.

5. Ako je neko rešio da se overdozira ili da se drogira do kraja života, kako obično žele narkomani, kažem da nije potrebno pomagati, neposredno. Oni bi trebalo da se nalaze u bolnicama, i u zavisnosti od toga da li su nešto ukrali, nekoga ubili ili slično, da budu pod policijskom prismotrom.

6. Ako neko pomisli da je ovo prepuštanje narkomana da budu "ono što su" slično tome da kad neko reši da se ubije ne pritrčimo u pomoć, kažem da je i ta pomoć koju ukazujete čoveku koji se drogira i na rubu je samoubistva slična onom koji reši da skače sa dvadesetospratnice. No, isto tako tvrim da je vaša pomoć onome koji reši da se ubije ne toliko zbog onoga suicidalnog, nego radi vas samih, kao urođena dužnost da pomažete (kao normalni ljudi) onome ko reši da sebi oduzme život. Dakle, nisam protiv pomaganja u situaciji neposredne ugroženosti od overdoziranja ili trovanja. Pa i lekar ima dužnost (po Hipokratovoj zakletvi) da pomogne čak i samoubici, da ostane u životu i protiv njegove volje.

7. Država (odnosno društvo) bi trebalo da ima program koji ne suzbija pojavu droge na tržištu, već program čiji bi proizvod bio jačanje volje pojedinaca da biraju ono bolje, dakle unutrašnje biranje, na osnovu principa izgrađenih u osobama. Ako vi ukinete nešto što je osobi drago ili što želi da proba, do toga će i doći i još će se osećati superiorno jer je uzela nešto zabranjeno (to se pokazalo u Americi tokom one stvari sa alkoholom, koliko se sećam).

8. Time se pojačava i sama dužnost države da, ako želi da opstane, edukuje ljude, brine o njihovom psihičkom stanju, o duhovnim potrebama.

9. Ljudi koji se odlučuju pokraj svega na uzimanje droge karakterno definitivno ne vrede niti blizu koliko oni koji pokraj mnogo gorih okolnosti ipak istrajavaju u ljubavi prema ljudima uopšte, i posebno prema onima koji o njoj brinu i koje bi povredila vest o tome da njihov prijatelj, brat, sin uzima drogu ili da je overdozirao. Dakle, drogirati se jeste akt kojim se svim ljudima iz okruženja udara šamar, uz reči: "Nije me briga za vas, moj život je sranje, i ne znam ili ne želim da pokušam da to promenim." Neki bi uz to osećali neku vrstu "ludog događaja" da je učinjeno nešto protivzakonito ili "opasno", te su sami postali face time što su se odlučili da upropaste sopstveni život (uzbuđenje pri pomisli na samoubistvo npr.). Sve to nema nikakve veze sa odlukama države (čak prohibicija, kao što znamo, pojačava tu odluku da se neko upusti u drogiranje iz čistog fenseraja, popularnosti) već sa vaspitanjem dece/omladine/ljudi, sa njihovim navikama, sa kulturom, obrazovanjem, i nad svim tim: sa njihovom sposobnošću ili nesposobnošću da vole sebe i druge.

[Truman]

Ok, ali da dodam - u stvarnosti je mnogo lakse da drzava napravi program za unistavanje droge nego za jacanje ljudske volje. Valjda se nekako kroz istoriju dokazivalo da je uvek bilo puno ljudi slabe volje, to je nekako kao ljudski usud tako da cisto sumnjam da bi neki program u toj problematici mnogo pomogao. Hocu reci, mnogo bi efikasnije bilo unistavati drogu nego ici u neki eksperimentalni program. Uostalom, za drogu su vezane i druge vrste kriminala koje se svakako ne mogu legalizovati a i dalje bi postojale Takodje, mislim da kada bi drzava jasno stavila do znanja da ce se obracunati sa onim dilerima droge koji su na vrhu ( dakle narko-bosovima ) to bi ostavilo mnogo bolji uticaj na mlade jer bi zazirali od toga.

[El Proyecto]

Da li su narkomani i oni povremeni uzivaoci droga? Da li su svih 15 bili zavisnici?

[Domaci Zdajnik]

Razmišljam ipak o onom što je govorio g. N. Ne mora značiti da je uzimanje droge pokazatelj bitne autonomne nesposobnosti, one praznine, iako je ovo uglavnom uzrok konzumacije opojnih sredstava. Potrebno je uzeti sve okolnosti u obzir, ne osuditi prerano.


Prvi slučaj

Momak (može bit i devojka, ali uzmimo da je o mladiću reč) ima ogromno bogatstvo jer su mu roditelji imućni (čudno, ali čini mi se da je baš takva kategorija omladine vodeća po pitanju delinkvencije). Od preobilja mogućnosti bira da u njima beskonačno uživa, nenaviknut na rad, i bez objektivne pretnje od toga da bi mogao biti socijalno ugrožen. Zapostavljanje intelektualne izgradnje može dovesti pokraj svih materijalnih pogatstava često do psihičke nestabilnosti, nezadovoljstva (ono suštinsko u takvom čoveku ne postoji, takav čovek je ništa i to kad-tad ispod površine prokulja napolje). Ovi će najčešće postati konzumenti droga. Pogledajte bogate ljude iz bendova '80-ih godina: izvšena je totalna zamena uloga. Obogaćeni punker-bendovi kreću u akciju drogiranja, simuliranja loše situacije, iako je njima sasvim dobro, i mogu konzumirati šta god požele. Dakle, moj stav je da konzumacija droge u slučaju da se radi o nekome ko objektivno ima sjajne uslove za život - nije opravdana. Njegova odluka ka narkomaniji je odluka iz dosade, a ne iz psihičke prisile ili nametnunog nezadovoljstva.


Drugi slučaj

Mladić živi u užasnoj sredini (bilo je negde reči na forumu kako se u Leskovcu mladi ne mogu ničim baviti, ničemu kvalitetnom u gradu prisustvovati, te im ostaje jedino da se drogiraju), sredini koja ga konstantno ograničava, koja ga odbacuje, koja ga ne može shvatiti, koja ne ume da čuje, razmisli, da živi autentično. Zamislimo naprosto zajednicu ljudi u kojoj preovlađuje Konstantinovićev "palački duh". Tada intelekt može da se koprca u prašini, da odoleva glupostima, predrasudama stanovništva, zatvorenosti, palanačkoj tiranidi, ali hoće li izdržati (ako uopšte tome može doći kraj: odseliti se ili promeniti čitavu sredinu) već ne zavisi u naročitoj meri od njegovih samostalnih izbora. Zavisiće od karaktera, od nekih psiholoških faktora. Tako, neko kvalitetan, bez objektivne krivice, može da dođe u situaciju da oproba ono što inače kod drugih i do sada kritikuje.


Konačno, pogledajmo neurotičare koji imaju naloženo da piju antidepresive ili druga sredstva za smirenje. To je specifičan oblik droge. Nije daleko od narkomanije. Jednom prilikom (prošlog leta), neki od bivših članova Differentia-e ponudili su mi neke tabletice da uzmem kak bih se malo primirio, a i uživao s njima jer ove imaju naročito dejstvo. Pošto nekako primitivno verujem da tako sitno parče materije ne može ništa da mi učini, uzeo sam jednu, i pre postavljanja pitanja. Onda sam dobio odgovor da se to pripisuje i dobija na recept (ili preko veze) i da je namenjeno psihotičarima.

Ovim hoću da kažem da je uzimanje lekova koje vam može pripisati psihijatar oblik narkomanije, s tim što ona u ovom trenutku služi lečenju ili stabilizaciji stanja. S druge strane, uzimanje ovih sredstava u situaciji kad ne postoji loš kvalitet života i objektivna nemogućnost da se iz situacije izvuče (dakle, ako na delu nije neka ozbiljna depresija), uzimanje droge (koja može biti i upravo ova koja se koristi u medicinske svrhe) je neopravdivo, i zaslužuje svaku osudu.

Šta vi mislite o tome?

Da li su narkomani i oni povremeni uzivaoci droga? Da li su svih 15 bili zavisnici?

Ne znamo to, g. El Proyecto. Iskreno, nisam se naročito niti udubio u razumevanje tih slučajeva. Razmišljamo više kroz teoriju.


(PS: Pišem pošto sam popio tableticu Ksalola kako bih konačno mogao da zaspim, pa sam malo pomućene pameti. Nadam se da nisam napisao neku očiglednu glupost. Proveriću to sutra - tj. u toku dana, kad budem ustao - i izmeniti ako jesam.)

[VladimirGero-Nikovski]

Lekovi su skupi ( metadon, trodon ), jeftinije im je da se puknu dopom za koji treba da izdvoje 500 din za 1/4 grama.
Problem narkomanije je problem kojim se treba ozbiljno pozabaviti.
Nis je raskrsce narko-mafija, pa nije ni cudo sto je toliko mladih ljudi unistilo svoje zivote.
Ali, cini mi se da drzavi to i odgovara...

Zato bi mi logichnija tema bila: Narko-drzava - treba ili ne treba da nas brine ?

[Plodni bizon]

Vidim da je ova tema dobila visoko mesto u gugl rangiranju i da su je neki znacajniji sajtovi linkovali kao primer kvalitetne diskusije na temu narkomanije. Da dodam i ja malo, mada nisam citao prethodne komentare.

Problem narkomanije mislim da pogadja dve vrste drustva:
- siromasna u materijalnom smislu, i
- siromasna u duhovnom, intelektualnom smislu.

Ono prvo je dominantan slucaj zbog kojeg se u Srbiji i verovatno na celom Balkanu ljudi drogiraju. U nedostatku mogucnosti da se kupi kvalitetniji sadrzaj za zabavu, mladi posezaju za resenjima kao sto je neka vrsta droge. Neki to cine putem alkohola i cigareta, ali kad prestane da cini zadovoljstvo onako kakvo se zeli, uzimaju nesto jace i tada dolazimo do problema klasicne narkomanije.

Druga su podrucja siromasna duhom. Tamo ljudi uglavnom imaju cime da kupe dobru zabavu, ali biraju drogu kao najlezernije, najlakse zadovoljstvo. Da bi uzivali u slici moraju da se uzive u nju, a to je lenjivcu tesko; da uzivaju u hrani ne mogu stalno, posto treba vremena da prodje; da bi uzivali u bilo cemu prekida ih ili zasicenost ili trud koji moraju da uloze prilikom te delatnosti. Droga nema tih barijera i zahteva.

Zato je i Balkan idealno podrucje za takve stvari, posto je bogat i prvim i drugim uslovom za razvoj narkomanije.

[debeli dud]

Vecina mladih puse marihuanu na nagovor svojih prijatelja ili brace i sestara. Neki je uzimaju, jer su to videli od starijih u svojoj porodici. Neki smatraju da je cool uzimati marihuanu, jer o tome slusaju pesme i gledaju filmove. Veliki broj tinejdzera vidi od svojih idola (muzicara, glumaca, javnih licnosti) da se stimulisu dzointom. Neki mladi misle da im marihuana i ostale droge mogu pomoci da pobegnu od problema u porodici, u skoli, sa prijateljima ili da steknu nove prijatelje. Neki pominju psiholosko razresenje kao razlog zbog kojeg uzimaju marihuanu - da bi se lakse suocili sa zabrinutoscu, ljutnjom, depresijom, dosadom...
Da li treba da nas brine? Drzavu - da!

[modesty]

Ne znam vise sta bi pre trebalo da nas brine... Juce kada sam izasla, svideo mi se jedan momak jako... Bio je naslonjen na neki poster i ja sam kao bila u fazonu da prodjem pored, da vidim sta je na plakatu, malo da se promuvam oko njega... Skapirala sam da je "uradjen", dobro "uradjen"... Trebalo bi da nas zabrinjava... Pricala mi je drugarica o jednoj devojci koja je skoro dobila dete i bez obzira da li je sa detetom u sobi, duva...

[Ljubo Gazivoda]

Pricala mi je drugarica o jednoj devojci koja je skoro dobila dete i bez obzira da li je sa detetom u sobi, duva...

Zamisli.... duva u sobi sa detetom!? Možda je duvala i dok ga je nosila? Znao sam jednu trudnu koja se radila horsom, pa eto....  Smatram da posebna komisija treba da odredjuje ko sme da konzumira koju vrstu droge i da je ovaj uzima na recept. Recimo, ja sam kao umetnik i hoću da stvaram, treba mi malo trave, eto malo da se uzburkaju neke energije. Odem u opštinu ili u dispanzer i tetkica me pita:

TETKICA: Jesi li stvarao ovih dana?
POPIVODA: Jeste, jeste gospodžo.... evo da vi pokažem moji crteži....
TETKICA (gleda): Hm., dobro.... malo mi je mračna ova tvoja u-metnos...
POPIVODA: Ma nije, nego eto  malo eksperimentišem sa gotik fazom, pa...
TETKICA: Nemoj ti meni ovde te padavičarske fore. Evo ti jedna "veselica".... I pazi, znaj da pratim tvoj rad. Ako se suviše ubedačiš nema više gudre, jasno!?
POPIVODA: Jasno, jasno....
TEKICA: Hajde sad, vidi koliki je red.... imam posla... I da se opet javiš za mesec dana. Idi tamo da ti upišu "veselicu" u karton....