Depresija, depresivni ljudi

[schism]

Voleo bih stvarno da procitam vasa misljenja na datu temu posto sam par puta prozivljavao nesto sto bi se moglo nazvati tim imenom, ali ujedno i strahom od prolaznosti.

Dakle, pre nekoliko godina sam poceo da sagledavam svet iz nekog drugog ugla i shvativsi da je sve prolazno, neponovljivo, konacno i takodje neizvesno, da su skoro svi ljudi povrsni i zli do srzi osetio sam se usamljenim i nepozeljnim u ovom prostoru i vremenu. Osamljivao sam se, citao knjige ili samo sedeo i gledao kroz prozor, katkad u zid...
To stanje je trajalo skoro dve i po godine; mislio sam da nema izlaza, da je jedini spas smrt. Taj osecaj je poceo da jenjava ali se vracao u talasima, ponekad kracim a nekad i duzim. Naizad sam nasao smisao u ljubavi prema nekoj osobi i to mi je promenilo poglede na svet i ohrabrilo me, od tada je sve drugacije.
Ali da vam ne dosadjujem vise, da se vratim na pravi problem - kad god sam se osecao srecnim u zivotu, duboko u meni je cekao onaj drugi ja , cekao da opet zavlada mojim umom. Kao da se osecam sigurnim u tom hladnom zagrljaju depresije ili kako god se to moze nazvati. Kao da zelim da patim, da sebe povredjujem. To mi nece nikad biti jasno.
Hvala vam unapred ako budete odgovorili na ovu temu, makar me proglasili budalom...

[Domaci Zdajnik]

Nemam vremena sada (počinje Decentralizacija na TV5) pa ću ti odgovoriti zasad kratko, a kasnije dopuniti. Naime, mislim da je to tvoje raspoloženje, a pogotovo shodno onom što si mi govorio, da dosta čitaš i da si mladić koji odskače od svoje sredine, neobičan recimo, dakle, da je to tvoje raspoloženje u takvim okolnostima sasvim prirodno. Mogu čak da kažem da sam se ja ne samo osećao tako nekad (znam koliko ovo grozno zvuči, kao da sam ja to prevazišao), nego me još uvek to osećanje verno drži.

Spas u ljubavi (a posebno u onakvoj kakvu si mi ti opisao, mada bi mogao i na temi o ljubavi da pojasniš i drugima) je dobro rešenje, i ne samo u psihološkom smislu (jer to bi savetovao svaki psiholog, pre svega), nego naročito u tvojoj specifičnoj, da kažemo - filozofskoj, situaciji.

Nije mi jasno i nekako mi je teško da poverujem da i u periodu kada si skoncentrisan na neku osobu, kad nekog tako voliš, možeš pomisliti na suicid, ili uživati u depresiji. Meni se to nikada nije dogaðalo kad bih bio usmeren na nekoga. Dešavalo se da tugujem u sebi jer se prisetim sopstvene konačnosti, ali i to može sakriti usmerenost na drugog. Barem kod mene je tako moglo.

[Vixen]

Svako bar jednom u zivotu (ili vise puta) prodje kroz stanje koje nazivamo -depresija-.U najvecem broju slucajeva to je stanje prouzrokovano nekim dogadjajem,mada i ne mora da znaci.Ne znam koliko ste primetili(ako citate zutu stampu bilo koje vrste,kao ja)ali cele zime se u novinama pisalo o depresiji.Te utice vreme,te polozaj zvezda i ostalih nebeskih tela,a mozda su to samo vetrovi sa sunca...
Da li na srecu ili ne,po prirodi sam hiper-optimisticna tako da i kada osetim "krizu" ne dozvolim sebi da me savlada.Pravu,vecu depresiju prevazisla sam kada mi je mama bila jako bolesna.U svakom slucaju,bolest bliske osobe neverovatno utice na psihicko stanje,a pogotovu kada nemate na koga da se oslonite.
Volim da mislim da i u smrti ima neceg lepog,ali ipak drazi mi je zivot.
Volim ljude koji me okruzuju zajedno sa svim njihovim manama i svaki dan uradim nesto po cemu cu pamtiti taj dan.

[schism]

Nije mi jasno i nekako mi je teško da poverujem da i u periodu kada si skoncentrisan na neku osobu, kad nekog tako voliš, možeš pomisliti na suicid, ili uživati u depresiji.

Pa vidi, nisam mislio da se kolebam dok je sve u redu, nego cim malo nesto, cak nasluti na lose - zapocnu te misli da mi se vrzmaju po glavi...

[Domaci Zdajnik]

čak ću dodati nešto što sam ranije čitao u Znakovima kraj puta od Andrića. čini mi se da je ta zbirka njegovih aforizama i kratkih misli prepuna takvih stavova da je (parafraziram) "život obično tužna stvar, a naročito tužna za onoga ko u njemu i o njemu misli".
Naprosto, ne možeš se smejati (sem poput luðaka) dok gledaš svu tu glupost i nesreću koju su ljudi u stanju da urade i što obično čine. Taj momenat sa ljubavlju... samo je jedna manifestacija tih ljudskih gluposti. To da budeš s nekom osobom nekoliko godina, i to na religiozni način, pri čemu svaka godina produbljuje osećanje ljubavi, kao kod monaha spram boga, a najednom ona - kao osoba iz crtaća - reši da ode nekud drugde... tamo gde će se prema njoj ponašati kao prema robu... Naprosto, danas se sve svodi na uživanje, u bilo kom smislu. I nemam ništa protiv toga, no hajde da malo uživamo na uzvišeniji i lepši način, mi nevernici, u veri i religiji koju bismo sami sačinili - prema voljenoj osobi.

Opet dodajem, sve je to samo jedna manifestacija ljudske iskvarenosti, gluposti, ali ne i nesreće: jer to što si sam u stanju da nešto uzvišeno činiš sa tolikim zadovoljstvom, dokazuje da to može i druga osoba. Ali ne želi/neće.

[Plodni bizon]

Stava sam da depresija i sve to sto je nabrojano dolazi iz dosade i nedostatka volje da se dela. A taj nedostatak volje moze da dodje iz bezbroj razloga. Vazno je kako to unistiti i vratiti se na put optimizma. To je moguce raskidom sa prosloscu i raskidom sa svim sto coveka moze da opterecuje na bilo koji nacin. Mora da se gleda napred, bez ikakvog obzira prema drugima. Vazno je ljude gledati ponekad i kao sredstva, ako te povredjuju, dok ne izadjes iz loseg stanja. Ako uspes da uz sve to zaboravis na ponos i na sebe kao nesto bitno, onda si sasvim slobodan i neces osecati zlovolju, bespomocnost, anksioznost i depresiju.

[sAngiE]

Stava sam da depresija i sve to sto je nabrojano dolazi iz dosade i nedostatka volje da se dela. A taj nedostatak volje moze da dodje iz bezbroj razloga. Vazno je kako to unistiti i vratiti se na put optimizma. To je moguce raskidom sa prosloscu i raskidom sa svim sto coveka moze da opterecuje na bilo koji nacin. Mora da se gleda napred, bez ikakvog obzira prema drugima. Vazno je ljude gledati ponekad i kao sredstva, ako te povredjuju, dok ne izadjes iz loseg stanja. Ako uspes da uz sve to zaboravis na ponos i na sebe kao nesto bitno, onda si sasvim slobodan i neces osecati zlovolju, bespomocnost, anksioznost i depresiju.

MIslim da smo mahom svi ovde ili u stanju depresije (pasivne, inhibirane trenutno...) - mislim da to sada zovu bipolarnim poremecajem. Jung je tvrdio da je manicna depresija privilegija intelektualaca i iako pomalo bolesno zvuci, ali treba uzivati u fazi depresije koliko i u fazi manije. Jedno bez drugog tesko moze dati fantasticne rezultate. Depresiju shvatam samo kao akumulaciju svojih osecanja...

Mozda sam to samo ja ali da li je neko imao osecaj da kada napise nesto dobro, posle toga bude uzasno prazan... mislim da je depresija stanje u kome skupljamo... nekad je uzasno duga, da, ali barem nikad nisam suicidna u tom periodu bas zbog saznanja da kada prodje dolazi nesto jako...

Ljubav jeste lek protiv depresije... ali ne mislim na svastarenje i ocajnicko trazenje iste, jer to je nemoguce, ali kada se desi depresija ide u maniju na neodredjeno.

[Domaci Zdajnik]

Dvoumio sam se da li ovde ili "Ispod tepiha". Pretpostavio sam da je ovo ozbiljniji deo foruma pa ću ovde i pisati večeras. Pišem zato što ne mogu da spavam, tačnije, ne mogu ni da stojim, ni da sedim, jer u stvari ne smem da pustim misli da lutaju same. Moram ih nekamo usmeriti i forum je dobro sredstvo da se to učini. Drugim rečima, ja sam prinuðen sada da pišem. Uvod u problem je u stvari i opis situacije.

U čemu je problem? Najpre sam gledao film, u kome se, kao što je to običaj, pokazuju i neke strastvene scene... tu sam već pomislio na M ali samo otud što je glumica donekle ličila na nju u licu. Nije me naročito potreslo, mada sam nastavio da razmišljam u pravcu M ili o M. Pošto su se sećanja počela gomilati, došlo je uskoro do sećanja na najosetljiviji period vezan za dotičnu. Mislio sam da će se to prekinuti ako budem otišao da se istuširam i tako nekako opustim. No, za vreme tuširanja nastavio sam da mislim o njoj. U jednom trenutku na radiju se čuje reklama za neki koncert na beogradskom sajmištu, i naravno, tada mi opet odzvoni u glavi nešto od njenih stavova: "Ja ovde živim prelepo, uživam; uvek imam gde da odem, uvek doðe neko kod mene; ti ne živiš, ti...". Setih se zatim i njenih reči i drskosti prilikom moje poslednje posete Beogradu... to lice i ponašanje koji se nikako ne mogu objasniti niti povezati sa osobom koju sam tri godine (do tada) poznavao i voleo. Prodrhtim na trenutak, a onda se sećanja dalje počnu protezati, tražeći uzrok tome što se zbilo pre skoro 7 meseci. Zamišljam Zlatibor gde je tih dana išla... šta se tu moglo desiti sa mladićem koji joj se dopadao, a koji je u isto vreme prekinuo kontakte sa mnom pošto su se vratili odande. Zamišljam moguće situacije u kojima bi mu se mogla nametnuti... i kako bi on, naizgled sasvim nezainteresovan, mogao da reaguje. Zašto me je zvala i plakala jednog jutra? Zašto me je po povratku zvala da pita šta sam to rekao Vojinu? Šta sam to toliko gadno mogao da mu kažem o njoj da bi joj on preneo da mu je muka... Bilion zašto... koji kad se počnu eksplicirati pretvaraju monolog u trivijalnu patetičnu priču. Ovde je, u stvari, reč o gubitku jednog ogromnog sveta, tri godine graðenog. U zamenu za šta? Na to bi pitanje ona mogla da odgovori, ali evo i sada se prisećam onoga što je govorila prilikom poslednjeg sastanka: "Ja više ne razmišljam kao pre (kao kad? pre Zlatibora? - primedba: A. K.), Vojin me je naučio mnogo otvorenijem pogledu na stvari. Ja više ne plačem. Nemam zašto da se vežem za bilo šta. Ja uživam." Sve ono što je ranije znala kritički da osmotri i prokomentariše.

Ne pomaže analiza.

Razmišljam šta da radim. Kružio sam po sobi, blago drhteći, pomišljao da izaðem na ulicu, ali tek sam se istuširao. Pomišljam da to ne bi valjalo, ovo nije grad, predgraðe, selo. Pomislio sam na stan u koji bi trebalo da se preselim koliko sutra... ali ko zna, možda i sutra odlože za neko drugo sutra. Ne, nisam ih prevario, opet su misli o M tu. Evo sećanja na njen stan. Sećanje na promenjen raspored pri mojoj poslednjoj poseti, i pitanje o tome.

Razmišljam o tome da li bih mogao da zaspim u ovakvom stanju. Ne, ne bi ni bilo dobro zaspati u takvom stanju.

Srce mi preskače. Aritmija ili tahikardija.

Ruke drhte.

Nekontrolisani pokret, kao kad otkaže neki deo tela i krene svojim putem na neki delić sekunde, a onda je ponovo u vlasništvu glave.

- Uništiće me ovo. - pomišljam u isto vreme na moguća rešenja i sećam se iznova M kakva je bila u početku:

Sećam se šetnje kroz moj grad, onda kad je nosila neku malenu teksas jaknu, a drugi put nekakvu crnu haljinu. Sedeli smo negde na keju, nešto grickali... bili smo sasvim bezazleni i simpatično u nekom smislu daleki. Bilo je to doba moje nove naivnosti, i njenog prvog osmeha u teškom životu. Bio sam tu da je usrećim. Bila je tu da joj se pomogne, da ustane, a ja upravo odabran jer sam navodno znao da postupim suptilno, prema krhkoj M. Topila se. Njen jedan osmeh vredeo je više od vekovnih osmeha svih veštački srećnih ljudi. Ona je bila stvarno srećna, dečije srećna, po prvi put u životu u svojoj devetnaestoj godini.

Kao kad brisači počnu da se kreću po kišovitom automobilskom staklu kreće i ruka preko tih prizora da postavlja novu sliku: Po prvi put nije tu na stanici gde izlazim iz autobusa kad stižem iz Niša. Pošto me je ugledala na pola puta, sa drugog kraja parka, okreće mi leða. Prilazim, okreće se, pruža ruku namršteno. Ona je ta koja odlazi, a ipak je namrštena. Opet postavljam pitanje: "Zašto?"

Razmišljam o tome jesam li pogrešio pošto je već izjavila da odlazi time što sam rekao u odbrani da mi neće nauditi time i da ću biti mnogo bolje. Možda bi se do sada vratila, jer ne mislim da bi njenu krhku dušu iko mogao da održi i izdrži.

- Ne, ona je srećna. Tu nema govora. Javila bi se. Odgovorila bi na nekoliko sms-a poslatih u ovih 7 meseci...

Razmišljam kako da se izborim. Razmišljam već nekoliko dana da li bi bilo rešenje u tome da pošto se budem preselio konačno, pozovem i pitam kako je, šta radi, uz strah da mi ne kaže usput i da je srećna sa nekim, jer to obično srećne devojke, a pogotovo one koje žele nekoga da se otarase, naglase i bez konkretno postavljenog pitanja. Razmišljam kako bih to mogao da uradim kad bih bio usred nekog važnog posla, tako da bi mi razočarenje od moguće vesti lakše palo, budući da bih bio okupiran još nekim problemima i zadacima.

Razmišljam i o tome da nekako pokušam pronaći devojku kojoj bih se mogao slično posvetiti. Trebalo bi par godina da bih je zavoleo kao M, i to ne bi bio problem. No, evo opet se prisećam njenog karaktera s početka našeg poznanstva... tu krhkost, suptilnost, posvećenost, kritičnost, zahtevnost, od čega je teško i dve stvari sresti u istoj osobi. Ne, takve neće biti. čak ni ona više ne bi mogla biti takva.

Tekst je skoro gotov. Ne znam šta sada da radim.

[sAngiE]

Da li shvatas koliko u stvari ti nisi dobar za osobu kao sto je ta M?

Nije ona srecna, i ne bi mogla da bude cak i kada bi probala, to je ocigledno iz price o Zlatiboru. Osobe kao sto je ona plase se promena pa iz tog razloga beze u drugi grad, menjaju rasporede u sobama... trude se da menjaju spoljasnjost sto je vise moguce kako bi se unutra drugacije osecale. Ti si njoj bio stabilnost i zbog toga te je i odsekla. Ne znam koliko je pametno sto ti sve ovo pricam s obzirom da moze da te natera da vise mislis o njoj u smeru novog pomirenja... cega god.

Njoj treba neko jaci od nje i u tebi je to nasla - ali njoj treba neko jaci od nje da je promeni i da se zbog te osobe promeni. U slucaju da je slaba, a vidim da jeste, u slucaju da nije tada bila dovoljno hrabra da prosto krene da preispituje sebe i radi na sebi, ti si bio samo podsetnik na njene promasene izbore.

Ne ignorise ona tebe zato sto te mrzi ili sta vec, nego zato sto zna da se zajebala, ali misli da je kasno bilo sta promeniti i nece to ponistiti tvoji pozivi. Upornost... hm, mozda. Ali da li je vredna toga?

Pises o nekome u 4 ujutru i ne mozes da spavas... sebe zatrpavas poslom i to radis sve vise i vise... to isto radi i ona... mozda ti ne vidis ponovljen princip, ali on je prilicno ocigledan.

Ne treba tebi neko ko je slabiji u ovom trenutku, vec neko ko je stabilniji od tebe da bi se mozda po prvi put malo ti odmorio od menjanja... tebi treba neko ko ce ti napuniti baterije, ne neko ko samo uzima od tebe...

[Domaci Zdajnik]

Ima dobrih osnova to što govoriš, ali ovo je jedna od onih osoba koje kad odu - odu kao kad odlaze od pokojnika. Nema tu nikakvih šansi. Kad pišem, odnosno kad dobije poruku ili šta god od mene, to je kao da joj se priviðaju mrtvaci.

U Beogradu je lako otarasiti se samoće. A ona je specijalizovala na tome, znam to jer sam bio u toku dok se borila za "svoje mesto u velikom gradu". Moji strahovi su sada definitivno mnogo veći od njenih, iako znam koliko je iracionalnih strahova ona imala (što zaista baš otežava njen život).

Hvala ti na čitanju ovog gore. Idem sad da se spremim za današnji posao. Dosta toga mora da se odradi. Materijal je odnet na štampanje.

[sAngiE]

Nema resenja za koje ja znam, ako cemo iskreno... nesto slicno mi se desilo i ja jos uvek ne mogu da nateram sebe da prezirem ili mrzim... sto znaci da smo prsli...

[Domaci Zdajnik]

Evo opet... nepodnošljivo je... Opet razmišljam da pošaljem sms, i šta bih radio pošto ne bi odgovorila. Razmišljam dok prekucavam tekst nekog beogradskog studenta psihologije koji odlično poznaje filozofiju... ne, neću o tome. Ovo nije normalno, ja sam na granici, kao što rekoh, izmeðu ludila i smrti. Želim makar da se upropastim sopstvenim postupkom, dubljim rezom, nečim tako jasnim i svojevoljnim. Ne želim da me nametnute misli upropaste nekom bolešću.

Probaću još šta se može probati. Više se ničeg ne plašim. Ili makar ničeg do opsesivnih misli. Idem u još jednu besmislenu šetnju... mada me i niške ulice muče njom.

[sAngiE]

Posalji onda tu poruku. Prosto zavrsi s tim, sta mozes da izgubis...?

[Plodni bizon]

:oops:  
Beda od coveka. Nisi ti ni za sta, Alek.

[sAngiE]

Marko, pusti coveka da dise... idi se istusiraj! hladnom vodom...