Tempo zivota

[modesty]

Koliko obraćate pažnju šta vam prija, a  šta ne ? Koliko vodite računa, recimo dok spremate ispit najintenzivnije kako živite, kako se borite sa stresom? Primećujem, naročito kada učim u čitaonici da vićina studenata kupi neku brzu hranu ili grickalice, stavi pored sebe, zabode u knjigu i samo "krcka", totalno na nervnoj bazi. Moj drug, inače izuzetan student koji će, mislim, uskoro postaviti jedan krevet u čitaonici, kako ne bi gubio vreme za učenje, odlazeći kući je "provalio" tačno u koje vreme treba da jede i sve mi je lepo objasnio, kako se krv sliva u želudac, kada se najedeš, pa si žedan, pa piješ vodu i na kraju ti se prispava... Ne možeš da učiš... Relativno zdravo živim, ne pušim , ne pijem, bavim se sportom, trudim se da spavam dovoljno, ali ponekad me stres, kao i sve dobro prodrma, ali borim se... Kako vi živite, kako održavate koncentraciju? Šta vas najviše izvodi iz takta? Da li mislite da biste više postigli da nešto, generalno radite drugačije, sa više pažnje, istrajnosti, da li vas drugi ometaju i koliko ste sami krivi zbog toga? Da li se obraćate ponekad psihologu, psihijatru ili sve sami rešavate uspešno?

[Domaci Zdajnik]

Ne učiim već tri godine iz istog razloga zbog kojeg zdravstveno propadam. Dakle, nemam nikakav motiv u životu, sjeban sam za desetoricu, i samo me izgleda neki prokleto jak gen predaka održava da ne izvršim suicid. Da sam imao među precima nekog ko je izvršio samoubistvo kladim se da bih i ja bio odavno hrana za crve. Ljudi su me toliko puta zajebali, toliko puta sam ponižavan i čašćivan za sve sjajno što sam im znao prirediti - najgorim. Sve ono čemu sam se nadao i svaki prijatelj u koga sam imao poverenja me je zajebao. One sa kojima sam na određenoj distanci uvek bio - ne računam.

Dakle, u toj situaciji ja ne mogu da učim. I kako vreme prolazi sve više me sitnice pogađaju, kao da se na onaj nikako otopljiv breg problema samo gomila još novog đubreta, i kako koga upoznam (a retko upoznajem) tako se prebaci na taj breg i nastavlja da mi ometa pogled napred. Da bih pogledao napred i da bih se bavio budućnošću morao bih da napravim takav skok i nadvisim tu brežinu od govana i ljudi, da naprosto više ne verujem da je to na bilo koji način moguće. Zbog toga sam se pomirio i postajem lagano gotovan koji čeka priliku da mu se sama ukaže, i više nisam onaj koji je agent svog života, nego govno koje čeka da ga neko dohvati i stavi na određeno mesto. Ono što sam oduvek osuđivao.

Da učim? Na primer, da učim 10 minuta - to je za mene napor koji može da se poredi sa 2 dana trčanja bez prestanka. Ne može ova glava više da podnese bilo kakav materijal u glavi, a pogotovo ne ono što mi je u zadatku da učim da bih skončao sa najidiotskijom materijom koju sam mogao da upišem da studiram.

Dakle, učenje odmah odgurnuti u stranu, od toga nema ništa. Gledam kako da preguram dan za danom, da ne padnem dok hodam ulicom ili da ne počnem da vrištim dok sam sam sa sobom u stanu.

Inače, i ja sam živeo ili živim na prvi pogled "zdravo", ako to podrazumeva solidnu ishranu, fizičku aktivnost (hodam dosta na dnevnom nivou), nepušačko raspoloženje i gadljivost spram alkohola. Međutim, sve ostalo je kod mene toliko loše da mi se čini da će svaki alkoholičar i najteži pušač živeti bolje, prijatnije i duže nego ja. Psihički se kidam, a nedavno sam čuo da je to karakteristika neintelektualaca, idiota, pošto inteligentan čovek ne da emocijama da ga jebu, nego se drži ratio-a. Meni to ne pomaže više, iako na prvi pogled možda delujem smireno.

Ovo je očajan svet.

[Morella]

Primećujem, naročito kada učim u čitaonici da vićina studenata kupi neku brzu hranu ili grickalice, stavi pored sebe, zabode u knjigu i samo "krcka", totalno na nervnoj bazi.

Ovo je moj slucaj. Isti problem imam. Samo ja ne idem u citaonicu vec se zabodem u sobu sa knjigom I samo zderem . Ali ima I extrema. Moja drugarica npr provede ceo dan u citaonici I uopste ne jede pa za svaki ispitni rok skine I do 7 kila…grozota je gledati.

Dakle, nemam nikakav motiv u životu, sjeban sam za desetoricu, i samo me izgleda neki prokleto jak gen predaka održava da ne izvršim suicid.

Isti slucaj kad je nemanje motiva u pitanju. A ne ubijam se jer znam da je problem u meni I ako ja sebi ne pomognem nece niko….Najlakse bi bilo dici ruku na sebe…
Ja se secam sebe s prelaza iz srednje na fax, imala sa toliko zelje, volje da budem neko ,nesto…vec sam kovala planove kako cu na magistrat, na doktorat ..sadf jedva cekam da svrsim s ovo malo sto mi je ostalo I brishem od filozofije na nesto drugo….Pre sam mogla da sednem I sedim 7 sati bez dizanja glave sa knjige..sad…maximum sat vremena I bacam knjigu.Nema teorije.
Tako da ,ocigledno je, ja sa nervozom I stresom nemam problema. Ali I pre kad sam “radila” nisam imala problelema. Jako dobro podnosim stres I dobro radim pod pritiskom. To me vuce napred. Lakse mi je da ucim kad znam da moram nego kad imam vremena.
Sto se ishrane tice znatno se pogorsala. Pre sam redovno vezbala, zdravo jela a sad lele….tesko mi je da potrcim za autobusom a ne nesto vise.
Ali trudim se da promenim makar ishranu….sastavila sam neki muchenicki jelovnik koji se sastoji od voca, povrca I jogurta I malo kuvanog mesa I sad kao …. Mod daj neke predloge Posto se ja u to bas ne razumem 

[Vogue]

@izdajnik

Ma to ti je samo faza u zivotu. Prevazici ces ti to i krenuces dalje. Zivot je jaci od svega i uvek pobedi, cak i onda kada mislis da te je slomio. 

[ZileZilet]

Inache, D.I., razmishljaj o odlasku za Bg. Jedan, ipak, kosmopolitski grad je mnogo bolja sredina za one koji neguju razlicitost, nego Ni.

[Truman]

Izdajnice, Morella sta je to u filozofiji da tera ljude da bace knjigu? Izdajnikovo objasnjenje smo ranije culi pa me zanima sta se to desilo sa Morellom kad je filozofija u pitanju.

Nije problem u mestu u kojem je, nego je problem u njemu.

Pa pazi, ako je okruzen ljudima koji ga ne kapiraju postavlja se pitanje da li je za to on kriv ili ti ljudi ( pogotovu ako je on bolju od njih ). Zavisi iz kog ugla gledas. Ne bih se bas slozio sa tobom.

[DramatisPersonae]

Pa pazi, ako je okruzen ljudima koji ga ne kapiraju postavlja se pitanje da li je za to on kriv ili ti ljudi ( pogotovu ako je on bolju od njih ). Zavisi iz kog ugla gledas. Ne bih se bas slozio sa tobom.

 
Uvek je problem u pojedincu shto se tiche tog konflikta.
Mogu i ja da utripujem da sam iguana, i da mi ljudi smetaju, pa da se izlezavam na suncu, ali to ne znachi da sam ja iguana. ? ili znachi.... ? Cogito ergo iguana hahahaha

[Truman]

Aha, znaci recimo moje okruzenje je gore od mene i ja zato treba da se pokvarim da bi bio kao oni. Je l to?

[DramatisPersonae]

Proveri malo svoj latinski...

hahaha
shta ima da ga proveravam kad ga ne znam? 
Samo se foliram, kao i svi koji ga koriste.

Aha, znaci recimo moje okruzenje je gore od mene i ja zato treba da se pokvarim da bi bio kao oni. Je l to?

Ne, to znachi da si ti taj koji je losh, i nije za okruzenje. :-D
U biti, svi ljudi koji postoje traze pripadnost, bash zato da bi postojali. Pa i oni koji ne nadju adekvatnu pripadnost ili se srozaju, tj smanje prohteve, ili se potpuno adaptiraju u okruzenje.
Evo npr. diktatori. Oni su svoje okruzenje prilagodjavali sebi, i shta? opet su imali trip da pripadaju negde, i na kraju ih je drushtvo odbacilo zato shto su previshe odskakali od ostatka ljudi (vodja drugih okoljnih drzava)

[Domaci Zdajnik]

Mislim da je donekle Dramatis u pravu, jer ako ti je loše okruženje odgovor je jednostavan - promeni ga. No, problem je kad neko baš i ne može da ga promeni, čak i kad bi to naročito hteo. Znam neke takve ljude kojima materijalna situacija to ne dopušta, dok je kod mene još nekih problema, onako uzgred, ali o kojima neću ovde da govorim.

[ZileZilet]

upravo tako, i onda bi se srechniji osechao...ne bi shtrchao idejama...
Shta mislish kolko D.I. shtrchi u Nishu svojim idejama... Kao vanzemaljac...a ti stvari gledash iz Beograda, u kome je lakshe biti D.I., nego u NI...
U sredini u kojoj ljudi ne razumeju tvoje ideje, ti pochnesh da se osechash kao freak...

[Morella]

Izdajnice, Morella sta je to u filozofiji da tera ljude da bace knjigu?

Ovo bi zahtevalo mnogo objasnjavanja ali generalno nije problem u filozofiji no u pojedincu. Dakle prevelika ocekivanja i nemanje mogucnosti da delas po svom nahodjenju vec odobravanje pojedinaca koji po papagaji ponavljaju za profesorom i citiraju velike filozofe ponasajuci se kao da su oni to smislili....

[modesty]

Uhhhhh... čoveče... Morellice, nemoj da se sekiraš oko ishrane, važno je da je ti u suštini praktikuješ na zdrav način, a ako ti je naišla faza da manje vežbaš i da se malo lošije hraniš, nije strašno. Ako ti sada tako prija, možda je tvom telu potreban odmor, a ko osećaš potrebu za slatkišima i to je u redu. Bitno je da u toku dana uneseš dovoljno ugljenih hidrata i proteina, samo nemoj jesti ugljene hidrate nakon treninga i izbaci kasnu večeru. Hleb svedi na 200-250 gr dnevno, neka  preovladava povrće, do 300 gr voća, izbaci slatkiše i jedi ribu. Tako ćeš povrtatiti energiju. Jogurt je OK, suhomesnato izbaci ili svedi na minimum. Testenina i pirinač, takođe do 250 gr dnevno, ali u tom slučaju su zamena za hleb. To je to.
Izadajniče, ne bih da zvuči kao da te tešim, ali statistički je dokazano da su inteligentnije osobe više sklone suicidu. To ipak ne znači da je to jedini način da se iskažu. Razmisli koliko samo nama na forumu znači sagovornik poput tebe, a priznaćeš da mi nismo tek neke budale. Smatram da faza u kojoj si može biti vrlo produktivna. Pokušaj da, kao i do sada, bacaš na papir svoja razmišljanja... Pokušaj da se izraziš na način koji ti je najpogodniji, jer činjenica je da svet nije ružičast i činjenica je da veliki broj, naročito mladih ljudi ima faze entropije. Nije poenta da ti prestaneš da budeš svoj, da izgubiš autentičnost i počneš da ideš svakog dana u teretanu, meriš obim mišića i budeš zadovoljan, ali , hajde razmisli koliko samo imaš solucija u životu i koliko imaš potencijala. Sam časopis Zapad je jedna realizovana ideja, možda ne u potpunosti... Ne smeš tako gledati na stvari, jer samo postojanje tebe i ne samo tebe, već velikog broja ljudi koji uviđaju problematiku mnogih dešavanja su dovoljni da svet bude lepši. Okreni lepšu stranu stvarnosti i bori se da ona preovladava. Kada sam već na ovom topiku, moram da spomenem koliko je važan balans u životu. Radila sm 5 dana na sajmu građevine kao hostesa. Nije bilo lako, radila sam po ceo dan, čak mi je u jednom momentu pozlilo i morala sam da odem kući tog dana ranije. Ipak, ostala sam do poslednjeg dana, zaradila novac i otišla, pravo sa sajma na iložbu Mirka Ilića, pa na još jednu izložbu Jadrana Krnajskog u Ulus galeriji. U toku Sajma, nagledala sam se svačega, dakle i lepo i ne tako lepo iskustvo. Privatnici mlade izrabljuju maksimalno. Ipak, svesna sam da sam deo "tog takvog" sveta, ali odlaskom na kulturno dešavanje, naročito ako imam užasnu potrebu za tim, može stvoriti balans. Neophodan balans. Posebno, ako nam se rad i poruka umetnika učini iskrenom i jakom, kao što je slučaj sa mnom i Jadranom Krnajskim. Toplo vam preporučujem njegov rad i ko može, neka ode na izložbu, ne znam do kada traje. Poenta je da je taj nenormalni tempo života nama nametnut i da je donekle neophodan, za postizanje mnogih ciljeva, ali od nas zavisi da li će i da nas samelje. Iskreno, ja sam sada bolesna, kod kuće sedim i kuckam, po malo se nerviram, jer znam koliko još stvari moram završiti, ali meni moje telo prosto šalje poruku da moram malo da iskluiram i to ću i uraditi. Poenta je ne narušiti psihičko, ni fizičko zdravlje. Na žalost, nervni sistem je jako senzitivan, ali smatram da je i ovaj forum jedna dobra alternativa za "čišćenje" psihičkog stanja. Osim što vodimo dobre diskusije, dobro je što jedni drugima možemo i ukazati na nešto.

[Domaci Zdajnik]

Da vratimo ovu raspravu na onaj pravi kurs. Dakle, na pitanje o tempu života.

Meni taj pojam u stvari i nije sasvim jasan. Šta znači spor a šta brz život?

Juče smo jedan prijatelj i ja, šetajući po banjskom (Niška banja je u pitanju) brdu, zalutali u neku - doslovno - vukojebinu. Bukvalno smo se probijali kao kroz nekakvu prašumu. Konačno, nađosmo neku seosku kuću i pred njom neku babu koju istog trena upitasmo za put ka civilizaciji. Odgovorila je i pitala gde smo bili, očigledno sluteći da smo išli da krademo nešto po njenim njivama.

Tek što smo se par koraka odaljili od nje, obuzelo me mišljenje o tome kako li ova žena tamo provodi vreme. Zamišljam kako svakog jutra ustaje da nahrani živinu, ako je ima, zatim da obradi nešto zemlje, pa stavi za ručak, a posle ručka verovatno stavi stolicu ispred kuće i gleda u jedan te isti pravac (ka šumi), čekajući svršetak dana. I tako se to ponavlja iz dana u dan, iz godine u godinu. Pomišljam istovremeno zar je moguće da se neko u toj meri pomiri sa bezvrednošću sopstvenog vremena i života.

No, brzina života je malo teži termin. Postoji par začkoljica kod definisanja ovoga. Na primer, neko bi kazao da je brz život onaj kada ne propustaš nijedan momenat da bi se dobro proveo. Okej, ali opet, možeš li se zajebavati i uživati u životu ako ne radiš nešto čime bi uspeo da obezbediš sebi u bliskoj budućnosti - zadovoljstvo? Hoću da kažem, može li se uživati praznog stomaka, nadalje to znači: može li se živeti dobro bez dobrog posla, a dobar posao zaslužiti bez diplome neke visokoškolske ustanove? Neka to pitanje bude za kraj ovog mog javljanja.

[Druid]

Osobno bih brz tempo zivota definirao kao ispoljavanje volje ucestalog hvatanja visih trenutaka potaknuto blagom spoznajom ispraznosti stvari i vremena. No postoji velika opasnost izgaranja u zelji. Tako primjerice prioritetno potenciranje situacija i imperativ dozivljaja ponistava istinsku svrhu momenta u ljudskom ciklusu; otvorenost i prirodnost. Vecina ljudi bi pojedince sporog tempa okaraktezirala na osnovi kolicine slobodnog vremena, no to je prividno. Upravo takvi obicno zive mnogo burnije od ostalih u masineriji uhvacenih individualaca. Stoga svaki pokusaj formuliranja teorije o brzini pada u vodu, jedni jure, drugi hodaju, jedni autoputem, drugi makadamom - cilj je identican, tek na kraju ce se mozda jedni upitati jeli se isplatilo placati cestarinu dok drugi nisu li mogli krenuti "bolje asfaltiranom cestom".