Sta je to istorija?

[Admini...]

Ako važi Hegelov stav da je istorija razumevanje vremena sa stanovišta jednog principa, na kome je stanovištu istoričar koji je samo to i ništa drugo? Istorija svakako nije puko kretanje u vremenu, ali šta bi tada bilo specifično njeno, ono što bi moglo da je učini posebnom disciplinom, a ne onom koja je nužan element u svakom diskursu (druge vrste)?
 
Kao i svaka oblast ljudskog duha koja se daje označiti, i istorija samim tim što se piše, prezentuje, otkriva drugome, biva transponovana u odreðenoj meri interpetacijom onoga ko je piše. Pošto informacija može biti predstavljena u zavisnosti od ugla gledanja, kulturnog backgrounda ili poznavanja posebne discipline koje se informacija manje ili više tiče, ona prestaje biti samo istorijska, već postaje (i) ovovremena, biva reanimirana (drugačija) u momentu njenog otkrivanja. To prožimanje informacije ne pripada istoriji ili makar onom specifično istorijskom (jer, kako je rečeno, zavisi od disciplina koje prate informaciju).
 
Kakav koncept istorije bi zadovoljio i u dovoljnoj meri opravdao njen status kao nauke?
 
Izgleda da ona postoji na način protivrečnosti: ako je puki protok vremena prostor njenog kretanja, tada je samo ono što se suprotstavlja tom pukom vremenu, što čini otpor neznatnom protoku, ono što nju gradi. Meðutim, može li se istorija videti kao nešto izdvojeno od predmeta o kome bi govorila, a da sama ostane i dalje samo istorija? Istorija koja bi govorila o sebi kroz vreme bila bi filozofija istorije, dok bi istorija koja govori o nečem drugom bila usputni a nužni predmet onoga što se kroz vreme posmatra. Drugim rečima, ne možemo da imamo razumevanje neke nauke ili discipline bez istorijskog uvida. Ta nužnost nju (istoriju) isporučuje kao neautonomnu, kao podležeće (tako: nužno) posebnih nauka, umetnosti, odnosno duha u celini.
 
Postoje li za istoriju pitanja? Istorijska informacija već se u momentu predstavljanja nalazi na distanci od faktičkog dogaðaja. Distanca traži mišljenje o predmetu, čime se uspostavlja subjektivni odnos i pitanje o tome šta predmet o kome istoričar govori zbilja jest. Ako bi (distanca) bila imanentna metodi istorije bilo bi teško odvojiti njenu metodu od metode filozofije, tako i istoriju od filozofije, s obzirom da i ova potonja pita o predmetu sa izvesne distance, i da njen predmet može biti gotovo sve (distancirano). Istorija koja ne dozvoljava distancu u mnogo čemu liči na dogmatsko mišljenje, jer ovaj erotički rascep izmeðu faktičkog i subjektivnog nužno postoji pri svemu što se opisuje, komentariše, doživljava a posteriori.
 
Na koji način, tada, istorija jest? Ima li svoje autonomno područje a u kojem bi opstala kao nauka? Pozitivan odgovor tražio bi nadalje objašnjenje kako je moguće da se istorija bavi samo sobom a da ne postane filozofija (koja jedina ima odnos prema sebi). Očito je da istorija može da se skoncentriše na ono što sama nije: ne pitati o sebi svakako je karakter posebnih nauka. No, o čemu tada istorija uopšte govori postavkom prema onome što sama nije, i ne zapada li ovo široko polje u predmete drugih (nauka)?
 

Domaci izdajnik
(A. Kekenj)

[Boat on the River]

Istorija nije autonomno područje, već interdisciplinarna nauka. U tome je njen značaj i ako hoćemo - duhovni atribut. Za razliku od trivijalnog shvatanja istorije (istorija je protok vremena sa beleženjem nekih detalja), moderno shvatanje je mnogo šire od sedenja nad Termopilima i pisanja o bici.

I da! ono što učimo u školi nije pravo proučavanje istorije. (Kao što verovatno i sam znaš da ni filozofija nije to što se uči u školi.)

[Boat on the River]

Na koji način, tada, istorija jest? Ima li svoje autonomno područje a u kojem bi opstala kao nauka? Pozitivan odgovor tražio bi nadalje objašnjenje kako je moguće da se istorija bavi samo sobom a da ne postane filozofija (koja jedina ima odnos prema sebi). Očito je da istorija može da se skoncentriše na ono što sama nije: ne pitati o sebi svakako je karakter posebnih nauka. No, o čemu tada istorija uopšte govori postavkom prema onome što sama nije, i ne zapada li ovo široko polje u predmete drugih (nauka)?

Istorija nema potrebe da se odnosi prema sebi. To ne rade ni prirodne ni društvene nauke. Niti mora da bude autonomno područje. Ako je neatonomna, ona može da zbraja u ili za sebe sve ono što se tiče bitnog protoka vremena (taj si pojam upotrebio). Tako je možda i istorija filozofije stvar istorije, koju vi kao filozofi pozajmljujete od istorije. Istorija umetnosti isto tako. Ne slažeš se?

[Domaci Zdajnik]

Poðimo od istorije filozofije.

Istoriji filozofije moguće je prići na dva načina: istorijski i filozofski (tj. problemski). Istorijski pristup je onaj klasični i nama nekako uobičajeni pristup izučavanju bilo kog predmeta u školi (školski), zasnovan na kretanju hronološkim redom i praćenjem informacija vezanih za njihov redosled. To bi bio istorijski ili školski ili konzervativni pristup učenju istorije filozofije. Drugi pristup je problemski, a to znači vanhrnološkim metodama proučavati manifestacije od značaja za filozofiju kroz vreme. Primer za ovakvo učenje je (a to se radi u Nemačkoj) učenje jednog pojma koji možemo naći u istoriji filozofije ili nekoj drugoj njenoj disciplini. Recimo pojam ljubavi. U problemskom pristupu ovde bismo iskoristili sve autore kroz istoriju koji se javljaju i govore o pojmu ljubavi, pa bismo lako mogli sa antičke filozofije da "skočimo" do moderne ili savremene čak. Ovaj metod pokazao se daleko filozofskijim, ako li ne i praktičnijim (zahteva veću posvećenost na šta obično mladi nisu spremni).

U slučaju istorije umetnosti stvar je slična, mada se sam pojam "istorije umetnosti" danas može dovesti u pitanje (odnosno nauka koja navodno stoji pod pojmom).

Drugo pitanje je vezano za autonomnost istorije. Najpre da napomenem kako ne razmišljam o tome šta se praktikuje, već kako bi (teoretski) trebalo da bude ili da jest. Dakle, ako je istorija nauka o onom što je bilo, pa neka su to najvažniji detalji kroz vreme, tada ona ima tu specifičnost da se bavi prošlošću. Oko toga ćemo se složiti. Potom, baveći se prošlošću ona sebe dovodi do raskrsnice da se mora opredeliti koju vrstu predmeta će kroz proteklo vreme pratiti. Ako se bude obratila matematici, moraće naučiti o tome predmetu kako ga poznaju sami matematičari; ako se bude odlučila za umetnost, opet će morati da se upozna i sa bitnim stvarima koje poznaju umetnici. Jasno, istoričar umetnosti ne mora da zna da slika, ali će slikar zato zasigurno (ako je valjan) poznavati istoriju slikarstva, kao što će matematičar poznavati istoriju matematičkih formula i maksima.

Izvodimo da je problem u definisanju prostora istorije. Njen se prostor deli, jer sve što čini ljudsko znanje i duhovnost jest prostor istorije, pa tako ona ostaje ne kao nauka, već kao metoda (danas već neuspešna) proučavanja predmeta kroz vreme.

[Boat on the River]

Zavisi od toga kako se uzme.
Da li možeš da objasniš na koji način bi se istorija umetnosti mogla dovesti u pitanje kao nauka? Još jedna smela izjava.

[sensej]

Vodeci njemacki , savremeni, mislilac sam je sebe osudio bar kod mene kad je na jednoj tribini ovdje izrekao da Santajana kao nepoznat autor je izrekao samo jednu pribliznost istini :- istorija je pokazala da nas nicemu ne moze poduciti.
      Mala misao od maloga Santayane ???
      Da li je ispravno da pri pomenu pojma Istorija odmah je asocijacija redosleda civilizacijskih dogadjaja i analize ratnih i poratnih desavanja, ili sve istorije navesti imenom i prezimenom, a posebno okvalifikovati onu koja se proizvela u Uciteljicu zivota !
      Ko pise istoriju i zasto bas on ?

[Boat on the River]

Da li je ispravno da pri pomenu pojma Istorija odmah je asocijacija redosleda civilizacijskih dogadjaja i analize ratnih i poratnih desavanja, ili sve istorije navesti imenom i prezimenom, a posebno okvalifikovati onu koja se proizvela u Uciteljicu zivota !
      Ko pise istoriju i zasto bas on ?

Najveca greska je kad se shvati kao redosled civilizacijskih dogadjaja. Istorija je mnogo kompleksnija nego sto je ovde neki razumeju.
Vidim da jos uvek nisam dobila odgovor na pitanje o istoriji umetnosti.. mozda je autor teksta promenio misljenje.

[Domaci Zdajnik]

Izvinjavam se. Nisam primetio da je bilo odgovora na ovu temu.

Da li možeš da objasniš na koji način bi se istorija umetnosti mogla dovesti u pitanje kao nauka?

Istorija umetnosti bi u užem smislu bila hronološko sagledavanje umetničkih vrsta i metoda kroz umetnike, ali se zasigurno u njoj ne može naći baš sve što se kroz vreme dogaðalo u svetu koji bi se mogao nazvati takvim da pripada umetnosti. Na taj način vidimo da postoji stepen proizvoljnosti, kao u samoj umetnosti. Zasigurno, postoje i neegzaktne nauke, psihologija je u nekom svom delu takva, kao i mnoge druge društvene nauke. No, za istoriju umetnosti karakteristično je još nešto.

Savremena umetnost ili teorija pokazuju antagonizam spram onog što je nekada bilo umetničko ili umetnički vredno. Pokazuju netrpeljivost prema onom što je autonomno, što je autoritarno, hermetično, pa na neki način isposredovano strogošću. Pošto znamo da su sve istorije umetnosti na neki način takve da diskvalifikuju dobar deo umetničkih ostvarenja, takvu disciplinu savremeno shvatanje umetnosti ne može da uzme kao umetnički relevantnu, i boriće se protiv takvog stanja. Nanovo umetnost ništi samu sebe i ne dozvoljava da postoji nešto tako zatvoreno i konačno kao što su enciklopedije. Stoga, istorija umetnosti bi mogla da postoji u okviru istorije kao evidencije onog što je bilo, i dalje kao metode za nešto što bi se moglo nazvati istraživanjem, ali sama evidencija ili evidentiranje ne može da bude naučna aktivnost.

[Domaci Zdajnik]

Rehabilitacija teme o istoriji, pošto primetih da bi raspravu želela da započne gospoda Otrovni Starac i Maelstrom.

Uzgred, kad vidim kako sam pisao pre godinu dana, i nisam zvučao naročito ubedljivo.

Bitno je kod uvoda u problem istorije definisati što istorija jest. Je li ona principijelno kretanje vremena, ili je istorija ono kakvom je na kraju tog puta, u ostvarenju, možda želimo pronaći. Hegel je stajao na ovom drugom, iako za njega svako principijelno kretanje ima smisla, kao ono što uvek ima svoj svršetak, cilj u nečemu.

Istorija koja ima takav svoj svršetak determiniše kretanje čoveka, ograničava slobodu, stavlja pod okvire nepoznatih a viših ciljeva, i tako postaje povod za manipulaciju svetom (ljudima). U ogoljenoj verziji to bi zvučalo ovako: Koncept istorije teroriše čoveka pod okvirom parole cilj opravdava sredstvo. Čovek je tu samo sredstvo za ostvarenje čudovišta Istorije.

O onom što Maelstrom, kroz Santajanu progovara, ako se dobro sećam, jeste prirodno tumačenje istorije, kak ne bih rekao neposredno, sa površine. Istorija nije tu da uči, ako je uzmemo u njenom suštinskom značenju, već je cilj. Ako je uzmemo, pak, u tako površnom viđenju, onda se tome suprotstavlja stav da je svaka nauka u sebi najpre istorija kao građa, pa tek onda nauka kao mišljenje nad tom građom.

[maelstrom]

Prvo treba razlučiti prošlost od povijesti. Prošlost se stvarno dogodila, a povijest je ono za što se netko pobrinuo da bude zapisano. Njezina objektivna vjerodostojnost nije garantirana, no ipak i falsificiranost povijesti čini prošlost čovječanstva. Bez obzira na istine prošlosti, povijesne (ne)istine također mnogo govore o čovjeku, pa slobodno možemo reći da nas povijest uči i kad laže. Pod domenu znanosti i filozofije potpala bi zbog svoje spekulativne i istraživačke naravi jer njezin izvor, ono zapisano, nikada ne smije bez preispitivanja biti uzet kao nešto konačno. Za povijest su stoga važna i arheološka istraživanja, ali ni ona ne mogu dati ništa više od okvirne građe kretanja civilizacije i kulture.

Otkad je izmišljeno pismo, ono zapisano često je neposredno određivalo ono što će se dogoditi. Tvorci kulture i civilizacije bili su uglavnom pismenjaci koji su se iz knjiga obrazovali. I to ne iz povijesnih knjiga, već iz religijskih i mislilačkih, iz raznih zakonika. Historiografija je relativno mlada disciplina pisanja, nastala je u Grčkoj, kad je pismo u svijetu postojalo već preko dva tisućljeća. A otad su do danas prošla još oko dva tisućljeća, što bi značilo da se historiografija pojavila tek na pola puta u pismenosti čovječanstva. Zato o povijesti mnogo bolje govore oni spisi koji su određivali događaje, a ne oni koji su ih zapisivali. Povijest filozofije i religije, čak i književnosti, jasnije svjedoči o razvoju čovječanstva od bilo kakve historiografije.

[Otrovni Starac]

Znate sta, ja se pripremo da odgovorim na ovu temu, medjutim ubrzo uvideh da je pitanje koje nas se tice - "sta je to istorija?", sto je pitanje koje mene ne interesuje mnogo a i o nj je valjano raspravljat koliko i o pitanju sta je filozofija, sto ce rec' nije mnogo valjano. Dakle radi se o pitanju koje izaziva jos jednu raspravu koja je osudjena na propast prezasicavanjem individualnim definicijama i/ili sistematicnim utvrdjivanjem gradiva u obliku performansa "ja mnogo znam".
A vi's sad sam naiso na problem. Ja zapravo ni ne znam u kom obliku sam hteo da zapodenem tu raspru o istoriji. Valda ste vi rekli da je historiji mesto u muzeju, zaboga miloga, i onda sam ja pomislio, zasto je onda filozofiji (onakvoj kakva se predstavlja discipulima) mesto u skoli, po cemu je onda ona zasluznija da blista na prasnjavom skolskom pijedestalu? A vi onda rekoste kako ste tu filozofiju najurili usranom motkom i mene je to tako razmeksalo da vise nisam imo sta reci na to.

[Otrovni Starac]

Danas mi je nekako konacno sinulo, doslo iznenada, ne znam otkuda, verojatno je kao sto obicno biva, negder odozgo. Doziveo sam prosvetljenje na kojem bi mi pozavideo svaki prozor u afriki. U stvari, ono sto sam ja hteo, je da ovu raspravu, koja je ionako vec skrenula sa dobroga puta i kojoj preti da zavrsi na smetlistu historije a sto je ironija uzvesi u obzir da njeni plemeniti ucesnici, sve sama nobles,  pokusava da secira taj fenomen proslosti, usmerim na pravi put, na put svjetlosti a time da je priblizim presvetoj toplini naseg demjurga. Dakle, da ovaj uzviseni cas anatomije ne  bi propao i da bi smo nadalje sprecili ''performans omniscijentnog ja'', ja cu se samoproglasiti jedinim  dovoljno kompetentnim, a sto mozda i ne treba da naglasavam, jer to je datost, poklon koji verojatno opet dolazi negder odozgo, dakle, ja cu preuzeti odgovornost da jednim dubokoumnim pitanjem preusmerim daljni tok ove nadasve, i pored sviju zabludnosti i uljepljenosti ishodisnim izlucevinama mastrubacije, plemenite raspave.
Moje pitanje je neverovatno jednostavno, ali moram da upozorim da je to samo naizgled tako, jer odgovori koje bi ono moglo prizvati mogu sve ucesnike ove rasprave zanavek oplemeniti, te otud i cinjenica da pitanje koje cu postaviti nije toliko jednostavno koliko u stvari dubokoumno i vazno.

Recimo da je dat problem egzistencije boga (sto je - a ako nije da me isprave oni koji misle da tako nije pa cemo nesto drugo smisliti - problem koji zalazi u filozofiju (a koji ukljucuje izucavanje svih oni argumenata za i protiv boga, od Anselma do Plantinge) i da je dat problem  Hitlerovog napada na Staljingrad sto je jedan historijski problem (koji je i danas veoma aktuelan i razmatra se stanovista ispravnosti tog postpuka, odnosno koliko je on strateski bio ispravan, te sam njegov influens na daljnji tok historije) . Treba sada da plemeniti ucesnici potencijalne uzvisene rasprave  kazu zasto jedan problem zavredjuje vise paznje od drugog, odnosno zasto filozofski problem treba da se izucava u skolama a historijski da se odnese u muzej i zatvori u vitrinu, kako to kaze presveti gospodin Izadjnik. Dakle, ono sta ja sada zelim je da ucesnici ove plemenite i dubokoumne potencijalne rasprave pokusaju da objasne zbog cega vrednovati jedno a ne drugo. Ohrabrujem sve gradjane da pokusaju da se uhvate u kostac sa ovim pitanjem, iako neki vec naslucuju da se nad plemenitu raspravu nadvio crni oblak relativizma koji preti da zapisha sve ucesnike ove plemenite rasprave i da po mogustvu neke od nji dobro prodrmuse ili pak ugljenise ljutim nebeskim strijelama.

[Otrovni Starac]

I hteo bih jos nesto da dodam, a da bi dao gradjanima podsstreka da razmisljaju o onim dubokoumnim pitanjima. Naime, jednu gresku sam napravio  u svemu tome, a u pokusaju da se ne namecem svojim stavovima i da ne sumeravam odmah rasrpavu, a to je da je hipak trebalo da iznesem svoj stav. Jer proganja me bojazan da ce mnogi ucesnici plemenite rasprave postati neucesnici, pribeci vec standardnoj taktici noja a koja nije toliko odraz straha, zapravo nimalo odraz straha, vec radije refleksija prezira prema recima senilnog matorog izdrkanog starca, koji dakle, ne zna sta govori.
Ja da vam kazem. Ja sam stava da ona filozofija o kojoj je rec, a koju glorifikuje presveti gospodin Izdajnik, ja sam dakle, stava da se ta filozofija mora jednako i sa onom prvom (koju je g. Izdajnik vec oterao u muzej) druziti u narodnom muzeju. Moj glavni argument je sto je ta filozofija postala sinonim za presipanje supljeg u prazno, na sta ce sada sav onaj plebs poceti da likuje, jer moje reci tako lice na ono sto im se vec dugo vremena vrzma po glavi, dakle, sinonim za presipanje supljeg u prazno, i to kazem ovako, hrabro i decidirano, bez obzira sto cu na sebe navuci prezir artificijelnih elitista odnosno onog drugog sloja bagre koji sebe uzdize iznad obicno bagre, a u stvari i jedni i drugi su jedno, i sad bi se na to Parmenid obradovo i reko kako sam ja mnogo pametan. A jes, sad ce neki pomisliti sta ja to govorim. A govorim istinu. Jer filozofija pocinje pitanjima i zavrsava se pitanjima i takvo stanje stvari je izgleda u poslednja dva ipo milenijuma. Ima li hizuzetaka? Ima. Evo recimo, pokazalo se da su Demokrit i njego drug Leukip bili u pravu pa otud cak mozemo pomisliti kako filozofija ne samo da je pragmaticna stvar nego, da ona cak prethodi presvetim naukama, a ja vise volim da ih zovem govnologije, dakle fizikama, hemijama i ostalim govnologijama, dakle. Medjutim, ajder da uzmemo taj primer sa milenijumskim teoretisanjem o egzistenciji boga, a koje eto, ne samo da ne pretenduje da bude nauka ili da prethodi nauci nego ne pretenduje da bude nista. A nista, jer se pokazalo za taj milenijum da je sve naposletku i ostalo na pitanju je li Bog ne postoji ili postoji, te tako ta filozofija nije mnogo pomogla ni teolozima i zagrizenim teistima a ni ateistima i darvinistima. I verovatno, a razum nam nekako daje za pravo da tako mislimo, ako su do sada ispucali sve hideje od argumenta iz dizajna do one kontemporarne plantingovske modifikacije ontoloskog argumenta, onda cini se, verovatno vise i nece biti tih hideja, te je posle jednog milenijuma zaista malo za ocekivati da bi se koji revolucionarni odgovor  mogao javiti. Te onda sta je to, valja li zaista taj filozofski problem proucavati u skolama kada on discipulima ne moz ponudit mnog sem eto znanja radi cistog znanja, ko je sta i kad reko (a opet se zbog toga svodi na neki hibrid filozofije i istorije). A discipuli sami ne mogu se tu narocito angazovati ili biti narocito kreativni kao sto gospodin Izdajnik misli da je to moguce, jer neretko ce se desiti da ce neko dati argument protiv Pejlijevog argumenta a koji vec recimo plasirao Hjum ili Hiks. I onda ce se ucenik razocarati kad vidne da su ga, boga mu, preduhitrili za par vijekova. Dakle otud i to stanoviste, filozofija presipanje iz supljeg u prazno.
A sto se tice historije... E sad ovde moram da stanem jer vise ne mogu da pisem. Pa cu mozda sutra da nastavim a eto vama da jos malo mastrubirate na moje reci.

[Domaci Zdajnik]

Da vam kažem nešto, gospodine Starče. Vidite, ja sam svoju tezu podupro čvrstim argumentom da je istorija u sebi neproblematska, da je slučajna, i da se, takva, ne može ticati kritike, pa ni one vrste koju ste vi spomenuli govoreći o Hitleru i napadu na Staljingrad. Problem koji tu iskrsava je problem za teoriju ratovanja u sklopu neke nauke vezane za studij na Vojnoj  akademiji, koja se, da budem odmah otvoren i načisto s vama, mene nimalo ne tiče. A da li se tiče discipula u školskim klupama, mislim da ni njima nije preterano bitno to šta se kroz istoriju moglo desiti. Ali bi zato to mogao biti materijal za nekog maštanju sklonog dokoličara koji upravo tako pokušava da zadovolji svoj um, misleći o onom što je moglo, a nije se desilo. Pa ipak, danas se, kako vidimo, takvi dokoličari nazivaju istoričarima, a istorija naukom, kao da postavlja pitanja koja su samo njena, što vidimo da ne stoji.

Rekoh, i to potkrepih time da se svako pitanje visokih društvenih nauka (sociologije, filozofije koju ja zovem kritikom, i žurnalistike) tiče istorijskog, ali da se istim istorija gubi u istoriografiju, pošto ona više nema o čemu da se pita. Istorija sveta je istorija njenih nauka, ili istorija čoveka kao duhovnog bića. Nađite neki deo značajne ljudske istorije (koja je zapisana, kako reče neko) a da se njome ne bavi neka od kritičkih ili naučnih disciplina, koja u sebi već podrazumeva nekakvu istorijsku materiju, odnosno građu. Da vam pomognem: nećete tako što naći. I otud moja teza kontra istorije kao nuake, odnosno za istoriju koja se transformiše u artefakt lokalnih muzeja.

A što se tiče filozofije kao kritike koju sam spomenuo kao onu koju tražim... Vidite, ona je daleko od prosipanja iz šupljeg u prazno, i daleko od toga da se pita o Bogu. Ona koja postavlja pitanja značilo je pitanja o čoveku, i upravo tu je momenat raskrsnuća sa filozofijom istorije, odnosno filozofijom koja esenciju stavlja ispred egzistencije (boga ispred čoveka). Filozofija koju ja zagovaram jest kritika, nova filozofija medija, žurnalistika, filozofija politike i građanskog društva. Nešto što trenutno izostaje i što ne postoji u našim školskim sistemima. No! Vaša kritika dabome pogađa visoku filozofiju masturbacije koju ću rado oterati u muzej, da pravi društvo historiji.

[Otrovni Starac]

Da vam kažem nešto, gospodine Starče. Vidite, ja sam svoju tezu podupro čvrstim argumentom da je istorija u sebi neproblematska, da je slučajna, i da se, takva, ne može ticati kritike, pa ni one vrste koju ste vi spomenuli govoreći o Hitleru i napadu na Staljingrad. Problem koji tu iskrsava je problem za teoriju ratovanja u sklopu neke nauke vezane za studij na Vojnoj  akademiji, koja se, da budem odmah otvoren i načisto s vama, mene nimalo ne tiče. A da li se tiče discipula u školskim klupama, mislim da ni njima nije preterano bitno to šta se kroz istoriju moglo desiti. Ali bi zato to mogao biti materijal za nekog maštanju sklonog dokoličara koji upravo tako pokušava da zadovolji svoj um, misleći o onom što je moglo, a nije se desilo. Pa ipak, danas se, kako vidimo, takvi dokoličari nazivaju istoričarima, a istorija naukom, kao da postavlja pitanja koja su samo njena, što vidimo da ne stoji.

Zalosno je kakav vi imate stav prema istoriji, a rekao bih da je to i vise nego ogranicen stav. Nazalost, evidentno je da vi niste upuceni i/ili ne zelite da priznate samom sebi jednu neukaljanu istinu, a to je da je historija upravo problemska nauka a ponajmanje, kako vi mislite, suvoparni zapis onoga sto se, mozda jeste a mozda i nije dogodilo. Jer vi ste verojatno, a sto tako pleni i podstice na zakljucak iz vaseg stava, sedeli na casovima historije sto u osnovnoj sto u gimnaziji i mislili ste o svemu a samo ne o historiji, o kojoj je najpre trebalo da mislite. I kod kuce ako ste sedeli za radnim stolom, ucili ste ovu plemenitu nauku bas onako kako je uce crvici ili pcelice koje obicno sede tamo z desne strane u onom redu do vrata ucilnice, a sto ce reci, ucili ste je, a kao da je niste ucili, te otud i zalosna  zaostavstina takvog stanja stvari u vasem presvetom umu. Vi verovatno niste nikada culi, a tako zelim da kazem da niste zeleli da cujete, da je historija proucavanje ljudskoga drustva od najstarijih vremena do danasnjih dana. Jeste, sad se vi smejete, to je ona definicija koju je trebalo mnogo puta da cujete na casovima historije, jednako ofucana i onako repugnantno svakodnevna kao ona krilatica ''historija je uciteljica zivota'', ali vi izgleda niste tu recenicu hteli da cujete ili niste mogli da je upamtite i da se nad nj malo zapitate te uvidite koliko je njeno znacenje istinsko i dubokoumno. Jel treba jos jednom da je ponovim? Historija je nauka koja proucava ljudsko drustvo od najstarijih vremena do danasnjih dana. I sada, ako vas je presveti demjurg obdario hinteligencijom a koju ne sumnjam da imate, sada vi uvidjate dragi gospodine, koliko je bitna ova rec "proucava". Ona ne samo da neutralizuje ono grozno stanoviste koje najcesce bludnici u umovima plebsa i gradjana koji se ne mogu pohvaliti narocitom umnoscu, stanoviste da je historija neupotrebljivi zapis proslosti i nista vise, vec ta plemenita rec uzdize historiju u nebesa, obdarujuci je cinjenicom da je ona nauka koliko i druge nauke a svakako vise od filozofije (i jedne i druge). Jer sta znaci proucava; proucava znaci da historija nije samo kolotecina na pozutelim listovima papirusa i pergamenata koji prete da postanu prah, da ona nije samo jedna pozerska plitkoumna tvorevina, koja eto sluzi tek da se dici dobrom memorijom i da se kao takva pokaze, slicno ka sto  kurtizane ili prodavacice ljubavi pokazuju svoje atribute u izlozima javnih kuca amsterdama, vec je to jedna nauka, jest bas tako, nauka, koja ono sto je upamtila proucava, secira i sondira. A sad vi mislite, nisam nista novo rekao, jer vec sam to negde rekao, a nije tako, jer imam jos da govorim. Jer sada se valja obrusiti na vas "cvrsti argument" da je istorija u sebi neproblematska, da je slučajna, i da se kao takva, ne može ticati kritike, pa ni one vrste koju sam ja spomenuo govoreći o Hitleru i napadu na Staljingrad. A dalje nastavljate: problem koji tu iskrsava je problem za teoriju ratovanja u sklopu neke nauke vezane za studij na Vojnoj  akademiji. Mislim da ovo stanoviste vec dovoljno govori o tome da vi ne znate sta govorite i da vi zapravo ne znate sta je historija. Jer vi, kao sto sam vec napomenuo, gledate na istoriju samo kao na suvoparni zapis, a da li namerno ili iz neznanja, lisavate je one tako esencijalne karakteristike a to je da ona proucava, da je proucavala i da ce uvek proucavati. Vi biste bili u pravu kada kazete da problematika Hitlerovog napada na Staljingrad nije problem historije, u slucaju da je istorija samo suvoparni zapis (sto od nje zelite da nacinite), medjutim to nije tako, jer istorija je nesto mnogo vise od toga, ona ukljucuje razmatranje i teoretisanje a otud je i problem Hitlerovog napada na Staljingrad njen sastavni problem, a otud je apsurdno i smesno reci da je to problem koji se tice nekog studija na vojnoj akademiji. Pa te studije na vojnoj akademiji su upravo studije istorije, preciznije, studije jedne njene grane, odnosno militarne historije. A vasa pretpostavka da ni discipulima nije preterano bitno sta se desavalo kroz istoriju je po mom misljenju, veoma losa pretpostavka, jer meni nekako iskustvo govori, a mislim da je to vise nego bogato iskustvo jer u edukativnim ustanovama proveo sam deceniju i pol, iskustvo mi govori da je interesovanje za historju u discipula vece nego li za filozofiju, a ovo poslednje se tako cesto smatra i krajnjom nesvrsishodnom budalastinom. Mislim da se ovde jos jednom treba vratiti na onu recenicu - istorija je nauka koja proucava ljudsko drustvo od najstarijih vremena do danasnjih dana. Do danasnjih dana. I to je ono sto izmedjuostalog historju uvek cini aktuelnom, jer istorija je i ono sto se dogodilo juce i ono sto se desilo jedanestog septembra leta gospodnjeg dve iljade prve. Istorija je aktivna i problemska nauka, sto zbog svih onih razloga koje sam vec naveo, sto zbog toga sto ona, iako to zvuci apsurdno, nikada ne stari, sta vise, ona kao da se stalno podmladjuje. Jasno je, dakle, da je historija nauka koja postavlja vazna pitanja, koja preispituje i proucava, koja se kao takva itekako  tice coveka odnosno drustva (jer istorija objasnjava sadasnjost i uci coveka kako pametnije da doceka buducnost, a otud i ona "istorija je uciteljica zivota"), i ono sto je veoma vazno napomenuti, je da ona mnogo vise na zemlji no sto je filozofija. Jer istorija se bavi covekom i drustvom ali na mnogo pragmaticnijem nivou no sto to cini filozofija, koja srlja u apsurdni elitizam, vec toliko obogacena i prenatrpana indiviudualnim teorijama (mada je pogresno reci teorijama, to je rec koja je vise rezervisana za nauku), koje, katkad se cini, nemaju neku drugu svrhu osim da obezvremene njihovog autora i obezbede mu zivot posle smrti odnosno za zivota zadovoljstvo sto ce znati da ce ga kasnije artificijelni elitisti mnogo puta citirati. I to jes neka neobicna ironija, da filozofija toliko velica samu sebe, a nije u stvari ona kriva nego oni koji je stvaraju, i proglasava se naukom (cuj, naukom) koja se bavi covekom te otud njen veliki znacaj. A vidimo kako se ona bavi covekom, koliko njene teorije doticu coveka, zamrsene teorije obogacene ne toliko kompleksnim koliko smesnim recima, teorije koje pocinju negde a ne zavrsavaju se nigde i cini se vracaju se stalno na pocetak. Cudo je jedno, kako se taj cudovsni organizam odupire evanescenciji vec milenijumima a koja mu je sudjena, makar u ocima razumnog coveka. Istoriji dakle, kao pragmaticnoj nauci, koja se ipak pre bavi stvarnoscu no filozofija, nije mesto u muzeju. Jer Hitlerov napad na Staljingrad bez obzira sto se dogodio pre vise od pola veka ima vise veze sa stvarnoscu no bilo koja masturbacija nekog filozofa.