Privatnost ili sve u javnost?

[Domaci Zdajnik]

Objavljivati sve, onako kako to čini npr. Isidora Bjelica, koja čak tvori knjigu događaja sa svog porođaja, kroz slike sopstvene unutrašnjosti... ili biti sasvim privatan, kao kad klinci koji pišu stidljivo kažu: Ja to činim "za sebe", a ne za druge.

Postoje i nivoi privatnosti ili otvorenosti (javnosti).

Moj stav je ipak daleko bliži stavu Isidore Bjelice: sve u javnost. Mnoga književna dela postoje samo kao memoari, kao biografije, kao pisma značajnih ljudi, hoću reći: tu su da bi dokumentovali. No, o tom više kad bude bilo nekih komentara.

[maelstrom]

U javnost ono za javnost relevantno. A za kakvu je javnost unutrašnjost Isidore Bjelice relevantna, u to neću ulaziti. 

[Domaci Zdajnik]

Pravo pitanje i jest: šta je za javnost relevantno? Koliko je ozbiljna javnost? Ko diktira ovu dubinu (ozbiljnost) javnosti? Ako odemo do nivoa tabloida, onda je za javnost relevantno i to šta je sve sastojak moje stolice (izmeta), odnosno stolice nekog drugog čoveka koji bi bio nekolicini novinara takve vrste na udaru.

Postoje čak i geografski nivoi relevantne javnosti. Ono što je relevantno za moju palanku (Niš), to nije relevantno u tom pogledu za Srbiju ili Beograd. Ukoliko bi, pak, još niži nivo samoorganizovanja, kao što je mesna kancelarija/zajednica (ispod nivoa opštine) htela da pokrene časopis, nivo relevantnog bi verovatno spao i do toga koliko čija kokoška jaja snese svakog jutra. Hoću reć: mislim da je pojam relevantne javnosti nešto što je nužno relativizirano u savremenom dobu, i da bi ovo moglo biti dobra pretpostavka kako za odluku da se u javnost ne iznosi svašta, tako i da se ona upravo nadalje bombarduje ovim, i tako pokušava zasititi.

Nije, međutim, bezazlena i forma kojom se ova informacija (relevantna ili ne za javnost) oblikuje (za javnost). Čak bih rekao da je od presudne važnosti pri oceni da li bi informaciju vredelo objaviti ili ne. Nerelevantna informacija odevena u dobru književnu formu uvek je vredna objave.

[Ljubo Gazivoda]

Sintagma: JAVNOST IMA PRAVO DA ZNA, odnosi se pre svega na poslove javnih službenika i nosilaca vlasti. Sve izvan toga je stvar afiniteta javnosti prema raznim vrstama egzibicionizma. No, dozvolite da primetim kako su mediji izgubili svaki orijentir koga, šta i kako puštaju u etar. Nekada su postojali kriterijumi. Tzv demokratizacija medija je zapravo eufemizam za sunovrat kriterijuma i standarda medijske produkcije. Sada je praktično svakome omogućeno da svojom pojavom doprinese raznovrsnosti medijskog univerzuma. Svaki idiot naprasno postaje "javna ličnost" i to je ono što je loše.

[Domaci Zdajnik]

No, dozvolite da primetim kako su mediji izgubili svaki orijentir koga, šta i kako puštaju u etar.

Jedno od rešenja i jeste potpuna sloboda, kao što je i kod proizvodnje i trgovine: možete pustiti ili pokušati sa trgovinom bilo kojim proizvodom i cenom, uspeh je nešto sasvim drugo. No, kod medija je problem u tom što oni neposredno utiču na kreiranje javnog mnjenja (javnom mišljenja), tako da na neki način indoktrinišu masu dok joj nude svoje proizvode. Na sličan način kojim štampana knjiga u knjižari dolazi do čitalaca, a izdavač ne mari o tom kakav će utisak ostaviti.

Nekada je postojala cenzura tako da su na tržište mogli artikli ili informacije jedino koje pogoduju aktuelnoj društvenoj paradigmi ili pretpostavljenoj političkoj garnituri.

Nekada su postojali kriterijumi.

Meni bi bilo jako teško da ustanovim kriterijume onog što se može, i onog što se ne može kretati javnim prostorom, ako bi to neko od mene zahtevao. Morao bih da povedem računa o tome što nije moj interes i da sagledam sa pozicija koje meni trenutno nisu prihvatljive, a ipak neki ljudi žele da one imaju prostora u medijima.

Ne pada mi na pamet vreme kad su postojali kriterijumi, a da istovremeno nije bilo političke ili kulturno-političke cenzure.

Tzv demokratizacija medija je zapravo eufemizam za sunovrat kriterijuma i standarda medijske produkcije. Sada je praktično svakome omogućeno da svojom pojavom doprinese raznovrsnosti medijskog univerzuma. Svaki idiot naprasno postaje "javna ličnost" i to je ono što je loše.

Sve se nalazi u nekom procesu liberalizacije i relativizacije. Nema jasnih kriterijuma ni za šta. Kao da sve lebdi u vazduhu. A da li i čeka neko razrešenje? Moguće je da kriterijum sa sobom nosi uvek ideološku potporu, bazu, tako da se niko ne usuđuje na sebe preuzeti takvu vrstu odgovornosti.

[modesty]

Sve je vec toliko postalo javno, da neke stvari gube smisao... Volim dozu tajanstvenosti i diskrecije... Nije mi Isidora Bijelica strasna, koliko mogu da budu uzasne emisije, tipa Veliki Brat, Sve za ljubav, 48 sati svadba... Bijelica nekako ima svoj imidz i ona svesno radi neke stvari, ali ima neko pokrice... mislim da je u medijima previse nekih banalnosti koje predugo traju, mozda i imaju odredjeni cilj, ali umanjuju intimnost i vrednost pojedinih momenata ili osecanja... To mi je bljak

[Domaci Zdajnik]

Ja volim dozu tajanstvenosti samo u estetskom smislu i na prvi pogled. Ta doza tajanstvenog je u stvari prezencija neke novine za nas, nečeg što prevazilazi naše poznavanje ljudi ili vrste objekta koji nam dolazi do svesti. Ona pokreće naše interesovanje za tim predmetom saznanja ili osobom, a ona je najvažnija za početak komunikacije uopšte. Međutim, kad kod nekog vidim tajanstvenost iako je prevaziđen taj prvi nivo komunikacije, sam pristup, počinjem da sumnjam u inteligenciju ili valjanost stavova te osobe kojoj se približavam. Kod mene ne postoji onaj termin "zatvoren" kao zatvoren za druge ili za nekog. To je kod mene naprosto isto što i prikaz gluposti. Osobu prema kojoj postupim otvoreno, koju uzmem za komunikaciju, a koja se ponaša tako kao da nešto bezazleno želi da sakrije od mene, smatram budalom, i uskoro bih je mogao otkačiti kao onu sa kojom komuniciram. Postavljam sebi pitanja o tome zašto bi neko krio tako bezazlene podatke od drugih ljudi i shvatam odmah da to mora biti neko meni suprotan, što dalje znači - budala (naravno, ne mora biti da je sasvim tako, ali uglavnom jeste, i uvek u mojoj glavi jeste tako).

Što se medija tiče... Mislim da bi privatni i aspolutno slobodni mediji trebalo da imaju pravo da budu to što jesu (slobodni) bez obzira na moral, na pouku, na medijsku kulturu, na bilo šta. Oni bi trebalo da imaju pravo i porniće da puštaju u podne, a da im niko za to ne može pretiti zatvaranjem. Na ljudima je, međutim, da isprofilišu svoje zahteve i tako konstruišu inteligentnije, zahtevnije tržište. Oni koji bi o tome prvenstveno trebalo da se brinu jeste obrazovni sistem, kao i alternativne društvene organizacije, političke partije i kulturne grupe.

[modesty]

Vrlo je interesantno ovo sto si rekao Izdajnice, vezano za komunikaciju i ljude. Malo si kontradiktoran, ako ti ne smeta da primetim, bez ikakvih pretenzija... Cini mi se da si jednom i sam rekao da imas vrstu "socijalnog autizma"... Kada kazem tajanstvenost, ne mislim na potrebu da nesto sakrijes od sagovornika sto bi bilo relevantno u razgovoru, vec u samom pristupu imati dozu pristojne zadrske... Evo, dacu primer diskretne, ali vrlo konkretne, parlamentarne i pristojne osobe - novinarka i cini mi se urednik Politike, Smajlagic, nisam sigurna kako se zove, cini mi se Ljiljana... Nije cak toliko vazno ni da li se u potpunosti slazemo ili ne sa njenim stavovima, niti je bitno da li je nekome dosadna ili zanimljiva, ona je jednostavno profesionalna... Mozda sam se pogresno izrazila sa "tajanstvenoscu", malo poetski, pa si me razumeo na svoj nacin... Kada kazem tajanstvenost u privatnom zivotu, pre svega mislim na neku auru osobe sa kojom razgovaram, ne u smislu nepoverenja, vec atmosfere, koja provejavajuci  utice na zelju da nekoga ponovo vidimo, upoznamo ga blize ili izgradimo zeljeni odnos sa nekim... Mislim da Francuzi poseduju, kao i Skandinavci ovo o cemu govorim u svakodnevnom zivotu... Ukoliko je neko gledao "Merci pour chocolat" ili neki drugi francuski film, razumece o cemu govorim... Kod nas je manje, gotovo da nema takvih relacija... Ovde se stalno nesto objasnjava do srzi, uz ogromnu energiju, vredjanje, govorancije, bespotrebno analiziranje, duge monologe,  a ne kaze se mnogo...

[Lvzifer]

Privatnost. Lakse je upravljati takvom drzavom i takvim drustvom, jer kad svi misle da "imaju" privatnost lakse ih je pohapsiti i naci ako taje nesto, nego kad znaju da nemaju privatnost pa ono sto hoce da sakriju - kriju poprilichno vesto.

[avant-garde]

lvziferu kako mislis da je lakse pohapsiti ako imaju privatnost?
pa valjda je lakse pohapsiti kad se prisluskuje, postoji razlog za hapsenje, uvek mogu da ga nadju. ovako sto kazes ne razumem uopste. pa kad nekog hoce da uhapse njemu prisluskuju telefon da bi mogli da ga nadju ili mu natovare jos neku krivicu.

[Morella]

Zanimljiva tema.
Licno volim privatnost vise od iznosenja svega u javnost ali……..
Prilicno je tesko reci mogu li se informacije podeliti na skroz relevantne za javnostI one koje to nisu.( barem ne za shiru javnost)Kao sto je Izdajnik rekao , svako ima svoje prioritete I skale po kojima meri relevantnost spoznatih informacija.
Naravno, informacije koje su od vaznosti za drzavu, koje su obrazovnog I kulturnog karaktera trebale bi biti prioritet ali to nije slucaj. Informacije licnog karaktera takodje mogu biti izuzetno vazne.
 
Primer devojke koja je bila zlostavljana, silovana ili koja je pretrpela nasilje neke vrste nakon cega izlazi u javnost I prica o iskustvu moze biti itekako vazna I obrazovnog karaktera iako nije od vaznosti za samu drzavu I drzavne poslove. Ne vidim razlog za osudu takvih ili slicnih situacija.

S druge strane opet stavljam devojku ( kakva je jedna moja koleginica) koja mi prilazi, usprkos cinjenici da smo samo poznanice I bez ustrucavanja mi prepricava sinocnji sexualni cin sa svojim deckom, pritom detaljno opisujuci velicinu organa, vremenski period odrzavanja erekcije I bezbroj sitnih malih prljavstvina. Za takve pak ispade I egzibicionizme ne vidim potrebu…( mada ako njima prija...ok)
U pitanju su hvalisanje, zahtevanje paznje a pritom date informacije zaista nemaju apsolutno nikakvu vaznost za onoga koji slusa.Cak cine I da se neprijatno oseca …

Ali nemam nista protiv potrebe da se sve iznosi u javnost. Kao sto nemam ni protiv tih emisija tipa Velikog Brata . Egzibicionizam I s druge strane voajerizam su postajali oduvek, samo su se u razlicitim periodima razlicito manifestovali ( kao I famozni problem zvani - sponzorusa) a danas je to posredstvom medija poprimilo masovni karakter. Ljudi su skloni osudjivanju istih shodno opste prihvacenoj tezi da je to nemoralno, bolesno I samim tim svojstveno glupim ljudima.
Stvorio se cak I trend mrznje reality emisija. Valjda ispadamo pametniji ako ih popljujemo.

Privatnost da, ali do odredjene granice. Previse privatnosti tvori izolovanu zajednicu, vodi ka stvaranju tabua  , “ Ne iznosi svoj prljavi vesh da ne pricaju komsije, “ sta ce reci ljudi”, “ Mislice ljudi nisi normalan”…Vise mi to lici na malogradjanstvo nego na normalnu zajednicu.

[Domaci Zdajnik]

Morella, mislim da različito značenje ima objava informacije nekom prijatelju (kao tebi ta drugarica), spram objave informacije u nekom časopisu za književnost, ili pak objave na nekom drugom mediju (više ili manje primeren). Recimo, objava informacije o tome koliko je trenutno stepeni napolju moglo bi pod određenim okolnostima da bude ne samo značajna sa stanovišta vremenske prognoze, već i u književnom smislu, ukoliko se na pravi način uklopi u medij kao što je knjiga ili časopis.

Na isti način držim da je iznošenje ličnih podataka (na prvi pogled potpuno nebitnih za zajednicu ili ljude u njoj) pod određenim uslovima takvo da se sa određenih umetničkih aspekata ne može osuditi, već baš suprotno, dolazi do stvaranja jedne vrste umetničkog dela.

No, mene sada zanima kakva je ta devojka koja ti je to prepričavala. Kakvom je ti smatraš, nezavisno od te priče, nego generalno? Zanima me kako bih slične mogao da bolje razumem. (Zato po mogućstvu i fizički i psihički opis dobro dođe.)

[Morella]

Slazem se Izdajnice da objava prijatelju i siroj javnosti nije isto, ali upravo poenta i jeste u psiholoskom profilu takvih osoba.
Ta devojka meni nije prijateljica.
Ta devojka nije samnom popila kafu u zivotu, u biti nije cak ni provela vise od 20 minuta samo u mom drustvu.
To je devojka koju vidjam tu i tamo, kada i ako se pojavi na fakultetu. Ne znam joj ni prezime.
A da se spominjem da smo tada bile prva godina, sto znaci da smo se znale manje nego danas.
Kasnije sam nacula da nisam jedina do koje je ta prica dosla sto znaci da nisam jedina kojoj je prica ispricana.
Da je to objavila u casopisu, po mogucnosti u nekoj lepoj stilskoj formi i sa nekom poukom izvucenom mogla bih to opravdati. Tada bi zainteresovani uzeli knjigu, procitali a ni pak koji takve stvari ne vole, preskocili bi je.
Meni nije bila ponudjena ta opcija, jer je konverzacija tekla otprilike ovako

Ja: Cao, sta ima?
Ona: E cao, kako ti je prosao vikend?
Ja: ma smor
Ona: Eeee znas kakav sam ja vikend imala. Nisam mogla da ustanem koliko sam se jebala
Ja: haha, nisam to morala da znam
Ona : Sto bre? ....( i tu nastavlja pricu pre nego sto sam je uspela zaustaviti)

Sto se tice profila njenog, pa problem i jeste u tome sto ja nju ne poznajem dovoljno dobro da bih stvarala ikakvu sliku o njoj. I pritom, nije iznosila uopste detalje iskljucivo svoje intime vec pre svega partnerove. Sto smatram prilicno jadnim ( ne verujem bas da je on dao odobrenje za to).
O toj devojci ja generalno ni dan danas nemam lose misljenje, njen je izbor da li ce svoju intimu prepricavati svima.....

[...creatrix...]

posto ne bih mogla da odredim gde bih umetnula ovo svoje pitanje neka bude ovde...

dakle pitanje je sledece: u eri globalizacije (zivela ili fuj sve jedno je, tu je pa sta je tu je), protok informacija, sherovanje preko neta, IP adrese, ludilo shashavilo gde je svaka informacija udaljena na samo jedan enter... ja pitam pitanje: koliko je bitno sakrivati informacije... da prosirim... svoje licne informacije, kao sto je e mail pa onda stvarno ime i prezime, pa eventualno kucna adresa pa onda broj mobilnog... broj gaca itd i sl.

razumem ja da je to domen privatnosti i sve je to lepo i u redu jer ima i onih zlih pored nas Lepih Dobrih i Pametnih koji ce to da iskoristavaju na raznorazne nacine (skidanje para sa tekucih racuna na kojima i ovako neka bedna crkavica pa i to ce da djornu pa smo vece golje nego ikada... itd.)

zelim samo da kazem sledece (a mislila sam da ce ovo da bude lako)- koliko je skrivanje raskrivanje i koliko je raskrivanje skrivanje.
vodjena idejom (ipak je neko pametniji rekao to pre mene) da sve ono sto zudi zelji i tezi da bude sakriveno bivace prvo (kao redni prvoj) raskriveno od strane drugog bas iz te svoje teznje za skrivenoscu... a ono sto uistinu zeli da se raskrije bivace uvek za jednu duzinu ruke udaljeno, jer sto se to vise tezi raskriti utoliko biva skrivenije... na psiholoskom nivou, sto ja (recimo) vise zelim da se objasnim to ce veca sansa da bude da me ama bas niko nece moci da razume i obrnuto... (mada sumnjam da postoji obrnuto, ali recimo "npr")

cemu skrivanje identiteta?

sad se nesto mislim, koja je poenta recimo pisanja knjiga pod pseudonimom? razumem zasto tamo u sr veku ali zasto sada? (mozda je i ovo sr vek- Srbija vek...)...

[Domaci Zdajnik]

Misliš na ovako neku temu:
Privatnost ili sve u javnost?

Ako se slažeš ja bih to spojio (komentar bih ostavio za sutra).