"Da su žene i u savremenom patrijarhatu diskriminisane vidi se po tome da one čine 50 odsto stanovništva, a manje od 20 odsto političara ili direktora. Žene se sa takvim hegemonističkim sistemom mogu izboriti samo preko "pozitivne diskriminacije" i "afirmativne akcije", odnosno preko sistema kvota, kojima će obezbediti odgovarajauću zastupljenost u glavnim sferama društva."
Cinjenice govore tome u prilog a sve to ako se govori o zenama politicarima i direktorima proizilazi iz izvitoperenog stava da zena ne moze da bude podjednako dobra na vise polja, da ce njena uloga majke i supruge morati da pate (ne treba bezati od toga da se raspodelom energije i vremena na vise strana umanjuje i kvantitet ulozenog u porodicu ali sve se prevazilazi dobrom organizacijom i razumevanjem ostalih clanova te male zajednice), kao i da su takve ozbiljne pozicije predodredjene za one koji umesto diplomatije i obrazovanja ako zatreba to mogu da rese i pomocu opipljivijih nacina kako to vec umeju muskarci. Mislim da se jednostavno umanjuje sposobnost zenskog roda da moze da podnese teret koji prevazilazi okvire svakodnevnog, tekuceg zivota i da mu (joj) se u startu prilazi sa skepsom i nevericom u njene sposobnosti.
Dominacija patrijarhata ogleda se u savremenom jeziku koji je pun "mizoginije" i "seksističkog diskursa". "Žene su i u jeziku izložene nasilju: posredstvom jezika i odnosa u okviru njega, muškarac ispoljava svoju vlast(oljubivost) i nasilje nad ženom, i tlači je". Rešenje je nadzor jezičke upotrebe, odnosno "politička korektnost", ali i jezička emancipacija žena preuzimanjem dela muškog diskursa: "Meni je i dalje omiljeni komentar moje drage bake, koja uporno tvrdi kako ne razume da ja, kao intelektualka, mogu da psujem. Da i ne spominjem izraze lica skandalizovanih muškaraca, kada primete da čak ni psovke više nisu rezervisane samo za njih".
Vulgarnost i prostota su postali ukorenjeni kao navike, nesto kao nacionalni folklor koji se direktno pospesuje kroz medije, kroz kinematografiju (nasu) koju volim da pratim ali uvek ustuknem pred kolicinom primitivizma koji mora da se provuce kroz banalne situacije (neka smo to mi ali...jednostavno, neke granice moraju da postoje), kroz svakodnevnu komunikaciju odraslih, odraslih prema deci, dece prema odraslima, starih prema mladima i obratno...gde ne postoji granica, barijera, stid. Ne libim se psovki (onda kada treba, nekada jednostavno mora) ali je deprimirajuce da je bas taj seksizam (kroz "tepanje" zenkama), mozda izazvao suprotni efekat i u zenama pobudio odbrambeni mehanizam vracanjem istovetnom merom sto prevazilazi svaki ukus i meru. Jednostavno smatram da je ta sloboda prevazisla svake normative koje bi pojedinac bilo kog pola morao u sebi da postavi.
Patrijarhat se naročito reprodukuje kroz vaspitanje. Dečaci i devojčice se različito socijalizuju. Dečaci da budu moćni i dominantni, devojčice da budu podložne i empatične. Za feministkinje, majčinski nagon je "predrasuda", a nalaz da se devojčice radije igraju lutkama učinak je samo patrijarhalnih podsticaja i "programiranja za ulogu majke". Reč je o pravoj zaveri države i ostalih muških struktura, sa ciljem da se žena veže za privatnu sferu i ostavi izvan javne.
Tu sam vec pomalo raspolucena izmedju dva misljenja - najpre u vezi predrasude o majcinskom nagonu a zatim i po patrijarhalnom podsticaju ka programiranju za majcinstvo ... o ovom prvom mogu da prosude zene koje su vec rodile (da li su to ucinile zato sto je trebalo ili sto su smatrale da je takav trenutak nastupio) dok one koje nisu ne mogu se drzati te tvrdnje iz prostog razloga sto se takve stvari desavaju vremenom, sazrevanjem, neka bude spoljnim razlogom (nalazenje partnera koji pobudi takav nagon). Ovo drugo govori o tome da svi koji su podlozni patrijarhalnom vaspitanju imaju i obavezu (prema kome? sebi, drugima, okolini?) da ispune svoju svetu duznost i postanu majke, ocevi i to i realizuju kako bi se zaokruzili kao licnosti...da li je bas tako? Sta sa onima koji su bili pod patrijarhalnim vaspitanjem a odlucili su da nemaju potomstvo? Ili su bili pod liberalnim vaspitanjem, mozda imali i takav uzor u svojoj sredini a ipak resili da oforme porodicu? Mislim da to nema nikakve veze sa sopstvenim vaspitanjem a zasto se decaci i devojcice vaspitavaju drugacije to korene vuce samo iz sopstvenih iskustava ili pokorenosti opstem.
Iako su žene ostvarile mnoga prava, patrijarhat se ne povlači. Štaviše, on je u celom svetu, a posebno u Srbiji, u poslednje dve decenije u ekspanziji. Zato se feminizam odlučno bori protiv "patrijarhalno-nacionalističke ideologije", zalažući se za stvaranje "globalnog civilnog društva". Njega bi činile "stotine hiljada nevladinih organizacija i institucija". "Nacionalne države" i "patrijarhalna domaćinstva" u savezu su sa "globalnim ekonomskim institucijama". Zato je "ženska borba" protiv nacije i patrijarhalne porodice, ma koliko to protivrečno zvučalo, zapravo sastavni deo antiglobalizma.
Patrijarhat ne samo da se provlaci u poslednje vreme i pored pokusaja feministkinja ili pripadnica tkzv. zenskih organizacija, vec imam utisak da jos vise pusta duboko korenje - uslovi za posao, mogucnosti za bolovanje, nadoknade koje zene dobijaju, njihova primanja, kazne koje raznorazni manijaci dobijaju u slucaju silovanja ili fizickog nasilja i ko zna sta sve jos...a "uslovna" sloboda u obliku medijskog propagiranja golotinje, erotike koju bih svrstala u red pornografije, je samo prikriveni oblik diskriminacije i potcinjavanja zenskog fizickog i umnog. I toga ima svuda, no ovde niko ne postavlja pitanje zasto se ne pruza sansa necem kvalitetnijem sto zenski rod moze da pruzi (vezano za tacku jedan)? Zato sto u svetu muskaraca zakone (ne u pravnom smislu) donose muskarci. Ne vidim da to moze biti bolje.
U Srbiji su glavne feminističke «borkinje» protiv nacionalizma "Žene u crnom". Njihova parola je: "`Uvek nelojalne` (naciji, očevima nacije, glavi porodice)". Reč je o samosvesnoj idelogiji "izdaje", koja se opravdava željom za oslobođenjem od svih "identiteta (porodica, nacija, vera)". "Izdaja" se vidi kao autentična feministička pobuna protiv emotivnih ucena koje dolaze iz sfere tradicionalnih vrednosti. Ako je tradicionalna vrednost lojalnost, patrijarhat se ruši nelojalnošću, "izdajom".
Ja ne bih bila tako gruba i odbacivala ideju "identiteta", ne zato sto se sa tim ne slazem, vec sto smatram da je ideologija "izdaje" kao takva bunt koji ne moze da donese pozitivne promene ako su deo male grupacije zena i da takvom propagandom one ne mogu da dopru do ostalih, tj. onog vecinskog. Time sto ce se deklarisati pobuna protiv nacije, oceva nacije, glava porodice...nece se postici i automatska sloboda zenskosti. Za nju je potrebno mnogo vise od pukih deklaracija, nosenja pantalona, izvikivanja parola i pljuvanja po muskom rodu. Pocinje se od malog - od vaspitanja sopstvene muske dece, preobracanja sopstvenih partnera (SF), premoci sopstvenog uticaja i duha nad sovinizmom i sirovoscu, ukljucivanjem u strukture koje mogu da ojacaju ulogu zene, menjanjem ukupne psihologije okoline a to je prava golgota.
