O zeni

[DramatisPersonae]

jeste, ali i svi ti neprincipijelni elementi nisu voleli saurona zbog velikih muda.
shto znachi da shto ti je vece mudo, lakshe cesh biti shutnut u isto.

[Branko]

Zašto je počinilac uglavnom neko neiživljen? Šta znači uopšte biti neiživljen? Nisam siguran da dobro pojmim značenje te reči.

   Ljudi koji imaju višak negativne energije, koji su agresivni i iskaljavaju se na nedužnim ženama koje navodno vole. A kad smo već kod toga jako mi je zanimljiv fenomen kada muž prvo mlati ženu a onda joj kaže kako je voli. Neobičan način da se izrazi ljubav, zar ne? 
   Čitao sam ovde, neki su tvrdili kako ženu treba osuditi za ono što je činila i ne treba žaliti ako je muž maltretira jer je takvog muža izabrala. Sa tim stavom retko koji humanitarni radnik bi se mogao složiti. Mislim da je otvoreno diskriminantna. Svaka žena koja nije bila dovoljno pametna u nekom trenutku postaje slobodna meta za iskaljavanje besa? Zamislite da se loše hranite i dobijete rak debelog creva. Kako ćete se osećati kad vam neko onda kaže: morao si da znaš da je to bila loša ishrana i da se paziš.
   Samo malo više empatije.

[DramatisPersonae]

  Zamislite da se loše hranite i dobijete rak debelog creva. Kako ćete se osećati kad vam neko onda kaže: morao si da znaš da je to bila loša ishrana i da se paziš.

znash kako kaze nash narod: posle je**** nema kajanja.

[lanavi]

Nije feminizam ali jeste nasilje iliti prepoznavanje istog -

Preuzeto sa sajta Politike:

Prva prica:

Pre desetak godina došla sam u Kanadu kao ekonomski imigrant, sa jedva petsto maraka u džepu, ali sa vizijom sebe kao osobe koja će raditi dobar posao, putovati svuda po svetu i biti sve ono što kod kuće nisam mogla biti. Ubrzo sam upoznala našeg čoveka, zaljubila se i baš kad se činilo da se vrata moje sreće otvaraju, stvari su se survale u ambis. A sunovrat je izazvala ništa drugo do - ljubomora. Počelo je s lakim svađama, sumnjama, objašnjvanjima, glasnijim svađama, jednim šamarom, drugim, pretnjom pesnicom, čupanjem kose. Nije mi dao ni da radim jer tako ne bi mogao da me kontroliše. Sedela sam kao u kavezu, bez para, bez prijatelja, bez ikoga.

Jednog dana pogledah oko sebe i pomislih – Bože, pa nisam ja zbog ovoga došla u Kanadu.

Ustala sam i našla broj za pomoć ženama žrtvama nasilja. Uputili su me na sklonište najbliže naselju u kom sam živela a odatle su me samo pitali da li se osećam sigurno tu gde živim a moje plakanje umesto odgovora bilo je i više nego odgovor. Predložili su da pošalju policiju da mi pomogne da odem, ali pošto je on bio na poslu, a i jer sam se plašila da uvučem policiju u njegov život, rekla sam im da ću se spakovati i doći sama.

Kada sam došla u sklonište, u jednom vrlo lošem delu grada, izgledalo mi je više kao da sam došla u zatvor, sa gvozdenim rešetkama na ulaznim vratima i prozoru. Kasnije mi je objašnjeno da mnogi muževi prate svoje žene, da mnoge nastave da se viđaju sa njima, te zarad sigurnosti moraju da se obezbede rešetkama.

Uveli su me u kancelariju da bi napravili zapisnik. Činilo mi se po reakcijama da moj slučaj spada još u lakše kategorije, iako je meni naravno bio najmučniji na svetu. Onda su mi objasnili kućni red, kao prvo da nema viđanja sa nasilnikom, da nema noćenja van skloništa (za to treba tražiti dozvolu nekoliko dana unapred, i to samo pod uslovom da je kod nekog rođaka ili vrlo bliske prijateljice), da par puta nedeljno imam obavezu da pomažem u kući, bilo raspremanje ili kuvanje, i da moram dolaziti na kućni sastanak svake nedelje. Dali su mi pribor za ličnu higijenu, nedeljno sledovanje novca (svega 25 dolara za slučaj da želim nešto sitno da kupim), i kartice za metro.

Zatim su mi pokazali kuću u kojoj ću od tada živeti. Veoma oskudna, ali čista i puna žena svih nacija i boja. Žena sa modricama, trudnih a pretučenih, obolelih od AIDS-a, propalih prostitutki i narkomanki.

Sobu sam delila sa još njih dve, pretučenom trudnicom iz Nigerije i mentalno nestabilnom i skoro nemom ženom ko zna odakle. Imale smo po krevet i po policu za sve lične stvari. U susednoj sobi je bila Tibetanka, izbeglica, verovatno jedina koja nije tu ni spadala, a u sobi pored Kineskinja, gotovo crnog lica od modrica. Sve ove žene bile su fakultetski obrazovane i imale su isto tako obrazovane partnere. Sa njima sam u kontaktu i danas i one, baš kao i ja, vode jedan sasvim drugačiji život, sa muškarcima potpuno drugačijeg profila nego pre.

Pošto sam imala sreće da posao kakav sam tražila dobijem već koliko sledeći dan, moj život je još tu, na tom mestu, krenuo uzlaznom linijom. Sve što se očekivalo od mene bilo je da ostanem u skloništu dok ne uštedim dovoljno novca da mogu da živim sama. Svakog jutra sam dobijala uredno pripremljen paket za ručak i kartice za prevoz, tako da sam vrlo lako mogla da uštedim celu platu. A kada je trebalo da odem, dobila sam još i ček za prodavnicu gde sam mogla da kupim sve što mi je bilo potrebno od sredstava za higijenu i održavanje stana.

Za tih pet meseci, sve te žene, uglavnom potpuno različite od mene, postale su mi drugarice. Gledale smo filmove zajedno, sedele i pričale svoja iskustva iz veza, čak nalazile načina da se smejemo sopstvenoj gluposti ili još bolje, onome što nas je plašilo kod partnera. Da se smejemo svim manama i strahovima svojih bivših partnera, čime smo uspevale da odagnamo njihov uticaj nad nama. A lako je uticati na nekoga koga pretnjom i silom ubiješ u pojam i načiniš da se oseća nesigurnim i bezvrednim. Ali kada jednom doneseš odluku i otrgneš se od tog uticaja, život počne da izgleda sasvim drugačije, možda ne lakše, ali svakako lepše.

Upravnica skloništa bila je jedna rečita i jaka žena koja nas je okupljala svake srede na sastancima u kojima nam je zapravo davala ono što nam je bilo najpotrebnije – polet. Rečima nas je dizala iznad ništavila u kome smo bile, ulivala snagu i hrabrost, pa mi se činilo da sam svet mogla da osvojim baš posle svakog sastanka. Bio je to pravi sudar dva mentaliteta, našeg imigrantskog u kom je žena podređena, i njenog anglosasksonskog u kom je žena ravnopravna, samostalna i borbena za svoja prava. Tu upravnicu nikada neću zaboraviti jer ja sam danas upravo ta žena – ravnopravna, samostalna i borbena za svoja prava.

Od tek pristiglog imigranta, bez novca, posla i poznanika, tim jednim pozivom u sklonište dobila sam osećaj da je cela država uz mene i da apsolutno nema veze da li sam sama, kako govorim engleski i odakle dolazim. I kada sam u naletima usamljenosti pomišljala da se pomirim sa tim čovekom, činilo mi se da bi time sav napor svih žena volontera iz skloništa, a pre svega one rečite upravnice, bio uzaludan. Zahvaljujući njima zauvek sam stavila tačku na taj deo svog života.

Svim ženama koje su u sličnoj situaciji želim nešto da poručim: tražite pomoć. Tražite pomoć bilo gde da ste i pričajte o nasilniku jer nasilje nije vaša već njegova sramota. I ne bojte se za svoj opstanak jer život u siromaštvu je bolji od života u poniženju. Imajte uvek sebe na umu, jer imate samo jedan jedini život i niko nije vredan da biste mu ga poklonili. Niko.


M.J., Kanada

[lanavi]

Druga prica:


Ako ste pomislili da se radi o nekom nasilju, odmah da vam kažem – ne radi se. Radi se o čistoj ljudskoj gluposti. Elem, jedne letnje večeri pre skoro dve godine, moj dragi i ja, reč po reč, počesmo da se prepiremo, valjda kako to biva kad ljudi na vreme ne razreše ono što ih muči pa se nezadovoljstvo nagomila, a onda se neka najobičnija sitnica nađe kao povod za žešću raspravu - on je tvrdio jedno, ja drugo, a oboje tvrdoglavi. Pošto je došlo do tačke ključanja i ne mogoh više da ga slušam, htedoh da mu stavim ruku na usta ne bi li ućutao, a on je bio brži i uhvatio me je za zglobove obe ruke. Naravno, to je već iscrplo moje dalje mogućnosti manevra pa sam mu rekla da odmah ode kući, i da ne želim više nikakve priče niti rasprave. On, s druge strane, potpuno je drugačiji tip i umesto da ode, zasede i poče od Kulina Bana…

Pošto je ovo samo dodavalo ulje na vatru, rekoh mu da ću ako ne ode, odmah pozvati policiju, a kako on na to nije reagovao ja uzeh telefon u nameri da se pretvaram da ću pozvati... Pošto se nije ni pomerio, ja tako okretoh broj (još mi on sam reče koji) očekujući da će on bar ustati i pokazati nameru da ode. Međutim, umesto toga ja začuh da zvoni sa druge strane i brzo prekidoh, jer to je uglavnom i bila granica mog blefa.

Sve što je zatim usledilo još uvek mi se čini kao deo nekog filma, a ne nešto što nam se zaista dogodilo. Ni on ni ja nismo pre toga imali nikavih dodirnih tačaka sa policijom niti predstavu kako ceo taj sistem funkcioniše. Čim sam prekinula vezu, zazvonio mi je telefon i pretpostavljajući da me zovu iz policije, iz neke neobjašnjive zbunjenosti i gluposti (jer šta sad da kažem?) nisam se ni javila.

Bukvalno pet minuta kasnije, dok smo nas dvoje nemo gledali jedno u drugo, zazvonio je neko na vratima. Bili su to pandur i pandurka. Ušli su u stan, razdvojili nas u posebne sobe i ispitivali šta se desilo. Kao dva potpuno izgubljena idiota, oboje smo rekli da smo se posvađali i da je jedini fizički kontakt koji smo imali njegovo držanje mojih zglobova. To je žešće naljutilo pandurku te mi je odmah predložila da ga tužim jer je njegovo ponašanje oblik fizičkog nasilja. Ja joj samo rekoh da sam samo htela da on ode kući i da o svemu popričamo neki drugi put.

Ona je zatim ušla u drugu sobu i bukvalno se izvikala na njega kao da me je maltene prebio, rekla mu je da smesta ostavi ključ, da ode i da ne pomišlja da mi se javi niti da me zove dok ja to prva ne uradim.

Kada je otišao, njih dvoje su se okupili oko mene i predložili da pozovem neke ljude od kojih bih mogla dobiti stručnu pomoć koju dobijaju sve ugrožene i tučene žene. Kako sam to odbila, zapisali su i to u svoj izveštaj i ljubazno rekli da, ako se ikada predomislim, mogu  da ih pozovem.

Sutradan me je pozvao nekakav inspektor da bi pitao šta se dogodilo i zašto sam odbila pomoć. Pošto sam objasnila da je sve u stvari jedna velika greška, on je insistirao da me ipak vidi odmah u stanici. Stvar je eskalirala, kako to obicno biva, kada sam u magnovenju umesto zglob na ruci (wrist) rekla zglob na nozi  (ankle), pa je ta jezička greška dodatno poslužila da nam se životi iskomplikuju. Tu informaciju nije imao u izveštaju pa mu je zvučalo kao da sam sad umesto – pretučena, bila skoro i silovana.

Otišla sam u roku od pola sata, i na moje zaprepašćenje, stavili su me pred kameru i postavili bar sto pitanja o tome šta se desilo i kako se desilo i gde me je za ruke uhvatio i koliko sekundi me je tako držao i koliko je bio jak stisak i da li su ostale modrice, itd, itd, itd.

U jednom momentu samo što se ne zaplakah od straha i konfuzije posebno kad mi rekoše da to da li će ga pravno goniti ili ne, uopšte ne zavisi od toga da li ja hoću da podnesem tužbu, već od njihovog viđenja stvari, a pošto im se čini da previše negiram i da delujem uplašeno – oni će ga najverovatnije i tužiti i bez mog pristanka.

Sve što sam rekla protumačeno je potpuno suprotno, tako da sam im delovala kao ‘tipična tučena žena’ koja ne može ili ne sme da prizna istinu.

Naravno, nas dvoje smo se odmah čuli i videli, još uvek zbunjeni, sa svim nesuglasicama potpuno zaboravljenim. Naivno smo verovali da će sve na tome i da ostane. Ali koliko sutradan pozvali su me iz policije na posao da mi kazu da je on uhapšen, da mu je izdata zabrana viđanja i da ne sme da mi se nađe u blizini od dvesta metara.

Taj užas i kajanje koje sam tada preživela, ne bih umela da opišem rečima. Njegov posao je takve prirode da bi svaki zapis iz policije značio potpuni kraj njegove karijere. Na svu tu muku morali smo oboje da platimo advokate, s tim što je njegov račun bio nekoliko desetina puta veći od mog, pa ga je cela ova epizoda koštala oko osam hiljada (kanadskih) dolara.

Dozvolili su nam da se zvanično vidimo tek posle dva meseca i to samo u prisustvu bračnog savetnika, posle četiri meseca smo zvanično mogli da se viđamo i bez posrednika, a tek posle više od pola godine slučaj je na našu veliku sreću bio zaključen. Što naravno ne znači da su i troškovi nestali…

Sve u svemu, on je izvukao deblji kraj, i još uvek je prilično ogorčen na sistem. A ja s druge strane, jedini pozitivni utisak koji nosim je uverenje da je ovaj sistem na mojoj strani – zlu netrebalo.


S. G. , Kanada

[lanavi]

Misljenja sam da ove dve price prilicno jasno pokazuju odnos sistema prema zeni, odnosno mogucnost i pravo da u slucajevima ugrozenosti svako moze da nadje oslonac, podrsku i razumevanje. To je naravno blisko sistemima sa razvijenom socijalnom i zdravstvenom zastitom a posebno drugacijim regulisanim pravnim sistemom koji se stavlja na stranu zrtve a ne nasilnika sto u nasem (srpskom) slucaju uopste nije slucaj. Nije malo puta zabelezeno da zena prodje kroz pravu, dodatnu, torturu u stanici policije pa biva isledjivana kao da je sama pocinilac a ne zrtva. Dolazak po hitnom pozivu zavrsava se na upozorenju a nasilnik naravno postaje jos agresivniji.
Trpljenje i izlaganje fizickom i mentalnom mucenju nije uopste retka pojava i usko je povezano upravo sa mentalitetom i vaspitanjem koje nalaze povucenost, skrivanje istine od javnosti i jos se pri tom tretira kao sramota.
Ukoliko je feminizam proizasao iz namere sprecavanja takvih okrutnih ispada i ocuvanja individualnosti i ljudskosti onda ga podrzavam, najiskrenije. Ne zelim da zalazim pri tom u druge motive pokreta.

[Ljubo Gazivoda]

Komentar na zadnju priču: Mogli su da kažu da su se zezali i da su iz zajebancije zvali policiju pa nek ih kazne za to nekom globom. Ili da su rekli kako oni upražnjavaju sado-mazo igrice a da je poziv policiji u funkciji seksualnog vrhunca. Tada bi poštovali njihova prava na prava da imaju pravo čija je svrha seksualni užitak. Šalamala, poenta je u tome da je par kriv jer su živeli u blaženoj beslovesnosti o stepenu totalitarizacije društva u kome žive, pa otud nisu mogli ni slutiti kako mogu završiti naizgled benigne stvari. U svakom slučaju lepa i nadasve poučna priča o tome kako su duboko u krivu oni koji govore da je Amerika totalitarna zemlja. Drago mi je da greše, jer Amerika je carstvo sloboda kada se uporedi sa Kanadom. Blame Canada!

[lanavi]

Pa sad... sve se moze gledati iz vise uglova. Sloboda ili "sloboda" je uslovan pojam koji se moze interpretirati i doziveti kao sto se vidi na raznorazne nacine. Nekako mozda vise navijam za ovu pod navodnicima (verovatno zato sto posmatram sa aspekta zene - one koja ce biti saslusana sa paznjom, savetovana, zasticena na svaki moguci nacin) ukoliko je nasilje realno moguce, cak i samo u vidu pretnje. Ta "sloboda" je moj izbor ali vezan iskljucivo za zlostavljanje.
Naravno, delim misljenje da je druga prica u potpunosti otisla u pogresnom smeru, sve nekako zbog "izgubljenosti" aktera i da je bas zbog nepoznavanja zakona sve od sale pretvoreno u dramu. Slobode na severnoamerickom kontinentu kao i u mnogim zapadnoevropskim zemljama trebalo bi staviti pod lupu i podrobno preispitati ali to vec prevazilazi ovu temu. 

[Domaci Zdajnik]

Čujem danas jednu priču od majke. Kaže govorila sa nekom prijateljicom koja ima sina koji je student, i fin je mladić. Povučen, lepo uči, nije "frajer", nije kao one klasične vucibatine (ovo je nekakav starački izraz koji sam čeznuo da upotrebim u nekoj poruci). Onda joj je ta prijateljica govorila kako je njen sin našao neku devojku sa kojom je neko vreme izlazio, kaže, bila je dobra, fina, a onda ga prevarila sa nekim iz čista mira (nije joj navodno dao povoda da ga prevari). Potom joj on oprostio pa su opet bili skupa. Međutim, ona ga sada opet vara i on sada dok sedi za računarom, govori i dalje prijateljica moje majke, stalno uzdiše, vidno nasekiran time šta li ona sad radi sa grdnim frajerčinama.

Dalje, pogledam dva prijatelja koja imam, ona najodanija, i setim se kako nisu ni pipnuli žensko, a imaju po 25 godina. Uvek onda kažem kako je nepravedno da bolju komunikaciju sa suprotnim polom ostvaruje neki tamo nabildovani bilmez (sirovina) ili psihički našminkani frajer (prevarant, lažovčina) nego ova dvojica više nego finih mladića (koji bukvalno ne bi mrava zgazili), i preko toga izuzetno pametnih (verujem da su pametniji od mene, što bi ih svrstalo u nekih 1% građana Niša, ako ne i još izuzetnije ljude).

I, konačno, kada pogledam sopstveni primer i bilans, dobijem sve razloge da budem veliki mizoginist. Možda gori od Šopenhauera. Bile su to dve izuzetno pametne i perfektno vaspitane (i obrazovane) devojke, ali užasno sebične, samožive, pa na kraju i lažljive devojke, kojima nije žao da - zarad obećanog zadovoljstva sa nekim drugim - učine najbizarniji prekršaj i prevaru prema mladiću sa kojim su bile i po nekoliko godina.

Teško da čovek može ostati racionalan i posmatrati ženski rod bez predrasude ako u datom momentu ne poznaje niti jedno pošteno žensko biće, dok sa druge strane zna za mnoge fine mladiće koji proživljavaju sličnu istoriju po pitanju muško-ženskih odnosa. (To, opet, govori o tome da takav tip ljudi nije privlačan ženskoj vrsti.)

Dakle, hoću da kažem, teško je biti pro-femini orijentisan ako si muškog pola i još takav da te, pored svega kvalitetnog što poseduješ, upravo iz tih razloga eliminišu kao nedovoljno interesantan muški primerak. Sa druge strane, pogledaš šta se traži i za čim devojke jauču i uzdišu, i bude ti nekako još jasnije da tu - među polovima - nešto značajno nije u redu, da možda u tom ženskom moždanom kutu postoji neki problem, nešto što eliminiše ono dobro i afirmiše ono zlo u ljudima kao poželjno. A ako je tako, ja bih takve motive prozvao mazohističkim, budući da loš karakter partnera ni ženi ne može doneti ništa dobro (sem možda dobrog seksa, u šta ne ulazim jer o tome ništa ne znam, već imam samo pretpostavke i neke citate žena koje su se profesionalno bavile seksanjem, pa potom pisale knjigu o toj stvari).

Na kraju ovog javljanja, pošto sam bitno pospan i jedva gledam, dodaću da se trudim iz svih žila i nervnih završetaka da se ne stavim na stranu šovinizma, da ne postanem mizoginist, nego da uzimam i ženski i muški pol kao potpuno ravnopravan i u potpunosti jednakog potencijala u bilo kom pogledu (sem fizičkom).

Mislim da o ovome navedenom može da se dalje razgovara.

[Ljubo Gazivoda]

Čujem danas jednu priču od majke.

Eh, od majke. Za majku je njeno dete - makar bio i poslednji bilmez - najbolje i najpoštenije. S druge strane, šta mama zna kakav je njen sin u krevetu i kakav je 1 na 1 sa ženom?
S treće strane, iz ličnog iskustva, tada davno dok sam praktikovao odnose sa ženama, sretao sam dosta devojaka koje su u skladu sa datim opisom. Takve su mi bile najomiljenije. To su one koje imaju problema sa muškarcima. Ipak, nikada im nisam pristupao kao ličnoj svojini, pa sam se odnosio nemarno prema njima po pitanju mog prava da ograničavam njihov seksualni život samo na sebe. I uvek sam se krišom rugao takvim muškarcima poput ovog maminog sina kojeg pominješ. Zamisli, čovek je dozvolio da mu mama ima uvid u takva intimna stanja pa još trubi okolo kako je njen sin kukavac ispao hebena strana.

Međutim, ona ga sada opet vara i on sada dok sedi za računarom....

Aha-hahahahaha... Samo što nisam pao sa stolice kad sam ovo pročitao. Ovaj Zdajnik baš ume da me nasmeje.  :jezik:
No comment.

Teško da čovek može ostati racionalan i posmatrati ženski rod bez predrasude ako u datom momentu ne poznaje niti jedno pošteno žensko biće, dok sa druge strane zna za mnoge fine mladiće koji proživljavaju sličnu istoriju po pitanju muško-ženskih odnosa. (To, opet, govori o tome da takav tip ljudi nije privlačan ženskoj vrsti.)

Eh, šta je sve privlačno ženskoj vrsti. Za svakog idiota postoji neki pandan u ženskom svetu. Problem je što takvi jadni momci neće da se dovoljno potrude da za sebe iskopaju adekvatan ženski ekvivalent. Lakše im je da kukaju i tako samo sekiraju svoje keve. Znao sam jednog štrebera koji je imao devojku tako malo fufastu. Jao, baš se sekirao dečko. Jednom sam ga odvojio na stranu i rekao mu kako je nebitno što nju imaju drugi sve dok je imaš ti (pritom neka ti jedina briga bude da ne dobiješ neku infekciju, a što se tiče moralno-emotivnih implikacija, to je potpuno nebitno). Onda sam ga pitao da li hoće on nju da ženi i šta bi joj ponudio za brak? Svoju studentsku sobicu? Kevin džeparac? Budi srećan što tako jadan imaš neki sekha, a ako nećeš da je ženiš onda nemaš prava da joj pridikuješ u vezi njenog seksualnog života koji nema veze sa tobom!

[ZileZilet]

Prvo, oko prevare. Zasto razbijati glavu? Suociti se sa svojim strahovima. Jel ljubomoran? Nek organizuje grupnjak, gde ce se suociti sa tim da njegova draga:
1.Voli sex, bez obzira na glavne glumce
2.prima ga sa lakocom, bez obzira na poreklo...
3.posle voli samo njega...
Sex je zabavan, zar ne? Da li bi vi radije sedeli, gledali u cetiri zida, ili maznuli neku, cisto zarad zabave. Da li bi se zaljubili u tu neku? Ne? Zasto mislite da su zene toliko zaljubljive? Valjda je sustina veze-odnos dva bica, a ne samo dva tela...Zasto je sex drugaciji, nego, rukovanje, npr. Zbog dogmi??? jbga

[Domaci Zdajnik]

Pre svega, što se tiče Gazivodine primedbe da je mladić razmažen i jadan pošto o svojim devojkama govori majci. Hajde da zamislimo mladića koji nema svoj (beogradski) stan, nego živi u siromašnoj kući svojih roditelja. Ja tog mladića o kojem sam gore govorio ništa ne znam, nisam ga nikad video, i jedine informacije koje imam su ove koje sam ovde ostavio, ali hajde da zamislimo da je ovako kako sam sada dao kao slučaj. Uostalom, takvu situaciju imaju ona dva moja najstarija/najodanija prijatelja. Jedan čak deli sobu koja je dimenzija 1x3 sa sestrom koja takođe studira. Kako može takav da sakrije to da ima devojku? Ne može. A zamislite tek nekoga ko je nikad nije imao. Odjednom počinje sa izlascima, nema ga, dolazi čudno raspoložen... To se lako uoči. Dakle, moguće je da onaj mladić nije mogao da sakrije od roditelja (majke) da se viđa sa tom devojkom, a ostalo je na roditelju da primeti njegovo raspoloženje i izvuče gotovo čitavu priču (šta se događa među njima).

Konačno, zašto bi takvog mladića trebalo zvati idiotom? Samo zato što odlazi da kaže majci što ima neke probleme? Ja nisam shvatio da su ljubavni problemi, koliko god bili trivijalni, nešto o čemu ne bi trebalo govoriti. Kod psihijatra često to bude prvo pitanje ako je pacijent mlađi.

Sa druge strane, oni bilmezi, idioti, sirovine, prevrtljivci i lažljivci bi često umeli, i to sa velikom uvežbanošću i iskustvom, da sakriju sve što im se događa, i ne bi imali potrebe ni o čemu da govore. Štaviše, oni su često ti koji povređuju.

Aha-hahahahaha... Samo što nisam pao sa stolice kad sam ovo pročitao. Ovaj Zdajnik baš ume da me nasmeje.

Nisam razumeo, g. Gazivoda, zašto je ono smešno. Ja rekoh kako sam ga zamišljao u tom momentu, pošto sam raspolagao informacijom da mladić ne izlazi često iz kuće.

A što se tiče onog na kraju, ideje da bi devojku trebalo koristiti za seks i ni za šta drugo... Mislim da se to razlikuje od čoveka do čoveka, i ja ne mogu da prigovorim g. Gazivodi što se tako odnosi prema ženskim primercima. Ja tako ne bih mogao, i - da budem precizan - ne bi mi se ni dopalo. Ja i sada kad bi mi koja došla ne bih osećao potrebu za tim, a jednom (iako nije bilo devojaka u blizini) mi se činilo da i kad bi neka ponudila takvu opciju - da bi me mrzelo da bilo šta takvo činim. (To da me "mrzi" da to činim je nov momenat: do sada nikad nisam imao takav odnos prema toj aktivnosti, nego bih jednostavno rekao da mi to nije tako važno.) Učinilo mi se previše komplikovanim poslom. No, da se vratim ključnoj stvari.

Dakle, vi kažete da je devojku potrebno koristiti kao objekat za seksualnu nuždu, a ja da bih imao koga da volim. Vi, dakle, nemate nikakvu potrebu za ljubavlju, tj. da nekoga volite (možda ona vas i voli, budući da baš vama u jednom momentu ustupa da se njom poslužite, što bi moglo da se tumači kao momenat naklonosti/ljubavi), jer ono što vi tada dajete ne dajete zbog toga što je osoba koju imate pred sobom baš takva kakva je, već bi mogla biti bilo šta čime biste mogli da se poslužite kao objektom. I da ne zalazim ovde u raspravu o ljubavi (postoji ogromna rasprava o tome pod nazivom "Kvalitetna..."), kratko ću završiti: Neko ko ima potrebu da nešto da - neće se osećati sjajno ako zna da to čemu daje odlazi da to što ste dali prosipa drugima, da dozvoljava da se drugi poslužuju, da deli svoja osećanja prema raznim Ljudinama (u gaćama ili onim glavama koje stoje na ramenima), i onda dolazi vama kao jednoj osobi među hiljadu njih koji čekaju u redu da se posluže. To čak i ekonomisti uviđaju da nije isplativo. A ljubav je nešto daleko osetljivije od para i ekonomije, pa je osećanje koje iz takve situacije (neprijatnosti) nastaje često predmet literature i filma (doduše ovde se često od toga pravi sprdnja, prave se sapunice i razne gluposti, zato molim da se ovo ne računa).

I za kraj, kako bih povezao sa topikom, mislim da je feminizam u ovom pogledu napravio nekoliko ključnih grešaka. I danas možemo da gledamo proizvode tog "antifemini" feminizma kada god uključimo TV i vidimo serije u kojima se emancipovana žena prikazuje kao promiskuitet i sve ono što je prosečan muškarac. Žena se tako (i to ona navodno emancipovana) stavlja u rang muškarca koji je daleko od emancipovanog, koji je oličenje bezobrazluka, prostakluka i bezobzirnosti. Postaje kurva koja se oseća ponosno, čak smatra svoje ponašanje glavnim uslovom da bi se nazvala uspešnom/emancipovanom. Postaje predmet koji bira svoje predmete. Vrhunsko (perfektno) otuđenje.

[Ljubo Gazivoda]

Ma druže Zdajniče, razumem ja vas, razumem tu potrebu za ljubavlju, ali prosto nikada nisam za njome tako čeznuo niti sam je smatrao bitnom. Pobogu, to su samo emocije! Ja sam živeo i odrastao u sredini u kojoj je bilo sramota pokazivati emocije. Rastao sam među albanskim narodom na Kosovu i to nije ostalo bez posledica po mene. Srećan sam zbog toga jer sam od njih mnogo naučio, a jedna od temeljnih lekcija bila je gospodarski odnos prema ženama koji se uči od malih nogu. Zato ću ja uvek biti lažna feministkinja iako sam se feminizmu učio od Daše Duhaček, Žarane Papić i nekih drugarica bliskih Staši Zajević. Toliko o backgroundu.

Pre svega, što se tiče Gazivodine primedbe da je mladić razmažen i jadan pošto o svojim devojkama govori majci. Hajde da zamislimo mladića koji nema svoj (beogradski) stan, nego živi u siromašnoj kući svojih roditelja.

To mi je jako poznato. Na Kosovu sam živeo sa još sedam osoba u dvosobnom stanu, pa mi je ta situacija veoma poznata...... što me nije sprečavalo da iz sobe izbacim nepoželjne elemente i dovedem drugare i raznije foofe sa sve travom i alkoholom, pa udri čak i kad je restrikcija struje. Onda još bolje.... I tu nisu dolazile samo one uboge i sirote foofe nego i ove imućnije, jer htele su da dožive nešto drugačije a što im mamlazi u BMW-ima nisu mogli priuštiti. Naravno, vraćale su se one tim mamlazima i udavale za njih, ali i mi socijalci nismo u tome bili uskraćeni za određena zadovoljstva. Trudio sam se da im budem zanimljiv na neki alternativan način i to je bio ključ uspeha. Drugačija žvaka, drugačije avanture i atmosfera, nešto drugo, da se ne odajem sada ovdi. Dakle, potrebno je malo raditi na sebi, na svojoj privlačnosti, a žeMske će to umeti da cene.

Nisam razumeo, g. Gazivoda, zašto je ono smešno. Ja rekoh kako sam ga zamišljao u tom momentu, pošto sam raspolagao informacijom da mladić ne izlazi često iz kuće.

Pa kako nije smešno? On drka kopljuter a ovamo mu kreteni krešu ribu! Fascinantno. Da je on vazda bio napaljeni pastuv njoj uopšte ne bi palo napamet da švrlja okolo.Trebalo je da je spopada uvek i svuda, čak i onda i tamo gde ne treba. Ljudi se karaju svuda, svakoga dana i sata, po automobilima, parkovima, na klupi u parku, po ulazima, na terasama. Čoveče, ja sam dovodio neke ribe studentice bajagi da spavaju kod mene jer još nisu dobile sobu u studenjaku, a baš se nekako potrefilo da spavaju u mom krevetu a u susednom krevetu mi leži buraz a preko puta njega keva. U drugoj sobi ujakovi klinci i njegova hanuma, a u kuhinji na kauču džonja baba! A ja jebem!

A što se tiče onog na kraju, ideje da bi devojku trebalo koristiti za seks i ni za šta drugo...

Ni ja ne mislim tako, ali prvo je potčiniš seksom pa onda dolaze na red neke druge stvari.

[Truman]

Ovo sto je napisao Gazivoda je nazalost brutalno istinito, mada ako on to zaista misli to je minus za njega...

[Ljubo Gazivoda]

Ja sam brutalan seksualac!