u principu, chovek ne moze da ima puno prijatelja (aktivnih) zato shto su razlichiti.
Te se stoga i samooformljavaju manji krugovi, sa nekim ciljinim interesovanjima i aktivnostima.
Upravo tako. Ja sam oduvek govorio da se prijateljska društva formiraju uglavnom na osnovu sličnih interesovanja ili pak - interesa. Ovo drugo je malo surovije ali ta prijateljstva čak imaju, čini mi se, još veće izglede na duže trajanje. Onih koji su sličnog interesovanja ima mnogo, i takve neće biti teško naći. Ali ako je neko uz to i vezan za tebe (i ti za njega) interesom, kao što je neki posao ili projekat, kad ti zavisiš od njega, a on od tebe, tu poverenje stupa na snagu i vremenom se osećaš sigurnije u društvu takve osobe, postaje ti sve bliža, odnosno veći prijatelj.
Oduvek sam imao želju da oformim uzani krug prijatelja (do pet osoba) koje će biti izuzetni ljudi, koje bi usput povezao neki zajednički projekat. Trenutno sam baš, ali baš daleko od toga.
Kako vremen prolazi, tako se vrshi proces familirizacije, gde ce se veze koje ih drze kao grupu proshiriti i na druge strane, ulazeci dublje u samu lichnost, te ce i izgledati kao da je grupa zatvorena za druge koji vrshe uticaj sa strane.
Ovo nije slučaj sa mnom, ali u grupi od tri osobe, u kojoj sam ja i dva prijatelja, ova dvojica često sve sa strane doživljavaju kao uljeze, što mislim da je jako loše. Mislim da se tu radi o nekom ličnom problemu tih ljudi, i da u principu ne bi trebalo da postoji problem da se neko sličan uključi u grupu, ako zadovoljava neke osnovne kriterijume prema kojima je ta grupa posebna. (Dakle, da ne naruši njenu suštinu, ono oko čega je nastala.)
dakle, shto si prisniji s nekim, to cesh manje biti otvoreniji za druge, normalno;
Pretpostavljam da je to tačno, mada mislim da nas mogu demantovati neki primerci potpuno otvorenih ljudi, koji su prisni sa svima, a sasvim otvoreni za sličnu prisnost sa svakim koga prvi put sretnu... Ja nisam takav, ali mislim da ih ima.
a 'pak, ako se trudish da budesh otvoreniji za druge, tj. da prihvatish tudje mishljenje, i da ga delimichno ili u potpunosti usvojish, to ce oni sa kojima si bio prisniji izgledati kao da se menjash, i da te "gube".
O tome sam ja mnogo razmišljao. Naime, meni je u društvu bitno da namećem svoje mišljenje (što je možda loše za tog drugog, ako već ima neko mišljenje, i ako to mišljenje ima pravo na važnost koliko i moje; ali je isto tako i dobro, ukoliko ta osoba može da nauči nešto, ili ako joj je potrebno da izgradi neki sistem vrednosti, pri čemu je moj sasvim u redu u poređenju sa onim što bi od drugih mogla da usvoji), da gradim te ljude sa kojima sam u kontaktu, ili da od njih učim i da se međusobno gradimo. Mislim da je taj međusobni uticaj jako važan za grupu prijatelja. To je kao neka sekta, bar u mojoj apercepciji. I unutar te sekte ne osećam se prijatno kada neko kaže kako se druži sa nekim vani, jer svako druženje podrazumeva taj uticaj, tako da se taj neko iz grupe nužno menja. Postaje neko drugi. I sav onaj naš (grupni) uticaj počinje da bledi.
Licno ne podnosim veliki broj ljudi koji znaju mnogo o meni, ne zato sto bih imala sta da krijem vec zato sto ne verujem da svako zasluzuje da bude svedok svih mojih unutrasnjih previranja.
Može i veliki broj ljudi, što se mene tiče, ali pod uslovom da su vredni toga da im govorim o sebi. Često uhvatim sebe u poslednje vreme kako govorim sa neki koga u stvari ne smatram dostojnim te priče, i onda se zapitam da li to radim radi sebe, ili radi njega. I shvatim da u stvari to ne bi trebalo da radim, pa zaćutim. Ali činjenica je da gotovo uvek imamo potrebu da širimo sopstveno iskustvo na druge, da ih učimo onome što smo doživeli, da prepričavamo sebe, kao da u stvari želimo na nekom nivou da ostanemo živi posle fizičke smrti, kroz priču. Kao da se svakog časa pripremamo na to.
Nijedan znaci prepustenost samom sebi sto ne izlazi na dobro osim ako nisi pisac ili umetnik...obican smrtnik ce to podneti mnogo tesko a stvar se izokrenuti u bolest. Tuzno ali istinito.
Ni umetnik ne može da zadrži to za sebe. On to šalje na papir ili platno. On samo ima kanal koji neumetnici nemaju, odnosno tu mogućnost da komunicira sa običnim parčetom papira. Ja sam potpuno ponizio taj način komuniciranja na nivou nekog razgovora sa sobom, tako da više nisam sposoban komunicirati sa neživim stvarima. To je loše. Ali ima svoje razloge (na primer, bojim se da neću završiti taj svoj rad, pa tako da ću ostati nedorečen, i zbog toga je bolje da nađem živu stvar kojoj ću u svakom trenutku saopštavati, odnosno informisati je o sebi).
