O prijateljstvu

[Domaci I.]

u principu, chovek ne moze da ima puno prijatelja (aktivnih) zato shto su razlichiti.
Te se stoga i samooformljavaju manji krugovi, sa nekim ciljinim interesovanjima i aktivnostima.

Upravo tako. Ja sam oduvek govorio da se prijateljska društva formiraju uglavnom na osnovu sličnih interesovanja ili pak - interesa. Ovo drugo je malo surovije ali ta prijateljstva čak imaju, čini mi se, još veće izglede na duže trajanje. Onih koji su sličnog interesovanja ima mnogo, i takve neće biti teško naći. Ali ako je neko uz to i vezan za tebe (i ti za njega) interesom, kao što je neki posao ili projekat, kad ti zavisiš od njega, a on od tebe, tu poverenje stupa na snagu i vremenom se osećaš sigurnije u društvu takve osobe, postaje ti sve bliža, odnosno veći prijatelj.

Oduvek sam imao želju da oformim uzani krug prijatelja (do pet osoba) koje će biti izuzetni ljudi, koje bi usput povezao neki zajednički projekat. Trenutno sam baš, ali baš daleko od toga.

Kako vremen prolazi, tako se vrshi proces familirizacije, gde ce se veze koje ih drze kao grupu proshiriti i na druge strane, ulazeci dublje u samu lichnost, te ce i izgledati kao da je grupa zatvorena za druge koji vrshe uticaj sa strane.

Ovo nije slučaj sa mnom, ali u grupi od tri osobe, u kojoj sam ja i dva prijatelja, ova dvojica često sve sa strane doživljavaju kao uljeze, što mislim da je jako loše. Mislim da se tu radi o nekom ličnom problemu tih ljudi, i da u principu ne bi trebalo da postoji problem da se neko sličan uključi u grupu, ako zadovoljava neke osnovne kriterijume prema kojima je ta grupa posebna. (Dakle, da ne naruši njenu suštinu, ono oko čega je nastala.)

dakle, shto si prisniji s nekim, to cesh manje biti otvoreniji za druge, normalno;

Pretpostavljam da je to tačno, mada mislim da nas mogu demantovati neki primerci potpuno otvorenih ljudi, koji su prisni sa svima, a sasvim otvoreni za sličnu prisnost sa svakim koga prvi put sretnu... Ja nisam takav, ali mislim da ih ima.

a 'pak, ako se trudish da budesh otvoreniji za druge, tj. da prihvatish tudje mishljenje, i da ga delimichno ili u potpunosti usvojish, to ce oni sa kojima si bio prisniji izgledati kao da se menjash, i da te "gube".

O tome sam ja mnogo razmišljao. Naime, meni je u društvu bitno da namećem svoje mišljenje (što je možda loše za tog drugog, ako već ima neko mišljenje, i ako to mišljenje ima pravo na važnost koliko i moje; ali je isto tako i dobro, ukoliko ta osoba može da nauči nešto, ili ako joj je potrebno da izgradi neki sistem vrednosti, pri čemu je moj sasvim u redu u poređenju sa onim što bi od drugih mogla da usvoji), da gradim te ljude sa kojima sam u kontaktu, ili da od njih učim i da se međusobno gradimo. Mislim da je taj međusobni uticaj jako važan za grupu prijatelja. To je kao neka sekta, bar u mojoj apercepciji. I unutar te sekte ne osećam se prijatno kada neko kaže kako se druži sa nekim vani, jer svako druženje podrazumeva taj uticaj, tako da se taj neko iz grupe nužno menja. Postaje neko drugi. I sav onaj naš (grupni) uticaj počinje da bledi.

Licno ne podnosim veliki broj ljudi koji znaju mnogo o meni, ne zato sto bih imala sta da krijem vec zato sto ne verujem da svako zasluzuje da bude svedok svih mojih unutrasnjih previranja.

Može i veliki broj ljudi, što se mene tiče, ali pod uslovom da su vredni toga da im govorim o sebi. Često uhvatim sebe u poslednje vreme kako govorim sa neki koga u stvari ne smatram dostojnim te priče, i onda se zapitam da li to radim radi sebe, ili radi njega. I shvatim da u stvari to ne bi trebalo da radim, pa zaćutim. Ali činjenica je da gotovo uvek imamo potrebu da širimo sopstveno iskustvo na druge, da ih učimo onome što smo doživeli, da prepričavamo sebe, kao da u stvari želimo na nekom nivou da ostanemo živi posle fizičke smrti, kroz priču. Kao da se svakog časa pripremamo na to.

Nijedan znaci prepustenost samom sebi sto ne izlazi na dobro osim ako nisi pisac ili umetnik...obican smrtnik ce to podneti mnogo tesko a stvar se izokrenuti u bolest. Tuzno ali istinito.

Ni umetnik ne može da zadrži to za sebe. On to šalje na papir ili platno. On samo ima kanal koji neumetnici nemaju, odnosno tu mogućnost da komunicira sa običnim parčetom papira. Ja sam potpuno ponizio taj način komuniciranja na nivou nekog razgovora sa sobom, tako da više nisam sposoban komunicirati sa neživim stvarima. To je loše. Ali ima svoje razloge (na primer, bojim se da neću završiti taj svoj rad, pa tako da ću ostati nedorečen, i zbog toga je bolje da nađem živu stvar kojoj ću u svakom trenutku saopštavati, odnosno informisati je o sebi).

[lanavi]

Upravo tako. Ja sam oduvek govorio da se prijateljska društva formiraju uglavnom na osnovu sličnih interesovanja ili pak - interesa. Ovo drugo je malo surovije ali ta prijateljstva čak imaju, čini mi se, još veće izglede na duže trajanje. Onih koji su sličnog interesovanja ima mnogo, i takve neće biti teško naći. Ali ako je neko uz to i vezan za tebe (i ti za njega) interesom, kao što je neki posao ili projekat, kad ti zavisiš od njega, a on od tebe, tu poverenje stupa na snagu i vremenom se osećaš sigurnije u društvu takve osobe, postaje ti sve bliža, odnosno veći prijatelj.

Sa ovim delom koji se odnosi na duzu trajnost prijateljstva zasnovanim na interesu se uopste ne slazem jer onda to ne smatram prijateljstvom vec spojem sa malo ruznijim namerama - zasto to onda ne nazvati poslovnim odnosom? Ukoliko zajednicko interesovanje usput dobije i oblik veze sa interesom ovo prvo je vec potvrdjeno ali se razvilo u nesto sire koje nazalost bas zbog ovog drugog moze da se izoblici u nesto lose.

Pretpostavljam da je to tačno, mada mislim da nas mogu demantovati neki primerci potpuno otvorenih ljudi, koji su prisni sa svima, a sasvim otvoreni za sličnu prisnost sa svakim koga prvi put sretnu... Ja nisam takav, ali mislim da ih ima.

Tu ne vidim nista drugo do potrebu o razmeni misljenja i jos malo vise licnog eksponiranja posebno kada se razgovor povede o nekim licnim temama pa bez pardona istrtljas sve o sebi trudeci se valjda da impresioniras nekog jer se u takvim slucajnim prisnostima uglavnom prica o pozitivnim stvarima iz licnog zivota. Ne mozes biti prijatelj sa celim svetom niti ocekivati da drugi zele istovetan odnos sa tobom - tu ulece onaj interes koji meni jako bode oci.

O tome sam ja mnogo razmišljao. Naime, meni je u društvu bitno da namećem svoje mišljenje (što je možda loše za tog drugog, ako već ima neko mišljenje, i ako to mišljenje ima pravo na važnost koliko i moje; ali je isto tako i dobro, ukoliko ta osoba može da nauči nešto, ili ako joj je potrebno da izgradi neki sistem vrednosti, pri čemu je moj sasvim u redu u poređenju sa onim što bi od drugih mogla da usvoji), da gradim te ljude sa kojima sam u kontaktu, ili da od njih učim i da se međusobno gradimo.

U tome se ogleda nas sopstveni ego, da li smo dovoljno mocni da nametnemo svoje misljenje, koliko smo verbalno i intelektualno jaki da neko uopste pocne da nas slusa a onda i usvoji nas stav. Ako moze mirnim putem dobro je ali silom ne vredi nista...zato su tu prijatelji koji misle slicno ali su i privilegovani da nas iskritikuju i kazu da gresimo. Ostali to niti hoce niti im je stalo.

Ni umetnik ne može da zadrži to za sebe. On to šalje na papir ili platno. On samo ima kanal koji neumetnici nemaju, odnosno tu mogućnost da komunicira sa običnim parčetom papira. Ja sam potpuno ponizio taj način komuniciranja na nivou nekog razgovora sa sobom, tako da više nisam sposoban komunicirati sa neživim stvarima. To je loše. Ali ima svoje razloge (na primer, bojim se da neću završiti taj svoj rad, pa tako da ću ostati nedorečen, i zbog toga je bolje da nađem živu stvar kojoj ću u svakom trenutku saopštavati, odnosno informisati je o sebi).

Pisac ili umetnik ima sposobnost da se distancira od zivih bica pri prezentaciji svog unutrasnjeg zivota ali isto tako ocekuje da za taj svoj rad ili delo kroz priznanje dobije i neku potvrdu. Pri tom je veliko pitanje sta se desava kada je kritika negativna, da li je u stanju da to iskanalise kroz nova ostvarenja ili se okrece realnim ljudima. Neki jednostavno nisu u stanju da najpre budu sa samim sobom, cini mi se sve iz razloga sto licna nesigurnost trazi neki oslonac u drugome a to drugo ne mora da znaci temelj njegovog samopouzdanja.

[Domaci I.]

Sa ovim delom koji se odnosi na duzu trajnost prijateljstva zasnovanim na interesu se uopste ne slazem jer onda to ne smatram prijateljstvom vec spojem sa malo ruznijim namerama - zasto to onda ne nazvati poslovnim odnosom? Ukoliko zajednicko interesovanje usput dobije i oblik veze sa interesom ovo prvo je vec potvrdjeno ali se razvilo u nesto sire koje nazalost bas zbog ovog drugog moze da se izoblici u nesto lose.

Razumem o čemu govoriš i zašto ti ružno zvuči stav da se prijateljstvo gradi na zajedničkim interesima. Smatram to uobičajenim mišljenjem, makar među onom gospodom koja razmišlja. No, mislim da je baš interesantno to što u ovom slučaju interes (zajednički) ne mora da bude nešto što će štetiti njihovom osnovnom razlogu za okupljanje i druženje. Mislim da je interes jako važan faktor koji povezuje one koji inače imaju slično interesovanje i koji se tako dobro slažu da se mogu zvati prijateljima, da im daje onu neophodnu aromu koja će im to druženje učiniti i konkretnijim, isplativijim, pri čemu će raditi timski, graditi nešto zajedno, a korisno za sve njih.

A, zanimljivo, do tog mišljenja dolazio sam vremenom, uglavnom posmatrajući ili sebe u društvu one dvojice prijatelja sa kojima zaista volim da šetam, ali sa kojima mi na kraju šetnje i ne bude toliko žao što se rastajemo, i što ćemo se verovatno videti ponovo tek za nedelju ili dve. U stvari, primetio sam da to prijateljstvo i nije naročito čvrsto, i da ćemo svakako nakon nekog vremena dosaditi jedni drugima. A kada bi se to desilo a da još nije bilo vreme da se rastajemo (rođendan, doček Nove godine, ekstremno duga - od 3 ili 4 sata - šetnja ili nešto tome slično), primetio bih da smo gledali samo da nađemo neku zanimaciju kako ne bismo više slušali jedni druge. Jednom se dogodilo da smo seli da igramo karte, a to se događa sa onima koji zaista nemaju više šta jedni drugima da kažu.

Elem, na kraju sam ovo mišljenje zaključio posmatrajući neke ljude u prirodi 1. maja (sad, pre nekoliko dana). Radi se o nekakvom društvancetu ljudi koji se već godinama druže, zajedno kampuju, izlaze u grad, koji se odlično među sobom poznaju. U proseku stariji su do pet godina od mene (oko 30 godina imaju), i među njima ima dva para (vereni su ili već godinama u vezi) i nekoliko ljudi koji su valjda njihovi rođaci ili dugogodišnji prijatelji. Dakle, oni su sedeli tako u blizini onog mesta gde sam ja sa prijateljima sedeo (i gubio vreme, jer nisam smeo da otpočnem neku zanimljiviju diskusiju pošto sam se bojao da ne krene po zlu, da im dosadim i da me optuže za smaranje), pa bih katkad bacio pogled do njihovog kutka i posmatrao šta se tamo događa. Zanimalo me je kako oni jedni druge doživljavaju budući da su stalno zajedno. Već sam bio pretpostavio da bi moralo biti da se sjajno znaju i da na neki način i ne moraju više ni o čemu da govore, a ako i ima o čemu još da prozbore, to bi moralo biti nešto trivijalno. A valja dodati da sam sve to mišljenje izgradio na osnovu procene njih kao ljudi (nisu baš zauzeli neko visoko mesto na lestvici vrednosti). Konačno, moje pretpostavke su se dokazale istinitim: ti ljudi su sedeli i bili kao najtužnija grupica ljudi koju sam mogao da vidim na čitavom onom mestu. Kao neki stari slonovi koji idu da nađu mesto da ostave svoje stare kosti. Čini mi se da sam se i ja više smejao nego oni.

Poenta moje priče koja govori o interesu kao posredniku koji lepi ljude je u stvari da bi ovaj momenat mogao da ih uključi u igru i motiviše na neku novu vrstu delatnosti i samodokazivanja (jedne drugima, a sve u cilju neke zajedničke isplativosti). Ako se ovome oduzme materijalna korist kao finalni uzrok, bilo bi slično onoj igri karata koju smo moji drugovi i ja primenili jednom prilikom. Samo, u ovom slučaju radilo bi se o nekoj ozbiljnijoj igri (na primer o osnivanju preduzeća za izradu pampura, o pisanju projekta za nevladinu organizaciju, o pisanju časopisa, o održavanju sajta, o vođenju foruma, i slično). Sve to bi moglo da im da neku korist i dodatno motiviše (znam da ljude motivišu pare, mada ima i onih koji bi to radili samo iz tog razloga što se radi o timskom radu koji je od opšteg dobra; važno je samo dogovoriti se da jedno isto važi za sve, pa ako se uzima lova, da je uzmu svi, ili ako se radi besplatno, da niko ne dođe do novca). Mislim da bi bilo i kreativnije od bilo koje kartaške igre, zanimljivije, i na kraju - ako se baš želi - isplativije. Ali sigurno bi vezalo prijatelje čvršće nego da tog aktivizma (timskog rada) nema.

[lanavi]

Razumem o čemu govoriš i zašto ti ružno zvuči stav da se prijateljstvo gradi na zajedničkim interesima. Smatram to uobičajenim mišljenjem, makar među onom gospodom koja razmišlja. No, mislim da je baš interesantno to što u ovom slučaju interes (zajednički) ne mora da bude nešto što će štetiti njihovom osnovnom razlogu za okupljanje i druženje. Mislim da je interes jako važan faktor koji povezuje one koji inače imaju slično interesovanje i koji se tako dobro slažu da se mogu zvati prijateljima, da im daje onu neophodnu aromu koja će im to druženje učiniti i konkretnijim, isplativijim, pri čemu će raditi timski, graditi nešto zajedno, a korisno za sve njih.

Kazes ne mora da steti ali ja govorim da mozda moze da steti a onda i ono plemenito na pocetku gubi od svog smisla bas zato sto inicijativa, neki cilj mogu vremenom da izblede a da se time onda i poljulja sve ono sto je izgradjeno vremenom.
Naravno da ima smisla ako su u pitanju veliki projekti ali idealno gledati na spoj dvojice, dvoje, vise ljudi u svrhu neceg sto moze da znaci i njima i mozda sirem krugu, ne vodi uvek u pozitivah ishod.

A, zanimljivo, do tog mišljenja dolazio sam vremenom, uglavnom posmatrajući ili sebe u društvu one dvojice prijatelja sa kojima zaista volim da šetam, ali sa kojima mi na kraju šetnje i ne bude toliko žao što se rastajemo, i što ćemo se verovatno videti ponovo tek za nedelju ili dve. U stvari, primetio sam da to prijateljstvo i nije naročito čvrsto, i da ćemo svakako nakon nekog vremena dosaditi jedni drugima. A kada bi se to desilo a da još nije bilo vreme da se rastajemo (rođendan, doček Nove godine, ekstremno duga - od 3 ili 4 sata - šetnja ili nešto tome slično), primetio bih da smo gledali samo da nađemo neku zanimaciju kako ne bismo više slušali jedni druge. Jednom se dogodilo da smo seli da igramo karte, a to se događa sa onima koji zaista nemaju više šta jedni drugima da kažu.

Zar ne mislis da malo mnogo ocekujes od svakog susreta sa prijateljima? Da li je neophodno da svaki vas kontakt koliko god bio redak a opet rado iscekivan mora da bude kvalitativno ispunjen? Kao da sebi uvek postavljas neki zadatak koji bi morao da se odradi i da skretanje na trivijalnosti znaci propao dan. Uostalom, nekako mi se cini uobicajenim da ne kazem normalnim da mozak ne moze da radi uvek punom parom, da su nam neophodni trenuci kada cemo se baviti banalnim stvarima, mozda resavati ukrstenice, buljiti u plafon, odgledati nesto neobavezno na tv-u, sedeti i posmatrati ljude a da pri tom kriticko oko bude mentalno iskljuceno (gledati njihove fizionomije, ponasanje, gestikulaciju kao nemi film). Stavljanje pod mikroskop svakog i svega ne moze da donese duhovni mir a cilj je valjda da to naucimo, dosegnemo u svom zivotu, neko kasnije neko pre. A prijatelji ce to voleti kod nas, mozda jos vise nego mi sami...

[Morella]

Sa ovim se sustinski ne slazem. Stalno treba upoznavati nove ljude i siriti taj krug prijatelja jer ces time i sam prosiriti svoje vidike, nauciti i napredovati. A dok to ne pokusas zapravo i ne znas koliko su ti vidici suzene. Ne mislim ovde na tebe ( da ne deluje kako se samo tebi obracam ).

Hajd da se i mi jednom slozimo.

Prijatelji nisu ljudi koji treba da nas prate na nasoj stazi ili da kaskaju pored nas.... svi mi imamo svoje staze i one tu i tamo treba da se sretnu. Ljudi kad se toliko prisno zblize sa nekim imaju tendenciju da na tu osobu pocnu gledati kao na deo sebe, sto je glupo...jer niko nikada nece moci to da bude.
A kada posmatras nekoga kao deo sebe postajes i strozi prema njemu.
Generalno ljudi previse ocekuju....

svi zele da imaju prijatelja- svi zele da drugi znaju da oni imaju najboljeg prijatelja.

[Domaci I.]

Odgovaram zbog publike... a posle ću postaviti neko pitanje.

Zar ne mislis da malo mnogo ocekujes od svakog susreta sa prijateljima? Da li je neophodno da svaki vas kontakt koliko god bio redak a opet rado iscekivan mora da bude kvalitativno ispunjen? Kao da sebi uvek postavljas neki zadatak koji bi morao da se odradi i da skretanje na trivijalnosti znaci propao dan.

Ja mislim da kad je neko sjajan prijatelj da u njegovom društvu ne može da bude loše. Čak i ako biste sedeli zajedno 10 dana u prostoriji u kojoj jedva da ima nekih rekvizita kojima bi to dvoje, te dve ili dvojica mogli da se zanimaju. Dakle, ja mislim da tu nema mesta nikakvom očekivanju, nego da najbolji prijatelj ili da dobar prijatelj u stvari po difoltu jeste neko ko je tu da vreme učini kvalitetno provedenim. Jedini sa kojim više vredi provedeno vreme mislim da bi trebalo da bude neko koga čovek voli ljubavničkom ljubavlju (dakle, ono što klinci i iskusni ljubavnici zovu partnerima).

Uostalom, nekako mi se cini uobicajenim da ne kazem normalnim da mozak ne moze da radi uvek punom parom, da su nam neophodni trenuci kada cemo se baviti banalnim stvarima, mozda resavati ukrstenice, buljiti u plafon, odgledati nesto neobavezno na tv-u, sedeti i posmatrati ljude a da pri tom kriticko oko bude mentalno iskljuceno (gledati njihove fizionomije, ponasanje, gestikulaciju kao nemi film).

Slažem se, ali to ne isključuje zabavni momenat koji najbolji prijatelji, ili dobri prijatelji, uvek mogu da prirede onom pored sebe.

E, sad, hteo sam da pitam šta je uslov da bi vama neko bio sjajan prijatelj? Čini mi se, ili se makar nekim ljudima koje znam čini, da ja nemam te osobine koje se podrazumevaju za nekoga ko može da bude sjajan prijatelj. Dalje to znači da ne mogu da budem niti neko ko može da voli, jer to voleti podrazumeva i biti sa tom osobom prijatelj, i to više nego najbolji.

[Odradek]

'Ajte i ja da otresem coveka ovde, posto nisam nista komentaris'o, a razmislj'o sam u tom pravcu. (ovde cu da se fokusiram konkretno na musko-musko prijateljstvo)

Vid'te, ja tvrdim da prijateljstvo izmedju dva muskarca nije moguce bez nekog oblika homoseksualne ljubavi. Stavise, kazem da je samo prijateljstvo utemeljeno na tome. Jer mozemo reci da su prijatelji dva muskarca izmedju kojih ne vlada neki otvoreni oblik kompeticije, pa i ako je ima, ona je svakako u mnogome manja nego sto bi bila izmedju dva "ne-prijatelja". Posto je kompeticija skoro eliminisana, oblik emotivne povezanosti te dve osobe je zasnovan na medjusobnom uvazavanju i postovanju.

Ako se secate kada smo onomad na irc-u pricali o nestabilnosti prijateljstva izmedju elitista, takodje smo zakljucili da su bagraska prijateljstva snaznija i ispunjenija. Razlog je u tome sto je u elitistickoj prirodi pojacana zelja za dokazivanjem i verbalnim nadvladavanjem bliznjega. I kako je to vec uobicajeno (cini mi se da je vec neko pominjao) u prijateljstvu dva muskarca, uvek mora postojati jedan koji je dominantan, a kako elitista ne trpi da bude u posedu kakvog autoriteta, prijateljstva izmedju dve individue koje imaju razvijenije kompetitivne instinkte su takoreci nemoguca.

Enivej, da se vratim na tok. Samo stvaranje prijateljstva izmedju dva muska humanoida, pa i bilo koje druge bioloske vrste, je oblik socijalizacije koji, po meni, za uzrok moze imati samo dve situacije: 1) kada egzistencija grupe postane neizvesna, kompeticija se eliminise, kako bi se sacuvala genetska varijabilnost; 2) kada jedan muzjak sebe podredi drugome, zrtvujuci svoj replikativni potencijal zarad sacuvanja svog bioloskog sistema, tj. zivota. Kako je u danasnjem svetu prvi slucaj jako redak, ne moze se uzeti u obzir prilikom ovog razmatranja (primer za ovo je kada se npr. desi neka prirodna katastrofa, pa ljudi pomazu jedni drugima da bi izvukli zive glave, tako da to nije prijateljstvo o kome pricamo). Dakle, uzecemo u razmatranje drugi slucaj. Gled'o sam jedared neku dokumentarnu emisiju, prirodnjackog karaktera, gde su pomenuli da vuci, ili tako neke zivotinjke, prilikom "duela" dva muzjaka, onaj koji izgubi, legne na zemlju, oslobodi vrat da bi mu pobednik zario ocnjake u vratnu zilu i na tome se zavrsava borba. Pobednik odlazi zadovoljan, a porazeni ga kasnije prati kao poslusno pseto i ne usudjuje se da mu dira zenke. To bi mogli primeniti i na humanoide. Dakle, dva prijatelja su u takvom odnosu da dominantni pruza zastitu drugome, jer moze, jer je jaci, tj. slabijem daje vece sanse da prezivi, dok inferiorniji prijatelj svom kamaradu pruza zadovoljstvo, koje je sa te strane jednako zadovoljstvu koje mu pruza zenka. Zato se moze reci da inferiorniji prijatelj "voli" svog dominantnog druga, a dominanti drug "pazi" svog inferiornog kompanjona. Tako oni savrseno funkcionisu kao jedan sistem.

'ajd u zdravlje...

[lanavi]

Mozda bih mogla da napisem nesto o zensko-zenskom prijateljstvu. Najpre, mislim da to nije daleko od onoga o cemu Nihilist govori samo bih to prenela u neku drugu ravan jer ne bih uzela da je u pitanju odnos jaceg prema slabijem, niti odnos intelektualno nadmocnijeg u odnosu na inferiornijeg (mada sve to moze da vazi i bude pokretacki motiv onog u boljoj poziciji), vec nesto suptilnije i veoma lako objasnjivo kada su u pitanju odnosi vec odraslih zena (ne mislim na prijateljstva iz detinjstva). Kompetitivnost se namece u ovom ili onom obliku ali uznemirava cinjenica o postojanju estetske klauzule jednog istopolnog odnosa. Kao sto “jaci” muskarac pothranjuje svoj ego ulogom zastitnika a “slabiji” ususkan u ulozi sticenika prolazi i tamo gde mozda moze da dopre samo mastom kao pojedinac, to se i lepsa zena u odnosu na onu neprimetnu oseca kao spasiteljica ucveljenog ruznog paceta koje zahvalno(zavidno) trpi ulogu pratilje koja za nagradu ima spoj sa vizuelno privilegovanim pripadnicima muskog pola…Dakle, cista korist u pitanju. Otud takve odnose ne smatram prijateljskim vec takmicarskim i dvostrano problematicnim kada dodje do kraha a on je u jednom trenutku neminovan.
O onim iskrenim, dubokim prijateljstvima moze da se govori tek ako vuku iz daleke zajednicke proslosti, prolaska kroz sve faze odrastanja i oguglale, ojacale na sve izazove tokom vremena. Verujem u njih ali ih ne posedujem. Mislim da su retka ali ona koja postoje neprolazna. Mislim da je jako vazno u zivotu imati nekoga kome mozes da kazes sve, nekog ko ce da razume i kritikuje, da te vrati iz nedoumice i nistavila i ne odbaci koliko god gresio. Verovatno se sve to i zasluzuje.

E, sad, hteo sam da pitam šta je uslov da bi vama neko bio sjajan prijatelj? Čini mi se, ili se makar nekim ljudima koje znam čini, da ja nemam te osobine koje se podrazumevaju za nekoga ko može da bude sjajan prijatelj. Dalje to znači da ne mogu da budem niti neko ko može da voli, jer to voleti podrazumeva i biti sa tom osobom prijatelj, i to više nego najbolji.

Ovo nisam videla pa bih dodala...
Da...samo onaj koji je sebi najblizi ima dovoljno jak argument da ocekuje da bude prihvacen i voljen na istovrstan nacin. Kada kazem sebi najblizi ne mislim da bude egocentrican, sebican, samozivnik. Naprotiv, mislim na najpozitivnija osecanja koje jedinka moze da uzgaja prema sebi - vera, samopouzdanje, postovanje iako su trenuci nesaglasja i kod najjacih neminovni, ali ako si dovoljno uverljiv (ne lazno) u toj ljubavi sa samim sobom i prema sebi onda je i otvorenost ka drugome prihvatljiva i nagradjena. To znaci da moze da ocekuje pruzenu prijateljsku ruku. U suprotnom...ne verujem...ljudi u sustini nisu spremni da izigravaju doktore dusa i saosecaju...a onome koji to ocekuje nudeci ono malo poverenja sto ima za druge kad vec nema dovoljno za sebe, ne pise se dobro. Zato su razocarenja neminovna.


Stalno se dosecam neceg...pitam se da li uopste neko moze da ocekuje razumevanje ukoliko doticni menja misljenje i cini stvari kojih se zarice da nece. Moze li uopste biti postovanja prema nekom ko je kontradiktoran (zaista to mrzim) i koji oscilira od jednog do drugog ekstrema u stavovima, obecanjima, zeljama, ostvarenjima? Ako nisi u stanju da se izboris sa tim, cemu onda ocekivanje da to drugi moze da razume...ili prijatelji to mogu?

[Druid]

Ljudski je mjenjati se, rekao bih cak i pozeljno ukoliko ne djelujes na nacin koji povrijeduje osijecaje drugih. Vec sam pisao o pojavi zadrtosti radi vladajuceg misljenja u drustvu da osoba koja mjenja stajalista pripada skupini "bez karaktera", "izdajicama" ili "budalama". A ja mislim da su promjene potrebne, i svaka osoba koja se  mjenja zasluzuje respekt i postovanje radi iskazane doze hrabrosti i entuzijazma. Sad naravno da su ekstremiteti malo nezgodan primjer isto kao ucestalost. Osoba koja preko noci prede s liberala na nacistu ili obrnuto vec je dublji psiholoski faktor. Prijatelji takoder tu igraju bitnu ulogu, trebali bi stvoriti prostor osobi da se razvija u smjeru koje ona smatra ispravnim, bio dobar ili los, uvijek ga savjetujuci ali nikada sprijecavajuci. U prinicpu sve sto volimo kod bliskih prijatelja je vec formirano a opservacije se nadopunjavaju, finese mogu odstupiti od nasih nazora ali primarni fundament je ipak presudne vaznosti. Zato Lanavi, mislim da istinsko prijateljstvo i jest ne ocekivati nista od prijatelja vec se zapitati sto ja mogu uciniti za njega. Ovakav obostrani stav nas vodi korak dalje, a s vremenom se formira ljudski odnos prepun slobode, mira i zadovoljstva.

[lanavi]

Ima smisla u ovome da od drugog ne treba ocekivati mnogo (cak nista) vec da kao i u svakom odnosu treba gledati koja je sopstvena uloga prema dragom bicu. Samo mislim da kriticko oko ne sme da bude zatvoreno, ne da bi time nekom napakostili, ispravljali ga i okrivljavali ga vec da bi ga u okolnostima njegovog bunila onako iz prikrajka pogurali u pravom smeru, onamo i onako kako bi sebi pozeleli. Ipak, ovde mislim na ozbiljna prijateljstva...sve ostalo niti zahteva niti nudi vise od dodira misljenja i konstatacija koje se zaborave brzinom svetlosti.

[Domaci I.]

Nekoliko pitanja mi je danas palo na pamet. Prvo i pre svega konstatacija da je u pogledu bogatstva svakodnevice, jednog sasvim prihvatljivog ali skromnog života, verovatno jedan od najvažnijih faktora broj prijatelja, ili broj onih koje zovemo poznanicima - u nedostatku takvih koje bismo zvali prijateljima. Ništa ne može tako sjajno da zameni osećaj ispunjenosti i dovoljnosti kao prijateljska reč, reč prijatelja ili poznanika, razgovor, prisustvo nekog živog bića, razumnog ponajbolje. Dakle, ne kaže narod bez razloga da je čovek bogat onoliko koliko prijatelja ima (ja bih samo dodao i odrednicu "kakvih prijatelja", dakle, na kvantitet i kvalitet, mada često može i bez naročito izraženih kvaliteta).

Za vreme razgovora sa bratom, koji ima još manje prijatelja nego ja, postavio sam sebi pitanje vredi li da se čovek druži sa ljudima koji mu ne odgovaraju, ako jedino njih i može da ima kraj sebe. Neka to bude pitanje za dalju diskusiju unutar ovog topika.

O onim iskrenim, dubokim prijateljstvima moze da se govori tek ako vuku iz daleke zajednicke proslosti, prolaska kroz sve faze odrastanja i oguglale, ojacale na sve izazove tokom vremena. Verujem u njih ali ih ne posedujem. Mislim da su retka ali ona koja postoje neprolazna. Mislim da je jako vazno u zivotu imati nekoga kome mozes da kazes sve, nekog ko ce da razume i kritikuje, da te vrati iz nedoumice i nistavila i ne odbaci koliko god gresio. Verovatno se sve to i zasluzuje.

Ogromna količina poverenja je tu od ključne važnosti. Dakle, ja ne znam šta može toliko da bude važno kao poverenje i šta se to toliko gradi i šta to postoji kod prijateljstva za koje se kaže da potiče od detinjstva. Zašto je bitna ta vremenska dimenzija ako ne zbog toga što se za sve to vreme ovo održalo, i takvo postaje dokaz odanosti ljudi - jednog čoveka prema drugome. Skoro kao brak. Narod kaže (namerno citiram stalno narod jer pokušavam da se odgurnem od apstraktnog mišljenja i vratim onom tvarnom, konkretnom) kako je prijateljstvo čvršće od ljubavi. Svakako da to ne može da bude istina, ali ako ljubav doživimo kao čisto iskorišćavanje drugoga (na primer tako to uzimaju oni koji se međusobno slažu jedino u seksu), tada je prijateljstvo i duhovno viši odnos, i intimniji, i kvalitetniji, svakako i vredniji.

I pošto se već govori o poverenju, odanosti i sličnom... Još jedno pitanje se nametnulo. Glasi: Koliko bi trebalo daleko ići kada je u pitanju prijateljski odnos? U prevodu: šta bi trebalo ili moglo da bude najveća od svih mogućih žrtava za prijatelja? Čega je prijatelj vredan, pa bismo se toga odrekli, sve da bi njemu bilo bolje, ili njemu u korist?

[lanavi]

Ništa ne može tako sjajno da zameni osećaj ispunjenosti i dovoljnosti kao prijateljska reč, reč prijatelja ili poznanika, razgovor, prisustvo nekog živog bića, razumnog ponajbolje. Dakle, ne kaže narod bez razloga da je čovek bogat onoliko koliko prijatelja ima (ja bih samo dodao i odrednicu "kakvih prijatelja", dakle, na kvantitet i kvalitet, mada često može i bez naročito izraženih kvaliteta).

Ovo je sustina unutarnjeg mira i zadovoljstva, pohvala sopstvenom ulaganju i posvecenosti nekome, potvrda najiskrenijih osecanja izmedju dvoje, dve ili dvojice ...nesto kroz sta se prozima poshtovanje, poverenje, pa u nekom stepenu i ljubav (ne u banalnom smislu).

U vezi bogatstva ili brojnosti prijatelja...mozda je stvar tu malo prenaglashena a vidim je takvom sto se pod prijateljima cesto ubrajaju i povrsni odnosi tkzv. poznanstva koja u sebi ne nose mnogo od dubine...tako da bi se otvoreniji, socijalniji ljudi mogli smatrati pravim bogatashima ..u stvari sa jedne strane to i jeste tako (prijatelj za poveravanje, za izlaske, za trac, za rasprave...) ali pod prijateljstvom ja uvek podrazumevam nesto sto u sebi sublimira sve to, iako nekada nesvesno pod tu kategoriju udju i oni drugi a da to nisu zasluzili (i ovo je prejako receno jer bi ispalo da se jacina i kvalitet nekog odnosa meri po zaslugama, ne mogu sada da nadjem pravi izraz).

Ogromna količina poverenja je tu od ključne važnosti. .......
.... je prijateljstvo i duhovno viši odnos, i intimniji, i kvalitetniji, svakako i vredniji.
I pošto se već govori o poverenju, odanosti i sličnom... Još jedno pitanje se nametnulo. Glasi: Koliko bi trebalo daleko ići kada je u pitanju prijateljski odnos? U prevodu: šta bi trebalo ili moglo da bude najveća od svih mogućih žrtava za prijatelja? Čega je prijatelj vredan, pa bismo se toga odrekli, sve da bi njemu bilo bolje, ili njemu u korist?

Ukoliko nema ovog prvog onda bih na to gledala kao na pokusaj koji ima sanse da propadne. Pravo prijateljstvo bi trebalo da izdrzi sva iskusenja i probe, cak ona koja se nekada u ljubavi ne prastaju.

Najveca zrtva bi bila kada bi se podrzao u trenucima kada mu svi okrenu ledja..., da ucinimo za njega i ono cega se potajno plasimo da nece uspeti, ... da mu uvek kazemo istinu koliko god bila bolna i da isto ocekujemo od njega, ...u stvari pitanje je da li je to zrtva...mozda je to vise nasa obaveza...Zrtva bi znacila patnju ali ako se nesto cini da bi obostrano bilo dobro ili jednostrano prema tom nekom onda to nije zrtva vec davanje.