Najpre, mislim da je potrebno da nađemo nekoliko opštih teza koje bi sve zajedno najbolje opisivale suštinu ljubavi. Na ovaj način moramo samo gledati da zadovoljimo dva kriterijuma:
1) da ljubav izdignemo iznad obične ljudske svakodnevice i gluposti,
2) da je uopštimo što je više moguće.
A sada da prokomentarišem ovo što je napisano posle mene.
Kao čovjek koji se uči na svojim greškama, moram proći nekoliko neuspjelih pokušaja kako bih shvatio da lijepi ljudi - nisu za mene.
Ovde je problematično to šta su lepi ljudi. Ali citat i ne pretenduje na opštost tako da važi samo kao pojedinačna misao, dnevnička beleška.
Ljubav je uzaludno teoretizirati isto kao što je uzalud teoretizirati život. Samo što je ljubav mnogo Praktičnija od života pa lakše primjetimo manjkavosti njezina teoretiziranja.
Ne umem ništa da dodam niti da prokomentarišem citirano. Pokušaću barem uhvatiti ono na šta sam bio inspirisan čitajući. Naime, setio sam se jednog svog momenta dok sam gledao jedno lepo lice, ne sećam se je li bilo na tv ekranu ili je to bila neka slika u štampi ili na netu, ili mi je pak samo sećanje o nekome stiglo do svesti. Uglavnom, setih se da ne bih znao što da činim sa tim licem, sa osobom. U jednom trenutku visoke ljubavi siguran sam da voljenu osobu želite izdvojiti nekamo kao kakvu bitnost, nadljudskost, izvan sebe, iznad sebe, nad sobom. Kao nepristupačnu i besmrtnu i opštu bit. Ali nemoćno i dalje samo blenete u nju i ne možete ništa. Taj momenat je i mene par puta u stvarnom iskustvu obuzeo, dok sam bio pred jednom ili dvema osobama. Ovo bi se moglo iskoristiti u nekom budućem teoretisanju o tom šta ljubav jest.
Ljubav nije kada on zeli nju, ona njega ne, pa on onda pati. To je patnja iz neostvarene zelje.
Ovde je ključno ono "želi". Želeti neku osobu mi se čini bliskim sa onim "hteti je", kao predmet, kroz "požudu". Što svakako nije ljubav, mada ne odričem mogućnost da bude jedan sićušni deo nje, ili možda nusprodukt.
A ljubav nije patnja.
Može biti da ako je ljubav sposobnost, da ona najviše blista onda kad čovek pati. Ali, naravno, onda kad pati za nečim što jeste zbilja vredno toga, a ne zato što želi osobu kao životinja životinju.
Ljubav je cin, djelo, ostvarenje, otjelotvorenje zelje, daklem kada on zeli nju, i ona njega, pa se onda prckaju ko kunici.
Hm, ovo bismo mogli da prihvatimo ako ljubav ne želimo da izdignemo iz neke svakodnevice, i ako je želimo učiniti jednim takvih osećanjem/požudom. U stvari, ovde je izjednačena (nadam se namerno provokativno, tj. u šali) ljubav sa seksom.
Meni se pak ljubav čini kao nešto neostvarivo/neostvareno. U najvećim, najdužim ljubavnim vezama uvijek ostane nešto nedorečeno, neostvareno, ono što čini ljubav. Ljubav gasne kada se dvoje ljudi do kraja međusobno ostvari, ostaje nešto poput prijateljstva, ili netrpeljivosti. Ljubav je prožeta određenim mistificiranjem ljubavnika/ljubavnice, makar na najdubljoj, metafizičkoj razini.
Ovde se mogu samo delimično složiti. Naime, istina je da ljubav jest neka vrsta neostvarenosti. Čini mi se da je Bataj rekao: "Ljubav je samo krik, pobuna protiv praznine života." - što mi se čini naročito važnim za shvatanje naročitog poimanja ljubavi, ali i ove kao posledice nekakvog prirodnog nedostatka, ne-imanja, ili neostvarivosti. Ova neostvarivost je možda i to sušto koje traži nekoga drugog, koga bi ili učinila ostvarenim sopstvenim radom, ili bi skupa bili ta potpunost. To ćemo ostaviti otvorenim.
Zato su one najjače pjesničke ljubavi uvijek bile prema neznanim ljepoticama. I da, ono smješkanje na hodniku nije toliko smiješno, iako bi ta ljubav vjerojatno ugasla pri upoznavanju dotičnih osoba.
Smeškanje na hodniku među ljudima koji ne pretpostavljaju nekakav duh iza tih spoljašnosti je dečija/nezrela/glupa igra spolnih organa koji kontrolišu u to momentu svest. Da bi se ovo dopadanje pretvorilo u ljubav pesnika prema neznanoj lepotici, potrebno je da jedno od ovo dvoje bude takvo da ono spoljašnje transcendira u mogući duhovni sadržaj, ali u obrisu, tako da ovu drugu osobu može pretpostavljati u okviru koji je toliko širok i značajan jer je duhovnog karaktera, a opet je toliko nepoznat jer je ovo prostranstvo ogromno; takvo da kod ovog koji pretpostavlja izaziva strahopoštovanje i simpatiju. Između ostalog to je taj momenat mističnog, i jedino takvo mistično (kroz okvir duha, transcendiranu fizičku pojavu) će pesnika uspeti da pokrene na ljubav prema nekoj "nepoznatoj" devojci.
Ja se lako zaljubim estetski, u izgled i držanje žene, ali nikad se dosad nisam zaljubio u "cjelovitu ženu". To pripisujem tomu jer u svojim odnosima ne ostavljam dovoljno mjesta za nedorečenosti, dakle ono što ljubav čini postojanom. Prozirem ljude i ne uzimam ih suviše ozbiljno, možda zato. A na što je većoj "dubini" ta nedorečenost, to je jača ljubav. Tako da je nedorečenost karaktera prvi stupanj, ta notorna ljubav prema izgledu koju sam i sam dosad jedino upoznao. Postoje tajnovite gospođice, koje muškarci mnogo vole i lako se u njih zaljubljuju, jer u njima ima nešto tajno, nedorečeno. A posljednja bi i najjača za ljubav bila nekakva metafizička nedorečenost koju ne mogu definirati (niti ću pokušavati), znam samo da bih je jednom prema nekome volio osjetiti.
Prokomentarisao sam ovu "nedorečenost" u prethodnim redovima. Ali mi je interesantna i sa još jednog stanovišta koje bih samo u obrisu ovde spomenuo, bez komentara: nadmoć onoga ko je tajnovit. On je na neki način agresivan prema onome ko se pita, i drži ga potčinjenim. A odavno sam govorio da je u ljubavi verovatno glavno-posredujuć sado-mazohistički odnos duhova.
