Da li vam se nekada dogodilo da ostavite osobu i da ostanete pri mišljenju da je dobro što ste to učinili, ali da vam je jako žao...
Ovo mi je nekako skrenulo paznju na to da nikada nisam ostavio neku osobu, vec sam bio ostavljen posle cega bih veoma duzi period "umirao". Mislim da bih voleo da jednom prvi prestanem da volim i ostavim, i da mi posle ne bude zao i da me ne grize savest, mozda cak i da se osecam kao da nicega nije ni bilo. A ne znam kako to. Je l' zna neko? Hah...
Ne podnosite da čujete da je u vezi sa nekim drugim, iako ste otvoreni i sami za novu vezu... jednostavno, slabi ste jako kada je neko u pitanju...
Cini mi se da je ovo nesto sto najteze mogu podneti, tj. ne mogu uopste. Iako bih bio otvoren neku novu vezu, sto u 99% nije slucaj. A ako nisam, i cujem da je sa nekim ili da je otvorena za nesto novo, ili samo naslucujem to, ne mogu opisati taj jadan osecaj koji ne mogu da amputiram od sebe i gde prizeljkujem smrt.
Ima još jedna poslovica koja kaže da je savršena ona ljubav koja nas čini nesretnima.
Dok sada to gledam po meni, onda mi se ta poslovica cini neverovatno tacnom (i vise od toga, ne mogu recima da opisem).
nekako bih sebi samoj bila jadna kada bih razmišljala u pravcu - što pre da se razvije "novo" da zaboravim staro.
Jes' jadno. Mnogo ljudi razmislja u takvom pravcu i praktikuje to. Izgleda da i vecini uspeva. Mnogo bih voleo da mogu makar da pokusam to sada, ali... falus.
